НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

 

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА
 

 
Раб Божји
 
У Светом Писму и у литургијским текстовима хришћанин се назива рабом (слугом) Божјим. Слуга припада свом господару, он зависи само од њега, слуга не може истовремено да припада двама господарима или да бира господара по свом нахођењу. Древни закони су гласили: „Слуга мог сина није мој слуга“; чак ни цар није могао да издаје налоге туђем слуги (пример за ово је случај с Августом и Ведијем Полионом). А ми називајући себе слугама Божјим најчешће лажемо: ми смо слуге другог господара. Његово име је свет, а нашем срамном ропству – човекоугађање. Не говорим о спољашњем ропству, о систему насиља, што је практично неизбежно сједињено са сваким државним системом, не говорим о спољашњим правима или бесправљу, не говорим о уставима, објављеним у новинама и о сложеном систему „кочница“ захваљујући којима они у стварности постоје само на папиру. Спољашње насиље још увек не чини човека слугом; спољашња неправичност и зло, постајући глобалне чињенице историје не одузимају човеку слободну вољу. Говорим о унутрашњем ропству, о оној психолошкој преси, која стално гуши човека, чини га превртљивцем, слугом људи који су му блиски, одузима му вољу, претвара га у камелеона који стално мења своју боју. Ова мрежа у којој се човек налази попут рибе у мрежи јесу неписани закони света, гордог, лажљивог, развратног, увек паганског света, његова правила, обичаји, мишљења, оцене и представе, његове компликоване церемоније.
Све ово делује као хипноза у току које човек заборавља ко је он. Свет гледа на човека мноштвом змијских очију које доводе његову безвољну душу у стање укочености. Кажу да животиње под тежином змијиног погледа саме иду или пузе у сусрет овом гмизавцу. Кажу да на неке људе исто тако делује призор огромног водопода; он их привлачи као магнет: сломљена воља тражи да се потчини јачој вољи.
Човек којег је свет сломио, најчешће му се без супротстављања покорава. Веома многи, готово већи део хришћана називајући себе „слугама Божјим“, а у ствари бирају „слободу“ од Бога и од своје савести и постају слуге другог божанства – грумена светских страсти. Ове страсти узимају обличје добродетељи остајући притом увек „блистави пороци“ лажног сјаја. Свет човеку нуди оно што има, што је накупио за време свог постојања – отров гордости и сладострашћа, мржње и сластољубља. Међутим, кад се отров продаје у кристалним чашама он не губи своју смртоносност. Свет личи на глумца који је обукао царску одећу и круну с лажним камењем. Свет има своју шифру, свој тајни језик: он гордост назива људским достојанством, распуштеност – слободом, суровост – правичношћу, похот и разврат – природом морала, лаж мудрошћу, лицемерје хуманошћу и поштовањем човека, кукавичлук кротошћу, безвољност смирењем, похлепу опрезом, распикућство ширином душе, грубост искреношћу итд. Свет не примећује истинске добродетељи, оне су од њега скривене; он види само оно што се може разликовати у светлости реклама и позоришних кулиса, он признаје само параду лажних врлина, сматра светима процесију коледара.
Човек се мало по мало навикава на оно што му свет намеће. (Кажу да се чак и кад се запосли у мртвачници човек адаптира и после неколико дана престаје да осећа задах лешева који се распадају). Човек се постепено навикава да гледа кроз призму светских оцена и представа. На почетку још осећа да је лаж лаж, али се затим умара од супротстављања и прима је на веру. Постоји бајка о томе како је сељак водио на продају бика, а људи који су му долазии у сусрет називали су бика јарцем. Сељак се прво љутио, затим је почео да сумња, а на крају је поверовао да његов бик није бик, већ заиста јарац. Тако нам свет намеће своје оцене, лепи на све своје налепнице.
Они који желе да буду слободни од света личе на пливаче који пливају уз реку. У време римских царева на арени Колосеума организовала се борба двојице гладијатора, од којих је један био окован у штит, наоружан мачем и копљем, а други је држао нож и мрежу. Ако наоружаном војнику не би пошло за руком да прати покрете противника мрежа бачена на њега спутавала би га са свих страна и чинила беспомоћним попут детета завијеног у пелене. Тада више нису помагали тешки оклопи; противник би га лако бацао на земљу, стао ногом на његове груди и забадао му нож у грло. И ма како моћан интелект да је поседовао човек, ако је доспео у заробљеништво света, исход њихове борбе је већ унапред решен, јер Платону није помогла његова памет кад га је сиракуски тиранин продао у ропство.
Робови су живели заједно са стоком у шупама и коњушницама свог господара, а ми живимо у огромном затвору који се назива човекоугађање. Где је почетак овог заробљеништва? Какви су то окови којима су се изненада нашле оковане наше ноге?
Овде је прво страх пред људима, нека бојажљивост која се рађа од сталног, понекад тајног стремљења ка чулним насладама: душа, изнемогла од жудње за насладама увек је безвољна и испуњена кукавичлуком. У наслади делује исти механизам: гаси се ум, човек се погружава у тамна недра своје подсвести и тамо осећа извесну сласт која личи на свраб коже коју је напао екцем. Овај момент „сливања“ људског духа с чулном насладом увек је исти, без обзира да ли једемо укусну храну или гледамо дело Леонарда да Винчија. У наслади се по правилу паралише воља. Воља и наслада су антиподи, зато култ насладе доводи до робовања свету.
Понекад је узрок кукавичлука други: он је вештачки васпитан у човеку, навикавајући га да се плаши свих људи уопште, почевши од сопствених родитеља. Овакво опхођење с дететом углавном може да се заврши на три начина. Први је – страх постаје стално стање, свет и људи изазивају у човеку осећај бојазни, он је спреман да бежи од сукоба с људима као дезертер с бојног поља. Други је – дете постаје озлојеђено и касније, кад порасте, свети се, како родитељима који су заиста криви пред њим, тако и својој деци која ништа нису крива. Треће – навикава се да лаже и претвара се с људима како би се обезбедио.
Близак кукавичлуку је други порок – лажно саосећање. Човек осећа оштру реакцију на стање или расположење другог човека; у суштини говорећи, њему није жао овог другог човека, већ му је жао сопственог поквареног расположења и зато је спреман да лаже и иде на уступке и испуњава нечије каприце како би изашао из овог тешког духовног стања. Од наведене болести пати знатан део хуманиста. Понекад оваква „обрнута веза“ настаје само у односу на узак круг рођака, пријатеља и познаника: човек постаје њихов слуга. Сентименталност га лишава слободе и често се претвара у суровост у односу на друге људе. Сентиментални су били многи џелати у нацистичким логорима смрти, који су нежно волели своју децу и слали сужње на погубљење уз звуке музике (наши, домаћи џелати, нису били сентиментални).
За свет нас везује лажна представа о пријатељству као савезу који захтева солидарност у свему. Ми на пријатељство гледамо као на међусобну помоћ и извесну „гаранцију“. Молбу својих пријатеља обично оцењујемо с тачке гледишта њене тешкоће и наших могућности, али се ретко замишљамо над тим да ли је ова молба морална, да ли ће наша помоћ причинити зло и штету другим, нама непознатим људима; они за нас као да не постоје. На пример, човека моле да помогне некоме да се упише у школску установу за коју је пријављен велики број људи. Човек пристаје, налази могућност да учини протекцију ради пријатељства (а да не говорим о другим, прагматичнијим мотивима), његова молба се задовољава и на крају губи место непознати, али можда достојнији човек. Чини се преступ: од човека је украдена, одузета могућност да учи и ово се сматра „пријатељском услугом“, а не подлошћу и разбојништвом; ово личи на то као што преступник не осећа грижу савести само зато што у мраку није добро видео лице своје жртве.
Кад се ствар тиче рођака и ближњих често за судије престају да постоје закони, а за проповеднике – Јеванђеље. Зато пријатељска, породична солидарност, прерастајући у међусобни, затворени круг, постаје један од најтежих облика робовања свету, нешто попут тамничких радова на галији (притом се веслач закован у окове диви томе како брзо и складно плови галија). Пристрасност према пријатељима и ближњима или пак међусобна рачуница чини човека неправичним према другима. Међу древним хришћанима које су пагани приморавали да се одрекну Христа било је и таквих који издржавши физичка мучења нису касније могли да издрже пред молбом рођака и одрекли су Га се.
Пристрасност према рођацима и пријатељима ствара за човека два света: један који се налази у осветљеном пољу – јесу његови ближњи; други – сви остали људи. Овај други свет као да је погружен у таму: за човека он не постоји или га дотиче веома мало. Човек чија је воља ослабила због везаности за ближње је већ потенцијални злочинац, он беспоговорно ради оно што му нареди свет – његов сурови господар.
Слугом људи чини нас и лажни осећај захвалности. Човек сматра да добивши помоћ од другог мора да „одради“ то као најамник који је унапред добио плату. Тако добро које му је неко учинио као тешко бреме пада на његова плећа. Овде се не ради о осећању захвалности. Свети оци су рекли: „Добро које ти је учињено напиши на камену како сећање на њега време не би спрало.“ Овде је присутно нешто друго: човек се не захваљује Богу Који му је помогао изабравши човека за Своје оруђе, за инструмент Свог Промисла, већ заборављајући на Бога, види само спроводника Његове милости. А осећање своје захвалности испољава у виду жеље да „плати“ често повлађујући притом страстима и греховима свог доброчинитеља, односно фактички му за добро плаћа злом.
Захвалност је осећање које пре свега у човеку који је пружио помоћ или доброчинство треба да претпостави несебичност: за шта му се друго захваљивати? Ово осећање може да подстакне човека на узвратно дејство, ако за то постоји нужност, али не може да га натера да игра само зато што је наручена музика. Кад се губи нада у Бога, настаје потреба да се човек узда у човека. Егоизам захтева гаранцију и осигурање; инстинкт је гмизаво осећање, он тражи материјални ослонац, на нешто или на некога.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *