НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Беседе » Враћање душе у чистоту – бесједе, разговори, погледи

Враћање душе у чистоту – бесједе, разговори, погледи

Љепота ће спасти свијет
(Уз изложбу икона у Владичанском двору у Вршцу, децембра 1987)

– Да ли савремени сликар копира иконописца из минулих векова?
– Изненадило ме да има толико сликара, који се враћају сликарском коријену свог народа, и то на овако модеран начин, или пак, у иконописним школама. У основи је исто надахнуће. Рецимо, слике Бате Михаиловића су модерне, али је њихов дух близак „Милешевском анђелу.“
– Ако су формална појава лика на икони и њена суштина неодвојиви, што подразумева копирање?
– Неразумијевање византијско-словенског иконописа није случајно. Људима који су васпитани на ренесансној традицији Запада чини се, да је у православном иконопису заступљено понављање, због чега је и приступ икони површан и погрешан. У византијско-словенском иконопису, међутим постоји унутрашње јединство и истовјетност. Византијско-словенски иконопис тражи дубљу истину, потку, он се прије свега интересује за оно што је вјечно у пролазним формама живота. Због тога изгледа да је статичан Јер његов динамизам је унутрашње природе, никако спољашње.
– Како иконописац савладава ту суштину?
– Иконописац је свјестан чињенице, да је немогуће истину изразити било ријечју, било сликом. Истина је неизрецива, необухватна, неизобразива. Зато се он, намјесто натуралистичког језика, језика копирања природе, користи језиком симбола, али и то коришћење симбола је самосвојно. Другачије се прима симболизам у западној ренесанси, другачије у византијско словенској умјетности. За источног иконописца симбол није апстракција, гола алегорија. Он се својим сликовитим језиком враће етимолошком запису саме ријечи: сим-вало=са-бацам: бацам скупа двије ствари, – значи нешто што је заједно. Икона се, с једне стране, заснива на конкретној реалности неуништивог људског лика, а с друге стране жели да посвједочи неизрециво присуство оностраног. Отуда је личност основна њена истина, тежња за очувањем људске богочовјечне личности. Икона не мјери вјечност пролазношћу, него се труди да перспективом оностраног афирмише и овековјечи оно што је пролазно. Икона је сва у погруженом и вјечном.
– У модерном свијету подстиче велико интересовање?
– Иако зачуђујуће, то је лако објашњиво. Икона је сачувала равнотежу између духа и материје, вјечног и пролазног, Бога и човјека, природног и метафизичког, ван природе. Оно што не може да се каже за ренесансну умјетност Запада, за већину модерних покрета, изниклих на начелима те умјетности.
– Дакле, шта је икона?
– Икона његује згуснуту љепоту историје свијета, али љепоту прожету вјечном љепотом, оном, која ће, по Достојевском, спасити свијет. Отуда и ова потрага за византијско-словенским иконописима, потрага за изгубљеном равнотежом. Тим прије што смо ми уједном тренутку, уједном историјском периоду, превидјели најзрелије плодове сопствене културе, свог сопственог историјског израза, и почели смо да гледамо саме себе кроз туђе наочаре, тако да нам је све што нам није личило на западне историјске узоре, изгледало јадно и блиједо. Застарјело. Требало ја да дође до преокрета у западној историјској науци, да би смо ми почели да приступамо нашој прошлости на озбиљнији начин. Оливије Клеман, издавач једног часописа у Паризу, боравио је у Пећкој патријаршији и разговарао са копистима. Запањио се кад је видио колико наш човјек нема осјећаја за сопствене вриједности, када је примијетио код њих невјероватан став, да све што није у складу са Западом, нема сопствену вриједност. Срећом, то је вријеме прошло, и мислим да ова изложба то и потврђује.

(Интервју, јануар 1988)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *