НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Беседе » Враћање душе у чистоту – бесједе, разговори, погледи

Враћање душе у чистоту – бесједе, разговори, погледи

Окупимо се око хљеба и вина

– Преосвећени Владико, шта нам је најпрече радити? Народ је одавно навикао своје владике, или обратно, да чује у тешким тренуцима.
– Одговор на то даје нам сам народ, кроз уста пјесника. Најпрече нам је данас по народном пјеснику – враћати душу своју у чистоту. Када то кажем, под тим подразумијевам враћање цјелокупног народа његовим духовним извориштима. То је значајно, нарочито у овом тренутку духовног преслојавања народа и буђења, после педесетогодишњице његовог распећа. Јер су ових 50 година, по много чему, биле године загађења народне душе.
На првом мјесту, народна душа је загађена безбожништвом. У народу је убијан Бог педесет година, а зна се да убијати Бога значи убијати човјека, оно што је најдубље у човјеку. То потврђује народна узречица, кад неко некоме каже: „Убићу Бога у теби!“ Кроз народну мудрост изражена је најдубља философија живота, кроз ту пословицу је народним језиком указано на велику истину, да је смрт Бога у човјеку – смрт човјека у човјеку. Те двије тајне се узајамно прожимају од настанка, јер кад год је угрожено присуство Божије у нама, неминовно је угрожена човјечност. Дакле, загађеност одатле почиње.
Карактеристично је за наше вријеме, да је и оно убијало и сахрањивало Бога. У једном банатском селу, скојевци су послије рата сахрањивали Бога. То, можда, сада изгледа смијешно, али у контексту времена добија стравичне размјере. Вријеме је показало да је сахрањивање Бога било и сахрањивање човјека.
– И у многим другим областима личног и друштвеног живота дошло је до помрачења…
– Прије свега народна душа испуњена је страхом. Дубински психолози данас кажу, да је страх од основних егзистенцијалија људског постојања. Наше вријеме је тај страх умножило и увећало до морбидних размјера. Наш народ је живео у страху од једног модерног, перфидног типа тираније. Ослободити народну душу од тог страха, велики је подвиг а зато треба вријеме. Преко нашег народа као да је прешао ураган, и треба времена да се народна душа обнови, освјежи. При томе треба открити праве вриједности, а оне су управо, враћање свеукупно народне душе саборном пламу. Чисто је оно чиме је заквашена сама људска природа у својој изворности, чиме је обновљена природа овога народа кроз његово засађивање у духовном Рају, руком Светог Саве.
Овај народ је освећен тајном Крштења. Тајна Крштења је тајна другог живота. Овај народ је, благодарећи том освећењу и свом светосавско-симеоновском опредјељењу, постао зрели народ још у 12 и 13 вијеку, и ушао у број зрелих народа на земаљској кугли. Та зрелост је освједочена Косовским завјетом, она је на Косову крвљу запечаћена а кроз њу и то опредјељење за све што је небеско, што је вјечно. Симеоновско-савинска философија живота, указује на сагласје између цркве и државе слично сагласју између душе и тијела. Оно што је тијело за човјека, то је држава за заједницу једног народа; оно што је душа човјека, као највећа драгоцјеност свих свјетова, то је Црква у том тијелу. Нема здравог и нормалног човјека без психофизичке узајамности, нема ни здравог живота једног народа без тог сагласја.
Симеон не обоготворава своју државу, он то показује својим ходом према Гори Атонској, својим монашењем. Он је створио државу, поставио своје међе и границе, обезбједио кров своме народу, али он не обоготворава државу као биолошко-социјалну величину. Он је свестан да је то само припрема за нешто много дубље и савршеније. То има свој смисао и није циљ само себи. Зато он иде према Атону, према небесима; његово опредјељење је за вјечно и непролазно, а државу коју је створио то је гнијездо из којег треба да се излегу пилићи, који ће окрилатити и кренути у умље кроз своје стваралаштво, кроз своје духовне вриједности, дјелање и градитељство на широком плану.
Свети Сава, који дарује душу српском народу, не сматра да треба да остане у неким непознатим даљинама и висинама, само за себе, у свом монашком тиховању, он силази с Атона у свој народ и оваплоћује у народни живог, у време и простор, у покољења, оваплоћује истину вјечну и непролазну Христа Бога. То је сагласје, то је двиг Симеонов према вјечном, то је двиг Светог Саве, којим се оваплоћује оно што је вјечно у свакодневном животу народа, који се преображава у нешто, на чему почива душа и што утемељује саборно памћење овога народа.
Према томе, враћати народну душу чистоти, значи првенствено враћати се тој првобитној равнотежи, на којој је саграђено све што је свето и честито у историји овог народа.
– То значи враћање и оном дивном, исконском стиду, у коме је спасење света.
– Значи и враћање хљебу и вину; значи враћање светом Причешћу, славском колачу, али не у неком просто традиционалном смислу. Враћање тајни Причешћа хљебом и вином, тијелу и крвљу Христовом, значи враћање себи самима – То је и призов на сусретање са другим човјеком као својим вјечним братом и сабратом, призив на сусретање с Богом као хљебом живота. То је и учење како дијелити хљеб братски, како се сусрести у тајни вјечне љубави која не тражи своје; љубави која се жртвује у том хљебу којим се причешћујемо. То је хљеб љубави који се открива у нама, кроз кас, као мјера нашег живљења.
У том хљебу који јест жртвени хљеб, који је принос Богу и наше уздарје на божанску љубав, налази се и најдубља и најсавршенија школа за стварање праве и истинске друштвене климе и заједништва.
Докле су Срби знали шта је Свето Причешће, дотле су знали шта је и ближњи, да је он брат, да је он светиља над светињама; дотле су знали шта је заједништво из којега се рађала моба, узајамност. Из тога је настао онај изворни, друштвени живо г, који је постепено обликовао српски национ, претворио га у саборну личност, онако како ми доживљавамо њу данас, доживљавајући своје саборно памћење.
Благодарећи томе, изњедрени су тако дивни градитељски подухвати какви су Дечани Пећка Патријаршија… сва каша духовна култура ниче из Свете чаше Причешћа. Све наше светиње, сви наши велики храмови, фреске, све је то, пројекција те тајне, из које све извире и њој се враћа. Али се и ми, заједно, кроз њу враћамо томе.
Дакле, враћати душу у чистоту, значи враћати се свом изворном устројству друштвеног постојања, изворном јединству, којим је вјековима прожимана душа овог народа. Благодарећи том јединству, обликованом у души српског народа у вријеме немањићко и лазаревићко, народ је могао и да опстане нет стотина година под турским ропством. Скупљао се око Причешћа, око манастира, који су општежиће. Враћао се том духу општежића, који живи кроз вјекове у нашим манастирима, које се преносило и у живот породице. Породица по свом устројству, била је као један манастир, гдје је отац имао истинску улогу домаћина, гдје су мајка и дјеца чинила узајамност. То је преношено са породице на село, тако је био организован народни живот кроз вјекове, окупљан као вијенац око светог Храма. Ово су само неки од значајних момената, везаних за Свето Причешће и његову друштвену улогу.
Наравно, то подразумијева и обухвата оно што је најсветлије у човјеку – враћање Покајању. Покајање значи преумљење, мијењање ума, враћање смирењу, пред великим тајнама, пред великим одговорностима, пред свијетом; ближњима, свијест о несавршености, свијест о нашим падовима. Бити свјестан свога пада, значи, бити спреман да не останеш у свом паду, већ да се дигнеш.
Кад имаш свјетиљку и свјетионике који ти освјетљавају пут, кад њих постанеш свјестан, онда у свјетлости њиховој видиш све оне мракове који прожимају тебе или твоју околину. Онда се једноставно каже: „Господе, опрости, видим да нијесам на путу својих отаца, дај да кренем поново, имам куда, знам чији сам и куда треба да идем, знам шта ми ваља радити“. Покајање је и повратак узајамном праштању. Никада није била толика потреба да једни другима праштамо као данас, како би рекао наш дивни пјесник Матија Бећковић – треба да пољубимо ране једни другима.
– Правдати свој грех је сатанско…
– Да, али и држати свој гријех непрестано пред собом, значи бити свјестан свога несавршенства и бити спреман да се вратиш својој чистоти, свом истинском људском достојанству, јер човјек никада није лијеп и диван као кад прашта ближњему своме. Ми смо заборавили да праштамо, ми смо заборавили да се причешћујемо. Зато је ових 50 година цвјетала отровна, братоубилачка мржња, избила 1941., а траје до данас.
И дан-данас се слави чин када је Србин убио Србина, то је проглашено, малтене, као највећи државни празник. (7. јули у Србији). Против сваке логике и памети.
Повратак чистоти је и позив Мајке Јевросиме: „Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу!“ Осјећање за гријех је нашао најдивније што је у народној души запретано. Будити то осјећање то је огромна ствар.
Још један примјер поштовања светиње живота. У наше вријеме је чедоморство прихваћено као „напредак“као достигнуће модерног човјека, У суштини, ту се ради о боготворењу себе самога, о клањању себи и својим страстима, о жртвовању себи другога, и то у времену када се сви заклињу у хуманизам. Ако се милиони људских бића, рођене или још нерођене дјеце, убијају себе ради – о ком хуманизму говоримо! Људска светиња живота је светиња од зачећа до смрти. Ми смо у једном сомнабулном времену, у коме је гријех убити дијете у три године, а није гријех ако се живот гаси у мјесец дана?! То је показатељ нечег шизофреног у људима нашег времена, свједочанство похота и себичност, постали врховно начело живота.
Кад све себи подредимо на индивидуалном плану, онда се то преноси и на друштвено устројство, понашање и живот. Идеологија звана брозомора је управо на том принципу поникла, иако се вјечито заклињала на љубав према другима. Уствари, она је обоготворење себе самога, човјекобоштво незапамћено у историји; на друштвеном плану оно се пројављује као „стадност“ пророчки предвиђена Достојевским.
– Преосвећени, да ли је таква идеологија изродила и недостатак савјести, понаособ, моралне казне код људи?
– Када се убија Бог у људима, убија се и бесмртно достојанство човјеково, видовитост људске душе. Када се она помрачи, губи се критериј свога достојанства и правих вриједности. Онда безвриједно постаје вриједно, губи се осјећање за моралне и духовне вриједности.
Када нема Бога, онда је све дозвољено, каже Достојевски. Зато се модерни човјек све више тако и понаша. Није ли максима сатаниста, краулијеваца – твоја воља и жеља, нека ти буду врховни закоп! То је Његош давно предосјетио, рекавши – „закон му је што му срце жуди“. Много тога што се код нас догађало од 45 године, почивало је на том сатанизованом „закону“.
Дакле та релативизација моралних вриједности води релативизацији самог људског постојања, сврхе постојања једног народа. Зато смо ми, као што рече један банатски паор – постали збуњен народ.
Управо је због тог неопходно и овом народу да враћа своју чистоту, да се враћа свом вјековном опиту, својим провјереним вриједностима, својим провјереним вођама. Нијесмо ми репа без коријена!
Сјећам се кад мој покојни отац рече: „Немој ти тако да радиш“, а ја одговорих: „Како онај други, тамо, може?“ Отац рече: „Ма, може. он, али ти не можеш! Знаш ли чији си ти?“
Тада нијесам разумијевао тај савјет али ми је сада потпуно јасан. Не могу ја, који сам потомак Светог Саве и Симеона, Светог Лазара Косовског, Свете Мајке Ангелине, Мајке Јевросиме, Светог Петра Цетињског – не могу ја да будем Никоговић, не смијем да будем, јер постоји неко који ме враћа мени самоме и служи као мјера мога поштења и достојанства.
Тешко народу који нема светаца!
Срећа је овог народа што има ризнице, безцјен вриједности које носи као светиљу у свом саборном памћењу. Као што је носио своје мошти, своје свете путире по својим сеобама, и као што их и данас носи и преноси на свих пет континената.
– Преосвећени, можда нам се намеће, у један незгодан тренутак свеукупне збуњености, још једна деоба код народа странчарство. Оно по својој природи дели, па су људи приступили томе страственије, не презајући ни од крајности… Да ли ће, и колико то може да изазове контраефекат ако тако остане?
– То је озбиљно питање. Прије свега, ми смо овдје подложни једноумљу, које је угрозило народну душу, народни живот, спријечило умножавање дарова, којима је Бог даривао људе, угрозило је разноврсност, којом се људи узајамно богате, такмичење у добром; угрозило је занатство, обезличило народ, који је вјековима навикао да његује лично везано за саборно. Ту је и вјечити проблем – како очувати јединство народа, а у исто вријеме његовати сву разноликост људских талената. Нема ни једног истовјетног листа на грани или цвијета у пољу, све има своју „личност“, а тим прије човјек, кога је Бог обдарио посебним даровима.
Ово вријеме је било недаровито! Гушило је дарове а тиме и обезличавало заједницу. Сјетите се „чопора“, како их назива Достојевски, још у прошлом вијеку, који су дочекивали Броза, са његових фараонских путовања по свијету…
Сада, у овом тренутку, хвала Богу постоји могућност повратка тој разноликости, и у том контексту се јављају нове странке. То је само по себи добро, али може да буде веома опасно. У колико то странаштво, како га називате, буде разарало јединство у име партикуларног, уколико буде наметање нових партијских подјела (једна нас је осакатила!) па ако сад, ове нове, буду грађене по узору на бившу партију, безобзира какву идеју заступале – онда ми нећемо далеко отићи.
Зато је неопходно на првом мјесту, да дође до оздрављења друштвеног живота. Страначко такмичење треба да буде витешко, као што је речено у посланици Светог Архијерејског сабора СПЦ; такмичење за добро, не за себе и за, власт. Само они који су спремни да истински жртвују себе за свој народ – само ти могу да стекну истинско народно повјерење. Вјековима је само таквима давано повјерење.
Ми, у нашој историји, и нијесмо имали странке, што не треба губити из вида. Оне су се код нас појавиле тек у прошлом вијеку и то је била посљедица нашег имитирања западноевропског пута друштвеног устројства.
Овај народ има свој пут кроз вјекове – саборно дјелање, уз поштовање личности појединца или групе кроз узајамно богаћење. Народ се није опредјељивао за странке или страначке вође, опредјељивао се за оне који су нудили себе саме за жртву на олтар свога народа. Дакле, за оне, који су се на дјелу показали да љубе свој народ. Оне који су до посљедње капи крви били спремни на жртву, оне који су најспособнији, најдаровитији. Њих је бирао.
Карађорђе није себе нудио као вођу устанка, већ одбијао говорећи: „Немојте мене, ја сам прек човек, покајаћете се!“
– Чак је то три пута рекао…
– Да, и то код њега није била демагогија. Он није откривао своје позитивне стране, већ указивао на оне негативне. Међутим, рекли су му: „Не, такав нам и треба!“
То су прави, истински народни вожди, који су окупљали оно што је највиталније у народу и нијесу га дијелили. Зато су и могли да направе велике подухвате и промјене у животу народа. Такав је био Свети Петар Цетињски, Арсеније ИИИ Чарнојевић…
Народ се окупљао око хљеба и вина, опет то понављам, заједнички ломио погачу што има изузетно дубоки симболизам, окретао славски колач и цјеливао уз ријечи: „Христос међу нама, јесте и биће!“
Дакле, на заједништву утемељеном у тајну жртвене љубави, тј. у скривеној истини хљеба и вина, који су жртва и принос, на жртви оних који се баве народним пословима, од памтивијека је грађено истинско заједништво. Враћати се томе, нама је данас неопходно.
Његовање разноликости и разноврсности, али никад по цијену жртвовања онога што је битно, суштинско, онога што не може да буде ничему жртвовано. У новије вријеме, странке као да су дошле до самоувјерења, да њима, њиховој идеји, треба жртвовати народ. Оне нијесу биле у служби народа, већ су народ угониле у свој калуп. То се догађало већ у Кнежевини Србији и у Војводини у прошлом вијеку, а онда и у међуратном периоду у Југославији. Ово је уродило многим и отровним плодовима, које ми и данас кусамо. То је нарочито случај комунистичке странке, која је својим интересима подредила судбину народа, својим безумним замислима жртвовала његове виталне интересе. Примјер Косова!
Комунисти су жртвовали огњиште Србије, идеју сулудог интернационализма без икакве везе са историјском реалношћу. И данас ми не знамо шта да радимо на Косову, а то је посљедица тога. У нормалним државама, то је велеиздаја, злочин према народу.
Међутим, они који су то починили, данас, као неки транвестити, покушавају опет да се наметну као једини носиоци спасења.
Уколико Нова страначка опредјељења не буду очишћена од тог разбијачког духа народне душе – нећемо отићи далеко. Наравно потребно је да се користе сва модерна достигнућа друштвеног устројства, али не по цијену одрицања од свог сопственог искуства.
Једноставно, друштвени живот треба обликовати кроз усвајање свега онога што је добро у модерном свијету али увијек провјеравајући то на својим историјским искуствима. Ако политичке странке не „чине чашћу“ по Апостолу већим своје противнике, ако се њихов однос заснива на блаћењу других, то није достојно чојства, које је такође једна од суштинских димензија чистоте овога народа. Чојство значи штити друге од себе, а, то је много дубље од јунаштва. А ми, чак, ни у јунаштво нијесмо досегли! На таквом чојству почива судбина овог народа и тиме би странке требало да се хране и надахњују.
– Преосвећени, из мноштва је потребно да се утемељи јединство. Али наше деобе нас онемогућавају. Једна од тих је у Цркви, једна од најтрагичнијих и најдубљих. Кад говоримо о томе, једни кажу да се Црква није добро држала, други, да је било много утицаја са стране, трећи да је била мученичка. Какво је Ваше мишљење?
– Од свега тога, ако хоћемо искрено и поштено, има помало истине. Обзиром да је ово тренутак преиспитивања свега што смо урадили у посљедње вријеме, неопходно је да и дјелатност Цркве буде преиспитана у свијетлости вјековног предања Цркве. Црква има своје саборно предање, своје мјере еванђелске, критерије Св. Отаца. Једино је Бог непогрјешив. Црква носи у себи свети квасац преображења, препорода људске душе. Међутим ми који јој припадамо и ми смо људи овога свијета, и ми носимо своје недостатке, страхове, своје невоље. Зато је природно да се не пројављује увијек кроз нас све оно што јесте Црква.
Нијесмо ми Црква! Ми смо само једно од покољења Цркве. При томе свако поклањање нешто учини. Негдје је вјерно изворној Цркви, негдје омане. Наша црквена покољења су, заиста по много чему покољења – мученичка.
Кад се буде писала историја овог периода наше Цркве, биће то један од свијетлих периода у њеном животу, почевши од 1941. до 1990. године. Многи ће из нашег времена ући у именик светих мученика. И већ улазе: Новомученици Јадовински, Јасеновачки, Глински; Новомученик Петар Сарајевски, Новомученик Сава Горњокарловачки, Платон Бањалучки; Новомученик Јоаникије митрополит Црногорско-приморски, Новомученик Варнава Настић – једна изузетна личност, која је као муња бљеснула на небу Српске Цркве.
Кад се буде писала будућа историја Српске Цркве, ми који нешто мислимо да значимо у овом времену – бићемо заборављени – а биће запамћен тај презрени, понекад и за сулудног сматрано Варнава Настић. Помињем само неке. Има још много свештеника, монаха, вјерника, који нису приклонили кољена лажним боговима.
Понекад нам се чини да се све поколебало, па и Црква да је служила овоземаљским боговима. Јесте, било је многих који су пали, који су приносили кад златном телету. И дан-данас има таквих. Али напоредно са њима, постоји дивни Сабор тих светих душа, које представљају жетве Господње у овом народу, које ће бити наше оправдање пред Богом будућим покољењима.
Међутим, с друге стране, Црква у вихору оног времена, платила је данак том времену. Властодршци су користили немоћи и слабости, страхове људи у Цркви. Прво су покушали, па су донекле и успјели, да раздвоје епископат од свештенства, насилно, створили су свештеничко удружење, које је служило као тројански коњ за слабљење Цркве, њено сабијање у гето, за ових година. Једна група свештеника-шићарџија, много је допринијела, да преко њих властодршци натјерају и удружење велики број других свештеника, који интимно нијесу били за то, али су послужили као гласачка машина, да држава преко њих уцењује Цркву, и онда увјерава како између државе и Цркве постоје добри односи.
То се одразило и на начин избора патријарха, од педесетих година наовамо, држава је вршила притисак и наметала своје изабранике. То су чињенице. Држава је користила сва могућа средства да угрози Цркву, да је одвоји од народа, интелигенције. Интелигенција се тек неколико посљедњих година враћа Цркви. И интелигенција је Црква, није Црква само епископ и свештеник, кад говоримо о Цркви, и сам народ је Црква.
Дакле, све је то једна велика драма која се одигравала на бићу овог народа, на бићу Цркве. Поред осталих диоба, и братоубилачки рат доста је допринио диоби Цркве. Данас имамо оно што имамо – ту нашу несрећу – диобе у Цркви, тзв. амерички раскол.
Сада је тренутак, да сви, колико нас има, јер сви смо ми Црква, сви који су крштени и који у себи носе то светосавско опредјељење, упорно све снаге на свим пољима, па и напољу тог раскола, да се вратимо себи самима, односно том јединству. Времена су веома тешка, и ако нас као народ и као Цркву, не може Косово да опамети, ако нас не опамећује ово што се сада збива, онда нам нема спаса, онда нас пишта не може да опамети.
Ово је доба тешких времена, а видјећемо да ли је и вријеме малих или великих људи. Велика времена хоће и велике људе; чињеница је да у тешком времену могу бити и мали људи: то важи за све нас, за Цркву, за Академију, за многе институције. Професор нашег факултета Радослав Грујић је говорио – „ни тежих времена ни мањих људи!“
Дај Боже да ова времена изњедре из себе људе према себи!
– И то је једна од најтрагичнијих последица, како рекосте, болести зване брозомора
– Ми немамо човјека… Побијени су и уништени најбољи људи од ’41. па наовамо. У међусобици, убијени су ради задобијања власти и задовољења својих идеја. Није лако обликовати нове људе, треба времена да они стасају. Много полажем у наша млада покољења, која су далеко слободнија од те врсте загађености, преоптерећења; које ће знати куда и како; које ће поново преузети пупу одговорност за будућност свога народа и своје Цркве.
– Преосвећени, где треба да је усмерена наша пажња, када се говори о судбини нашег народа?
– Црква и народ су на историјској прекретници; све што се збива на то указује. Зато, није свеједно, којим ћемо путем кренути. Од тога којим путем кренемо, зависиће живот и судбина читавих покољења.
Ми смо свој народни брод везали већ 70 година за једну државу, која се показала као наша најтрагичнија заблуда. Отворено да кажем Бог је Српском народу дао шансу, која се да је једном у хиљаду година. Та шанса се указала 1918. године. Српски народ је, да не кажем у својој наивности, већ занијетости, као што и приличи великим замашама, усвојио јужнословенску државу, прихватио је као мјесто гдје ће наћи себе. Вријеме је показало да је он тиме себе угрозио, био принуђен да због тог жртвује оно што не смије ничему да буде жртвовано – духовни идентитет, своја саборна предања, писмо, животе. Све је жртвовао, не би ли очувао то зашта се жртвовао.
Заузврат смо имали Јасеновце, Јадовна… своје највеће градове под земљом, своје највеће ујамљене храмове. Они су нова врста катакомби и показатељ повратка овог народа катакомбама, што значи моштима, што значи дубинама, јер преко моштију и таквих катакомби, народ доживљава своје Распеће, а кроз њега и могућност Васкрсења.
Доживјевши све то, било би потпуно блиско памети да овај народ и све здраве силе у њему, послије тог искуства, уз поштовање свих, врате се изградњи свога дома, своје државе, уједињењу свих српских земаља, оно што је још Пашић назирао као потребу, па се у последњем тренутку поколебао. Нажалост, да је онда остварена његова замисао, много мање зла и крви би било на овим просторима. На мудар начин томе би требало дати замаха, ада се при томе нико не угрози. Да би се то и остварило, неопходно је да се брод народног бића, у свим својим појавама и областима, пред своје отворености за модерну европску цивилизацију, усмјери својим извориштима.
– Који су то наши природни простори?
– То је Исток, то је Православље, то је православна Грчка, православна Бугарска, Румунија, Русија, која се данас буди. То је наше историјско мјесто, ту смо ми изњедрени, за то смо ми свим својим бићем везани, независно од економских тешкоћа многих православних земаља, што сматрам пролазним.
Духовно насљеђе и чистота о којој смо говорили, јесу оне нити које нас чине сродним и дубински повезаним с тим народима. Примивши Еванђелије с Истока, примивши јерусалимско-софијску философију живота, као темељ свог земаљског бивствовања и вјечног опредјељења, постали смо једно и упућени једни на друге.
То је оно јединство остварено једном за свагда, у светој Чаши, у светом путиру. Ми смо једном засвагда сабрани око хљеба живота, око Светог Причешћа, и то је најдубљи критериј и мјера заједништва. Ми смо постали једно, у ономе што је вјечно и не, пролазно.
Нажалост, у новије вријеме, у својој наивности која нас је одвела клањању „златним теладима“ европске цивилизације, ми смо се одрекли тог најсветијег насљеђа и најдубље оствареног јединства на овим просторима. Ми се томе морамо враћати.
Изналазећи путеве враћања тим просторима и вриједностима, остварујемо идеју великог Карађорђа. Он је био сељак, није му била збуњена памет, па да подлегне туђим идејама и идеологијама, као што се то касније догодило Светозару Марковићу и Димитрију Туцовићу и њиховим трабантима, помућене памети помодним европским „знањем“.
Неопходно је да се вратимо карађорђевском увиду у нашу судбину, као нашем звању нашем призвању, нашем избрању.
Овај народ, постављен овдје гдје је, има своје избрање, свој смисао, и он није овдје само себе ради. Он је овдје и других ради.
И управо стога, он мора да се врати себи самоме, да би онда био и себи и другима на благослов!

(Погледи, октобар-новембар 1990)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *