НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Беседе » Враћање душе у чистоту – бесједе, разговори, погледи

Враћање душе у чистоту – бесједе, разговори, погледи

Свака епископија је у извјесном смислу аутокефална

– Господине митрополите, овдје се, на Бадње вече, одигравао са Вашом свечаношћу, још један паралелан скуп. Шта мислите о томе, што су бадњаци горјели и испред Двора а не само испред Манастира?
– Ту, очигледно постоји један велики неспоразум. У контексту с духовним буђењем, које је сада присутно на овим просторима, јавља се и феномен, да једна група младих људи који су духовно и гладни и жедни, покушавају да глад утоле на неки свој начин. Нажалост, појављују се и они, тешка је ријеч, али рећи ћу је, који манипулишу о њиховом духовном глађу, а сами нијесу довољно упућени у то шта је Црква, какво је њено устројство, њена мисија, њен садржај и циљ.
– Да ли је манипулација, и тврдња, да је Црногорска православна црква до 1920. године била аутокефална?
– Прво треба да се одговори на питање: Шта је то аутокефална црква. Православна црква на овим просторима у древној Зети, касније Црној Гори, имала је своје мјесто у оквирима Пећке патријаршије. Како се мијењала судбина Пећке патријаршије, тако се мијењала судбина и стање Цркве у Зети односно у Црној Гори. Све историјске промјене утицале су и на њу.
Прије свега, треба рећи да је по православној еклисиологији, свака епископија, у извјесном смислу аутокефална, шта значи да посједује пуноћу благодатног и организационог живота. Једној православној епископији ништа не може да дода нити да одузме друга епископија. По древној изреци, једног од великих хришћанских богослова Кипријана Картагинског, тамо гдје је епископ са својим презвитерима (свештенством) и народом, тамо је пуноћа Католичанске-саборне, Православне цркве.
Према томе, од памтивијека, тј. од оснивања Зетске епископије, која је касније постала митрополија, па до најновијих времена, Црква је на овом тлу имала пуноћу свога живота. Друге митрополије или епископије, само могу да додају своју љубав и заједништво у истој вјери, тајнама и животу овој митрополији. У свези те љубави, састоји се и пуноћа Цркве и њеног живота. Преко свезе те љубави, обједињују се међусобно помјесне Цркве, епископије, а преко њих се обједињују покрајине, народи, државе. Они се не обједињују само у оквиру једног народа. Уосталом, мисија Цркве није партикуларна већ универзална. Свако свођење Цркве на било какав партикуларизам, значи негирање њеног бића, њеног садржаја и мисије.
– Значи ли то да је Црква ипак имала аутокефалност у Црној Гори?
– Црква је у Црној Гори имала ту пуноћу благодатног живота као и сака друга епископија али је кроз вјекове, живјела у заједништву и у оквирима пећке патријаршије. Но не само у новије вријеме, већ и раније, обзиром и на положај Зете, као једне од кључних српских земаља, она је уживала и посебан углед међу епископијама Пећког трона, најприје стога што је једна од првих Епископија које је основао Свети Сава.
У доба турских освајања, Црногорско-приморска митрополија била је носилац јединства и српског народа и Пећке патријаршије, која је тада била угрожена, нарочито послије великих сеоба крајем XВИИ и почетком XВИИИ вијека. Обзиром на нередовно стање у Пећкој патријаршији од краја XВИИ вијека ова Митрополија имала је свој самосвојни живот, у духу изворне „аутокефалности, “ односно аутономности, својствене свакој православној епископији.
Међутим, Црногорско-приморска митрополија, без обзира на етнарску улогу Митрополита у доба Петровића увијек је себе сматрала органски повезаном с Пећком патријаршијом, и не само то, већ и чуварем Пећког трона. Тако су се, уосталом, и називали митрополити цетињски, као на примјер митрополит Данило, митрополит Сава, Василије, да не говоримо о Светом Петру и Петру II Петровићу Његошу, све до Митрофана Бана.
Ниједан од њих није себе, никада ни за тренутак одвајао, од заједништва епископија у оквирима из Пећке патријаршије.
Обликујући државу Црне Горе и Брда, краљ Никола је створио Устав Црногорске митрополије (1904), у коме се она назива Аутокефалном Црногорском митрополијом, па сад они, који заговарају партикуларизам Црногорске цркве, позивају се на то.
Једно је историјски сигурно: Цетињска митрополија нити је кад тражила нити добила статус аутокефалности у уобичајеном смислу ријечи. Сама чињеница да су сви њени митрополити рукополагани на страни довољна је потврда за то. Јер, први предуслов аутокефалности је постојање уједној области најмање 23 епископа који ће рукополагати своје насљеднике. Један митрополит може бити аутономан под одређеним условима, али никада аутокефалан у правом смислу ријечи. То је био случај са Цетињским Митрополитом, наравно, послије укидања Пећке патријаршије (1776). Међутим, чим су се историјске прилике нормализовале (1920) и Цетињска Митрополија, са другим аутономним јединицама, вратила се заједништву Пећке Патријаршије.
– Многи питање Цркве повезују са питањем нације. Присталице Самосталне црногорске цркве, између осталог провлаче аргумент да је овдје немогуће крстити се као Црногорац?
– И то је исхитрено и измишљено питање. То је показатељ духовне опустошености читавих послијератних покољења, а с опустошеним душама се лако манипулише. Црква је призвана да иде и „крштава све народе у име Оца и Сина и Светога Духа“, призвана је да од свих народа земаљских ствара један – Божији Народ, род изабраних, царско свештенство. Односно, виша димензија у хришћанству јесте управо та припадност цркви као таквој, а члан Цркве се постаје преко вјере у Христа као Бога и Спаситеља. Ми се у „Христа крштавамо“ и „облачимо“ а не у било какву националност. Националност је ту потпуно ирелевантна.
Примарни идентитет онога који се крштава је то што он постаје хришћанин. Преко тог свог постојања хришћанином он и задобија своју изворну људску природу. А откривајући и задобијајући своју изворну људску природу, он себе (доживљава као брата) сваком људском бићу, без обзира ком језику или народу, то биће припада.
Дакле, циљ цркве није да раздваја, већ да сједињује и да од безброј људи и народа, направи једног Човјека и један народ на земљи. Ако то заборавимо, онда ми не знамо шта је Црква, претварамо је у идол или фетиш, идеолошки или национални, свеједно је.
– А можемо ли рећи, да се с овим питањима која се постављају у Црној Гори, наговјештава оно што се у Македонији догодило, када се Македонска православна црква одвојила од СПЦ?
– Оно што се збило у Македонији, збило се потпуно ненормално – и духовно и црквено нездраво. То у историји није упамћено, да један атеистички систем и идеологија, стварају Цркву. Истински црквени људи никада нијесу били за то. за такво раздвајање црквеног заједништва, које је овдје постојало вјековима.
То што се догодило у Македонији, имало је само негативне посљедице, и у Македонији и шире, створило је отворену мржњу, која је и дан-данас избија на површину код људи, који су нажалост, духовно раслабљени, опустошени, који и не знају шта је Црква и који је њен основни циљ и улога.
Кратко речено национални моменат никад није био примаран за обликовање једне Помјесне цркве. Оно што је битно као разлог за обликовање Помјесне цркве, јесте проналажење бољег пута и начина да се Христова порука оприсутни у животу појединца и једног народа.
црква која не ствара од многих – једнога, није Црква. То је антицрква. То је некаква секта. Секташки принцип је антијеванђелски, у било чије име се прихватао: било Бога, било нације или појединца.
Тај тип аутокефалности, који се у Црној Гори јавља у нечијим духовно опустошеним Главама, то обезбожено и раздуховљено секташтво, не припада Цркви, нити њеном истинском духу. То води некој демонској цркви која је антипод праве Цркве, њеног духа и садржаја.

(Интервју, јануар 1991)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *