НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

 

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА
 

 
Највише делање човека
 
Питање: Шта представља Исусова молитва?
Одговор: Спознају имена Исуса Христа.
Питање: Шта то значи?
Одговор: Спознају светости и спасоносности овог имена за човекову душу. Оно се открива кроз благодат, оно се спознаје Духом Светим, мењајући саму човекову природу: његов дух, душу и тело, чистећи од греха његово срце, ум и сећање.
Питање: Како делује Исусова молитва?
Одговор: Делује Сам Христос Који је изволео да постане Спаситељ света и изабрао од свих имена име Исус. Оно је нераскидиво повезано с Његовом личношћу. Зато говорећи о имену Сина Божијег ми говоримо о Његовим Божанским дејствима. У имену Исуса Христа делује сва Света Тројица. Син опрашта и спасава, Дух освећује, Отац благосиља. Дејством Духа Светог спознаје се Син, у Сину се открива Отац.
Питање: Шта је неопходно за Исусову молитву?
Одговор: Вера да је Исус твој Спаситељ, покајање које даје у срцу место благодати да делује и нада се да ће име Исуса Христа Који је победио свет,[1] победити демона у твојој души. За молитву су неопходни труд и трпљење. Вера кроз молитву прелази у наду, нада у љубав. Љубав је врхунац, а рад и покајање су темељ. Речи Исусове молитве представљају камење духовног здања. Човек не зна кад ће посао битизавршен, али ако га не заврши у свом земаљском животу, оно што недостаје надоместиће Сам Господ.
Питање: Шта се овде има у виду?
Одговор: Циљ молитве је спајање срца с именом Исуса Христа. Ако човек није достигао непрестану молитву за време земаљског живота, али је стално улагао напор у то, Господ ће му у часу смрти дати молитву попут крила на којима ће се душа винути ка небу.
Уопште, непрестана, срдачна молитва је велико благо које се и стиче великим трудом.
Питање: Какав је то труд?
Одговор: То није само понављање молитве, то је потчињавање целог свог живота молитви. Ма шта човек да чини, он то мора да чини тако као да се спрема за молитву. Једног древног скулптора су питали како је остварио такву лепоту и савршенство својих фигура. Скулптор је одговорио: „Узимам мермер и одсецам од њега све што је сувишно.“ Слично томе, човек који тежи ка Исусовој молитви треба да одсече све сувишно и непотребно, све што расејава ум, оптерећује сећање, раслабљује вољу, чини осећања размаженима и каприциознима. Ако човек не потчини свој живот молитви, без обзира на сав труд, молитва ће остати спољашња, срце раздвојено, ум ће стално одступати од речи молитве. Тада може да се догоди нешто друго: пред смрт ће се подићи страсти које су живеле у његовој души и угасиће молитву као што ветар гаси упаљену свећу и душа ће отићи у вечност изгубивши Христово име.
Питање: Значи, онај ко није достигао пажљиву молитву биће напуштен у тренутку смрти?
Одговор: Треба рећи да постоје два облика расејане молитве. Први је кад се човек труди, али не може да овлада својом пажњом. Ум напушта речи молитве и врти се у земаљским предметима. Подиже се читава бура помисли, која гуши речи молитве, али човек не оставља молитву, поново силом воље враћа ум на њене речи, закључава га у њих и опет се ум чупа, као звер из мреже и човек га поново напором воље враћа унутра, на ону реч молитве коју је ум напустио. Овде је присутна борба. И због труда који човек предузима оваква молитва је спасоносна.
Други облик је лажљива молитва. Човек лаже Богу, он иде лаким путем и чита или изговара молитву не старајући се за пажњу. Он не схвата пред Ким стоји, шта ради, с Ким разговара, претвара се да се моли, а затим се толико навикава на ово лицемерје да га не примећује. За такву лажљиву и лењу молитву пророк Јеремија је рекао: Проклет је ко дело Господње чини с немаром[2]. Проклет значи – „одлучен од Бога“. Услед овакве недостојне молитве, као и због недостојног причешћивања човек постаје још даљи од Бога него што је био. За непрестану молитву потребно је да се чисти ум споји с чистим срцем. Стога човек треба да се чува лажи која прља срце и испуњава ум помислима, као и злобе, јер са злобним срцем не може да се сједини име Исуса Христа.
Питање: Шта стиче човек од молитве у овом животу?
Одговор: Мир и радост. Грех душу испуњава горчином и сталним немиром. Благодат Божија немирној души даје спокој. Спољашње не може човеку да пружи срећу док је у његовој души смрдљива јама. Напротив, молитва која се твори у срцу убогу колибу претвара у дворац.
Питање: Који је најбољи начин творења Исусове молитве?
Одговор: Пратити своје срце, истеривати помисли при њиховом првом појављивању, како добре, тако и лоше и закључавати ум у речи молитве. Као пример за то може да послужи мачка, која седи код мишје рупе и вреба, и ако се појави миш истог тренутка се баца на њега. Тако ум треба да стоји изнад срца и да силом гнева убија помисли и усељава у срце молитву. Као што се на чистој дасци лако уочавају писмена, тако се у срцу празном од помисли урезује име Исуса Христа. Онима који расејано изговарају име Божије оно изгледа као нешто познато и као нешто на шта су се навикли, али за оне који се моле с пажњом, оно ће увек бити ново и другачије, зато што се мења сам човек и његова могућност спознаје Бога.
Божанство је безгранично. И човеков вечни живот је вечна спознаја Бога кроз приближавање Њему, кроз обасјавање Божанском светлошћу која саму душу чини сличном светлости.
Питање: Ако је за Исусову молитву потребно одрицање од светске културе, укључујући философска и друга знања или њихово свођење на минимум, зар то људима неће изгледати као некакво прослављање незнања и похвала неукости?
Одговор: Питање је неправилно постављено. Овде се не супротставља незнање знању, већ највише знање, надзнање – светском знању. Овде човек личи на путника који је нашао благо. Како да га понесе? Човек избацује из своје путне торбе све чега може да се ослободи, како би је напунио драгоценостима, како би имао могућност да их понесе са собом. Зар се може рећи да ће због тога постати сиромашнији? Обично људи који немају представу о духовном животу сматрају да одрицање од светских знања обавезно води ка интелектуалној празнини, лењости мисли и необразовности. А овде се догађа нешто потпуно друго: прелазак од нижег ка вишем, од душевног ка духовном, од пролазног ка вечном. Зато Исусова молитва чини човека мудрим, она му открива друга знања која су толико изнад свега што може да стекне људски интелект колико је небо изнад земље.
Науке овог света су знања о творевини Божијој и то су знања условна и променљива, колебљива и непоуздана, а молитва је познање Онога Ко је створио видљиве и невидљиве светове, пред Ким је земља налик на зрнце на обали мора, пред Ким је космос само најнижи степен творевине, оне тајанствене лествице која иде у бесконачну висину. Бог Се открива човеку у молитви, Бог обасјава Својом светлошћу људску душу, Бог, Којег не може да смести у себе васељена, силази у људско срце. Зато је светост највиша гноса на коју је човек позван. Ум философа и научника који желе да напорима свог разума пронађу истину, мрси се у чвору противречности, лута лавиринтима из којих нема излаза и препустивши се земаљском, претвара се у грумен земље. Молитва је придруживање човека највишем животу и прелазак од смрти ка бесмртности. Философија и наука не чине човека бољим, а молитва мења саму његову природу, он као да постаје друго биће, као што другачији постаје метал растопљен у ватри. Зато је молитва велики дар Бога човеку, који човека чини сличним Анђелу.
Безумље је не веровати у Бога, али је још веће безумље веровати у Њега и истовремено се односити према Њему као према другостепеном фактору свог живота, остављати за Њега само неки мали ћошак у својој свести и срцу, давати Му мрвице свог живота, одвајати за богоопштење само паузе између обичних земаљских послова. Неверје је демонско одрицање духовне очигледности. Полувера је понижавање Божанства. У Апокалипси постоји следећа слика: Христос куца на затворена врата, ова врата су људско срце[3]. Неверујући их не отвара за Бога, он не чује или не жели да чује ово куцање. Млаки хришћани, каквих је већина међу нама, отварају врата, али Христу не дају место у соби, већ у ходнику плашећи се да ће присуство Бога ометати њихове уобичајен послове, за њих Бог није извор живота, није највећа радост њиховог постојања, није вечна светлост, која обасјава људске душе, већ је пре свега гаранција њиховог благостања.
Погледајте молитву савремених хришћана, за шта се они најчешће моле Богу: за спасење душе, за вечни живот, за повратак благодати, за љубав према непријатељима? Не, они се моле за успешан завршетак посла, за исцељење од болести, за избављење од несрећа, а Бог им је као унутрашњи живот њиховог срца непотребан и несхватљив. Тек понекад наступа некакво прозрење, нарочито кад умире вољени човек; тада се они сећају вечности, тада се моле за упокојење душе онога ко је прешао границу овог света, тада осећају несигурност и пролазност свега земаљског, схватају да су се хватали за сенке које се не могу задржати у рукама, да је истински живот ван граница земаљског постојања. Међутим, ово прозрење необично брзо нестаје и заборавља се, као да је прхнула искра и истог тренутка се угасила, и опет се срце скамењује и погружава у уобичајени дремеж.
Колико пута се човек уверава да у греху нема среће, већ су присутни само пустош и горчина! И већином ове лекције пролазе без трага, он поново тражи срећу у прљавштини од које му се још недавно вртело у глави и било му је мука, поново продаје Бога, поново верује ђаволу. Наш однос према Богу се може назвати свињским. Наш однос према сопственом духу треба назвати непомирљивим непријатељством. Наш однос према сопственој души – сталном преваром, наш однос према свом телу – покорношћу господара свом безобразном слуги који влада у његовој кући, пијанчи и пљачка ову кућу, приморава га да му слжи.
А ко смо ми сами? Какво је ово тајанствено „ја“ које одређује наш живот, које решава питање: јесмо ли с Богом или с ђаволом? То је онај тајанствени центар људске душе где се сумира сав човеков живот, али где остаје његова слободна воља. „Ја“ је оно што доноси последњу одлуку, то је образ и подобије Божије, који су неуништиви у човеку. Човек је истовремено личност и предмет овога света. Највиша и најсавршенија Личност јесте Бог. У приближавању Богу обнавља се људска личност, човек постаје све независнији од спољашњег и од унутрашњег: од онога што је наследио, навика, прошлог живота, од својих страсти. Ван Бога се човек из личности претвара у предмет, он као да се постварује, његова душа губи онај центар који смо назвали слободом, она бива поробљена и прогутана спољашњим. У Светом Писму ђаво је назван „туђим“,[4] он је туђ души, али му се душа без Бога покорава и постаје његова слушкиња.
Исусова молитва просветљује у човеку образ Божји, безгранично повећава потенцијал његове унутрашње слободе. Светост је својство Христовог имена. У човеку се светост испољава као супротстављање свету, телу и демону, похоти плоти, похоти очију и духу гордости.[5] У Новом Завету пише о ватри која ће преобразити небо и земљу.[6] Исусова молитва је зрак ватре која преображава срце. Грех који у нама живи разјединио је ум и срце. Ум живи у свету фантазија и представа, срце – у свету страсти. Исусова молитва зближава ум и срце чистећи их. Кад се ум и срце сједињују у молитви почиње преображај човека – његовог духа, душе и тела.
Црв се зазиђује у лутку. У њој он као да умире, претвара се у густу, безобличну масу, а затим се невидљиво у лутки ствара лептир – крилато биће које не личи на црва. Ум, који се погрузио у срце налик је на овог црва: у тами, у незнању вештаствених образа, у незнању овог света, он се преображава заједно са срцем, приближава се оном духовном знању које је Адам поседовао пре пада у грех. Ово стање свеци су поредили с огњем који греје душу и са светлошћу у којој човек види свет у његовој првосазданој лепоти, оном светлошћу у којој созерцава Бога. У овој светлости он види бездан своје душе, види страшне ране својих грехова, види демоне, као црве који пузе у лешу који трули. Он види предворја пакла у свом срцу и истовремено осећа да је именом Христа везана и заробљена ова страшна мрачна сила, као што у Апокалипси Анђео оковима везује сатану.[7] Он личи на човека који седи на стени о коју ударају таласи разбеснелог мора, они ударају о стену, али не могу да је досегну. Ова стена је име Исуса Христа којег се плаше демони.
Без Исусове молитве човек само задобија ударце од непријатеља који је од њега скривен у тами, а с њом може сам да задаје ударце овој пакленој сили. Име Исуса Христа приморава је да дрхти. Човек види како благодат Божије попут вештог лекара лечи у његовом срцу ране тако да не остају чак ни трагови. Међутим, за то су потребни труд и самопожртвованост, треба сматрати молитву главним послом у животу, а остало само успутним. Бивало је случајева да сужањ у току многих месеци, па и година турпија окове турпијицом или да крхотином гвожђа копа ров испод тамничког зида. Он се трудио стално и неуморно како би се срео са својим рођацима и пријатељима, како би поново угледао сунце и небо, како би својим плућима удахнуо чист ваздух, а не смрад тамнице, како не би био жив закопан у подземље; и кад би стекао слободу заборављао је на свој труд. Тамница и окови јесу наши греси. Исусова молитва је на почетку исто тако тешка, као што је тешко турпијати окове или рукама копати земљу разбацујући је по поду. Међутим, кад се благодат дотакне срца оно ће осетити да су окови спали. Исусова молтива се претвара у љубав душе према Богу, а у овој љубави је истински живот за који свет не зна, истинска радост и слобода. Кад се сужањ будио из сна знао је да је за њега главно да турпија окове; овде избора није било – или слобода или смрт. Човек будећи се ујутру треба да зна не само умом, већ и срцем да је тог дана за њега главно – Исусова молитва, а остали, светски послови су позадина на којој она треба да протиче. И ово знање треба да пређе у одлучност воље. Лежући да спава човек треба да тоне у сан с молитвом, будећи се ноћу треба да устаје на молитву; ако дан посвети молитви, она ће га посећивати ноћу за време сна; ако се део ноћи буде молио, цео дан ће за њега бити другачији.
У Јеванђељу се говори о мудром трговцу који је продао све своје имање како би купио један драгоцени бисер.[8] И човек мора да прода своје мисаоно имање – своја светска знања, своје помисли, слике земаљске лепоте, своје маште и снове, своје интелектуално имање у којем је навикао да живи, као на породичном имању, да прода све, да се свега одрекне како би стакао један бисер који је драгоценији од читавог света; тај бисер је име Исуса Христа; овим бисером се стиче Небеско Царство.
Питање: Шта човек треба да чини како би се пажљиво молио?
Одговор: Одреши своје мисли од свакодневних послова, затим посвети неколико минута размишљању као припреми за молитву. Сети се времена које нам је одређено за наш земаљски живот. Оно јури као нит која се одвија и наступа неизбежни крај: можда данас, можда кроз месец дана, можда кроз десетине година. Крај је неизвестан, али је неизбежан. У овом периоду морамо да се припремимо за бескрајну вечност. Затим размисли о смрти – коначном резултату нашег живота, после које следи суд, а за њим пакао или рај; размисли о Промислу Божијем у твом животу, који те води ка спасењу, а ти му се стално противиш. Затим реци: „Душо моја, треба журити, време брзо пролази, није могуће вратити га или зауставити. Треба сакупити благо с којим ћеш кренути на свој последњи пут, то благо је име Исуса Христа, које ће у будућем веку постати све за тебе: светлост, дах, храна, пиће и одећа благодати, у коју су обучени свеци, оно ће за тебе постати неицрпни извор живота. Уткај ово име у своје срце као драго камење у ризницу.“ Реци својој души: „Све видљиво се руши и нестаје, само је невидљиво вечно. Ђаво ти под хиљадама изговора одузима време живота како би се твоја душа у час смрти показала празном.“
Затим почни молитву. Први услов је: изговарај молитву као да је изговараш први пут у животу. Други је: изговарај је као да је раније ниси знао, а сад треба да је запамтиш заувек. Треће: у мислима се врати на своје детињство. Сети се кад си био мало дете које је тек почињало да се упознаје са светом: све што га окружује изгледало му је као тајна, али је осећало својом душом присуство невидљивог света у видљивом свету. Четврто: не дај предност било чему другом у односу на молитву, никаквим блиставим мислима у односу на име Исуса Христа. Ако почнеш дубоко да се молиш, као што је рекао један старац, „супер“ да се молиш, демон ће почети да те одвлачи од молитве читавим ватрометом „блиставих мисли“, али ти дај предност сиромаштву са Христом. За време молитве демон ће ти нудити различите планове обећавајући успех у земаљским пословима. Међутим, постави себи питање: „А какав је крај свега овог?“ И видећеш да се све на земљи расипа као брдо песка, да богатство, успех и слава остају на прагу смрти, а најчешће напуштају човека још за живота као покварени пријатељи. Пети услов за молитву је послушање, оно ослобађа ум од помисли. Кад је човек препуштен себи приликом решавања питања једна помисао се супротставља другој, душа се налази у несигурности и сумњи, а у свом срцу човек не може да разликује страсти које су се тамо притајиле. Послушање у човекову душу уноси мир и ослобађа њене снаге за молитву.
Питање: Какве силе душе треба да буду укључене у молитву?
Одговор: Воља, која задржава молитву у свести, ум који прониче у речи молитве, осећања која греју молитву и сливају је с душом. Трима силама душе одговарају три силе духа: вољи одговара пажња; разуму – унутрашњи логос и способност проницања у дубину појава и предмета, виђење узрока и коначних циљева, способност интуитивне спознаје духовног света; емоцијама – специфично религиозно осећање, као доживљај општења с духовним светом, као спознаја благодати Божије, као унутрашња сигурност у истину. Духовне способности и силе се буде кроз молитву. У молитви се одвија сједињење духа и душе, њихових сила и својстава. У молитви трострукост сила духа и душе постаје јединствена спознаја Бога, сликовито говорећи, јединствени „локатор“ који хвата Божанску светлост. Од три силе душе грехом је најмање погођен разум, и премда и њега заробљавају страсти и емоције, он се повремено издиже изнад њих и ступа с њима у борбу.
У молитви разум иде напред, он у помоћ позива вољу. Воља задржава речи молитве пред очима разума и сабира расејане мисли у једно, као што пастир скупља овце које су се одвојиле од стада. Разум као да обасјава речи молитве и осећање на крају почиње да се одазива на њих. Молитва постаје доживљај људског срца. Понекад јаки животни потреси буде осећања и укључују их у молитву. Међутим, обично је потребан труд. Речи молитве делују на наше стврднуто срце као млаз воде који пада на камен и постепено га разбија. Било је људи који су одмах добијали дар непрестане молитве, али то је изузетак. Обично се оно што се лако стиче лако и губи. Зато нам Господ по мудрости и милости Својој не даје одмах дарове како их не бисмо брзо изгубили.
Онај ко се бави Исусовом молитвом са временом почиње да осећа да је то највише делање човека, да је обичан говор у поређењу с молитвом груб и празан, да световни послови носе у себи хладну умртвљеност, да је без молитве само људско биће ништавно. Он почиње да воли ћутање у којем чује песму вечности. Волећи људе он се крије од њих, престаје да се занима за послове и новости света како они, проникавши у његову свест, не би нарушили молитву, како је не би угушили својом буком. Он чува молитву од додира са светом као што мајка чува дете од врелог сунца и даха зимског ветра.
Постоје ствари које су потпуно неспојиве с молитвом. То је читање савремених часописа и новина; то је телевизор, који је постао газда у кући. Дух Свети је Дух чистоте и целомурености. Молитва човеково срце чини храмом Божјим, а у овај храм човек пушта као званице, убице и развратне жене и наслађује се смрадом греха. Благодат Божија ће напустити оваквог човека. Како у души распаљеној страстима, у уму, у који се усељују слике насиља и разврата може да борави Христос? Зато онај ко нема одлучности да избаци телевизор из своје куће никада неће моћи да стекне Исусову молитву. То неће бити молитва, већ спој звукова без унутрашњег смисла. Овакав човек ће личити на домаћина који је спровео у своје собе канализационе цеви и затим у њих позива госте.
Питање: Како сачувати своје срце за молитву?
Одговор: Питај себе у свим животним приликама: „Како ће се мој поступак, дело и одлука, одразити на молитву?“ Кад седаш за трпезу постави себи питање: „Колико треба да поједем, а да не угасим молитву?“ Кад ступаш у разговор, мисли: „Како треба да говорим да не расејем молитву?“ Кад узимаш књигу да читаш разјасни себи да ли ће ти она помоћи у молитви или ће је, напротив, потиснути из сећања. Тако проводи цео дан.
Има једна прича. Царски син је упитао оца:
„Реци ми, како си се научио да управљаш огромном државом?“
Цар ништа није одговорио. Међутим, после извесног времена правио се да се наљутио на сина због неког поступка и изрекао му смртну пресуду. Син је пао пред очеве ноге преклињујући га за милост и заклињао се да није крив. Тада је цар рекао:
„Добро, проверићу те.“
Напунио је чашу водом до врха ивице и рекао:
„Обиђи с овом чашом градске зидине, а за тобом ће ићи џелат: ако пролијеш макар и капљицу воде он ће ти истог тренутка на лицу места одсећи главу.“
„Царевић је обема рукама узео чашу, попео се на градске зидине и почео полако да обилази град опрезно корачајући по плочама. Овај пут је дуго трајао. На крају се предвече вратио у дворац и донео је оцу чашу пуну воде: није пролио ни кап.
Цар упита:
„Да ли си видео народ који стоји поред зидина?“
Царевић одговори:
„Не.“
Цар упита:
„Да ли си чуо људске гласове?“
Царевић одговори:
„Не.“
Цар упита:
„Какво је небо било данас, да ли је било прекривено облацима?“
Царевић одговори:
„Не знам.“
Цар упита:
„А шта си радио?“
Царевић одговори:
„Ништа нисам ни видео ни чуо, гледао сам у чашу да не пролијем воду и да останем жив.“
Тада цар рече:
„Ето ти лекција како треба управљати државом: треба да умеш да се концентришеш на сваки посао тако као да је он једини, заборављајући на све.“
Ова прича може да нам послужи као лекција за то како треба да се молимо. Чаша је наше срце, вода је благодат, џелат који иде за нама с исуканим мачем је смрт која стоји иза леђа сваког човека. Молитва скупља и чува благодат.
Питање: Који је најпокваренији и најскривенији непријатељ молитве?
Одговор: То је наслада. Људи су још у стара времена рекли да наслада мудре чини безумнима.
Питање: Како разликовати насладу од духовне радости?
Одговор: Приликом насладе мисао се зауставља, ум прелази у некакво стање дремежа, душа се погружава у таму, она осећа некакву мутну сласт која као да иде одоздо ка срцу, заборавља на смрт и на вечност. У наслади се као и у страсти гаси светлост душе. Наслада је парализа молитве. Постоји духовна радост која се понекад такође назива насладом, али то је нешто сасвим друго.
Питање: Који светац за нас може да служи као пример делатеља Исусове молитве?
Одговор: Пресвета Дјева Марија Којој је у Светињи над светињама било откривено име Исуса Христа. Ово име је као незалазна звезда сијало у Њеном срцу. Дјева Марија је била венац свих добродетељи. Међутим, нарочито је заблистала целомудреношћу, смирењем и љубављу. Љубав ју је учинила Кћерју Небеског Оца, чистота – Невестом Духа Светог, смирење – Мајком Сина Божијег. Све ове добродетељи су дарови благодати. Међутим, оне истовремено у знатној мери зависе од човекове воље. Исусова молитва је немогућа без непрестане борбе с гордошћу. Господ је рекао: Ево на кога ћу погледати: на смиреног и скрушеног духа.[9] Смирење је онај Синај на којем се Бог јавља души. Целомудреност је она купина која гори огњем благодати не сагоревајући. А духовна љубав је награда победнику над сопственим страстима, то је присуство Самог Божанства у људском срцу, то је бесконачни крај духовног пута.
Преподобни Максим Кавсокаливит, атонски подвижник, стално се молио Мајци Божијој да му буде дарована срдачна Исусова молитва и добио ју је као дар од Небеске Царице.
Треба се молити и за даровање Исусове молитве треба молити Архангела Салафаила, који је по учењу Цркве Анђео молитве. Треба молити преподобне оце да нас они науче умном делању, ради којег су оставили свет и отишли у манастире и пустиње.
Питање: Шта значи постати у молитви попут детета?
Одговор: То значи одрећи се, као што смо већ говорили, земаљске мудрости и земаљских знања. Као што борац, ступајући у борбу, збацује са себе одећу, тако човек, стајући на молитву треба да зна како су ништава и нетачна она знања којима се поноси свет. Пред Божанском мудрошћу она су ништа, то је магла која обавија нашу душу, кроз коју се с тешкоћом пробијају сунчеви зраци. Одреци се знања ради мудрог незнања и у овом незнању ћеш кроз молитву стећи највише знање. Одреци се светлуцаве светлости разума због које је недоступан духовни свет, погрузи у мрак незнања и безмишља како би кроз молитву у твом срцу заблистала духовна светлост. Замисли да си дете које ништа не зна и не разуме, већ само тежи ка Богу, које Му верује, макар онако као што мало дете верује својим родитељима.
Кад се у мислима враћам на своје рано детињство, које се урезало у неким тајанственим одајама срца, напрежем своје сећање да окренем реку времена назад ка њеном извору и сећам се да је у помрчини праскозорја мог дечијег живота духовни свет био очигледан, видео сам оно што ме је окруживало у две равни: једна је била реална и земаљска, а друга – раван тајанствена, раван духовна. Ове равни као да су пребивале једна у другој. Као дете видео сам свет као волуминознији, дубљи, срце детета осећало је тајну невидљивог света који је у извесном степену био видљив за њега. Затим је с годинама, душа постајала све грубља и урањала у материјалност, видљиви свет је потискивао невидљиви. Светска знања, општење с људима, страсти које су се будиле – све је то парализовало способност духа да не гледа видљиво, већ кроз видљиво.
Дете, које је тек научило да говори, на свој начин је мудрије него философ, који се замотао као паук у паучину, у сопственим расуђивањима која се извлаче из његовог разума као нит из стомака паука. Дете је мудрије зато што свет види као тајну. Велико достигнуће је смирити гордост разума који је за људе постао идол, победити страсти у којима свет види радост живота, издићи се изнад раздвојености и борбе мисли, увидети да су образи земаљског образи праха и молити се простим срцем као дете. Господ је рекао: „Славим Те, Оче, што си сакрио ово од мудрих светском мудрошћу, и разумних плотским разумом и открио то деци, која могу да приме више спознаје о Богу у својој једноставној души.“[10]
Архимандрит Софроније (у схими Серафим (Сахаров)), аутор познате књиге о преподобном Силуану Атонском истицао је карактеристичну чињеницу да је међу простим, чак и неписменим монасима било више оних који су достизали непрестану Исусову молитву него међу људима који су стекли књишко образовање. То је зато што су прости неуки монаси лакше могли да се приближе стању детета. Међутим, треба начинити опаску да и међу њима могу бити људи горди умом, попут просјака који се гордио иглом којом је зашивао закрпе на својој одећи.
Гордост је страст. Ученост може да представља храну за страсти, нарочито површна ученост и празна надувана знања. Међутим, ако човек увиди сву ограниченост ових знања и њихову ништавност у поређењу са спознајом Бога, и он, као богаташ који је продао своје имање, може бити у свом срцу са Христом. Пример за ово је Василије Велики који је стекао образовање на познатој атинској академији, а касније је, проучавајући Свето Писмо говорио о философији као о игри ума. Треба рећи да су се пустињаци негативно односили према томе да богословска дела читају они који су изабрали пут тиховања. Они су указивали да чак и такве књиге могу да расеју ум и одвоје га од молитве, а кроз молитву човек може дубље да спозна Бога него кроз књиге. Они су сматрали да је за спасење довољно знати догме Православља и веровати Цркви, а душу посвећивати молитви. Зато пустињаци нису улазили у расправе о богословским питањима ако није претила јерес.
Књиге описују духовни свет, а молитва човека у овај свет уводи.
Онима који се баве молитвом старци су саветовали да читају пре свега књиге о молитви.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. В.: Јн. 16, 33. – Ред.
  2. Јер. 48, 10. – Ред.
  3. В.: Откр. 3, 20. – Ред.
  4. В.: Јн. 10, 5. – Ред.
  5. В.: 1 Јн. 2, 16. – Ред.
  6. В.: Лк. 12, 49; 2 Петр. 3, 12-13; Откр. 21, 1. – Ред.
  7. В.: Откр. 20, 1-2. – Ред.
  8. В.: Мт. 13, 45-46.
  9. Ис. 66, 2. – Ред.
  10. Уп.: Мт. 11, 25. – Ред.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *