НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

 

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА
 

 
Мистика и религија
 
По чему се мистика разликује од религије? Мистика представља искуство додира с вечношћу, осећање највише реалности, осећање онога што јесте тајанствено Биће, Које стоји над текућом бујицом времена, ван граница материјалног света и истовремено прониче у ову материјалност и обасјава је. Мистика је доживљај тајанственог сусрета с Оним Ко је неухватљив за људску мисао, недоступан за телесна осећања, неизрецив речју; с Оним Ко је истовремено у нашој близини и бесконачно далек, Ко је у тренутку сусрета највећа очигледност и истовремено увек остаје непојаман; Ко нас тражи, али жели да ми Њега тражимо; Ко је за човека највећа срећа, ради поседовања Којег се треба одрећи себе и покорити свој дух Њему. Ако се мистичар упита за име Бога, он ће рећи: „Прво име је Сушти (Онај Који јесте), а друго је – Непојамни.“
Религија је неодвојива од мистике, међутим, обраћа се читавој целој личности отварајући пут и дајући средства за вечно богоопштење. Основа религије је откровење, које се прима кроз веру. Вера даје знања, која се потврђују мистичким искуством. Вера открива Бога као Личност и одређује услове у којима коначно може да се сједини с Бесконачним кроз озарење Божанском светлошћу. Откровење је усмерено на три силе душе: на разум – догматика, на вољу – заповести и правила Цркве, на осећања – богослужење и молитва. Мистика је језгро или срце религије. Без ње се религија распада: догматика постаје философија, морал (заповести) – норме друштвеног морала, а богослужење – естетика. Ван мистике Црква представља социјално-историјску институцију.
Са своје стране, без религије (овде имамо у виду Православље) мистика постаје нешто субјективно, аморфно. А пошто духовни свет садржи у себи и духовно зло, концентрисано у палим анђеоским бићима мистика је ван религије сједињена с лажним религијама и доводи човека до демонизма. Зато је за нас тако важна припадност Православној Цркви, овом највишем критеријуму духовне истине. Због тога нам теозофија и екуменизам изгледају као добровољно разоружање пред силама космичког зла и демонском лажју. Православна мистика се заснива на осећају тајне, осећању свештеног страха пред Саздатељем света и у извесном смислу пред Његовим створењима у којима мистичар као да види сенку Божанства.
Мистика је нераскидиво повезана с аскетизмом. Првородни грех који је погодио читаво човечанство испољава се у демонским импулсима и страстима. Човек је спој добра и зла, узвишеног и ниског, анђеоског и демонског. Он се стално налази у стању унутрашње борбе са самим собом; он је раскрсница мрачних и светлих сила које делују на његову душу. Његова воља личи на клатно које се колеба између два пола – врлине и греха. Његово срце је драги камен који може да поклони Богу или да га да сатани. Зато су мистичару неопходни аскетизам и послушање Цркви. Без аскетизма, који укроћује страсти и без послушања Цркви као извору освећења, он се лишава помоћи благодати -јединствене силе која је у стању да обузда демонске импулсе у човековој души.
Католицизам је изврнуо појам о првородном греху и тиме „успављује“ човека. Он је аскетизам свео на минимум оставивши га у наслеђе само малобројним монашким орденима. Протестантизам обично на аскетизам гледа као на патологију. Сликовито говорећи, католицизам је срушио зидине аскетике, а протестантизам је однео њихово последње камење за изградњу светских кућа. Он је аскетизам заменио другим појмовима: умереност, штедљивост и поредак. И у католичкој и у протестантској религији мистика је уништена или деформисана. У једном случају њу ће заменити морализам, а у другом она често стиче окултни карактер (због чега у наше време постоје и постају популарни различити окултни токови и школе).
Природно је да човек који је изгубио или деформисао своје мистичко осећање, за којег је религија сведена на морал никако не може да схвати каква је разлика између Православља, католицизма и протестантизма. Он их је свестан као разлика у историјској традицији и негодује због чега се хришћанске конфесије, а затим и све религије уопште не уједине на основу општих моралних принципа. Веру у Православље као једину могућност истинског, благодатног богоопштења он сматра дефицитом љубави према људима, верском гордошћу, опскурантизмом, а у неким случајевима – злонамерношћу против човечанства.
Међутим, кад јувелир не би видео разлику између врста драгоцених метала и камења, већ би тврдио да су сви једнаки, људи би га назвали профаном. Његово највише знање требало је да се покаже управо у умећу разликовања њихових својстава и одређивању њихове вредности. Ако човеку сви предмети изгледају као да су обојени једном бојом, ово не говори о ширини погледа, о оштрини вида, већ о болести очију. Кад би неко изјавио да између философских система нема разлике и да се сви подударају у главном људи би га назвали незналицом, човеком који није упознат с различитим философским постулатима. А овде ми тврдимо само једно: без мистике се не може схватити и оценити православна вера, човек који је лишен мистике неће бити православац, чак и ако би себе таквим сматрао, већ само рационалиста „православног обреда“. Без мистике и аскетизма није могуће осетити реалност православних догми, а без исповедања догми и учествовања у црквеним Тајнама не може се стећи богатство мистике, Таворска светлост, а не лажна мистика која заслепљује човека одбљесцима пакленог пламена и затим погружава душу у непробојну таму. Зато је за нас Бог највиша од свих вредности, а Православље онај тајанствени Синај на којем се Божанство јавља човеку.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *