НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

 

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА
 

 
Не укради
 
Осма библијска заповест гласи: не укради,[1] односно, не присвајај туђе. Моралне обавезе човека садрже у себи његов однос према Богу, према људима, према свету, према самом себи, због тога се заповест не укради односи на оно што припада Богу, свету, људима и нама самима. Богу припада људска душа. Он ју је створио за Себе; људска душа је објекат Божанске љубави, једина драгоценост у створеном свету коју Господ жели да има као Своју; само људска душа је способна да прими у себе љубав Божију, способна је да уђе у тајанствено сједињење с Богом, да постане одраз и као одбљесак Божанских савршенстава.
Свето Писмо се назива Заветом. Завет јесу услови које душа прима и после тога доспева у поље Божанске светлости, пошто се људска воља усаглашава с вољом Божијом, јер да би примио у себе љубав Божију човек мора сам да научи да воли Бога, да да благодати Божијој место у свом срцу. Први лоповлук који човек чини и чини га стално јесте крађа самог себе од Бога и предавање овом пролазном, суровом и туђем му по својој природи свету. Душа је искра Божанске светлости, она не може да се пронађе у материјалном свету и човек је укравши себе од Бога, украо себе од себе самог.
Човек се састоји од душе и тела који имају своје нужде и потребе. Међутим, бесмртна душа је толико драгоценија од тела колико је небо изнад земље и вечност изнад земаљског живота. Неколико десетина година додељено нам је за боравак у овом свету. Међутим, већи део овог времена ми губимо на своје телесне потребе и због тога стално крадемо оно што припада души. Створени смо за вечни живот, али погружавајући се у световне бриге, у њихову празнину која убија, крадемо вечност од своје сопствене душе.
Хришћанин је дужан да недељу и дане црквених празника посвећује Богу, да дан започиње и завршава молитвом. Ово време Господ је одредио за Себе, а ми га користимо за земаљске послове и због тога поново крадемо оно што припада Богу. Заборављајући на молитву или молећи се немарно, крадемо своје срце од Бога Који је рекао: Сине Мој, дај Ми срце твоје.[2] Уопште сваки грех је крађа самог себе од Бога, Којем морамо припадати и Чијим слугама себе лицемерно називамо. Једини од кога не крадемо, већ коме напротив, радо дајемо јесте ђаво. Он је за нас туђи дух. Он у нама нема своје. Међутим, ми према њему показујемо необичну милост, делимо с њим све, укључујући и сопствену душу.
Духовна добра су нераздељива. Бог свима подједнако припада, онолико колико је сваки човек унутрашње у стању да прими у себе љубав Божију, а пролазна добра овог света су оскудна и ограничена, због тога се човек, погрузивши се у светски живот бори с другима за ова добра, жели да их одузме и присвоји за себе. Оно што називамо „својим“ је најнижи закон правичности, који се супротставља горем – самовољи. Ово је правичност наше пале природе, то је правичност друштва које живи духом страсти и егоизма. Сама својина је неизбежно и мање зло, али она је сведочанство о томе како је мало љубави у нашем срцу и у овом свету: боримо се с онима који имају, као и ми, бесмртну душу и који су створени по образу и подобију Божијем за неживе предмете који су осуђени на трулежност.
У причи о неправедном управитељу[3] говори се о томе како је човек злоупотребљавао поверење свог господара и како је крао његово имање. Ово имање су време живота, снаге и способности човека, које мора да употреби за добра дела и милосрђе. Међутим, човек их најчешће употребљава за задовољавање својих похоти и страсти. Господ нас је извео из небића и ми ништа нисмо донели са собом у овај свет. Све што сматрамо својим је „неправедно стечено“; оно што имамо поврх неопходног јесте знак оскудице наше љубави према људима. Због тога је Господ рекао: тешко богатима.[4] Кад стичемо више него што нам је неопходно, унесрећујемо друге. Међутим, само стицање и љубав према стварима носе у себи освету човеку оптерећујући га тежином брига, везујући га за земљу, одузимајући му време и снагу који су потребни за оно главно.
Све веће сабирање као све гушћи облаци затварају за нас небо и одузимају од душе Бога. Преподобни Симеон Нови Богослов је говорио да је изгубио љубав онај ко је први рекао „ово је моје“, а не „ово је твоје“, а први је овде био Каин, који је за своју породицу изградио град, оградио га оградом и рекао: „Ово је моје“.[5] Реч „моје“ је крађа од љубави.
Бог је љубав. Уколико имамо више него што нам је потребно то је грех против љубави према људима, нашој браћи у Адаму и делу нас у мистичком телу Христа – Цркви. То је грех против наде. Заборављамо да Бог није само Творац, већ и Промислитељ, не само Промислитељ, већ и Отац Који не може да остави Своју децу, тим пре кад она чине Његову вољу. То је грех против вере у то да ћемо добити плату за сва своја дела у вечности, да милост највише од свих добродетељи помаже вечном спасењу.
Уосталом, ретко се задржавамо на граници и ове, како је било горе речено, светске правичности, то јест поседовања само своје својине. Стално је занемарујемо и наша спољашња „пристојност“ често се показује просто као маска лопова. Многи се с овим неће сложити, али нека погледају колико се лаж ујела у наш живот. А ко лаже то жели да сакрије, значи све време морамо нешто да кријемо. Како често користимо поверење људи и плаћамо им незахвалношћу. Како често показујемо лажну наклоност према човеку како бисмо користили његове услуге и помоћ, као глумци играмо се „љубави“ и уопште не сматрамо грехом ово лицемерје и кокетљивост која се продаје. А кад добијемо оно што смо желели и кад нам човек више није потребан, гледамо на њега као на непознатог. И више од тога, знајући да треба да будемо захвални том човеку, љутимо се на њега, желимо да га се избавимо. И овде се дешава парадоксална, али у обичајена појава: човек плаћа злом за добро и то је такође облик душевне крађе.
Човек је образ и подобије Божије и ма како ниско пао, образ Божији се не брише у њему у потпуности: ако је злато испрљано блатом, ми ћемо се свеједно односити према њему као према драгоцености, а не као према блату. Међутим, како често вређамо човека заборављајући да је он образ Божји, чак и ако је тај образ потамнео, прашњав и тешко може да се разликује! И овако крадемо од човека његово вечно достојанство.
Анђеле-чуваре Бог шаље у помоћ људима, али и они служе човеку радо и с љубављу као образу Божијем, саосећајући с њим и не одбацујући га, а ми смо због ситница спремни да образ Божји – човека, оцрнимо најпрљавијим речима и да га упоредимо с демоном. То је исто као да човек узме икону потамнелу од дима, пљуне је и згази. Господ вели: Ко каже човеку: „безумниче“, крив је паклу огњеном[6] – управо због тога што је такав одузео од човека славу образа Божијег. Значи, вређајући човека, крадемо од њега оно небеско достојанство о којем је писао псалмопојац Давид: Ниси га (човека) много (Господе) умањио од Анђела.[7] Значи, у опхођењу с људима стално се показујемо као лопови.
Како често незаконито желимо да потчинимо себи другог човека, да га поробимо, претворимо у неку ствар која нам припада! Чак и Господ поштује личност човека. Он му је дао унутрашњу слободу, а ми смо навикли да гледамо на ближњег као на инструмент за испуњење својих жеља и планова, односно као на фигуру на дасци за шах – и ово је крађа слободе од човека. Овде треба изложити извесно појашњење. Учитељ одговара за свог ученика, родитељи – за децу, слобода није самовоља, старији у извесној мери одговара за млађег, али ми овде говоримо о нечем другом – не о учењу, послушању, већ о гушењу људске личности, о злоупотреби свог положаја, о бесмисленој ситничавости, о непрекидној духовној агресији. Кад се учитељи или родитељи претварају у некакве робовласнике, њихова деца и ученици постају или безвољна бића или ситни демони. Друштво је саграђено по хијерархијском принципу на међусобном потчињавању, али злоупотреба овог принципа представља крађу и пљачку. Власт старијег не сме да игнорише личност млађег, већ треба да има у виду његову корист иначе се претвара у некакву пресу.
Међутим, још већу неправичност човек чини у односу на самог себе. Он не може другог да поткраде тако потпуно као себе самог, да одузме другом оно драгоцено што одузима себи. Кажемо да се човек састоји од душе и тела, али тачније је рећи: од тела, душе и духа и управо се по духу разликује од свих осталих бића која живе на земљи. Дух је усмереност ка вечности, захваљујући духу човек постоји на граници између пролазног и вечног, између материјалног и духовног. Дух човека општи с Богом. А код нас је дух покраден, опљачкан и још је избијен.
Душа која се окренула ка земљи, ухватила је у своју власт мисли, жеље и тежње човека. Она личи на узурпатора који је свргао цара с престола и натерао га да служи слуги, у овом случају – нашем телу.
Главни циљ људског живота је богоопштење. Царствије Божије внутр вас јест,[8] – рекао је Господ. Ово Царство – удео Анђела – ми сами крадемо од себе. Наш живот је стална крађа времена којим би се могла стећи вечност, крађа времена од сопственог духа ради задовољења својих страсти, ради празних послова и још празнијих разговора. Уколико обухватимо свој живот пажљивим погледом, покушамо да схватимо колико времена смо дали свом духу, а колико души, видећемо да смо духу оставили само неке мале мрвице. Чак су неки свеци умирући молили Господа за одлагање смрти ради покајања, а ми смо сами од себе украли време које се не може вратити и наги стојимо пред вечношћу која је спремна да се покаже пред нама.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. 2 Мојс. 20, 15. – Ред.
  2. Уп.: Прич. 23, 26. – Ред.
  3. В.: Лк. 16, 1-8. – Ред.
  4. Уп.: Лк. 6, 24. – Ред.
  5. В.: 1 Мојс. 4, 17. – Ред.
  6. Мт. 5, 22. – Ред.
  7. Пс. 8, 6. – Ред.
  8. Лк. 17, 21. – Ред.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *