NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » UMEĆE UMIRANJA ILI UMETNOST ŽIVLJENJA

UMEĆE UMIRANJA ILI UMETNOST ŽIVLJENJA

 

UMEĆE UMIRANJA ILI UMETNOST ŽIVLJENJA
 

 
Susret dveju ličnosti
 
Šta znači reč „svet“ koju često upotrebljavamo ne samo u liturgijskom, već i u svakodnevnom životu? Na osnovu čega Crkva kanonizuje podvižnike vere, svedoči o njihovoj svetosti i daje nam pravo da im se obraćamo s molitvom?
Ako upitamo ljude koji nas okružuju, među njima i hrišćane koji žive crkvenim životom šta znači „svet čovek“ dobićemo različite odgovore. Jedni će reći da je svetac čovek čistog i besprekornog života, drugi će tvrditi da je svetost samopožrtvovano i nesebično služenje ljudima, treći će ukazati na svojstva kao što su milosrđe, sažaljenje i saosećajnost čoveka. Odnosno, za većinu ljudi svetost je postojanje visokih moralnih vrednosti. Međutim, sve su to u stvari osobine i svojstva svetosti, njenog ispoljavanja u različitim životnim situacijama i okolnostima, a ne sama svetost. Sve navedene vrednosti čoveka, čak i u svojoj ukupnosti, ne daju potpunu predstavu o onome što želimo da definišemo.
Reč „svetost“ je po svom značenju mnogo dublja. Nismo našli nijedan sinonim, pošto svetost zaista nije kvalitativna; svetost je ono što čoveka čini novom tvorevninom, stvaralačka Božanska sila. Svet je čovek u kojem prebiva i deluje blagodat. Svet je onaj ko je dao u svom srcu mesto Duhu Svetom; to je zrak koji je zablistao od Tavorske svetlosti. Ovde, na zemlji, blagodat se može steći i izgubiti. Život, čak i velikih podvižnika predstavljao je odnose između blagodati i ljudske volje koji se stalno menjaju između svetosti i greha – ono stanje koje se kod asketa naziva nevidljivom borbom. U večnosti, kad vreme iskušenja ostane iza čoveka, blagodat Božija će nadoknaditi ono što nedostaje i sjediniti se s dušom čoveka neodvojivo, neraskidivo, zauvek, a posle Vaskrsenja ona će preobraziti i produhoviti tela svetih. Više od toga, svetost u večnom životu nije statika, već večno približavanje Božanstvu, večno ushođenje duhovnim stepenicama, večno ozarenje Božanskom svetlošću (ono što se na jeziku asketike naziva oboženjem) sve veće sile i intenziteta. U ovoj svetlosti čovek se preobražava i postaje sve sposobniji da sozercava Božansku lepotu, sam postajući od toga sve lepši, kao kristal u kojem se odražavaju i igraju zraci sunca koje izlazi.
Zašto mi proslavljamo svece? Ili, tačnije, šta proslavljamo u svetima? Svetitelj Grigorije Palama – ovaj nadahnuti pesnik isihazma, koji je više od svega voleo tihovanje – u borbi s jereticima bio je prinuđen da uopšti mističko ikustvo istočnih podvižnika u određenim bogoslovsko-filosofskim kategorijama. U ovom smislu on je bio nastavljač bogoslovlja velikih Kapadokijaca, koji su spajali u svojim delima iskustvo mističkih sozercanja i sjajnog poznavanja filosofije. Sveti Grigorije Palama je, slikovito govoreći pisao o Tavorskoj svetlosti u Tavorskoj svetlosti. Predvečni, vanvremeni i vanprostorni Bog ima bitije u Svojoj suštini – ipostasno, ličnosno bitije. To je unutrašnji život Božanstva, koji predstavlja apsolutnu tajnu. Ona je skrivena i nepojamna za Anđele. To je Sama Božanska priroda, koja prebiva u nepristupnoj svetlosti. Međutim, postoji ono što nazivamo blagodaću, netvarnim Božanskim energijama – silama koje su takođe predvečne, ali mogu da dolaze u dodir sa stvorenim svetom i mi ih doživljavamo kao svojstva i dejstva Božanstva. Svetitelj Grigorije piše da se Božanska blagodat može nazivati Božanstvom. Svetac postaje zajedničar u Božanskoj blagodati, a pošto je Božanska blagodat nerazdvojna i neodvojiva od Božanske prirode, sveci na neki nepojaman i neizreciv način postaju zajedničari ove prirode, ostajući drugačiji po prirodi. Zato, proslavljajući svece pre svega proslavljamo Boga, Koji ih je izabrao i osvetio i Koji prebiva u njima kao u Svojim nerukotvornim hramovima.
Zatim proslavljamo ličnost samog sveca, koji se uz pomoć blagodati, ali svojom slobodnom voljom i željom borio protiv greha koji živi u njemu, sa strastima svoje duše i tela, s demonskim silama, s običajima gordog i bogoboračkog sveta. Život svetaca je ispunjenje Jevanđelja u različitim okolnostima i situacijama, ispunjenje koliko je za čoveka moguće, jer je ispuniti zapovesti u svoj punoti – nemoguće.
Dakle, proslavljajući svece mi proslavljamo Božansku ljubav prema čoveku i podvig čoveka, koji se kroz borbu sa sobom otvorio za ovu ljubav.
U molitvi se obraćamo svecu kao ličnosti koja nam je u izvesnom smislu poznata po životopisu. Međutim, ovim podacima o svecu skrivena dubina njegove ličnosti se nipošto ne ograničava. U mističkom smislu svetac uvek ostaje mnogo iznad onoga što možemo da znamo ili čak da mislimo o njemu. Osnovu molitve upućene svecima predstavlja izvestan ličnosni osećaj. Njegova suština je u tome što s jedne strane između nas i sveca leži ogromna moralna distanca – njegova svetost i naši grehovi, njegov podvig i naše strasti, njegova vatrena rešenost da služi Bogu, koja je bila osnova njegovog života, i naša stalna slabost i kolebanje. A s druge strane, bliski smo svecu, zato što se nalazimo u istoj Crkvi i zato on kao pričesnik Božanske ljubavi saoseća s nama, grešnima i nesrećnima. Ličnost je uvek veća i šira od svojih manifestacija i vidljivih svojstava (koje su i bez toga zapanjujuće u svetima – prim.red.), zato je osnova molitvenog opštenja sa svecima osećaj sveštenog straha.
Čovek je društveno biće. Radosni smo kad se nalazimo u krugu dostojnih ljudi. Za nas je sreća da razgovaramo sa starcem ili podvižnikom, sreća je da čak i malo budemo pored njega, jer samo njegovo prisustvo zagreva naše srce, ono kao da topi hladnoću grehova koja ga ubija. Dakle, sama mogućnost da opštimo sa svecima posredstvom molitve jeste već veći dar nego ono za šta ih obično molimo u ovoj molitvi.
Liturgijska i domaća molitva je obraz one nebeske ljubavi koja objedinjuje Anđele i svece u večnom životu. Ljubav je ličnosna. Predmet može da se sviđa, za predmet čovek može da bude vezan, ali predmet se ne može voleti, pošto ne može da uzvrati. Mi često nepravilno koristimo reč „ljubav“ u odnosu na bilo šta drugo. Međutim, to nije ljubav, već želja čoveka da bude vlasnik i posednik. Voleti se ne može „šta“ već „ko“. Zato je molitva duboki unutrašnji život duše. Zato je molitva duboki unutrašnji život duše. Pristupajući njoj moramo da znamo da govorimo s živom ličnošću, koja u Duhu Svetom ne samo da nas čuje, već i prodire u dubine našeg srca i zato molitva nikad ne ostaje bez odgovora. Ona je najdelatnija sila u našem životu. A što je glavno, ona nas čini rođacima i svojima u onoj porodici gde je otac Gospod, a Njegova deca – Anđeli i sveci. U molitvi treba da prisustvuju dva osećanja – pokajanje i nada. Molitva rađa zahvalnost Bogu i pokornost Njegovoj svetoj volji. Pokajanje i nada su koreni molitve. Zahvalnost Bogu i pokornost Njegovoj volji su njeno cveće. A ljubav prema Gospodu i svetima – njeni plodovi.
Čovek je jedinstvena ličnost, koja se sastoji od dve prirode – duše i tela. Zato nam je dozvoljeno i čak blagosloveno da se molimo ne samo za večna dobra i za ostvarivanje glavnog cilja čoveka – spasenje duše, već i za svakodnevne potrebe, za potrebe našeg truležnog tela. Duboka je ljudska ličnost. U himnografiji se poredi s bezdanom. Još je dublja ličnost sveca, preobraženog blagodaću. U ovoj tajni ličnosti, u njenoj lepoti kao obraza i podobija Božijeg je osnova duhovne ljubavi i onog neizrecivog osećanja koje bismo nazvali mističkim trepetom molitve, predosećanjem srca, neizrecivom radošću onih koji su s Bogom.
Neki od svetaca, naročito mučenici u predsmrtnoj molitvi, su izmolili od Boga dar da pomažu ljudima u ovim ili onim okolnostima. Postoji drevni običaj da se Jovan Preteča moli za blagoslov za monaštvo, Georgije Pobedonosac – za pomoć u ratu, velikomučenik Pantelejmon – za isceljenje od bolesti i tako dalje. Ovaj običaj koji se zasniva na predanju odrazio se i u liturgijskom životu Crkve. Postoje čudotvorne ikone, naročito Majke Božije, čiji naziv govori sam za sebe, na primer: „Sporučnica (Pomoćnica) grješnih“, „V skorbjeh i pečaleh Utješenije“, „Vziskanije pogibših“ i mnoštvo drugih.
Postoji takođe narodno iskustvo: moliti se ovim ili onim svecima u zavisnosti od čovekovih potreba. Prema ovakvim pogledima Crkva se odnosila neutralno – ne blagosiljajući i ne odbacujući ih. Tim pre što neka „posmatranja“ pre spadaju u oblast zvučnih asocijacija: na primer, u narodu se ljudi mole proroku Naumu kako bi on naveo ljude na um, na dan mučenika Makavejaca osvećuje se seme maka i tome slično – odnosno dejstva se baziraju na nesporazumu.
Sad ćemo načiniti malu digresije.
Mišljenje savremenog čoveka postoje sve razdrobljenije i analitičnije. Nauke se dele na specijalnosti, koje se opet, drobe i umnožavaju na naše oči. Uzimimo, na primer, medicinu. Ranije je lekar lečio praktično sve bolesti. Ne samo u stara vremena, već čak pre stotinu godina lekari u provinciji su sa savremene tačke gledišta posedovali univerzalna znanja u svim oblastima medicine: oni su bili i dijagnostičari, terapeuti, i hirurzi, a, glavno, oni su videli pred sobom živog čoveka kao jedinstven, ceo organizam. Danas ovakvi lekari praktično više ne postoje. Njih su zamenili specijalisti. Bolesnik s rezultatima kompjuterskih analiza u rukama treba da ide iz ordinacije u ordinaciju. Bolesnik kao čovek prestaje da postoji za lekara: on u njemu vidi samo tablicu analiza. I savremeni čovek se navikao na ovakvu situaciju. Lekar često ne obraća pažnju na bolesnika, tačnije, on vidi izvesnu anatomsku i fiziološku „sumu“ i prihvata se da leči onaj njen deo koji se uklapa u okvire njegove specijalnosti, a ostalo ga se ne tiče – neka bolesnik kuca na vrata sledeće ordinacije.
Ovo analitičko mišljenje, ova navika da se traže specijaliste neočekivano se ispoljila i religioznom životu savremenih hrišćana. Počela su da se pojavljuju rukovodstva kojim svecima se treba obraćati u ovoj ili onoj bolesti. Sad su sveci „poređani“ po određenoj tablici i ne zna se ko ih je potčinio izmišljenom reglamentu – u kakvim slučajevima moraju da pomognu, šta mogu i šta ne mogu da čine. Na primer, stomačne bolesti leči sveti Modest, za bruh pomaže velikomučenik Artemije, uopšte, sveci su podeljeni na specijalnosti. Slična rukovodstva se izdaju u velikim tiražima i brzo prodaju. Međutim, još sasvim nedavno, čak i pre petnaest godina u crkvenoj literaturi nismo nailazili na bilo šta slično. „Istraživanjima“ ove vrste ponekad su se bavili jedino etnografi, koji su skupljali materijale o narodnim običajima, obredima i sujeverjima. Međutim, ono što se sad čini može se nazvati falsifikovanjem crkvenog predanja, pa čak i narodnih običaja i nekakvom špekulacijom. Autore i izdavače ovih knjiga malo zanima crkvena liturgika. Oni pišu svoje knjige po sledećoj šemi: uzimaju žitija svetih, ispisuju epizode i događaje iz njihovog života, čuda koja su učinili i sastavljaju svoje priručnike po izvesnoj formalnoj sličnosti. Na primer, svetac je bio vojnik, znači – on je pokrovitelj vojnika, bavio se stolarstvom, znači – on je pomoćnik u stolarskim radovima; za vreme mučenja obuli su mu na noge gvozdene čizme – znači pomaže od boli u nogama; putovao je po svetim mestima – to daje osnovu da se smatra pomoćnikom putnika. Sami sveci nisu ovlastili autore takvih knjiga da rešavaju umesto njih u kojim slučajevima i kako pomažu ljudima i zato ovakav priručni materijal uglavnom spada u oblast fantazije. Bolesnik je došao kod sveca da mu pomogne, on mu je iscelio oči, ali kad bi čovek imao drugu bolest, on bi je takođe iscelio. Ovde vidimo sužavanje ličnosti svetaca do nekakvog „profesionalizma“ koji im je nametnut. Dolazi do zamene religioznog osećanja potpuno neopravdanim pragmatizmom. Svetac kao ličnost kao da prestaje da postoji, od njega ostaje samo uska specijalnost. Molitva kao duhovno opštenje, kao stremljenje ljudske duše prema carstvu večne svetlosti nestaje. Do sveca je malo kome stalo, on je pronađen u rubrici „zubobolja“. Da čoveka ne tišti zub svetac ne bi bio potreban.
Uopšte nismo protiv liturgijskog predanja, pa čak ni običaja koji imaju pod sobom čvrst temelj. Međutim, ovde se upravo radi o uništavanju predanja kao predaje znanja u toku crkvenog života, o zameni predanja sopstvenim izmišljotinama. Svetac je povezan s Bogom kao zrak sa suncem, ne po svojoj prirodi, već po blagodati, i svaki svetac ima molitvenu smelost prema Bogu. Ovi opširni priručnici s preporukama i receptima, izmišljeni uglavnom za pisaćim stolom predstavljaju povod za oštru i nepravičnu kritiku Pravoslavlja od strane različitih sekti, naročito protestanskih. U stvari, ovo uopšte nije učenje Crkve, već su to proizvodi za masovnu upotrebu. Sveti su mogli da izmole od Boga posebne darove, ali mi želimo da slušamo njihove glasove, sačuvane u hagiografiji i liturgici, a ne one koji im pripisuju „vrstu delatnosti“ i „karakter“ čuda.
Molitva je opštenje. Ovde ideja ovog opštenja kao dodira s novim životom, kao obasjavanje blagodaću, kao susreta dve žive ličnosti bledi i tamni: svetac mora da učini konkretno delo, da pruži pomoć koju mu propisuje priručnik, a zatim nije potreban ako se slična situacija ne ponovi. A šta se dešava s čovekovom svešću, s čim se asocira ime sveca – nad tim se malo ko zamišlja. Sveti oci su pisali da hvaleći dobrodetelj mi postajemo pričesnici dobrodetelji, da je molitva jedan od puteva upodobljenja onome kome je ona upućena. Danas molitva postepeno gubi svoju mističku dubinu: „ko“ se pokazuje kao nepotrebno, ostaje „šta“.
U poslednje vreme takođe se pojavilo mnošto molitava za koje se ne zna ko ih je sačinio i koje se u stvari teško mogu nazvati molitvama. One su napisane na duševno-čulnom nivou, i njihov stil apsolutno ne odgovara unutrašnjoj dinamici molitve. Dovoljno je uporediti ih s crkvenim molitvenicima i videćemo da one predstavljaju nešto poput razmišljanja ili meditacije ili poezije, najčešće ne preterano visokog kvaliteta.
U crkvenim molitvoslovljima duša nalazi sebe, ona predstavljaju prenošenje mističkog iskustva svetaca, njegov slovesni izraz. Ovo iskustvo je toliko duboko da čovek koji ih čita nalazi u njima svoje i sebe. Ove molitve su izlivi srca, očišćenog blagodaću, koje zbog toga dublje oseća demonsku silu i težinu greha. Ove molitve sadrže ogromnu duhovnu napetost, ali su istovremeno lišene čulne oduševljenosti, spoljašnjeg dramatizma. Zato se čitaju celog života, one odgovaraju svakom duhovnom uzrastu, one se doživljavaju kao nove, one su od duha i upućene su duhu – osnovi ljudske ličnosti.
A molitve, sačinjene „za sve životne prilike“, prilagođene različitim okolnostima i potrebama, napisane su od razuma i zato dotiču dušu, ali ne i duh. U njima se čovek retko moli, odnosno uzvodi oko duše ka Bogu; najčešće ih čita kao pouku: šta hrišćanin treba da čini, da misli i doživljava u datom slučaju. I ovde opet dolazi do srozavanja religioznog osećanja. Molitva ne samo po svom sadržaju, već čak u strukturi fraze i rasporedu reči odražava unutrašnje stanje autora – i ovde, u ovim molitvama napisanim u pripovedačkom ključu, s detaljnim izlaganjem suštine stvari za koju se Bog moli, očigledno je klizanje od duha ka duši. Čovek u ovakvim molitvama ne može da nađe sebe, ne može da ih nazove glasom svog duha. Čovek je pročitavši ovakvu molitvu „objasnio“ Bogu i samom sebi šta treba da se radi, ali teško da se njegov duh probudio iz uobičajenog dremeža.
Posredstvom molitve uključujemo se u Nebesku Crkvu, u svetlosnom polju Božanske blagodati prevladavamo svoju tvarnu ograničenost i pozivamo u život onaj duhovni potencijal koji je nazvan obrazom i podobijem Božjim. Produbljujemo i širimo svoje biće, tačnije, ne mi, već Božanska sila kojoj kroz molitvu čovek omogućava da deluje u njegovoj duši.
Neki su u nedoumici: za šta da molimo Boga kad On bolje zna šta nam je potrebno. Ko to kaže ne shvata suštinu molitve. Bog želi da nam da Sebe kao najveće blago, ali ovaj dar se može primiti samo kroz ljubav; a mi ne volimo Boga, već sebe. To je najstrašnija posledica pada u greh. Osnova života nije postao Bog već egoizam. Zato treba okrenuti Bogu svoje srce, treba voljnim naporom tražiti izgubljeno, obnoviti razrušeno, izlaziti iz zarobljeništva strasti i iluzija koje one stvaraju u svet one najviše istine koju nam otkriva Jevanđelje. Međutim, da učini ovo stvarno ne može naša razvraćena priroda, već Božanska blagodat. Ali, blagodat želi, da mi sami, slobodno, po sopstvenoj volji težimo da je steknemo, potčinjavamo joj svoj razum i osećanja. I ovde dolazi do složenog međusobnog dejstva ljudske volje i blagodati koje se teško može obuhvatiti mišlju i zaključati u reč: „Ja ne mogu, ali odlučujem; nemoćan sam, ali bez mene Bog ne može da me spasi; pogođen sam grehom koji se upio, kao bolest u moju prirodu, ali težim ka Bogu; nemoćan sam, ali činim, bez pomoći Božije nisam u stanju čak ni da pomislim dobro i istovremeno sam odgovoran za zlo koje činim, uključujući svaku lažljivu reč i svaku nečistu misao. Pošto sam odgovoran za sopstvenu dušu i savest mi kaže da činim dobro i zlo ne po nužnosti, već svojom voljom, znači da u meni postoji nešto što stoji iznad bezdana greha u mojoj duši. Moja volja je razvraćena, kao sva osećanja, ali šta je ostalo u meni?“
Prepodobni Maksim Ispovednik nam otkriva da postoje dve volje: jedna je prirodno htenje, a druga nam je nametnuta gnomičkom voljom – to je sposobnost činjenja izbora. „Ne tražim ja na početku Boga, već Bog na početku traži mene,“ i ovde odgovor na poziv Božji treba da pruži gnomička volja: „Ne „ko sam ja?“, već „ko želim da budem?“ i „Ko može da me spasi?“.“ Odvija se međusobni uticaj blagodati i volje, koji se naziva sinergizmom. Međutim, ova reč može biti shvaćena nepravilno, u nakakvom polupelagijanskom smislu. Zato moramo imati na umu da se ovde uopšte ne radi o međusobnom uticaju jednakih sila – volje i blagodati; ovde sve savršava blagodat, ona tvori, osvećuje, daje snagu i obnavlja palu ljudsku prirodu, a volja je usmerena ka blagodati kao jedinom sredstvu spasenja. Ovo je ustremljenost od sebe ka blagodati.
Zamislimo sledeću sliku. Čovek je upao u vir koji ga vuče. On sam nema snage da se suprotstavi kretanju vode. Međutim, odjednom mu je s obale bačen kanap, on se uhvatio za njega obema rukama i izvučen je na obalu. Čovek nije mogao da se spasi svojim silama, ali je učinio ispravan izbor: ne pokušavajući da se suprotstavlja vodi koja ga je vrtela, kao iverak, on se uhvatio za konopac i uz njegovu pomoć izvukao na obalu. Nešto slično se događa u međusobnom uticaju ljudske volje i blagodati. Gospod nam iz ljubavi daje i zatim oduzima Svoju blagodat, tačnije očigledno dejstvo blagodati; ona kao da se krije od nas i deluje tajno. Mi ponovo i ponovo moramo da je tražimo videći svoju nemoć i polažući svu nadu samo u Boga. Tako se formira čovekova ličnost. Životinja nema ličnost, već samo prirodu: rod, vrstu i u izvesnom smislu individualnost, odnosno osobenost. Ličnosnost je prinadležnost samo Božanstva, Anđela i ljudi.
Odnosi između blagodati i volje najbolje se ogledaju u molitvi. Molitva je usmerenost ka Bogu. U molitvi blagodat obnavlja obraz i podobije Božije u čoveku, govoreći nezgrapnim savremenim jezikom – aktivizira ih, dovodi u dinamično stanje, a svojstvo obraza Božijeg je da odražava u sebi Prvoobraz. Zato se u molitvi čovek uči da voli Boga. Međutim, duhovna ljubav je takođe dejstvo i dar blagodati. Molitva je neodvojiva od ljudskog života. Ako se čovek moli pravilno, ispunjenje jevanđeljskih zapovesti se otkriva pred njim kao istinski život, kroz njih on oseća kako je blag Gospod. Molitva bez ispunjenja zapovesti se pretvara u jalov posao. Istovremeno, bez molitve nije moguće ispuniti jevanđeljske zapovesti, jer Gospod je rekao: bez Mene ne možete činiti ništa. I opet: molitva, kad čovek ne mari za ispunjavanje zapovesti postaje slična drvetu koje je zasađeno na kamenitom tlu, koje ne može da pusti korenje.
Molitva je najveća veština i istovremeno najprostija stvar, kao što je prosto dečije tepanje kad dete kaže „mama“ osećajući njeno prisustvo, njenu toplinu, osećajući svom dušom da je bez majke njegov život nemoguć. U molitvi je glavno ne izgubiti osećaj prisustva Boga kao Žive Ličnosti. Kad postoji ovo osećanje za molitvu nema potrebe za spoljašnjim mehanizmima, tada čovek blagodari Gospoda za sam dar molitve, za to što može da uzvede oko srca ka Onome Kome se s trepetom klanjaju Anđeli.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *