НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Беседе » Враћање душе у чистоту – бесједе, разговори, погледи

Враћање душе у чистоту – бесједе, разговори, погледи

Двије цетињске бесједе о Петрову-дне 1991.

Прва: изговорена с манастирске капије, с крстом у руци, пошто је била прекинута Служба, јер су аутокефалисти и црнолатинаши напали вјернике у манастиру и пред њим:

„Говорим нам у име свих оних који су живот свој положили за вјеру и отачаство, који су својим костима бранили и освештали Црну Гору.
Кумим вас именом Великога Бога, немојте да Црна Гора, која се прославила чојством и јунаштвом, немојте да данас засмрди нечојством и пасјалуком!
Немојте, браћо Цетињани! Немојте браћо Црногорци! Немојте у опа зла и опака времена, да ђаволска сила помути вашу свијест и вашу савјест.
Ова светиња је пет вјекова, од Ивана Црнојевића, окупљала овдје све душе жедне и гладне Бога Живога. Данас, у времена зла и опака, немојте да зло помути вашу савјест…
Окупимо се око светиње, око Светог Петра Цетињског, око Цетињског манастира, око костију наших предака; окупимо се око свјетлости која овдје вјечно сија, да нас обасја, да нас испуни својом љубављу, богољубљем и братољубљем.
Немојте дозволити, Цетиње које је било колијевка поштења, да постане уклин и симбол непоштења; град који је био свједок љубави и правде, да постане мјесто неправде.
Доста нам је било проливене братске крви!
Ове године сјећамо се свих оних који су од братске руке погинули. Пуне су јаме Црне Горе погинулих од братске руке. Многи гробови су још неопојани, многе јаме још увијек вапију да кости бачене у њих братском руком буду изведене из тих јама.
Многе материнске сузе још нијесу убрисане. Немојте да се крваво братско коло продужава на Цетињу. Да не да Бог!
Нека буде проклет, проклет у име Свете Тројице и Светог Петра, сваки који данас уноси немир овдје, у ову светињу!
Са овог прага светога, шаљем вам мир! Мир да се усели у људска срца, а не немир. Ко немир носи – мржњу сије! И нека је проклет такав који хоће мржњом да зида будућност својих потомака!
Нека је проклет до девет кољена онај који хоће да обесвети ову светињу!
А надам се у Бога да нема таквог безумника данас и овдје. Апа све честите и поштене Црногорце, вјерне Богу и Светој Тројици, Мајци Божијој и Светом Петру Цетињском – нека буде благослов и три пута, и девет пута, и деведесет девет пута!
Благослов свима онима који у љубави и миру долазе овој светињи, да би љубав и мир и братску слогу унијели у своја срца, у своје домове, у Цетињане, у Црногорце и у све људе добре воље на овој земљи напаћеној.
Мир вам и благослов од Бога!
Овдје, ево, Служба Божија тече као што је текла непрекинуто пет вјекова. Нико је није прекидао: ни Турци, ни јаничари, ни потурице!
Неће се данас, надам се, наћи неко који је гори од потурица, од Турака… да обесвети олтар свети, да обесвети ћивот Светог Петра.
Не дао Бог и Мајка Божија и Свети Петар! А сви они који су се припремили за свето причешће: постом, молитвом, покајањем и исповијешћу, нека приђу да се причесте Тијела и Крви Христа Бога, који је живот свој принио за ближње своје да би и нас научио како треба живот приносити за Бога и за ближње своје и за светињу…

Друга: изговорена у цркви (после претрпљеног каменовања пред црквом):

„Апостол Павле, кога данас прослављамо, драга браћо и сестре, поручује нам, а и Свети Првоврховни Апостол Петар такође говори у истом духу у својој посланици, и оставља као свету поруку свима хришћанским покољењима до краја свијета и вијека:“ Радујте се што учествујете у страдањима Христовим, да бисте се и у откровењу Славе Његове радовали и веселили. Ако нас руже за име Христово – блажени сте, јер Дух Божији, Дух Слова и Сина Његовог почива на вама.“
На светом Часноме Крсту и на Христовом распећу, на крви Голготског Мученика, утемељена је Христова Црква. Највећи праведник на небу и на земљи, имао је свој Велики Петак, када је дошао „час таме“ и када су злобне и мрачне демонске силе онога свијета покушале да угасе свету лампу Његову.
И не само Он, него и сви они који су Његови, који су Њему вјерни, и који желе да Њему вјерни остану, призвали суда понесу Његов Часни Крст. По његовој заповијести: „Ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе, нека узме крст свој и нека иде за мном!“
И другој Његовој ријечи: „Благо вама ако вас узсрамоте и успрогоне, говорећи против вас свакојаке ријечи лажући, имена мојега ради. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима.“
Сам Господ је пострадао за правду и истину, на правди је пострадао, као и сви они који су Му били вјерни кроз историју и који су били спремни да носе крст Христов.
Први мученик је био архиђакон Стефан који је био каменован у Јерусалиму. Ево видите, двије хиљаде година су прошле а исто камење лети на светиње Божије, на свете олтаре, на ћивоте светитеља Божијих, и на праведнике Божије и оне који су вјерни Христу Богу. А Свети Првомученик Стефан није узвраћао истом мјером, већ је ријечима Христовим их даривао: „Опрости им Господе, јер не знају шта чине!“
И као што је он, вјерни слуга и ученик Христов, прошао, тако су прошли и сви Свети Апостоли. Апостол Петар, кога данас прослављамо, и он је разапет на крст, као његов Учитељ. И по његовој жељи, разапет је с главом надоље, јер је сматрао да није достојан, пошто се трипут одрицао Христа, да буде разапет као и његов Учитељ.
Апостол Павле, и он је пострадао мученички у Риму, и данас постоји велики храм на мјесту његовог мучеништва.
Апостоли Петар и Павле, два врховна Апостола вјере Христове, запечатили су своју вјерност Христу Богу својом мученичком крвљу.
И ниједан од Апостола није остао а да није пострадао. Само је Апостол Јован умро природном смрћу а сви остали су умрли неприродном смрћу – гоњени и прогоњени, убијани и блаћени, али су остали вјерни правди Божијој, имену Христовом и Истини Божијој.
Таквих мученика кроз историју Цркве било је безброј. На тим мученицима, на њиховој мученичкој крви почивају небо и земља, јер то је крв која се пролива за живот свијета. То је љубав, која је гажена у овом свијету и презирана, и која се жртвује, али без које овај свијет не може да постоји.
Лакше би свијет могао да живи без Сунца и Мјесеца, лакше би могао да живи без свјетлости сунчане и без воде. него ли без те и такве свете љубави, којом је човјек створен, којом је човјек испуљен, ради које човјек постоји и ради које овај свијет постоји.
И у овој нашој Црној Гори било је безброј мученика, вјерних Христових свједока, почевши од првог зетског краља, који је такође убијен за правду Божију и за Име Божије. И тако редом, све до најновијих мученика и исповједника – Митрополита Јоаникија, и с њиме, без суда и пресуде побијених свештеника, слуга Олтара Господњег и других вјерника; до исповједника, митрополита Арсенија Брадваревића на правди Бога суђеног и пресуђенога. И тако редом, до свих оних који су пострадали и одстрадали своју вјеру православну. Нарочито у току ових последњих педесет година.
А највеће страдање које смо доживјели у том периоду, био је покушај да се убије Бог у људској души и у људском срцу.
Јер, ако убијемо Бога у људима, онда смо убили најдубљу човјечност у људима. Убити Бога, значи убити човјека, убити човјечност, убити чојство, поштење, праведност, самопожртвованост, озвјерити човјека. Угасити у њему искру Божанску и вратити га у бесловесност, вратити демонске силе да господаре њиме и да трују његово биће и његову душу, да би му онда и дјела била демонска и отровна, испуњена мржњом, раздором и свађом.
Е, тако дакле! Ништа ново се не догађа. Јер, ничег новог нема под капом небеском! Крст носити нама је суђено; ово је „олтар прави на камен крвави“, утемељен на жртви. Христовој. Олтар у коме се приноси Бескрвна Жртва. Христова кроз покољења; олтар у коме су мошти Светог Мученика Цетињског Петра, који је био мученик и страдалник и печалник.
А највећа његова мука, највећа његова рана био је раскол и раздор међу Црногорцима, свађе међу њима, крвне освете које су уништавале читава братства и породице. Светом Петру Цетињском теже је било то, те међусобне свађе, него ли најезде туђинаца и Турака.
Зато је и његов синовац, владика Раде говорио: „Не бојим се вражијега кота, нека га је ка на гори листа, но се бојим од зла домаћега.“
Било тако, и данас остало – тако!
Нека Бог умудри сваког разумнога, који још имало савјести има у себи! Нијесу ово времена за свађе и за распре и за мржњу. Ово су времена за братимљење, за ширење Богољубља; ово су времена да Бога вратимо у своје домове, у своје храмове, у своје породице, у своја срца. Да би, вративши Бога, вратили своје људско достојанство и свој вјечни смисао. Ово су времена да повратимо човјекољубље, да брат брату цјелива ране, један другога да загрлимо.
Много је рана на тијелу овог српског народа. Доста их је било и не треба нове наносити. Исувише је израњављено тијело Црне Горе!
Ово је вријеме да се духовно обнављамо, да се духовно сједињујемо, да се духовно будимо.
Ово је вријеме заједништва; ово је вријеме човјечности, братољубља и богољубља!
И благо оној души која буде на висини свога времена, а тешко оној души која пљуне на крв Христову. Тешко оној души која пљуне на крв мученика; тешко оној души која пљуне на ћивот Светог Петра.
Нико није, до данас, бацао камен на овај свети ћивот. Ни у временима најраспамећенијим, ни у временима окупације. Ни непријатељ, окупатор, није се усудио да баци камен на ћивот Светог Петра. Ни Италијани кад су били окупатори, нијесу то учинили; ни Њемци, кад су били окупатори, нијесу то урадили. Не памти се ни Турци да су тако што чинили.
Зато, тешко ономе који се баца данас камењем на ћивот Светог Петра!
Да га Бог сачува, да га не стигне клетва Светог Петра, и њега и његово потомство.
А ми, са оног мјеста данас, послије Светог Причешћа Тијела и Крви Христове, немамо друге ријечи да кажемо, него ону ријеч коју је Господ рекао када је био распет на Голготи, и када је био прободен клиновима кроз руке Његове и ноге Његове, и када је копље пробадало ребра Његова – ријечи: „Опрости им, Боже, јер не знају шта чине!“
Нека Бог уразуми све и свакога, а најприје сваког брата Црногорца, да се вратимо Богу и да се вратимо богољубљу, и да се вратимо једни другима, како бисмо били у стању да продужимо свијетла дјела својих отаца; да бисмо могли да будемо истински вјерни Црној Гори и свим њеним светињама; њеним светим моштима, њеним светим мученицима, њеним светим јунацима!
Нека би Бог, још једном кажем, уразумио свакога, да овај данашњи дан не остане срамни дан у историји Цетиња, историји Црне Горе и нашег народа.
Нека Господ све вас, који сте данас у овом светом храму, благослови Својом љубављу, и нека је на здравље и спасење Свето Причешће.
И нека мир Господњи сиђе на нас и благодат Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега, дивнога у Светима својим, предивнога у Својим Мученицима, дивнога у Светом Петру Цетињском Чудотворцу, чудеснога у Светим Апостолима Петру и Павлу и у свима Светима у вјекове вијекова.
Амин!

(Цетиње, 12. јул 1991)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *