НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Беседе » Враћање душе у чистоту – бесједе, разговори, погледи

Враћање душе у чистоту – бесједе, разговори, погледи

Србија себи на ползу

„На Балкану никада није било лако да се живи, а поготово не данас. Српски народ се од досељавања овдје, нашао на жеравичкој раскрсници, како рече отац Јустин Поповић, и на раскршћу је засновао своја огњишта.
А огњишта на раскршћима умију лијепо да горе, али су често изложена вјетровима, па је мука ватру одржавати и дом сачувати…
А то двоје, западноримско и источноримско царство одиграло је, игра и играће, хтјели ми то или не, велику улогу у нашим судбинама на Балкану. Срби су историјски и културни баштеници оба та насљеђа – и источноромејског (јерусалимско-цариградског или византијског) и латинског.
Света двојица, Симеон и Сава, оријентисали су их према источноромејском хришћанству и према њему су обликовали и државу и Цркву. Због тога што је српски народ једном засвагда усмјерио своју судбину према Истоку, вјерујући да с Истока и сунце долази, нашао се у новије вријеме на раскршћу, које за њега није ново, али је на нов начин постављено.
Усмјерење према Западној Европи, које је касније услиједило, стицајем историјских околности, нешто силом а нешто милом, довело је српски народ у нову перипетију, из које ће ко зна кад, и да ли ће (?) успјети да исплива. Но то усмјерење, иако погрјешно, представља велико искуство, истине, крваво плаћано али драгоцјено, јер би требало и морало да буде отрежњујуће за српски народ.
– Многи вјерују да је излаз из садашњег ланца недаћа, и за Србију и за Југославију, ипак, Европа?
– И ја мислим да је излаз – Европа. Али, питање је – која? Европа је многозначна. Она је и римоцентрична и германоцентрична, она је и француска револуција али и шпанска инквизиција. Европа је земља светих чудеса, како вели Достојевски, али и земља примјене великих идеја. Ми, као народ, припадамо Европи, у смислу што смо баштеници медитеранске културе, било да се ради о древној јелинској било о изворној хришћанској, тј. о оних првих десет вјекова хришћанства док је оно још било јединствено. Да би био плодотворан и плодоносан наш одлазак у Европу морао да буде кроз повратак нашим извориштима, а она су јерусалимско-цариградска. На њима, на тој јерусалимско-цариградској философији живота, српски народ постао је историјски зрио народ.
Своје мјесто у Европи не можемо да нађемо као просјаци. Такви не требамо ни себи ни њој. Ако у Европу идемо да се обогатимо оним што она има, уносећи у њу наш духовни опит, онда ми богатимо и њу и себе. Али, то није лако, управо стога, што смо трагично осиромашени, у једном тренутку повјеровали да је у Европи, онаквој каква јесте и с онаквим хуманизмом и цивилизацијом од ренесансе па наовамо – наш спас. Тиме смо презрели оно што јесмо и преко чега смо постали историјски зрио народ.
– Може ли Србија сама у Европу?
– Било како било, у оном историјском тренутку, ми смо у Европу и немамо куд из ње. У њој смо обликовани, па и када је у питању то европско ишчадије – марксизам и комунизам. Ми смо били заморчићи западноевропских идеологија. Кад смо кренули да остварујемо идеје Западне Европе – настрадали смо. Па ипак, и тада смо хтјели у Европу. Бојим се да бисмо поново хтјели да будем о заморчићи, наизглед једне другачије, а у суштини, те исте Европе. Није ли вријеме да једном с тим престанемо, да се отријезнимо новим и најновијим искуством, и да уз поштовање свих Европа, почнемо да се враћамо себи и својој памети.
– Каква Југославија одговара Србији?
– Југославија која је у стању да испоштује наш духовни идентитет, културни израз и достојанство и наше право на мјесто под сунцем, прихватљива је за нас, нарочито што ми не постојимо сами себе ради, већ и других ради.
Али Југославија која није у стању да испоштује достојанство овог народа, као што се то догодило са овом другим – Брозовом, таква нам није по мјери. Није по нашој мјери Југославија која има за посљедицу Јасеновце, Јадовна и Глине, или која је спремна да жртвује наше жртвено поље Косово и Метохију, ради својих себичних интереса.
Српски народ у овој земљи има најмање разлога, што се њега лично тиче, да се бори за било коју Југославију. Са својом историјском државношћу, обликованом ван Југославије, својом самосвојном духовношћу културом, која собом обухвата и Исток.
као душу, и Запад, као хаљину, с мало умјећа и с мало историјске среће, он може да опстане на овој својој жеравичној раскрсници, уз поштовање свих и свакога.
Ми сада можемо и да разговарамо – шта би било да није било.
Да смо 1918., као народ, имали ово искуство које имамо сада, вјерујем да не бисмо ни улазили у ову југословенску перипетију – ни себе ради, ни других рали.
Гледано кроз призму садашњег искуства, 1918. је једна од великих заблуда и илузија српског народа. Он је тада прокоцкао своју историјску шансу, каква се једном народу, од Провиђења Божијег, да је само једном у хиљаду година. А њемује, тада, његовом голготом било дато да омеђи своје културне и државне границе. У својој заљубљености дјетињем повјерењу према Европи, оповршињености интелектуалних слојева, српски народ је дошао до тог наивног брака, који је сада тешко развјенчати.
И међуратна, а поготово послијератна Југославија, грађена је на непоштовању историјског и културног достојанства српског народа.
У жељи за јединством јужнословенских народа на просвећеним, тзв. хуманистичким принципима, Срби су прихватили да жртвују много шта своје, угрожавајући своје биће, да би могли, први пут у историји да саграде заједничку кућу с осталим дјеловима Југославије, даби се уклопили у Европу и остварили тежњу из посљедња три вијека. Иа крају су остали кратких рукава. Не само што су том жртвом, ради општих циљева и идеала, угрозили свој идентитет, већ су испали и мегаломани и освајачи туђих простора, наметљивци, нежељени гости.
– Шта, ако дође до распада Југославије?
– Ми морамо да се вратимо оној Карађорђевој идеји од прије 180 година, да се вратимо нашим животним, историјским, духовним просторима. Једино тако, ћемо и себи на ползу, и Европи на ползу. Ово што се сада догађа у Југославији, посљедица је ранијих збивања, дијелом и резултат наших заблуда, самообмана наше наивности, али и резултат нашег трагичног историјског положаја прича која прича нас а не ми њу. То је судар много дубљих свјетова.
Наша сјеверна бића, обликована ма начелима римске идеје, или римоцентричног експанзионизма, како га назива Достојевски, имали су другу рачуницу кад су улазила у ову држану. Васпитана на принципима римо-ватиканског универзализма, она су мислила да је дошао историјски тренутак да се тај непокорни, „шизматични“православни Балкан укључи органски у орбит тог римоцентричног универзализма. Уосталом, основна Штросмајерова идеја била је, како да се нађе начин како би се православни Словени поклопили Риму.
Треба се ослободити илузија да је Европа обећани рај. Она је само ново искушење српском народу. Јер, само повратак себи, значиће и повратак Европи, у изворном смислу те ријечи. Али тај повратак себи није само наше призивање, већ и свих европских народа. То је враћање својим дубинама, својим изворима. Без тога и Европи пријети апокалиптичко доба. Не дође ли до тога, не бих се изненадио, ако на тлу Европе изникне неки нови „изам“, сличан марксизму или нацизму, који ће погрузити све у нове врсте тоталитаризма и насиља.
Поред све лијепе европске културе, њене спољашње привлачности, кратко речено – овај народ би требало да „зна за јадац“. Јер, не памти се да се Сунце икад родило на Западу!

(Политика. експрес, 4. јун 1990)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *