НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

 

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА
 

 
Христијанскија кончини живота нашего, безболезнени, непостидни…
 
У црквеним молитвама постоји посебна молба за хришћански крај живота нашег, за припрему за њега кроз покајање и Свете Тајне. Целог живота треба да се припремамо за смрт, међутим, нарочито је важно да се не изгубе они драгоцени дани, часови и минути кад човек опраштајући се са земљом одлази у вечност. „У чему затекнем, у томе ћу судити,“ каже Господ. „Дан смрти је већи од дана рођења,“ рекао је преподобни Марко Трачки монаху који је требало да га сахрани. Дан смрти је, у суштини, дан рођења за онај живот којем нема краја. Он је резултанта, испит, и зато – пресуда човеку.
Због чега Господ блаженима назива оне који плачу?[1] Плач је рушење земаљских илузија. Знајући суровост и окамењеност нашег срца Господ нам шаље болести као веснике смрти. Човек види како копни његово тело с којим је себе поистоветио, чије похоти су угушиле глас духа. Он види како му је тело немоћно, како трули за живота, као да га прождиру невидљиви црви, тело које одише нечистотом и смрадом, изнурено, избраздано борама, тело којем предстоји да се претвори у леш, тело у којем је тражио насладу, како се сада претворило у некакав грумен боли. Чак и само општење с болесницима је већ подсећање на смрт: живот човека који је прикован за болеснички одар личи на крхко стакло које може да се разбије од једног неочекиваног ударца. Завоји натопљени гнојем, смрад крви која се разлаже – све је то нека слика греха који разједа људску душу, оне страшне болести, оне ране коју може да исцели само Божанска благодат.
Болница личи на затвор. У затвору човека држе резе и решетке, а овде је прикован за постељу болешћу као оковима. Болест човеку даје драгоцену могућност за покајање, она отрежњује човека, она показује ништавност наших страсти, од чије „велелепности“ су остале само тамне мрље на души, она нам открива сву лаж људске городсти, она као звоно у храму зове човека Богу. Међутим, опет и ово драгоцено време које може да постане одлучујуће за човека у вечности, демон покушава да одузме, притом под обличјем добра. Најближи људи се труде да учине све да смрт затекне болесника неспремног. Они крију од њега да је болест смртоносна или опасна, они лажу да ће му ускоро бити боље, теше га неостваривим надама, сигурни су у то да ће чак и алузија на смрт отровати последње дане самртника. Још би могло да се схвати кад би то чинили неверујући људи, за које је рођење случајност, а смрт – неизбежност, међутим, овако поступају многи хришћани, не схватајући да тако постају издајници човековог спасења, духовне убице онога кога воле.
Дешава се да се рођаци и ближњи човека на умору плаше да га подсете на потребу да се исповеди и причести или оклевају да позову свештеника како се болесник не би досетио да је болест попримила озбиљан обрт. За лекаре је да крију од болесника његово стање, односно да га лажу и варају, постало неписано правило медицинске етике, тачније бонтон. Међутим, непокајани греси муче човекову душу, иако он сам тога није свестан, а покајање и причешћивање Светим Тајнама ће му дати мир и спокој, даће му исцељење или снагу да достојно, с покорношћу вољи Божијој дочека смрт. Како често људи свештеника зову да дође код болесника тек онда кад је овај изгуби свест и не може да се причести! Колико боље у овом смислу поступају Кинези који својим родитељима поклањају мртвачке сандуке и они овај поклон примају с радошћу и захвалношћу као бригу деце за њихово посмртно станиште. Уколико се човек на умору не упозори на то да само што није напустио овај свет и самим тим се духовно убије, он ће у загрљају смрти проклињати оне који су га успавали и преварили.
Мишљење савремених људи је усмерено на то да лишивши човека сећања на смрт омогући човеку да безбрижно, рекли бисмо „комфорно“ умре. Ова лаж, са своје стране, рађа друго зло, ништа мање опасно: уколико је болест мучна, а могућност за оздрављење не постоји или је она ништавно мала, поставља се питање: зар неће бити милост да се прекину те муке, односно да се прекине лечење и човеку да материја, например, наркотик у великој дози, који би га безболно убио? У неким земљама већ је донет закон који даје право лекарима и рођацима да решавају питање о животу и смрти болесника. Овде се исти онај хуманистички атеизам или атеистички хуманизам супроставља Промислу Божијем и човек узима на себе да решава питање живота и смрти иако ова одлука припада само Богу. По правилима Цркве уколико је самртник на било који начин изразио своје раскајање, ма какав био његов протекли живот, над њим се врши хришћански погреб и друге молитве за покој душе. Дакле, чак и кратко покајање пред смрт даје наду у спасење – остало решава Господ. У Јеванђељу се говори о разбојнику који се покајао: још увек је, док је био разапет на крсту хулио Спаситеља, међутим, одједном је, као зрак небеске светлости његово срце обасјала вера и Господ је примио његово предсмртно покајање.[2]
Замислимо другу слику. Претпоставимо да је овом разбојнику, кад су га водили на место погубљења неко дао отров како би олакшао патњу и да је разбојник умро на путу до распећа. Шта би тада било с његовом душом? Она би отишла у пакао.
Лекари који убијају болесника смртоносном дозом наркотика лишавају га, можда последње шансе – покајања пред смрт, чак и ако би ово покајање било сједињено с последњим издисајем. Зато се ново учење о „лакој смрти“ као милости према болеснику претвара у непоправљиву немилост.
Савремени човек из све снаге покушава да избегне сећање на смрт. Многи се плаше да иду на гробље, да присуствују сахрани, чак и да виде мртвачки сандук блиског човека. Психијатри сугеришу својим пацијентима да не размишљају о смрти како би избегли фобије и неурозе. Уколико се сећање на смрт упореди с удаљеном грмљавином људи су спремни да запуше уши воском како је не би чули, уколико се упореди са севањем муње, која обајсава ноћ, људи су спремни да носе повез на очима како би живели у мраку.
Човека увек прате два невидљива сапутника: Анђео-чувар и демон. Демон га вуче према греху кроз похоти, Анђео-чувар га задржава да учини грех подсећајући га на смрт. Неки људи сматрају да сећање на смрт може да паралише човекову вољу, да га учини неспособним за рад, лиши животног циља, погрузи у стање сталне чамотиње, онога што се назива фрустрација. То није тако. Униније је последица разочарења или неиспуњених жеља. А сећање на смрт, насупрот томе, приморава човека да време сматра драгоценим, помаже му да схвати да се његов истински циљ налази иза линије земаљског живота. Оно не разара живот, већ илузију живота, оно само време потчињава вечности. Сећање на смрт даје храброст у искушењима, утеху у тугама, јер је за хришћане сама смрт обасјана светлошћу васкрсења.
Уђите у болничке собе у којима леже људи на умору. Поред врата стоје носиљке на којима ће лешеви бити однети у мртвачницу и стављени тамо један преко другог као дрва у спремишту за дрва. Погледајте људе који умиру од туберкулозе, њихова тела сажиже невидљиви огањ. Претворили су се у кожу и кости, а приликом дисања из уста им излазе крвави мехури. Погледајте људе који умиру од рака: као да је хоботница обавила њихова тела својим пипцима и лагано их прождире. Погледајте људе који умиру од гангрене – њихово тело постаје црно као угаљ, они труле још за живота као лешеви. Погледајте очи свих ових људи, чини се да оне већ гледају негде ван граница овог света. Међутим, последњи уздах је први корак у непознато, у том тренутку очи човека гасну и као да се претварају у мутно стакло.
Премудри Соломон је писао: „Тело је узето од земље, иде у земљу, а душа – код Бога, Који ју је створио – на суд.“ Данас се одвија препород паганске традиције – спаљивање лешева, човек се претвара у шаку пепела. За хришћане је слика огња који прождире – слика пакла. За пагане – њиховог неверовања у васкрсење. Приликом кремације постаје на известан начин неуместан и сам чин хришћанског погреба. Речи молитве „земља јеси и в земљу отидеши“ треба да буду промењене: „земља јеси и в огањ отидеши“. Гроб који би био осењен крстом данас људи тако често желе да замене и заиста замењују урном или кутијом с шаком пепела – тако је лакше избавити се од сећања на смрт.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Уп.: Мт. 5, 4; Лк. 6, 21. – Ред.
  2. В.: Мт. 27, 44; Лк. 23, 39-43. – Ред.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *