Враћање душе у чистоту – бесједе, разговори, погледи

Обнова памћења

– Високопреосвећени, како оцјењујете однос државе и политике од 1945. године, посебно положај Српске православне цркве у том периоду?
– Био је то однос мачке и миша! Гледали сте мачку кад ухвати миша, а већ је сита – а и та власт је била засићена насиља и крви – па га пусти. Миш, сиромах, мисли: ево слободе, а она га опет поклопи. Тако је то било ових 45 година у односима Цркве и државе.
Било је заиста драматично. Тек ће будућа покољења то да разбистре. Још смо ми, учесници свега тога, оптерећени много чиме, притиснути тим временом, носимо га у себи. Треба да прође Много да се то сабере, сталожи, разбистри у нама, да исплива у поље умног вида, оно што је ту исконски здраво, а у исто вријеме да нам постане кристално јасно оно што је зло. А зла је било великог, велико зло смо испратили. Плаћаће га покољења. По оној библијској: очеви једоше кисело грожђе а дјеци трну зуби. Сад, не знам да ли смо дјеца или очеви, то ће тек ови послије нас да кажу.
– Слути ли неки бољитак у свему томе?
– Како да не! То је, са једне стране, било вријеме велике збуњености, велико распеће, али је било и вријеме великог отрежњења, великог искуства. Рекао би да смо у погледу тог искуства бар педесет година испред Запада. Мислим у смислу егзистенцијалног искуства које Запад тек треба да досегне.
Што се тиче устројства, свакодневног живљења – то уреду, ту од Запада можемо много шта да научимо, али што се тиче тог дубљег, егзистенцијалог искуства, ми смо отишли далеко. Можда још ни сами нијесмо свјесни колико је то искуство драгоцјено; вријеме ће то да покаже, кад се у нама разбистре ствари. Онда ће то искуство да уроди новим, драгоцјеним плодовима.
– С којим осјећањем одлазите у Црну Гору?
– С којим осјећањем? С осјећањем радости, али и велике бриге. Кад помислиш – “смијешано најбоље се пије”. Ипак заигра нешто у човјеку… кад се враћа својој колијевци. С друге стране, брижан је човјек, хоће ли бити у стању да понесе достојно бреме својих предака. Да ли ће бити у стању да досљедно сједне на столицу Светог Петра, прије њега Владике Данила, затим Петра II Петровића Његоша, Митрофана Бана, великог патријарха Гаврила Дожића, митрополита црногорско-приморског. И нових митрополита, ништа мање значајних: Јоаникија Липовца, трагичног Арсенија Брадваревића, изузетне личности, на правди Бога пострадалог. То није једноставно. А онда, и шире од тога, вријеме је доста узбуркано, душе узнемирене, промјене које се догађају…
Црква која је тако дубоко рањена… Треба сад те ране да се видају. Хоће видара Црква, хоће видара и народна душа. А није лако наћи праве видаре. Додуше, Црна Гора их је имала, то је утјеха, то је утјеха у оваквој бризи.
Имала је Василија Острошког, великог видара; моћног Петра Цетињског; Стефана Пиперског, ајош прије њих – коријен је дубок – Јован Владимир, први краљ зетски, затим Стефан Штиљановић, Паштровић; Новомученик Станко, ено му руке цјелокупне (моја мајка је тако говорила) у горњем Острогу посјечене за вјеру Христову, жуте се као злато. То су ми најмили је руке у Црној Гори – руке Стапка Новомученика!
– Шта ће бити Ваш први задатак када дођете у Црну Гору?
– Па од многих… Први задатак био би да успоставим приснији однос са сваким братом Црногорцем. Да га осјетим, да ме осјети. Мислим да је то битније ода свега. Послије долази све остало.
– А стални задатак?
Стални задатак је да спасим своју душу, а у исто вријеме да обнављам понижене, изгажене олтаре. Ида, колико је то могуће, помогнем и чишћењу душа од загађености. Мислим да се у наше вријеме највише нуждавамо тог чишћења душевног. То је важније од хљеба свакидањег.
Наравно, има много непосредних задатака. Треба обновити и свештенство у Црној Гори. мало је Свештеника. Нигдје у нашој земљи није свештенство толико пострадало као у Црној Гори, у току посљедњег рата… Ту је прије рата било скоро двеста свештеника, а по рату једва активних двадесетак, Сада их има око четрдесетак, од којих су неки старци, на измаку снага. Ово је било неко чудно вријеме. Несхватљиво. Ја мислим да се људским аршинима оно не може да објасни. Има оно у себи нечег метафизичког, нигдје оно ниеј дошло до изражаја колико баш ту у Црној Гори додуше и у Русији, нашој словенској сестрици. Сада толико чујем, видим и осјећам, народ се враћа својим извориштима, свом славском колачу, својој свијећи, свом памћењу.
Како обновити памћење своје, народно? А оно није мало, није плитко. Ако негдје има памћења, онда га има у Црној Гори. Јер, кад убијете у човјеку памћење, он престаје да буде човјек. Сада је вријеме обнове памћења. А памћење се обнавља напоредно с обнављањем храмова. То иде једно уз друго. Унижен храм је унижен човјек. Оскрнављен храм значи оскрнављена људска душа. Храм је да сабира, да чини многе људе једном душом и једним срцем. Кад храм разориш, онда си дубински угрозио и људско заједништво, оно изворно.
подстакнем људе Светог Петра и Владике Рада. И од тога нећу одустати, докле дишем. А у вољи Црногораца је – хоћемо ли! Ја се надам да хоћемо, да ћемо изградити храм, и то храм васкрсења. Негдје из народа је то изникло, треба да се гради храм Васкрсења. Има дивно мјесто у Момишићима…
Треба да градимо храм и у Цетињу. Цетиње је, без обзира што је сад Подгорица престоница, вјечита духовна престоница Црне Горе. И када је не би било, оно би било престоница на небесима.
На Цетињу је Свети Петар. А он је мјера, мјера Црне Горе и Црногораца.
– Треба, сматрате, извидати ране Ловћену. Али, није ли то тешко, неће ли ожиљак остати?
– Да, то није лако. Ране су дубоке, не само на Ловћену, него у народној души. Е, ту бити видар те и такве душе… Како брата брату вратити, како цјеливати ране једни другима, како “изгуб намирити”, односно, наћи мира души, како мртве помирити, мртву браћу испод земље: како они да једни другима пруже руке, а док они не пруже руке једни другима, тешко ћемо и ми пружити их једни другима. А то је оно што је сада најбитније за Црну Гору, којој би сада био најпотребнији један Свети Петар Помиритељ.
– Неки тврде да је Ловћен с капелом, кров цјелокупног Српства.
– Па јесте! Косово је темељ те грађевине на Ловћену, а Ловћен је кров те зграде. Није ли мудри владика Николај рекао 1925. године: “Ево нас на крову српске државе. На колена, Ваше величанство!” Краљ Александар је клекнуо на кољена. Он није доносио вијенац на Ловћен, вијенац на коме је, како кажу, писало: “Блажо – Његошу”. Већ је тај краљ Александар био спреман да клекне на кољена! И то јесте мјесто гдје треба да клекне свако.
Добро је што се сада у Црној Гори пуно говори и пише о томе. Међутим, мислим да не би требало приликом сазријевања те климе стварати нове раздоре. Може трезвено, разумно да се о томе разговара, али – упорно. Постоје духовни закони који владају свијетом. На основу њих, то је као сунце јасно, Ловћен ће морати да буде оно што је био. Ту нема другог излаза. Кад је човјек тога свјестан, онда ће једноставно користити сва могућа средства која су достојна човјека, да то постане стварности.
Дубоко сам увјерен, да ће у овом времену враћања себе самима, враћања свом саборном памћењу, том свом самосазнању, многи људи ипак постајати све свјеснији чињеница, стварности и истине. Да наравно, биће увијек неких који задрто мисле супротно, али, ту више не помаже ни Бог ни људи.
– На који начин?
– То уопште није проблем, то је јасно за сваког разумног човјека, без обзира ко он био: да та црквица Светог Петра Цетињског мора да буде. враћена на своје мјесто, и да напаћене кости владике Рада треба да буду враћене у ту капслу. То је толико све јасно, као сунце кад огрије. Ту нема двоумљења. И што прије то схвати друштвена заједница у Црној Гори и сви, колико нас има, утолико боље.
Јер, било би срамио за ово покољење да не опере ову срамоту са свога образа. Гажења, униженог Ловћена као планине, гажења завјештања владике Рада, скрнављења једног светог храма, подигнутог једном од највећих људи који су икад живјели у Црној Гори – Светом Петру Цетињском, који је чак, по мом схватању, и од владике Рада за копље одскакао. Тога је владика Раде био свјестан, зато је тражио да у његовом храму буде сахрањен. Огромна је била његова љубав према Светом Петру. Та чињеница Његошеве везаности за Светог Петра, мало је истакнута. Нема владике Рада без светог Петра, то треба да буде јасно. Зато га је он као млад, малтене голобрад владика, прогласио за свеца; не зато што се то њему хтјело, већ што је његов стриц заиста био светац – то је цијела Црна Гора знала. Он је хтио да тиме изрази најдубљу љубав и поштовање према свом духовном оцу.
Један од мојих прворазредних задатака је да својим присуством на Цетињу, колико могу, утичем благотворно, како би се што прије та неправда исправила.
Храм мора да буде враћен. Мора бити враћен кров Црној Гори. Црна Гора је остала без крова. Који је то домаћин који ће да живи у кући без крова?! Сем неки које изгубио памет…
Зато кажем: потребно је створити климу у том правцу. У ствари, клима је већ створена, присутна само треба да се то уради на најбољи могући начин без икаквог гњева… Јер то што је било – било је! Али, треба да се то сада лијепо очисти. Уз сво поштовање Према Мештровићу и његовом дијелу. Има мјеста за онај споменик који је он подигао себи или Његошу (коме је подизан, то је питање, то ће вријеме, као мајсторско решето, да покаже). Брда има колико хоћете на којима има мјеста и за онај маузолеј.
Ловћену треба да се врати његово дјевичанство. Да. А то дјевичанство је неоствариво без црквице Светог Петра и без похрањивања у њој моштију владике Рада. Тек онда ће доћи до мира у души народа.
– Како видите Православље сјутра?
– Православље је било и остаје квасац овог свијета. Не треба много квасца да се тијесто закваси, да се укисјели. То је природа хришћанства. Оно је квасац новог живота у копањи брашна овога свијета, копањи људске душе, људске заједнице.
Некад тај квасац као да се изгуби, нема га. Али, без квасца нема хљеба без квасца нема заједништва, нема погаче. Према томе, мјесто Православља било је и остало мјесто и улога квасца. Иако је једно вријеме он био занемарен, сад долази час поновног трагања за тим квасцем. Без њега – усмрдјећемо се! Не може се градити човјечност ни на чему!
Наше вријеме је вријеме оцеубиства. А вријеме оцеубиства је неминовно и вријеме братоубиства. Отуда никада није било толико братоубиствене мржње, колико у овом нашем “златном”, “жељеном”, “једва чеканом” двадесетом вијеку.
Колико је то море мржње које се излило… Управо, у времену обезбожења, односно управо времену убијања Бога… Убијеш Бога, убијеш себе. Чим човјек изгуби у себи то боговско достојанство, онда је човјек човјеку – вук. Онда је готово, онда ћемо да ждеремо једни друге. Или засниваћемо своје заједништво на интересу, као што су биле код нас те чувене “самоуправне интересне заједнице”. Кад пак на интересу засниваш заједништво, то значи засниваш га на грамзивости, на вучјој похлепи, на саможивости.
Хришћанство, међутим, заспива заједништво на жртвеној љубави, не на интересу. Основни циљ човјеков је да дође до познања па онда да искоријењења те саможивости у себи… Тек онда ће да заблиста право чојство, човјечност. Треба се враћати томе. Помоћи и другима који хоће да се врате томе.
– Како тумачите чињеницу да се комунизам “развио” прво у православном свијету?
– То је веома комплексно питање и тешко би на њега било овако олако да се одговори. Али, једним дијелом, мислим да је комунизам као идеја о свеопштем братству људи, свеопштем заједништву, једнакости – управо могао да се нађе погодно тле на просторима Православља, јер је то оно на чему. су православни народи васпитавани вјековима.
У чему је проблем? У томе, што је та света идеја, која је јеванђељска, новозавјетна идеја, прихватила методе који у коријену уништавају ту саму идеју.
То је добро које није учињено на добар начин. И оно престаје да буде добро. Не можеш насиљем афирмисати људско достојанство. Само насиље уништава човјека. Не можеш човјека да жртвујеш хљебу, предметима, стварима, цивилизацији, кад је човјек важнији од васионе.
Шта вриједи човјеку да цио свијет задобије а души својој да нашкоди? Један једини човјек је важнији од свих закона, свих система, свих сазвежђа. Једна једина непоновљивост, непоновљивост сваке људске личности и њен значај је нешто што не смије да буде изгубљено, што не смије да буде ичим жртвовано, ничему подређено.
То је, уствари, трагедија марксизма, као обезбожене идеологије, комунизма – који је хтио у заједништво, али кроз лишавање тог заједништва његовог коријења и његовог дубљег смисла. Оно што је Достојевски дивно говорио и дубоко схватио, још у прошлом вијеку, баш када је кренуо тај покрет, и социјални и друштвени: Ако нема Бога и бесмртности, онда је све дозвољено! Као што је било све дозвољено тамо гдје није било Бога и вјере у бесмртност. А тамо гдје је све дозвољено “трагови смрде нечојством”. Његош је то лијепо рекао. Он није знао за марксизам, (иако га је Душан Недељковић прогласио за марксисту – колика му је била памет, философска). Али Његош је осјетио у ваздуху, као и Достојевски и други мислиоци прошлог вијека, тај порив према тиранији, према насиљу.
– Ваша Божићна порука Црногорцима?
– Божићна порука је она стара, прастара: “Мир божји, Христос се роди!
– У овом тренутку…
У контексту са доласком Сина Божијег на свијет, пожелео бих и себи и свима који живе у земљи Светог Петра и Јована Владимира, да им Бог подари вјечне мудрости и преко ње сазнања о свом вјечном достојанству. Да се опет позовем на нашег владику Рада: Сазнања да смо “искра у смртној прашини”. да смо “луча тамом обузета”. Јер то је оно “једино од потребе”, за свако вријеме, за свако покољење, нарочито за ово наше покољење у коме и над ким је тама тријумфална. Ту је тама, заиста, “лучу одузела”. Ипак, гдје има светлости и тама неће побиједити. Е, то самосазнање, та дубља мудрост, знање о свом вјечном достојанству, то је оно чиме се човјек духовно пробуди. А преко њега пробуди ће се у човјеку поштовање и према сваком људском бићу, сваком створењу; према твари, према Ловћену; сваком брду у Црној Гори; сваком потоку… Божић и то свједочи својим обичајем: “Мир Божији, Христос се роди!” – то се каже и крави и овци, и сваком створењу се нуди та мудрост, та радост. Свако биће је призвано да учествује у томе.
– Прије непуног вијека, у Црној Гори су живјели људи исте крви које су и људи те и сада у њој живе. Међутим, онда су то били Срби три вјере: православне, римокатоличке и мухамеданске. Данас су то људи три нације..
– Не знам како човјек о том да размишља. Знам једино да је у Уставу Црне Горе, за вријеме књаза Данила кад је била независна држава, док је била кнежевина писало како у Црној Гори постоји само једна народност – српска, иједна вјера православна. а сваки други који живи, у њој да има иста права као сваки брат Црногорац. Тако је писало до 1918. године, а то није било давно.
Био сам подуже ван Црне Горе, па не знам шта је у стању да се све изроди док си одсутан, али знам ко су ми били: отац, дјед, прадјед, шукундјед и све тамо до Богића Морачанина. То значи, до прије 300 година памтим имена својих предака. А и по предању знам да ми је поријекло негде са Косова, и још јужније, од Охрида. Знам то своје биолошко коријење, а у исто вријеме знам своје духовно коријење, благодарећи управо наслијеђеном очинству, које је мукотрпно у мени заживјело. Благодарећи мом оцу, сељаку, честитам човјеку, који се изборио за моју душу. Вјероватно да њега није било, можда ни ја не бих знао ко ми је отац ни по тијелу ни по духу.
Свако има право да буде оно што хоће. Али, благо људима који су око што јесу, што су били. Једино они могу да се упишу у људе.
– Ви знате своје поријекло до Косова. А да ли знају наша браћа по крви мухамеданске исповијести?
– То је то! Кад хоћеш неки народ да убијеш – убиј му памћење!
– Не бришу ли, можда, они сами, то памћење?
– Знате, има неки чудан феномен у људској психологији. Човјек кад има у себи неку кривицу, дубљу иску рану, он покушава или да побјегне у сан – психологији је то познато – или у амнезију. Претрпи неки страховити шок. Онда га, ваљда, том амнезијом, Бог чува од нечег горег.
Сад, како другоме помоћи да му се врати памћење. У сваком случају, насиље још дубље убија памћење. Оно што је битно, то је заиста стварање једне културе дубљег, истинског дијалога међу људима. Јер, потомку трпу зуби због гријехова његових предака, али не можеш њега да кривиш што је његов предак направио то што је направио, и због кога он то носи као своје проклетство.
Наш патријарх испричао нам је љетос потресну причу о једном свом сусрету с неким Шиптаром на Косову. Он му каже:
“Оче, немој ти ни у мене имати повјерење. Онај, ко једном промијени калу, свака му добра.” и заплакао се Патријарх старац пред свима нама. Осјетио сам да је он на Косову доживљавао драму, не само свога народа, којем служи, српског, за њега је сваки човјек на Косову био његово дијете. Он је драму тог Шиптара доживио као сопствену, његову трагику, као своју.
Тек оног момента кад успијевамо да понесемо муку један другоме, па ма ко он био, има наде да му отворимо душу и да нам отвори душу. Ако је макар нешто остало у њему изворно. А нама тог бића које до те мјере може да буде разорано, да се сатанизује у коријену.
Има једно једро у човјеку, које Бог чува за себе. Оно из књиге о Јову: “Ево ти Јова, али, душу му немој дирати.” Мало је сатанизованих људи на свијету. То је срећа. И овај наш демонизовани атеизам, марксизам, ипак се код већине људи дотакао само “горњег спрата”, у човјеку идеолошко-психолошко-социолошке равни. Није то отишло дубоко у срце. То је спас. То дубље је њива, срце. Чим оно није окамењено, ту увијек постоји нада може да никне травка, нови живот да се јави, да дође до обнове.
– Послије рата, српски Патријарх је, недавно, први пут изабран на канонски начин?
– Јесте, први пут.
– А како је у међувремену био биран?
– Па, знате како: ако су два прва избора била по људском, сувише људском, онај избор је апсолутно по Божијем. Бог нам је то, ваљда, подарио, да би направио равнотежу: ево, како сте ви, Људи, бирали, а сво како ј сад бирам. Отприлике тако.
Избор нашег новог Патријарха је, по мом осјећању најзначајнији догађај у свим овим збивањима код нас. Избор таквог Патријарха – то је просто Божији знак и путоказ: ено, видите какви би требало да будете… Поставио га Бог, што се каже, на свијећњак, да свијетли.
Као светиња.
Сада имамо Патријарха, који је украс, не само Српске цркве и српских земаља, него украс цијелог Православља и Хришћанског свијета.
Ја могу да посвједочим – знам, ишао сам по свијету , нико данас нема тако дивног Патријарха као што има овај народ. То је велики знак за нас, велики показатељ који народ призива на духовну обнову, обнову морала, светости. Бог је поставио таквог, малог, једноставног, смјерног, скромног косовског путника и мученика, за свјетионика да свијетли онима који су жељни свјетлости.
– То су крупне ријечи, тим прије када се зна да сте – гледајући овоземаљски – Ви били у најужој конкуренцији за Патријарха Српске Православне цркве.
– Било ко други да је изабран, можда би то било по Божијем, али било би доста и по људском. А ово је било по Божијем. То је право и честито. Он је добио највише гласова, скоро све, а онда је и жријеб пао на њега. Дакле, он је и по Божијем и по људском Патријарх.
Заиста, вјерујете ми, први пут у животу доживио сам, на дјелу, Божију руку. Просто, умијешао се неко да нас постави на право мјесто, да нас смири.
Наш владика Павле, дивни владика Павле, Патријарх… Прије неки дан затекао га неко у “Београђанки” гдје нешто тргује. Сам са својом торбицом. То је просто несхватљиво.
Два-три дана послије избора, угледа га вратар како иде некуд с ташницом. Пита га: “Ваша Светости, гдје сте то кренули?”. “Ту, до продавнице”, одговара Његова Светост, “да нешто потргујем.” “Па, немојте пјешице, побогу, има ту шофер”. А Патријарх вели: “Па, јесте…”
Тридесет и три године он је са штапићем ишао по Косову, пјешке. Без кола, без кочија, без пратње, без ичега, аутобусима, возовима, најјевтинијом класом.
То је наш Павле. Веома га волим!
– Црногорски сепаратисти дијеле летке као наљепницу, са сликом Светог Петра Цетињског и његовим ријечима, како митрополит Црногорско-приморски мора да буде Црногорац. Можда је то алузија на досадашњег замјеника г. Митрополита Данила, Никанора, који није Црногорац. Сада ви долазите…
– Па, ево, Бог им је услишио молитву. Богу се молили, Бога домолили.
– Они вјероватно говоре у прилог својој тези о аутокефалности цркве. Шта то значи за Вас, сада, када сте постали Митрополит?
– Они су Бога молили и домолили. Бог им послао Црногорца. Сада, што се тиче аутокефалности, Црногорци су ионако самоглави (аутокефалан значи: самоглав!) Зна се гдје нас је та самоглавост одвела: до братоубилачког клања, до раздора, јада и несрећа…Било би добро да престанемо с тим и да се вратимо ономе с чиме смо живјели вјековима.
Ја се надам, заиста, да и ти, – а колико чујем, мање-више то су млади људи, који су занијети некаквом аутокефалношћу – да ће они полако почети да схватају неке ствари о Цркви.
Јер, личио сматрам да су људи незнавени, и то не својом кривицом; да су и они угрожени, управо, оном амнезијом. Њима је Црква била украдена. Бојим се да мало и знају шта је то Црква, каква је њена мисија, њена улога, какав је њен садржај. И онда, боре се, као Дон Кихот, с вјетрењачама.
У потрази за својим идентитетом, они покушавају да то постигну на један потпуно непримјеран начин, неадекватан историјском бићу Црне Горе и Цетињске митрополије. Ја сам спреман, да са свима њима, ма колико их било, заиста, братски разговарам, да видим како они то мисле.
Оно зашта су стручњаци, спреман сам од њих да научим, али очекивао бих и они да саслушају мене. Осиједио сам, што се каже, бавећи се тим питањима; за сваки посао, па ваљда и за тај проблем Цетињске митрополије требају стручњаци и зналци.
Добра им је жеља, добра намјера та потрага за идентитетом, али идентитет не може да се заснује на лажи, на неким хибридним измишљотинама.
Зна се добро какво је устројство Православне цркве било вјековима, зна се какво је мјесто заузела Зетска митрополија, потом Цетињска унутра Пећке патријаршије, кроз вјекове. Зна се шта је условило стварање тих аутономних цркава у времену ропства и расцијепљености.
Није једина која је била аутономна – де фацто, никако де јуре – Црногорска митрополија. Била је и то Карловачка митрополија, и то права аутономија са својим епископатом. Онда Буковинско-далматинска епархија, Дабро-босанска у појединим историјским периодима. То се мијењало. Међутим, чим дођу нормалне прилике, онда се живот организује на нормалан начин. За оне који макар нешто знају о устројству Православне Цркве једно је потпуно јасно: све дотле док једна помјесна Црква не може сама себи рукополагати епископе, ту о аутокефалности не може бити ни говора.
За разумне људе, ту нема проблема и нејасноћа. Но, има у свијету и оних других а има и свакаквих секти које они стварају па може и код нас да буде једна таква. Да се чудимо…
– Очекујете ли непријатности на овој дужности?
– Не очекујем. Бар не од Цетиња, побогу. Ако неко има достојанство и чојство, онда су то Цетињани. Ако су га они изгубили, онда ће доћи смак свијета. Мислим, на оне које су одњивили Свети Петар и Његош. Побогу…
– И на крају да Вас питам, откуд проширење званичне титуле и на Скендерију?
– То је титула коју је носио цетињски митрополит, па припада и мени, без обзира што је опа у посљедње вријеме заборављена. Митрополити цетињски су и те како били свјесни значаја Скадра за Зету односно Црну Гору: и Свети Петар и владика Раде, и Митрофан Бан (у доба краља Николе). Како заборавити сав – што би се рекло – тај наш јад око Скадра. То ти је колијевка, огњиште, гдје си прву ватру пропирио. Не само историје ради, него постоје живи остаци на тим просторима које смо заборавили. До прије рата, око стотину хиљада наших људи било је тамо. И дан данашњи их има не мали број.
Мошти Св. Јована Владимира су тамо. Посљедњи епископ рашко-призренски, Серафим, страдао је тамо у логорима. Колико је само њих, у току рата, оставило тамо своје кости. У вријеме албанске голготе тамо су настала албанска српска гробља. До 1941. године над гробљем у Скадру бдио је свештеник; он је био и чувар гробља. Колико чујем, оно је уништено, разорено.
Тако ето то “скендеријски” није само неко сјећање недавна, мртва времена.
Овоме треба додати да је Албанска православна црква данас најмученичкија Црква нашега времена. То је голи, распети Христос. Ми други и некако, али православни Албанци – то је права голгота.
Било је тамо пет-шест епископа. Сви су они послије рата позатварани и помрли у затворима. Архиепископ Пајсије… Свештенство… Народ… Мијењана су имена и презимена, заборављена хришћанска имена, о српским и да не говорим.
Све то не може да не буде и наша брига поготово брига Цркве у Црној Гори, Митрополије, која је за древни Скадар, везана непосредно и историјски и по својој дужности. Првенствено за наш живаљ који још увијек тамо постоји, а онда и за Православну цркву у Албанији, која вапије за помоћ.
Заиста, то је мука која ме мори годинама. Жао ми је што смо постали тако неосјетљиви за патње других.
Уосталом, ми смо историјски упућени на албански народ а и они на нас.
То су дубље везе помоћу којих може да се ствара заједништво на овом просторима. Не на лажним основама новијег датума, измишљеним, стаљинистичко-брозовским, идеолошким. И ту важи оно: разараш вјековно ткање, и темеље тог ткања, и ствараш нешто без темеља, градиш нешто на пијеску, као кулу од карата. И кад дуне неки вјетар, као ово што је сада дунуо, то се све распада и пропада.

(Побједа, 30. децембар 1990)

Comments are closed.