Угодни божићни разговор с народом
– Данас смо позвали у госте епископа вршачког и целог Баната, г. Амфилохија Радовића. Господине Радовићу, добар дан!
– Добро јутро и срећно вам Бадње јутро и све вам срећно и честито било!
– Данас ћемо у овој емисији чути Божићну поруку Српске Православне Цркве.
– Чућемо и поруку нашег духовног огњишта, огњишта врлине, Српске Царске лавре манастира Хиландара. Искористићу прилику да вашим слушаоцима прочитам ту поруку у име Хиландара, јер вјерујем да оно што Хиландарци поручују, поручује цијела Српска Црква, и да то сав српски народ прима.
– Докторе Радовићу, можда би било добро да на почетку емисије, у којој позивамо наше слушаоце да данас с Вама разговарају уживо и постављају сва могућа питања, одговорите прво: Какво је тренутно стање, односно статус Српске Православне Цркве у нашем друштву?
– Наша Црква присутна је у овом народу и на овим просторима откад онај народ постоји. Прошла је многе мијене и промјене, од Кирила и Методија, а нарочито од Светога Саве, па до данас. Многе тегобе носила је заједно са својим народом, па је те тегобе носила и у нашем вијеку, који, иако је био вијек који Много обећава, показао се као вијек великих распећа и велике људске трагике и несреће, неслоге и раздора, међусобица и братских поклања. Све је то оставило дубоке трагове на живот Цркве и до рата, и у току рата и послије рата, тако да се Црква у овом тренутку налази у положају у коме се налази и овај народ, али у исто вријеме чува у себи и неугасиву наду у боље дане.
– И носи, наравно, и поруку чувања тих бољих дана?
– Носи и поруку. То је разлог њеног постојања од памтивијека.
– Ако се вратимо на Нову Југославију, на период од 1945., наовамо, који је незаобилазан у животу СПЦ, можемо ли рећи да је било завладало доба атеизма у нашем народу?
– Доба атеизма почело је раније, прије 1945. године, али је 1945., атеизам покушао преко својих носилаца, да постане званична религија нашег друштва и потисне хришћанство. Милитантни атеизам је нешто што је било опипљиво и што се одразило на цјелокупни живот нашег народа посљедњих педесет година, и нешто што оставља трагове и данас, а сигурно је да ће се ти трагови осјећати и у будућности.
– Тај атеизам донео је, на неки начин, један благи вид хулиганства?
Донио је један вид људског осиромашења, оповршења људске психологије и угрожења људске судбине.
– Раздуховљености?
– Раздуховљености, губљења културе. Култура није нешто што се ствара преко ноћи, она је нешто што се његује вјековима. Култура је његована у овом народу, и наједанпут, као да је неки ураган наступио, и покушао да ту културу, уткану у биће, у понашање и обичаје овог народа, збрише, убијајући у њему онај исконски стид. Зато, заиста, посљедице тог и таквог насилног атеизирања народа су једна врста хулиганства, и код покољења, која су најмање крива за то.
– То се, наравно, вршило перманентно кроз просвету. Претпостављам да је највише духовног осиромашења било од малих ногу?
– Не само просвјета, већ све структуре овог друштва мање-више, биле су упрегнуте у ту атеизацију.
– Да ли су постојале званичне забране теизма?
– Наравно, нијесу. Званичних забрана није било, и по слову закопа Црква је била слободна, претворена у „приватну“ ствар. Сад је питање: Шта то значи приватна ствар? И како је могуће претворити Цркву и најдубља опредјељења у приватну ствар, и то у Једном друштву које пледира да буде носилац заједништва, узајамности и јединства, и бори се против приватне ствари? То је бесмислица, која се протеже у нашем Уставу од рата наовамо и одражавала се и на Цркву.
– Да ли је то представљало известан пораз за свештена лица, у смислу њиховог одвајања од народа, насилног одвајања од своје пастве?
– Треба бити отворен и искрен. Наша Црква као, уосталом и народ, у току овог рата је заклана Црква. Стотине храмова је уништено, стотине и више свештеника је убијено. Најтрагичније је било оно што се догађало на тлу Ендехазије. Посљедице тога и данас штрче према небу и вапију – порушени храмови. А да не говоримо о згариштима и о Јасеновцима, Јадовнима… Црква је материјално разорена и уништена. Онда је дошло до ослобођења, пре бих га назначио тзв. ослобођењем. За Цркву је оно било такозвано, јер у времену, кад је требало да се лијече ране, и духовне и материјалне, доживјели смо један нови прогон. То је јасно и очевидно. Онда је тек Црква изгубила. Изгубила је потпуно! Практично, одузета је њена материјална основа, додатно ономе што је у рату разорено; ограничене могућности њеног развоја, њене просвете и њеног динамичног живота. Покушано је да се она затвори у неки гето, да се издвоји из цјелине друштва. Диобе су јој наметнуте. Покушано је „законско“ одвајање од ње интелигенције и школства. Вршено је перманентно застрашивање, тако да кажемо, читавих покољења, да прекину сваки однос и контакт с Црквом. Све је то природно, оставило дубок траг на Цркву и на њен живот од 45-те до данашњег дана.
– Да ли је у реформи просвјете извршена права атеизација покољења, без икаквих компромиса?
– Да, очевидно. То је била права атеизација, у којој је атеизам замјенио религију, марксизам – вјеронауку! Није тачно да ми немамо вјеронауке послије рата! Имамо марксистички атеизам као вјеронауку.
– То је била врло чврста идеологија?
– Марксизам је идеологија која пледира на апсолутну важност, која хоће да ријеши, не само економске потребе једног друштва и једног времена, већ рјешава метафизичке проблеме. То је метафизика иманентног типа, која се позива на дијалектику, а која својом статичношћу негира ту дијалектику. И то се показало, по плодовима који су се из свега тога изродили.
– Најновији догађаји у Румунији, показали су истинитост и дубину ваших ријечи. Постоји нешто што се код нас не изговара, нешто чега се ми бојимо и још увек имамо неки страх?
– Управо, Румунија је свједок те принудно створене, шизофрене свијести у бићу и у структурама једног народа. Посљедице тог и таквог насиља, боље рећи, прања мозгова, показале су се у стравичном виду у Темишвару и у покољима невиних људи. У име кога? У име оних који су обећавали ново друштво, мир, слогу и љубав!?
– У име самозваних усрећитеља?
– Да, самозваних.
– Оно што је било најважније у том тренутку, јесте да се показала дубока хришћанска душа румунског народа, једним званичним чином нове власти – укидањем смртне казне, одмах после егзекуције брачног пара Чаушеску. То је, заиста, велики потез за један народ.
– То је велики потез за један народ! Трагично је додуше, просто ти душа плаче, да на Божић, на дан мира и призива на мир међу људима, на слогу и љубав, да се управо на тај дан доноси смртна пресуда над носиоцем те распамећености, несрећним Николаем Чаушескуом. Има у томе неке ужасне трагике нашег доба, али има и неке симболике, јер је Божић, управо, и призив и стварност уништења у коријену, сваког зла.
– Румуни, познати Румуни су рекли, да им се Бог вратио, Једно време су мислили да им је Бог окренуо леђа.
– Па, није ни чудо што су тако мислили, живјећи у таквом казамату, каква је била Чаушескуова Румунија. Било је дирљиво гледати, оних првих дана, баш у петак, када је почео народни бунт, како се на телевизије појављује епископ са свештеником иједним малим човјеком, који држи крст у рукама, и узвикује: „Ми се боримо за ову светињу!“ Дакле, крст који открива, не само хоризонталу људског живљења, већ и вертикалу. Открива битност људске савјести и људске одговорности и поштовања према сваком људском бићу, које не може да буде жртвовано ни за какву идеологију, ни за каквог бога нити богића, какви су се накотили, опростите на изразу, на овом свијету.
– Апсолутно добар израз, за људе који су атеисти потпуни, и којима ништа није свето.
ПИТАЊА СЛУШАЛАЦА
– Пре свега желио бих да поздравим Г. Амфилохија, (јавио се Сава Стојановић, слушалац из Београда), желио бих да му се захвалим на врло пријатним тренуцима 6. маја на Дурмитору, када смо освећивали Цркву и када сте нам резали славски колач у оној планинској кући. С поносом носим Ваше слике с освећења цркве, коју треба тамо да градимо.
– И мене радује да помињете тај дан на дивном Дурмитору. Велики је био тај дан и оно наше окупљање око заједничког колача, око хљеба живота! И то на Дурмитору, који је рањен: рањен братоубилачким клањем у току овог рата. Добро да се преко колача и на колачу исцјељују те ратне ране. Једино тако је могуће и градити нову будућност и на Дурмитору и на свим овим просторима.
– Имао бих два питања: (јавио се непознати слушалац.) Ви сте један од тројице архијереја задужених да испитају шта је с нашим живљем у Албанији. Докле је то стигло?
– На томе се ради с групом наших историчара и људи, који су имали прилику да посјете Албанију. Надам се да ће сада, послије ових времена која су захватила цио свијет, нарочито Источну Европу, да ће до промјена доћи у несрећној, најугроженијој земљи на Балкану, и шире – Албанији, па ће онда бити лакше да се допре и до наших оскрнављених гробова и храмова и моштију Св. Јована Владимира, који се још увијек тамо чувају, и да ће нам многе ствари бити јасније. Стање се, засад, тамо не мијења. Црква је забрањена, православни епископи помрли су по логорима. Наш православни живаљ званично не постоји! Наводно смо читали да има свега стотињак православних Срба у Албанији. То је неистина, то знамо. Познато нам је да православних Срба и те како има много око Скадра, у Вракама и око Пишкопеје, тамо до Драча, а такође има стотињак хиљада православних Грка у сјеверном Епиру. Грци су, колико је било могуће, бринули о својима у Епиру. Нажалост, ми смо наше потпуно били заборавили, и то нам не служи на част. Али, добро је да се ипак враћамо својој историјској одговорности и према тим просторима, који су тако дубоко уткани у наше национално и духовно биће. Скоро смо, на једном предавању у Вршцу, гледали неке снимке из тих крајева, и први пут сам осјетио, колико је за нас битан тај простор, на коме је основана прва српска држава, на челу са Јованом Владимиром, колико је значајан за нашу културу.
Наше Косово и култура на Косову и Срби у древној Зети су тешко схватљиви без тих простора око манастира Богородице Пречисте Крајинске, без Скадра и без свих тих мјеста, која су вјековима свједочила о нашем тамошњем присуству и симбиози са шиптарским народом. Треба се надати, кад се та духовна загађеност скине и са Албаније, да ће и Шиптари моћи боље и трезвеније да успоставе своје односе са комшијама, и да ће се наћи једно ново и солидније утемељење нашег заједништва на овим просторима, бољег од оног које је до сада било.
– Имао бих једно питање (наставио је исти слушалац) Г. Павле Штрасер из Сремских Карловаца има неке идеје, бар што се тиче Карловаца, за неки културни центар, пошто се тамо налази Владичин двор и остало. Да ли се Српска црква слаже с тим и да ли нешто предузима у вези тога?
– Мислим да је већ било контаката са мјесним епископом сремским Василијем, па је и Св. Синод обавјештен о томе, и ја сам увјерен да Српска Црква није никад против таквих подухвата, него их увијек подржава, на општу корист свих нас.
– Да ли наша Православна Црква (питао је Сташа Станковић, слушалац из Београда) мисли и помишља, да ли планира било коју акцију, којом би се ми Срби, грешни према нашим Србима у Румунији, посули пепелом по глави, да окајемо грехе баш на овај дан Светог Божијег Помирења, Божјег мира међу људима, на овај дан рађања Мдаденца, Сина Божјег нашег Исуса Христа? У оквиру тог питања о. Амфилохију, нашем владици постављам питање и предлажем: Не би ли наша Православна Црква, у оквиру својих институција, у оквиру својих акција богослужења, могла да покрене неку добротворну делатност у циљу помоћи тим људима?
– Нијесмо криви ми Срби само према Србима у Румунији, него смо криви, што се каже, и небу и земљи, и према многим другим Србима у расијању, па и према мртвима и живима. Наша кривица треба да буде увијек пред нама. А најкривљи од нас су они који су нас водили, па и заводили, властодршци наши, јер на њима је била главна одговорност а они нијесу били на висини те своје одговорности. Зато је и дошло до трагичних расцјепа у српском националном бићу, а онда и до губљења Памћења и до заборава.
„Далеко од очију, далеко од срца“ – тако се догодило и са нашом браћом у Румунији. Наша Црква никад није прекидала контакте с темишварском епархијом, јер, као што знате, наша патријаршија има своју епархију у Темишвару. То је био велики духовни центар нашег народа, вјековима. Садашња темишварска епархија Румунске Цркве израсла је из те наше, српске епархије. Она је својевремено, обједињавала Србе и Румуне. То је трајало до прошлог вијека. Наша епархија је остала и опстала као таква, све до 20-их година овог вијека, па и дан-данас постоји. Од 30-их година није било могуће да тамо пође наш епископ, да се тамо настани; нарочито након посљедњег рата, али је тамо постојао наш викар и наши свештеници. Епископ банатски, или коме је то Сабор налагао, водили су бригу о нашем живљу у Румунији. То и сада чини епископ шумадијски Сава.
Нажалост, ту није било великих могућности. У посљедњих десетак година било је дозвољено да неколико младих људи студира овдје, код нас. Али, у. задње двије – три године, и то је обустављено. Надајмо се да ће сада бити много лакше. Што се тиче материјалне помоћи нашој браћи у Румунији, могу само да вам кажем, да је наша вршачко-банатска епархија већ дала распис, да се у току ових празника прикупљају новчани прилози, исто тако и у натури, који ће бити достављени нашем викаријату у Темишвару, а и Румунској темишварској митрополији, јер и то су наша браћа, која су исто тако страдала као и наши Срби у овим посљедњим збивањима. Народ ће се сигурно одазвати. Користим ову прилику, да обавјестим своје вјернике и све у Банату и оне који живе у цијелој Војводини, и све који слушају овај наш разговор, да свако на свој начин помогне тим страдалницима, да би они могли да се осјете као људи, који имају своју браћу.
– Имам осамнаест година (јавио се непознати слушалац) рођен у овом добу, добу комунизма социјализма. Моји родитељи, мајка нарочито, верују у Бога, док не знам шта да кажем за нас што смо рођени у ово време. Кад одем у школу. и упитам некога да ли иде у Цркву или верује ли у Бога, сви ме с подсмехом гледају. Не знам зашто, али све је некако лажно пријатељство, све материјалистички схватају овај свет. Како то може да се поправи и шта Црква чини у том погледу?
– Драго ми је да чујем једног младог човјека пред којим је будућност. Мој одговор на ово питање био би – пи гање: Шта ћеш ти учинити да оно што није било добро, поправиш, да у свом срцу распалиш неугасиву вјеру Јер вјера је једино стамено у људском бићу, иако она, на први поглед, изгледа тако мала и слабашна и немоћна у односу на друге силе овога свијета?
– То сам баш хтео рећи (наставља исти слушалац). Сваки човек мора да пронађе добро у свом срцу.
– У срцу треба трагати за собом и за одговором на сва питања. Чисто срце и Бога види, и у сваком човјеку и брата и сабрата. А онда се према њему тако и понаша. Дај Боже да се та вјера, свети коријен у коме је укоријењено биће нашега народа, Српскога, и не само њега, да се она распламса, да обнови све нас и да нас очисти од сваке порочности и везаности за оно што је пролазност; да би смо преко пролазног задобили вјечне вриједности, ради којих човјек и постоји на Земљи.
– Морам да вам поставим једно питање, оно незаобилазно свих хришћана православне и католичке вере: Какви су односи Православне и Католичке цркве данас у свету? До које су мере ти расколи и колико има шанси да се хришћанство зближи?
– Познато је да тај раскол траје, готово, десет вјекова. Тај раскол између Западне и Источне цркве посљедица је многих фактора. Није сада прилика да у то улазимо.
– Разлози су за то, политички, претпостављам?
– И политички, и социолошки и духовни, али и промјена става на Западу, према неким основним начелима вјере, хришћанске, еванђелске, или у друкчијој интерпретацији тих основних начела. Вјера и у оно што вјерујемо је нека врста коријена из којега се онда рађају плодови. Не може на шипку да роди грожђе, нити, опет, можемо на смокви да тражимо јабуку. Промјене у духовним начелима мјењају и начин живота, а то онда доводи до раскола међу људима, до друкчијег обликовања и појединаца и заједнице. Нажалост, то се догодило и овдје код нас, и по мом осјећању, тај раскол, духовни раскол, који се догодио на овим просторима, јесте коријен бројних других раскола који постоје. Ако некад дође до заиијел, ења тог раскола, онда ће бити лакше рјешавати расколе на другим мјестима и у осталим облицима живота.
А што се тиче самог јединства међу Римокатоличком и Православном (Јерусалимско-Цариградском) Црквом о томе се стално расправља. Траје то вјековима, и никад нијесмо, ни једни ни други, изгубили осјећање за то јединство. Било је толико покушаја, за постизање јединства од најстаријих до најновијих времена и до тзв. екуменизма у нашем времену. Добро је да се то његује и добро је, управо на овај дан Рођења Сина Божијега објединитеља свих људи и свих бића, да се подсјетимо на неопходност тога јединства, на потребу превазилажења свих раскола и стварања једне праве, истинске климе, у којој ће људи моћи човјечно да живе и још више од човјечног – Богочовјечно.
– Влада у народу мишљење, дилетантско, ади ипак мишљење, да предстоји, односно, да се врши католизација православља. Наравно, у политичком смислу, прије свега. Претпостављам да има таквих покушаја?
– Управо због тих промјена у начину мишљења у Западној цркви, дошло је до промјена у њеним структурама, а онда је дошло и до промјена у понашању. Римска католичка црква има устројство које само по себи води, како то ја кажем, идеологизацији свијести. Свака идеологија је, по својој природи, експанзионистичка, а кад је таква, она је онда тоталитаристичка. И тај експанзионизам тежи постизању јединства, али не унутрашњим дубљим приступом, већ попут једне државе која осваја друге, тако и таква црква покушава, свим могућим средствима, да осваја нове просторе, да придобија за себе оне који не припадају том и таквом „јединству“.
– Да ли можемо нешто конкретније да говоримо, докле се стигло у том процесу?
– Хоћу да кажем да је у Римокатоличкој цркви, нарочито од шеснаестог вијека, присутан дух експанзионизма, тзв. унијатство. Многи проблеми у савременој Пољској, Украјини, Румунији и код нас овдје, посљедица су тога. Ми, с једне стране, угрожени Исламом са Истока и турским освајањем, с друге стране, били смо са Запада угрожени, управо тим експанзионизмом. То је оно што је и створило велико неповјерење међу нама, нарочито послије страшних догађаја у току посљедњег рата.
– Посљедњих 45 година зна се где је била СПЦ, зна се гдје је била Католичка црква. Колико је можда Православље било хендикепирано у односу на Католичку цркву у том периоду?
– Православље, по природи, држи се оне народне изреке: „Наде нема ни у кога, до у Бога и у своје руке!“ Оно нема неке центре моћи у овом свијету. Уколико се православни не докопају у самима себи оног Вјечитог центра моћи, онда су и они, неминовно изложени, силама овог свијета. Римокатоличка црква, управо због својих структура, има свој одређени центар, који је историјски на први поглед, ефикасан. И отуда је Римокатоличка црква код нас била, у одређеном смислу, у бољем положају него ми; управо због тога што је имала већу помоћ и моралну подршку са римокатоличког запада, а ми били, једноставно, препуштени Богу и ономе што се овдје збивало. Атеизам смо подносили и једни и други.
– Да ли подједнако?
– У сваком случају, подједнако. Овакве тоталитарне идеологије никога не штеде.
– Ја ћу Вас подсетити само на једно: 1970. године био сам у војсци у Загребу. У то доба се, рецимо, у време дочека Православне Нове године у Београду декретом затваране све кафане које раде до два-три таса после поноћи, већ у десет-једанаест, „да се не би вршио“, тако су говорили „дочек Православне Нове године“. Истовремено су деца, и људи и сва паства у Загребу ишли нормално у Цркву, продавале се Божићне честитке и сл.
– То има своје објашњење. Наши властодршци знали су управо то што сам мало прије рекао. Знали су да Православна Црква нема заштитника овдје, на Земљи, нити га тражи. А с друге стране, властодршци овога типа, боје се силе. Пошто Запад има своју силу, они су се на неки начин друкчије понашали према Римокатолицима и дозвољавали им оно што нијесу нама дозвољавали.
– Не због вјере, него због пуке немоћи?
– Па, и из своје немоћи или из свог интереса. Политичког, наравно.
– Из жеље за неком врстом коалиције са њима.
– Па, на неки начин, и тога ради, да би добили нешто од западних сила. Као што је, рецимо, са истих разлога, подигнуто много више храмова на римокатоличким просторима него код нас. Тако је, рецимо, и доста џамија подигнуто јер нам треба нафта из блискоисточних земаља.
– Желим свако добро и процват свим добрим и поштеним вјерама овог свијета (рекао је слушалац из Железника) које нијесу и никад неће бити политика у служби политике, јер Бог је изван, изнад и испред свих политика ових које ми познајемо. Ја сматрам лично, као грађанин, као Србин, као човјек, да је ово вјерско ослобођење важније од нашег тјелесног ослобођења 1944/45 године. Ја лично сам се осјећао као уједном бесконачно дугом, дубоком и мрачном духовном затвору за цијело ово вријеме, од ослобођења до данас. Не зато што сам био гладан или жедан, хљеба и уз хљеб, него што ми је душа почела да губи све што је лијепо и људско у њој. Изгубио сам брата као – брата, оца као родитеља. Све је нестало у нечем што се зове социјализам, политика, марксизам; нешто што људско никада није било нити ће бити, него трговачко, шпекулантско и лоповско. Желим свима вама, који радите на добро народа, без обзира, били то муслимани, православни, католици, да помогнете, да се народи сједине, да буду једно те исто, да желе добро једни другима. Ја сам рођен у Биједом Пољу и заједно сам, као дијете, ишао у џамију са мојим друговима муслиманима, и у католичке цркве. Дружили смо се, славили смо и Божић и Бајрам, и све заједно, и били као браћа. А од 45-те године, ово су некакве црне утрине по којима смо газили, а знам да се Богу и вјери правој, иде бос по трњу. Мисмо то трње, надам се, прегазили, и дошли до наше духовне слободе. У то име, ја свима људима добре воље, без обзира на вјеру, а посебно Вама, наш Свети владико, честитам Божић и наступајуће празнике.
– Живјели ми! Од Бога Вам мир! И да додам томе, што сте и сами рекли, да је Божић, заиста, дан који личи на магнет. Својство магнета је да све оно што му је сродно, привлачи. Тако и Божић. Све што има добра на овој Земљи, и у васиони, и у људским срцима на свим меридијанима, Христос Богочовјек привлачи себи, осмишљава и обједињава Преко себе обједињује сва људска бића у тајни свога оваплоћења као Бога Слова. То је једно. А друго, што рекосте, и добро рекосте: ми смо заиста живјели у једном времену оцеубиства. И лажне вјере, да је могућно братство без Оца, да је могуће убити оца да би живјело братство. А братства нема без очинства, нити браће може да буде кроз оцеубиство. Ово вријеме је било вријеме оцеубиства и зато, минирања братства у његовим темељима. Сада се поново враћамо себи, својој свијести и свом памћењу, а тиме се враћамо и своме Оцу Небескоме, који утврђује тајну земаљског очинства, а омогућује и тајну истинског, непролазног братства, које траје и на земљи и претрајава у вјечност, до Судњега дана. У то име, ја Вас поздрављам, са оним Божијим: „Мир Божји, Христос се роди“!
– Као становник Новог Београда, знам да ми храма немамо. Шта мислите о томе?
– Да, знам, знам то! То је први пут да се јављају људска насеља без храма као свог средишта.
– Ми чамимо у тами?
– Храм је путоказ, будилник наде, будилник памћења, свијести… Објединитељ савјести, препородитељ душа. Нажалост, нови градови су никли без таквих будилника и таквих оријентира. Један од њих је и Нови Београд.
– Ви немате појма како је у нашим душама тешко кад не одзвањају звона.
– Могу да замислим. И дај Боже да се што скорије подигне храм у Новом Београду, и то Свим Српским Мученицима и Новомученицима. Тако бих га ја назвао. Управо је то мјесто за њега. Ту је ушће Саве, а на том ушћу, поред древних мученика Св. Ермила и Сп. Стратоника, на чијим моштима су утемељени зидови Белога Града, и оних новијих ђакона Авакума и Пајсија у турско доба, на ушћу Саве – то на жалост многима није познато – сахрањено је на стотине побијених у несрећној Ендехазији у току рата. Сплавовима су стизали или плутали побијени. То је један од великих гријехова овога града, и то морам да кажем: Они су заборављени. Покопани су на Ратном острву и код капије Еугена Савојског без икаквог обиљежја и помена. Њима треба подићи храм. Могу да вам кажем, да су управо млади људи, младићи и девојке прије годину – двије, покренули то питање о храму на Новом Београду.
Долазили су и код Њ. С. Патријарха. Мислим да је у посљедњем броју „Православља“, објављен иједан њихов апел. То је вапај младих покољења за градњу храма, надам се да ће старији услишити њихову жељу, како би и они имали свој центар и свој оријентир.
– Можете ли, Владико, да прокоментаришете овај снимак? (Чује се музичка илустрација уз разговор)
– Препознајем глас наше честите сестре Параскеве из манастира Јаска, која је цио свој живот посветила светињи, Богу и народу, заједно са својом мајком Ангелином. Подсјећа та мелодија на Фрушку гору, рањену, мученичку Фрушку гору. Она што је у току рата настрадала, Бог да опрости, а то што је послије рата била запостављена, и што јој је пријетило опустошење, то је био још један од трагичних знакова нашег времена. Хвала Богу, и то се поправља и обнављају се, у посљедње вријеме, Фрушкогорски манастири, да поново пропоје Фрушка гора.
– Да ли бисте могли да ми објасните каква је разлика између идеја комунизма, социјализма, православља, католицизма, муслиманства, јудаизма, будизма и свих осталих вјера које постоје на свету (питао је слушалац из Београда). Ако се ми боримо против лоших људи, зашто бисмо било коју вјеру спомињали? Да ли су лоши људи или верници или неверници, ти, који уствари кваре ово наше друштво, или овај свет?
– Против људи, гледано кроз призму Божића, Светог Дана, никада се не треба борити, јер је свако људско биће непролазна светиња. Треба се борити против зла и гријеха у људима. То је оно што трује људске савјести и што се потом претвара у зла дјела, у зле и отровне ријечи, које убијају. Оно што треба искоријењивати, то је, дакле, зло у људима, а не људе уништавати. Зато, кад говоримо о Божићу и о његовим вјечним порукама за људе, треба увијек да имамо то на уму. Још нешто требамо да имамо у виду, кад се постави питање разлике између социјализма, комунизма, будизма и свих осталих „изама“.
Има једно вјечито начело, које је светиња до данас и до краја свијета, – а то је: „Добро које није учињено на добар начин, претвара се у свој антипод, престаје да буде добро.“
Трагедија марксизма није у томе што је желио социјализам добра. За поштовање је та велика жеђ за бољим човјеком, за бољим друштвом, за слогом, јединством, равноправношћу, што је својствено социјалистичким покретима. Међутим, није за поштовање начин на који се покушало да се то добро оствари.
„Неће силом баба у рај“, то је давно речено. Не може се слобода постићи насиљем, тиранијом. Не треба заборавити да је марксизам почео да се остварује крвавом револуцијом, која је прогутала милионе људских бића и да се она крвљу завршава, на Тргу Небеског мира у Пекингу и крвавим догађајима у Букурешту. Ја нијесам политичар и не желим да будем политичар (то не значи да ме не интересују животни проблеми и српског и сваког народа), али послије збивања на Тргу Небеског мира и ових недавних у Букурешту, ко још савјестан и при чистој свијести, може да задржи књижицу комунистичке партије у џепу?!
– Кад говорите о Србима, да ли мислите о Србима православне вјере или шире? Познато ми је да је велики број Срба примио ислам или католичку вјеру (каже слушалац из Београда) па ме интересује како Православна Црква гледа на го?
– Пошто је овај разговор везан за прославу Православног Божића, ми овдје говоримо о Србима православне вјере, који славе све свете дане и благдане. Међутим, ако сте мало прије слушали радио, ја сам Божић упоредио с магнетом, који привлачи све оно што му је сродно. Божић освјетљава све дубине историје и људског бића, привлачи себи све што је добро и честито, свето у сваком људском срцу под капом небеском. При том он се посредно и непосредно дотиче свих оних које сте поменули, било да су примили ислам, или су се неким насилним путем прекатоличили, или су, каквих има међу нама, атеисти или се називају атеистима, а нијесу, уствари свјесни, да су и они вјерници много фанатичнији од најфанатичнијег вјерника. Јер, једно је јасно: људско срце не може без Бога, па кад нема правога, оно ће измислити неки идол, да му се клања. Некад сам читао, код Берђајева, опис руске секте, чији чланови су издубили у некој избушки рупу па се молили и клањати, говорећи: „Рупо, отвори се, помози ми!“
Ми у наше вријеме нијесмо проглашавали рупе за божанство, али смо проглашавали тиране за богове, клањали им се, служили им, и тиме показивали, колико људска природа не може без богова.
Нијесу ли горе, на Дедиње, масовно ишли на гроб покојника, претварајући га у идол, а и то је врста „рупе“. Чему се клањаш ако си нерелигиозан – кад послије смрти нема пишта?! И то је једно од великих безумља нашег времена. Да се клањаш? Чему? Његовој „сјени!“ Шта то значи заклињати се непостојећем неком да ћеш му бити вјеран во вјеки, вјеков!
Све, дакле, што је добро у људском срцу, добро је Божићем, његовим присуством у дубинама људског бића и људске природе и зато се ми свему томе доброме клањамо, и жељели бисмо да оно процвјета и обнови људска срца, и да, као што је један Божић, да сви буду једно у њему и кроз њега, везани за небеско очинство, јер је из једне крви сав род људски, а сваки народ је, опет, постављен овдје на Земљи, да у своме времену донесе и праве плодове.
Е, то је оно што би нам требало и за чим чезнемо. Дај Боже да тога буде више на земљи у будућности, него што је било до сада.
– Г. Владико. говоримо о једној генерацији духовно изгубљеној, рођеној у атеизму, на жалост, у великој пропаганди атеизма, и генерацији која је губила повјерење из више разлога, у себе у свој рад, због тоталитаризма, због експлоатисања, безумног експлоатисања људи и њиховог рада. Ми смо говорили о Румунији, говорили смо о неким другим народима. Ред је, да нешто и Ви кажете, да прво погледамо код своје куће, јер онај који не може да помогне својима, не може ни другима. Ми смо као земља, као држава, помагали цијелом свијету и дошли смо у једну од најнезавиднијих економских ситуација у том истом свету, у овом тренутку. Основно питање, у време кад се пресипа из шупљег у празно и не ствара национални доходак, јесте: Како повратити веру људима у стварање тог дохотка, у рад? Једноставно, издиференцирати људе, јер не могу сви исти учинак да дају и не треба сви исто да примају…
– Првенствено би било могуће људима вратити вјеру, ако им се истински да слобода, да се враћају вјечним и непролазним вриједностима, које су у њима биле угрожене деценијама. Преко тога била је угрожена њихова савјест, а кад је она угрожена, онда је угрожено и њихово дјело и њихова дјелатност.
Вјера је коријен. Повјерење међу људима је немогуће без дубоке вјере. То двоје се узајамно прожимају. Што мање вјере, то је веће неповјерење међу људима. Што више неповјерења, то је више сумњичења, то више неслоге. Појединац није у стању да дела дјело сам, то може једино у заједници, а заједница мора, да би функционисала на прави начин, да има своје дубље циљеве, свој смисао, вриједност, мора да буде надахнута. Прије свега мора да буде надахнута духом жртве, не затрована духом самољубља.
Рецимо, ми смо хвалили и извозили у цио свијет тзв. интересне заједнице. Није нас било срамота да своје друштво утемељимо на интересу. Интерес је самољубље, а самољубље је вучија, животињска особина. Не можеш ти на самољубљу зидати братство. Оно се зида на жртви. Све велико што је у историји било саграђено, подигнуто је на жртвеној љубави. Не на жртвовању других себи, већ на жртвовању себе другима. Ми смо тај основни принцип људског живљења покушали да искоријенимо, и у много чему успјели. Макар и да нијесмо успјели, збунили смо људе, пореметили функционисање њихове узајамности и онда се чудимо што и наша предузећа сада пропадају, што нема слоге, што свако отима туђе. Зато, враћајући вјеру – враћамо повјерење; враћајући повјерење – враћамо узајамност међу људима, откривамо нове хоризонте, буди се та жртвеност и поштовање сваког људског бића, а онда се враћа и осјећање за светињу рада.
Код нас је рад, малтене, постао проклет. Сви избјегавају да раде и заборављају да је рад светиња, да је људско биће створено да буде стваралачко биће, а не биће које пропада у нераду.
– Уколико упростимо, немогуће је убрати јабуку, ако је пре тога не посадимо, ако је не заливамо и гајимо?
– Сигурно да је немогуће. Све је то лијепо, што су се борили у току овог рата за ослобођење, али многи су то добро и наплатили, и ону праву и ону лажну, измишљену борбу а без рада, сматрајући да се може живјети од старе славе. Садје вријеме да се сви вратимо раду и тој жртвеној љубави на којој почива свијет.
– Ваша порука могла би да буде: да у овом тренутку кренемо у рад, у производњу?
– Порука је – порука Божића. Божић је дјело, дјелање Божије у овом свијету, показатељ, да Бог без прекида дјела на чудесан начин. Својим дјелом позива свако људско биће на стваралаштво, на достојну Бога људску заједницу, на непролазно заједништво у Богу. У исто пак, вријеме, призива свако људско биће да се укључи у ту тајну божанског стваралаштва, дјеловања у свим могућим областима живота. Да се човјек, поставши свјестан свог достојанства, потруди, било ко и било гдје да се налази, да дјела своје дјело, да изађе на своје дјело, како каже псалмопојац Давид „до вечери“, то значи до краја свога живота, и да тим својим дјелом оплоди земљу, обогати себе, да обогати и другога, и на тај начин оствари своје истинско људско призвање. Дакле, не може бити светиње рада и дјела без осјећања за светињу људске личности и људског постојања. Зато је и рад обесвећен, јер је обесвећен, згажен и понижен човјек. Вратити човјека његовом достојанству, значи вратити га и његовом непрекидном дјелању и стваралаштву.
– Мислите лида смо томе потпуно близу?
– Па, ту смо. Пипамо. Ствара се, рађа, нова духовна клима.
– Да ли постоји могућност да то нешто спречи?
– Злоје многострано и многоструко, носиоци зла су перфидни, тако да никада човјек не смије да се осјети сувише безбједан.
– На брисаном простору?
– „Стражите, јер не знате дана ни часа“, ове ријечи Христове значе стражити над собом и над злим изданцима у себи. То значи стражити и над злом које пријети споља и трудити се да оно буде искоријењено, јер увијек и изнова оно може да се роди и да угрози људско биће и људску заједницу, судбину једног народа и свих народа.
– Да ли мислите, да је, у име једне генерације која долази, потребно, а имали смо их много, на жалост, јалових, још једна реформа школства, и то хитна?
– Људско биће има много дарова. Један од најдивнијих дарова је што свако покољење и сваки човјек може сваког дана и сваког трена да почне свој живот испочетка. Један древни пустињак је себи говорио свако јутро: „Почни из почетка!“
Мислим да је и ово наше вријеме сазрело за такав позив и призив: да почнемо из почетка. Човјек увијек у себи има довољно снаге, да из темеља промјени свој живот и своју судбину, али зато треба заиста, огромног труда. Зато кажем, покољења која су прошла, ајош живе, и она која сад ступају на сцену, сва та покољења имају довољно моћи и снаге да се мијењају, јер су људски дарови бесконачни, и могућности неисцрпне. Понављам, нијесам песимиста! Вјера је снага која обнавља свијет. „Умријећеш, у идеале своје почнеш ли сумњати“, каже Прерадовић.
– Ја сам генерација после рата, 55-то годиште (представља се једна слушатељка). Потичем с Косова. Посетила сам многе манастире. Волим да идем у цркву. Нисам крштена и не верујем у Бога, верујем у правду и поштење…
– Поштење је већ енергија Бога. Ту сте, близу сте.
– Потичем из породице која је дала народне хероје и револуционаре, па ме погађа кад кажете да су они, нерадници, да су стекли славу на нераду, малтене на крађи.
– Можда сте погрешно разумјели. Оно што сам хтио да кажем јесте: Кад су људи раније ратовали (Ви сте са Косова?) е, они који су ратовали на Косову и око Косова, од цара Лазара па до новијих великих ослободилачких ратова, онда се то није наплаћивало. Онај који је ратовао, кад би оставио пушку, одлазио је на своју њиву. У овом посљедњем рату било је и тога. И хвала Богу да је било, али је било и оног другог – да му се исплати и оно што није зарадио и да његови потомци од тога живе. Мислим да се и ви слажете да то није добро, јер онај који се бори за своју отаџбину, он то не ради за паре, него то чини по својој савјести и зато што је то у природи његовог бића.
– Али прави борци и комунисти нису били такви.
– Па, добро. Било је и правих и неправих. Али, то је тешко да ми разаберемо. Мислим, да се овдје на земљи тешко може разабрати ко је прав а ко је крив. Сјећам се да сам као дијете пјевао: „Ми смо ђеца три јуначка сина – Енвер Хоџе, Тита и Стаљина!“ Онда се сматрало да су сви они прави. И данас има оних који сматрају да су они прави. Но, полако. Вријеме, мајсторско решето, то рашчисти, па ће да се види шта је право, шта криво; шта је злочин а шта је правда.
– Има пуно верника који су чинили зла, а дођу да се моле Богу?
– „Неће сваки, који ми каже: Господе, Господе, ући у Царство небеско“, давно је речено, „него онај који твори вољу Оца мога“. Није довољно вјеровати, него то показати и на дјелу. Ту смо најслабији, и дај Боже да се поправимо: да се сви очистимо од зла; нико није имун од њега.
– Подне је. Поруку братства манастира Хиландара пренеће Вам Његово преосвештенство епископ вршачки и банатски Г. Амфилохије.
– Братство манастира Хиландара послало нам је да пренесемо поруку његову свим православним Србима и свим људима добре воље. Та порука, која није само њихова, већ је порука свих нас и цијеле Српске цркве, јер је Хиландар средиште наше историје и жижа нашег културног и духовног бића, гласи:
„Све православне Србе и све људе жедне правде, истине и вечне светлости, поздрављамо радосним: „Мир Божји, Христос се роди!“
Ми, хиландарски монаси, чувари вековног огњишта наше просвете и културе радујемо се знацима новог буђења у нашем народу и знацима повратка његовим вечним извориштима.
Ово је година 300 – годишњице Сеобе под патријархом Арсенијем ИИИ Чарнојевићем. Српски народ је народ великих сеоба, трагичних расејања и неслога. Но, он је народ још већих повратака својим коренима и јединственом огњишту. Наложили су га једном за свагда, његови свети родитељи: Свети Симеон и Свети Сава, да би се Срби око њега окупљали и на њему грејали, и са њега нове буктиње палили све док постоје на земљи, како би светлили себи и свима људима.
Наша молитвена жеља је да нам овај Божић донесе мир и помирење наших, неслогом, расијаних гробова, праштање, јединство и узајамну љубав међу живима. Јер једино на миру мртвих, на узајамном праштању и слози живих, може се сигурно и одговорно градити истински напредак будућих покољења.
У то име, поздрављамо са свете горе атонске све људе добре воље непролазним божићним поздравом: „Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља.“
Братство Царске лавре манастира Хиландара, уочи Божића лета Господњег, 1990-ог.
– Владико, хвала Вам на гостовању у овој емисији.
– Хвала и вама на позиву да учествујем у њој, на овај свети и благи дан мира и помирења међу људима и нових нада за све нас на овим просторима и на свих пет континената, гдје људи живе и гдје се труде на умножењу добра.
(Разговор у „Студију Б“ на Бадњи дан 1990)