Враћање душе у чистоту – бесједе, разговори, погледи

Вијек које су обиљежиле јаме, логори, гулази…

Уз филм „Јама Јагодњача“, ТВ „Политика“, април 1991.
Праштати, то је основно хришћанско својство. Један наш велики јерарх, чије мошти ових дана, долазе из изгнанства, владика жички Николај, дао је предлог, још негдје послије рата, написавши „Службу новомученицима“, да једина наша освета буде – подизање храма на неком погодном мјесту, на некој од јама – стратишта.
Тај храм треба да буде спомен на мученике, незаборав, а с друге стране, као опомена. Јер, како рече наш књижевник Владан Десница, злочин који није окајан, прије или касније, постаће извориште нових злочина.
Ово што смо вечерас видјели, говори о једном распамећеном времену. За мене није трагично само то што се десило, већ је још трагичније што је морало да прође педесет година, да се ти мученици ваде из јама.
То се нигдје у Европи није догодило! Кадгод дође негдје до такве пошасти, до покоља, људи послије нађу пута и начина да мртве сахране, и да њиховим мученичким костима одају људску почаст.
Мислим да је то могло само код нас да се деси, да ми тек сада отварамо јаме.
Уопште, чини ми се да су овај наш вијек, обиљежиле јаме и логори, или гулази. Двадесети вијек, којим се европски човјек горди, овим се показује као вијек најстрашнијих злочина
Али, за мене је још већи злочин починио онај који је забранио да се ови мученици сахране, који је забетонирао јаме, и на тај начин наставио убијање тих мученика у нашем памћењу. „Дај Боже да се то више никад и никоме не догоди!“

Коментарисање није више омогућено.