НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

 

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА
 

 
Врана и сова, звоно и сат
 
„Мисао о томе да након смрти нема ничега пружа ми велику утеху,“ овако или отприлике овако писао је у својим мемоарима маркиз де Сад, по чијем имену је назван један од порока који спада у област сексопатологије. Ова реченица би у обрнутом виду могла да постане немилосрдно разобличење појаве која се назива атеизмом и то: „Желим да нађем утеху у мисли о томе да после смрти не постоји ништа, због тога тамо ништа и не постоји.“
По свој прилици ова нада у будуће непостојање је једина утеха коју је на дну греха и порока пронашао де Сад. Људска савест има свој глас који неумољиво сведочи о неминовности праведне плате. Због тога човек не може да нађе срећу у греху. Савест не само да га подсећа на паклене муке, она му даје да осети будуће стање туге и мрака као да га доводи до предворја пакла. Човек се бори са својом савешћу као с непријатељем и на крају налази жалосну утеху у истој овој мисли: „Након смрти нема ничега.“ Своју књигу де Сад је поклонио Наполеону Бонапарти – верном слуги смрти. Међутим, император је доживевши овакав поклон као личну увреду као одговор на то заточио дрског маркиза у тамницу.
Духу човека је својствено извесно осећање вечности, осећање које се не може исказати речима. Дух је око душе. Међутим, као и телесне очи, он је веома нежан и рањив. Греховни живот парализује силе духа и човек практично губи осећај за вечност. Она за њега постаје апстракција и загонетка, велико „не знам“, непознато, што он не може да одгонетне. Међутим чак и након губитка духовности и њене замене душевношћу размишљања о вечности и смрти муче човека који живи по својим страстима. Савест га макар шапатом подсећа на то да се у самом „не знам“ садржи „можда“ и чак нејасне слике вечности испуњавају његову душу бригом. Он се хвата за мисао: „После смрти моја свест ће се угасити, а тело иструлити као леш пса у односу на којег у овом смислу немам никакву предност. Уронићу у бездану празнину, нестаћу. Каква је разлика у томе да ли сам чинио добро или зло. Смрт изједначава све и свакога. Због чега треба себи да ускраћујем било шта? Живот је мехур од сапунице, који сија на сунцу. Од њега ће већ у следећем тренутку остати само мокра флека која ће се осушити без трага. Вера и моралност су старе предрасуде, окови у које људи сами себе окивају. Ако нема вечности, све ми је дозвољено, све је могуће.“
Уверивши себе у то да нема вечности човек истовремено упорно одагнава мисао о смрти како не би себи кварио расположење. „Дајте ми да на миру попушим цигарету, а онда нека буде шта буде,“ отворено ми је рекао један савремени интелектуалац, спреман да расправља о свему на свету: од етике Аристотела до Сартрових парадокса, од вавилонских митова до Кафкиних новела – о свему изузев питања о сопственој смрти. Постоји обичај: у соби у којој се налази сандук с покојником застиру се огледала како се у њима не би одражавало неколико сандука. Човек се плаши да ће у огледалу његовог сећања остати слике смрти и зато се труди да испуни своју свест било каквим садржајем: радом, уметношћу, науком, новостима, политичким играма, вином и дрогом, само да заборави на неизбежан крај, само да се у души не појави, као ноћна утвара, слика сандука у којем лежи покојник који му је познат – он лично, с ушиљеним жутим лицем.
Тече река времена. Она на својим таласима, као у загрљају носи сплав украшен различитим цвећем. То је наш живот. Људи на сплаву диве се погледу на обалу која као да им плови у сусрет, разговарају, причају приче, измишљотине… Смеју се, плачу и певају, али нико од њих не размишља о томе да иза сваке кривине реке може да искрсне водопад и да ће се њихов сплав, као путник који се сурвао с врлети у бездан разбити о камење и да ће узаврела стрмина реке постати њихов гроб.
Хајне, који се одликовао не само својим песничким талентом већ и неваспитаношћу, дрско је написао: „Нека мртви труну у гробу, живоме дај ми живот до дна“ (тако или отприлике тако) и следећи сопствени савет добио је познату болест која се у његовом случају завршила дугогодишњом парализом и слабоумљем. Још пре смрти он је као леш у гробу лежао у својој соби и као у сандуку трулио је на свом кревету. У цвету своје славе смејао се Богу и смрти и овај демонски смех учинио је извором свог књижевног прихода. Био је заљубљен у земаљски живот с његовим тренутним насладама, али му се свет осим којег он ништа није хтео ни да зна ни да види, подсмехнуо. Његова судбина личи на алегорију или на причу са злослутним крајем – о томе како је човек заволео змију, дивио јој се, носио је на својим грудима, а она га је као захвалност за ту љубав ујела за срце. Тако свет поступа с онима који му се предају заборавивши на своју душу и небо.
Овде, на земљи, на време и смрт подсећају два бића и два предмета: врана и сова, звоно и сат. Усамљена врана која седи на грани с које је опало лишће личи на знак питања као да се замислила: шта се дешава у овом свету, где је почетак оног потока који се назива време и где се завршава? Ова птица црног перја које личи на црнину непомично седи на дрвету под снегом као камени кип као да жели да изађе ван времена, изван онога што се мења и пролази. Облак од врана, које се окупљају изнад леша – јесте весник смрти. Живот вране је стрпљиво очекивање нечије погибељи: за врану је труп храна, значи, смрт је њен живот. Само промукло грактање вране личи на ударање сувих костију, на пуцање грана које се секу, на буку камења које пада.
Сова воли осамљена места. Она се настањује далеко од бучних градова, у шумским честарима или у пукотинама стена. Неки човек је причао како је једном приликом посетио пустињаке који су живели у планинама Сванетије. Пут до тамо је био дуг и тежак. Он је са својим сапутницима час пролазио кроз стрмените планинске реке, час се пентрао по избочинама стена, час се пео на врхове иза којих се као талас за таласом уздизала друга планина, час је силазио у кланац до убогих станишта пустињака – неколико кућица направљених од брвана и премазаних глином.
Пустињаци су нарочито волели ноћну молитву. Они су ноћ делили на неколико делова и спавали на тренутке. Овај човек је упитао: „Имате ли, као што је то обично случај у манастирима, звоно или дрвено клепало да бисте се окупљали у договорено време на молитву?“ Они су одговорили: „Имамо ноћно звоно. Чућеш га.“ И ево, око поноћи неки звук сличан плачу запарао је ноћно тиховање као да је сама тишина гора зајецала као кристал од ударца. Звук се понављао у неком отегнутом ритму. Ово је био жалосни крик сове као да је нарицаљка над гробом оплакивала мртваца.
Планине које се протежу источно од Сухумија биле су за монахе омиљено место у току многих векова. Тамо човек наилази на камење с крстовима који су на њима исечени и указују на место нечијег гроба или на људске кости у некој пећиници обраслој шибљем. Чинило се да сова ноћу оплакује оне који су овде живели и подсећа на неизбежност смрти. Прича се да сова обично избегава људска станишта, али ипак због нечега воли да се настањује око монашких колиба. Сова се појављује тамо где долазе монаси, као њихова сапутница и они ноћу чују њен крик који позива на покајање. Сова ноћу не спава у потрази за пленом и монах ноћу тражи у молитви своје једино благо – благодат Духа Светог, храну и пиће своје душе.
Ноћу се у планинама може видети диван призор. Врхови обасјани светлошћу месеца добијају тамно-плаву боју, као да су се таласи подземног мора разлили из недара земље и замрзли у лету. Дрвеће непроходних шума стоји непокретно као статуе. Кланци изгледају као црни бездани, дубоки као само небо, непробојни као духовна тајна. Звезде изгледају као искре од пожара који букти иза ноћног хоризонта у искрама хладног огња. У планинама влада нарочита тишина. Човек ову тишину може да слуша с таквом насладом као што уморни путник пије воду из планинског потока. А отегнути крик сове још више истиче ову дубоку тишину. Овај крик који се пролама ноћу је песма о смрти. Изглед планина које се сливају с ноћним небом је песма о вечности.
Глас који говори: „Време пролази, жури, не поседујеш време, оно ти је дато на зајам,“ јесте куцање сата. Оно подсећа на то да је наш живот умирање. Кажемо:“ Човек је живео тридесет година.“ Међутим, може се рећи другачије: „Човек је умирао тридесет година.“ Умирао је од првог дана свог рођења. Сат је скала губитака и рачун изгубљеног. Чиме смо испунили протекло време, са чим смо сјединили прошли тренутак? Понекад ми се чини да бројчаник часовника личи на слику космоса, а дванаест цифара јесу дванаест знакова небеског свода, дванаест његових мислених делова. Центар бројчаника је наша Земља, а казаљке су кретање космоса. Раније су постојали пешчани или водени сатови где су једно за другим падала зрнца или је капљицу по капљицу цурила вода. Последње зрнце у сату је последњи удах човека. Постојали су сунчани сатови где је време показивала сенка. Јутро је образ детињства, подне – зрелости, вече – старости. А затим сунце залази иза хоризонта, сенке гасну, наступа ноћ; ћути сат, као да умире само време.
Гласом који подсећа на вечност и на смрт говори звоњава звона. Ударцима звона завршава се сахрана. У звоно се звони кад се поред храма покојник носи на гробље. Каже се да су у минулим вековима за време епидемија куге људи обично непрекидно звонили како би очистили ваздух од заразе. Звоњава звона као да крчи пут души преминулог, одагнава од ње тамне духове који је као чопор грабљиваца опкољавају и прогоне. Сандук се спушта у гроб уз звуке звона као да брод отпловљава од обале у бескрајне просторе океана. Звоњава звона изазива дубока размишљања о пролазности земаљског живота. Она такође подсећа на васкрсење мртвих о којем ће свету објавити глас Арханђела и звук трубе. Звоњава звона позива на богослужење: „Туђинци земаљски, журите у свој дом где пребива ваш Небески Отац; тај дом је храм.“ Звоњава звона објављује Тајну Свете Евхаристије. Она као да каже: „Хришћанине, ма где да се налазиш, размисли о вечности.“
Кажу да су раније на обали мора, на местима где су били гребени и подводно камење, стављана звона на високе стубове у ноћима без месечине, нарочито у невреме, да би звонила како морнари, који су скренули с пута не би претрпели бродолом и погинули. За нас је страшна опасност ако заборавимо на смрт. И овде звоно буди душу из дубоког сна.
Вране се, осетивши плен, откидају с грана као црни листови и с промуклим крицима круже над шумом.
Звоњава звона објављује да је покојник унет на гробљанску капију кроз коју се нико не износи назад. Шкрипа гвоздене капије је као шкргутање зуба смрти.
…Наступа ноћ у планинама и пустиња се оглашава отегнутим крицима сове. С првим бљесцима сванућа сова заћути и погружава се у сан као због тога да се не би видела трулежна лепота овог света и његове испразности. А ноћу ће поново звати пустињаке на молитву.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *