НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

 

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА
 

 
Не изговарај име Господа Бога твог узалуд
 
Трећа заповест учи: Не изговарај име Господа Бога твог узалуд.[1] Дословце, име Господа као светиња не сме да се употребљава у свакодневним разговорима, односно без осећања свештеног страха пред Оним Ко нам је открио Себе у овом имену. Име Божије постаје огњена освета и казна за оне који му се клањају лажно, претварају га у шалу или прате његово помињање псовком. Кад изговарамо име Божије као да се дотичемо својом руком Његове ризе. Кад изговарамо име Божије свевидеће око Господње је уперено у наше срце. Име Божије треба да се изговара с таквим свештеним страхом с којим се клањамо икони и целивамо је својим устнама. Може се рећи да је име Божије словесна икона Онога Ко је изнад мисли и речи, Ко је вечан и бесконачан, Ко је непојаман за мисао и неизрецив људским језиком.
У душевној равни срце треба да постане онај апокалиптички камен на којем је написано тајанствено име – то је камен беле боје, симбол чистоте. Срце треба да постане основа на којој је насликана икона Бога као Његово име. Овде постоји обострани процес: човеков живот припрема његово срце за молитву, а молитва обасјава човеков живот. Код древних отаца није било књига и разрађеног учења о Исусовој молитви, али је постојала чистота срца и помисли, која је привлачила благодат Божију, и сама благодат се молила у њиховим срцима. Они као да су у свештеној екстази ослушкивали неизрециве речи ове духовне молитве: Сам Господ је био учитељ молитве. Нечистота и лукавство нашег срца представљају главну препреку за Исусову молитву.
Тешко је насликати икону на кривој, неравној дасци покривеној пукотинама. Наш живот не одговара молитви, због тога се она – без обзира на све књиге у којима се одражава искуство светих отаца који су напредовали у унутрашњој молитви, у којима су дати њихови савети, њихове методе (односно, говорећи савременим језиком, техника молитве) – не калеми на наше срце. Не исправљајући свој живот, а понављајући речи молитве желимо да спојимо неспојиво. И сиромах може да позове цара у своју убогу колибу, али ми зовемо Бога у обитавалиште своје душе, пуно прљавштине, смрадно од нашег мисленог разврата где кипте мисли и образи, рођени злобом и мржњом, који личе на борбу и тучу пијаних. Управо у ову прљавштину од које не желимо да се растанемо позивамо Цара над царевима! Због тога молитва „откинута“ од нашег живота у целини, остаје јалова.
Ружа не може да се прими међу камењем: њен корен се суши и цвеће вене. Човек се труди у молитви, али не види резултат и због тога је најчешће напушта. Он копа кладенац у пустињском песку, а до воде не може да дође; од читавог труда остаје само гомила ископане земље. Овде је наша грешка у томе што молитву доживљавамо као нешто апстрактно у односу на свој живот, док је молитва испит, а живот је припрема за њега. Спасење се остварује у узајамном дејству Божанске и људске воље. У овом смислу није само човек без Бога већ је и Бог без човека „немоћан“. Творац светова дао је човеку унутрашњу моралну слободу, аутономију и не узима Свој дар натраг. Свесилни и Свемогући као да је ограничио Себе пред људском личношћу; Он је дао човеку могућност слободног усмерења и развоја његове воље. У овоме се састоји богосличност човека, у томе је његова величина и одговорност. Међутим, у томе се крије и метафизичка опасност слободе.
Човек који се бави молитвом, али не мења свој живот као да се нада да ће Бог остварити његово спасење Сам, да ће се сама молитва аутоматски претворити у „спасење по нужности“. Због тога овде човека очекује неуспех, може се рећи духовни крах. Молитва се претвара у спој речи, а речи у спој слова или звукова. Молитву треба да прати стално осећање покајања, односно незадовољство сопственим животом, осуда, одбацивање и жеља да се започне нови живот. Ова жеља треба да има вољни карактер, треба да постоји одлучност да је човек оваплоти у дела и поступке. У свакој животној ситуацији човек треба да мисли: „А како ће се ово одразити на моју молитву? Хоћу ли стећи благодат или ћу је изгубити?“ Укратко речено, сав наш живот треба да буде позадина за молитву.
Човек треба непрестано да чисти своје срце од помисли и страсти. Главна и универзална страст је самољубље које се испољава као гордост, овај духовни изолационизам, супротстављање себе не само људима, већ и Богу. Затим следе три страсти: среброљубље – везаност за новац и ствари која се често огледа у скупљању ствари – нада у спољашње и мртво; сластољубље – похот душе, жеђ за насладом, лажна тежња да се нађе срећа у задовољавању сопствених страсти, сласт на чијем дну је горчина, илузија, која расејавајући се оставља празнину у души; славољубље је лаж душе, која претвара човека у глумца који игра на животној сцени ради одобрења и аплауза оне гомиле, коју исти овај човек у дубини свог срца презире.
Ове страсти заслепљујући човека рађају друге: неразумност – кад човек уместо истинског потура лажно за главни циљ свог живота – уместо богоопштења – општење са светом; незнање – кад човек искључује себе из унутрашњег, духовног живота који даје истинско знање и мудрост и пребацује се искључиво на изучавање спољашњег, што га чини духовно слепим; заборав – заборављање вечности и смрти и лекција које му живот даје. Ово стање личи на опијеност: човек се добровољно препушта страстима, заборављајући шта га чека након трежњења – смех демона његовој души. Пијаница пробудивши се негде поред плота, кад га опљачкају сопствени другови, у својим сопственим нечистотама, брзо заборавља на срамоту коју је доживео и поново жуди за вином. Ово је стално заборављање грешника, стално тражење среће у прљавој бари. Човек може да искуси најтежу патњу, али да све заборави и да се ничему не научи.
Уопште, свети оци указују на осам главних страсти, на осам рана људске душе, на осам извора, из којих теку мртве воде греха. Ове страсте и борба против њих детаљно су описани у аскетском зборнику „Добротољубље“. Без очишћења душе од страсти, без сталног унутрашњег рада на себи успех у Исусовој молитви није могућ: човек као да захвата воду разбијеном, лошом посудом и вода ће се одмах проливати на земљу, а посуда ће остати празна.
Духовна раван треће заповести је повратак истом оном апокалиптичком образу: на белом камену, односно на срцу које се каје, где унутрашње сузе омивају прљавштину страсти, Дух Свети пише ново име. За такву душу име Исуса Христа је увек ново, оно јој се открива у новим дубинама, у новој лепоти, у својој вечној непоновљивости. Бели камен означава за човека могуће одрешење не само од греховних, већ уопште од светских помисли, од онога што је ван Бога, од онога што је по својој природи туђе души. Бели камен с тајанственим именом написаним на њему које нико не зна (ово стање је немогуће пренети речима, оно припада само ономе ко га је искусио), јесте вечна слава светих за које је Бог постао сва пуноћа њиховог битија.
Испунити трећу заповест значи потчинити имену Божијем сав свој живот, испунити њим све време живота и сав простор срца.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. В.: 2 Мојс. 20, 7. – Ред.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *