Излазак из унижености
Уз ново устоличење: програм духовне обнове
– Ваше Високопреосвештенство, господине Митрополите, одлуку Светог архијерејског Сабора о постављењу на мјесто митрополита црногорско-приморско-скендеријског, прокоментарисали сте и Његошевим стиховима: “ Ђе је зрно клицу заметнуло, онђе нека и плодом почине!“ Уз добродошлицу у родне предједе, и питање: како се осјећа насљедник Светог Петра Цетињског, Његоша, Гаврила Дожића и других великана, који су били на овом светом трону?
– Радостан сам из више разлога. Поменућу два: први је, што се ето, опет налазим на светом тлу, на свом огњишту, и то је нешто што обузима моје биће; а други – што сам данас осјетио да се догађа нешто велико у Црној Гори; нешто за чим сам чезнуо од малих ногу, од дјетињства.
Дуга би била прича да казујем шта се све догађало тамо четрдесет и шесте године, од када нарочито памтим сва збивања, и прије тога, и на каквим је распећима била душа овог народа и душа моја, и овдје и на другим просторима. Признајем како сам у једном тренутку помислио да нам нема спаса, да смо изгубљени, да је Црна Гора заиста – црна и да црња бити не може, да она никада неће намирити свој изгуб братски; да то зло, које се на нас испртило, које је и наше заједничко зло, нама неће престати никад да злотвори, да обезображује људске душе, да разбија заједништво које ту постоји, вјековима.
Међутим, данас сам видио да то није тако, да је овдје и у овом народу беспрекидно тињала луча, огањ, нешто што је неуништиво. Не само да је неуништиво на нивоу људске природе, него је неуништиво, управо, на нивоу те историјске нарави, етоса, којим је душа овог народа, Црногораца, Срба-Црногораца, који овдје постоје вјековима од досељења из Карпата, неизбрисиво натапана и натопљена.
То се показало и данас, на светој литургији, на том скупу народном, какав је био и у вријеме Његоша и у вријеме Светог Петра, и у вријеме краља Николе, Митрофана Бана, митрополита Гаврила Дожића и ондашњих банова који су били овдје и носили одговорност за судбину народну. Долазак данас предсједника Црне Горе Момира Булатовића, једног младог човјека, очевидно отворенијих хоризоната од оних који су били прије њега, показује да се заиста нешто ново догађа, и то је нешто што трба да нас све радује.
– Поменусмо Његоша, па бих Вас молио да ми одговорите на питање које сам прије неколико мјесеци поставио једном, такође, умном човјеку, књижевнику Добрици Ћосићу, лауреату овдашње Његошеве награде. Наиме, за протеклих вијек и по, Његошево дјело, не само да није губило од значаја, него је стално добијало. Данас се често, разним поводима и на разним мјестима, говори о његошевској традицији и то у најширем друштвеном контексту. Како Ви гледате на ту његошевску традицију и њену интегралност у свијету савременика?
– Његош је наш мудрац, пјесник, наш богослов. Његова мудрост, његова поезија, оно што је најбоље у њој, никло је са крста, са распећа. Није случајно да је Његош библијску, исконску истину, преточио у ријеч. Његова крстоносност нам је суђена. Он је то осјетио не просто на нивоу интелекта или из књига, већ је то осјетио у својим костима. Он је био разапет, овдје распет на овим просторима разапет, због егзистенцијалне угрожености његове и његовог народа, а још веће је његово распеће, што је био разапет својим антенама између неба и земље, између људског смисла и бесмисла, између трагике зла и нечовјечности; тирјанства, с једне стране, и с друге: најдубље људске чежње и потребе за добром – да оно побиједи, да оно загосподари, да оно људску свијест и савјест обнови, обнови људско достојанство. Дакле, његова мудрост је са крста, а најдубље у њему – вјечност и непролазно, јер се дотакло онога што јест човјек и што треба да буде човјек: „Шта је човјек, а мора бит човјек (тварца једна што га земља вара) а за њега, види није земља“. Мислим да у европској философији и књижевности нема дубљег стиха. Имам утисак да и моји Црногорци поново отварају антене свога ума за ту мудрост, којом су се хранили у прошлим вјековима.
– Да останемо још мало код Његоша, господине Митрополите, код његовог завјештања, да му земни остаци почивају у Капели на Ловћену. О томе су вођене полемике деценијама, а посљедњих мјесеци су поново актуелизоване. Ваш став о обнављању ловћенског храма?
– Ја сам рекао у својој бесједи да је Петар II Петровић Његош, на чијој столици од данас сједим, и чију панагију носим, па Ловћен подигао, не просто своје кости (на крају крајева није он својим костима самим придавао велики значај), већ је на Ловћен подигао светост и мудрост: светост свог стрица светог Петра Цетињског и своју мудрост која је надахнута светошћу његовог стрица.
Многи заборављају: да није било Светог Петра не би било ни Његоша. Он га је одабрао и васпитавао; он је његов отац. Не само рођак по тијелу, већ га је духовно родио, и Његош је њега, што код нас није довољно истакнуто, љубио свим својим бићем. Није случајно да га је, као млад митрополит, прогласио за светитеља, иако су се томе противили чувени митрополити Карловачке митрополије, Стратимировић на примјер, тврдећи да је то Његошево незнање, да он не познаје црквене каноне, да је то можда и нека политика. Међутим, није то било – чисто дијете његушко, владика Раде, осјетио је шта је и ко је његов стриц.
Читавог живота живио је у знаку свога стрица, и зато дизање капеле светом Петру Цетињском, није био просто неки обичајни чин, већ егзистенцијални одговор Петра ИИ на светост и мудрост његовог стрица и поштовања према њему. Он је хтио и себе горе, али у исто вријеме да и свеца божијег миротворца, не само остани на Цетињу већ да га подигне на Ловћен, да он одатле зрачи свим, по свим црногорским катунима и мјестима, племенима и братствима Старе Црне Горе и Брда.
– Дакле, шта се догодило с рушењем Капеле?
– Та светиња је угрожена јер тирјанство угрожава светињу, угрожава храм, а кад је храм угрожен, онда је угрожен човјек као храм вјечне мудрости. Увијек је то било: кад се руше храмови убијају се људи, а кад се обнављају храмови и људи се рађају и обнављају.
Срушена Капела на Ловћену, срушена светиња, јесте покушај да се сруши, разори светиња у души овог народа, да се оскрнави посљедње завјештање највећег пјесника.
Ко је то и када газио посљедње завјештање? Е, то се догодило!
Међутим, сигурно је да вријеме долази (а оно ће прије доћи уколико сазри свијест и савјест овог народа), долази вријеме када ће Ловћен поново да обнови своју исконску љепоту, да опет на њему засија светост, да опет мудрост која преображава и открива вјечне хоризонте, проговори одозго, из костију Владике Рада, из црквице његовог светог стрица Светог Петра Цетињског.
– Ловћенски храм није, чини нам се, једина културна, историјски и цивилизацијска Ваша обавеза. Стање неких православних цркава и манастира у Црној Гори, најблаже речено, данас је застрашујуће…
– На првом мјесту, оно што је посао свих нас, а сада, по одговорности, у првом реду мене, јесте да сви, колико нас има, полако обнављамо своје самосазнање, обнављамо себе, обнављамо храмове у себи. Да подигнемо себе из унижености. А кад себе подигнемо из унижености, опада ћемо лако подићи и обновити храмове око нас, а има их, хвала Богу, у Црној Гори преко 650. Ниједан дио ове земље и Балкана нема толико, знате ли ви то, храмова, колико их има Црна Гора. Ниједан крај нема толико манастира, преко тридесет, да не говоримо о зетској Светој Гори на Скадарском језеру, која је данас постала малтене, вакуф муслимански, што је несхватљиво и незапамћено! Да не говоримо о Старчевој Горици гдје је и гроб великог штампара Божидара Вуковића, на чувена Врањина, на којој је било сједиште зетских митрополита, одакле се селила на Жабљак па на Цетиње. Тамо је манастир Ком на коме је Јелени Балшић Никон Јерусалимац писао оне чувене списе.
И то је доказ колико је хришћанска духовност била присутна на овим просторима, колико је она оплођавала и претакала се у народно биће, и колико је она данас угрожена, искоријењена, у покушају да буде убијена: убијено памћење, убијена душа.
И прво што нам ваља чинити, опет то понављам, треба обнављати нас саме, а онда полако и храмове обнављати. А на првом мјесту треба градити Саборни храм у Подгорици, храм који ће да буде посвећен Васкрсењу Христовом.
Овдје, на Цетињу, прије рата почео је да се гради Саборни храм у вријеме митрополита Гаврила Дожића, потоњег патријарха. Вио горе, изнад манастира, заравњен терен за храм, а постојао је и пројекат. но, дошао је рат, дошло братско поклање, несрећа, гладне године и невоље ратне и поратне, и то је стало. Али, Цетиње заслужује да има свој Саборни храм. Манастир цетињски остаје оно што јесте. Он никада не може престати да буде сабирно сочиво душе оног народа на оним просторима и данас и сјутра као што је то било кроз вјекове. Међутим, Цетиње залужује да добије и свој Саборни храм, да, када дође оволико народа (као што је данас дошло, и више, ако Бог да) да тај народ има гдје да стане. Јер данас нијесу сви могли да доживе сву светковину која се на Цетињу одигравала.
Дакле, имамо много посла: обнављање душе, обнављање храмова, обнављање економије, обнављање земље (ваља земљу орати); много посла чека житеље Црне Горе.
– „Не претвори ли Бог мудрост овог свијета у лудост“ записано је у Књизи о Јову, а шта у овом времену данашње лудости свом народу поручује новоустоличени митрополит црногорско-приморски и скендеријски Амфилохије?
– Поручујем оно што поручује ријеч народног пјесника: „Душу своју да врће у чистоту.“ То и себи поручујем, и свима поручујем – враћање душе у чистоту, и кроз то враћање душе вјечној светињи, а кроз то вјечном, неуништивом, људском, богочовјечном достојанству. Оном достојанству, којим је ове просторе и ову земљу надахњивао и натапао Јован Владимир, па послије њега Свети Сава и сви великани српског народа, сви зидари, сви неимари, све честите мајке и сестре, а само Бог зна њихову тугу, њихов стид, њихову духовну љепоту којом су украшавале своју дјецу и своје потомке, кроз вјекове.
Ето, видите и сами, данас и овдје на Цетињу, заиста су се узиграле душе прађедовске. Краљ Никола, кога смо прошле године овдје дочекали и ето, Бог је некако удесио, да ја, као садашњи митрополит цетињски, први од свих Црногораца, прошле године дочекам свога Господара и Краља на броду, који је дошао из Италије. Спречавали ме јесу, али био сам, признајем, дрзак. Малтене на силу сам ушао у брод. Ушао сам, јер нијесам хтио дозволити да неко други, неправославни дочека црногорског Господара уз искључење представника Црногорске митрополије и Цркве српске. И то ми причињава голему радост што сам га први дочекао на тлу Црне Горе, што смо му отпјевали химну „Онамо, ‘намо“. А и то је било забрањено, не заборавите, прошле године. И ту сам морао убјеђивати хор да пјева химну и поред забране.
Замислите, дошао Краљ Никола, а његова химна, малтене химна Црне Горе у вријеме Краљевине Црне Горе, да буде забрањена да се пјева у часу кад Краљ долази на своје Цетиње! Е, таква су времена до јуче била, али опет, хвала Богу, она се мијењају, а и ми се мијењамо.
Краљ нам је дошао на Цетиње, ево и митрополита на Цетињу, а ево и свих нас Црногораца, па да видимо ко је вјеран Светом Петру Цетињском и Петру II Петровићу Његошу! Видјећемо – коме закон лежи у топузу, а знамо да таквима трагови смрде нечовјештвом!
(НИН, јануар 1991)