НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

 

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА
 

 
Дах живота
 
Духовни живот је у многоме уметност молитве. Свети оци су молитву називали дахом живота, нервима душе, златном кишом која се лије у човекову душу, неисцрпни извор благодати, небеско благо, које човек увек има уз себе. Молитва је кључ који отвара врата Небеског Јерусалима.
Молитва је лествица којом се душа пење ка престолу Божијем. Молитва је вечна, нетрулежна, неугасива небеска светлост која види човеково срце.
Молитва је васкрсење човекове душе пре васкрсења тела.
Молитва представља крила душе, без ње душа у својим помислима и страстима пузи као црв по земљи.
Молитва је озарење бездана наше душе небеском светлошћу.
Молитва је стално пребивање с Богом, врело светле непотрошиве радости.
Молитва је предокус и предворје раја.
Човек је створен за вечност, његова истинска домовина, његов родни дом је небо. Овде, на земљи, он је изгнаник и туђиноватељ. Кад човек заборавља на своје предназначење, кад му се чини да је његов живот само кратки пут од рођења до смрти, од колевке до гроба – он постаје најнесрећније биће на земљи.
Молитва је сећање на изгубљени рај, то је усмереност душе ка Богу. За молитву нема времена и растојања. Ако се на речи молитве одазвало срце, чуло их је цело небо. Кад су се речи молитве излиле из дубине душе дошле су до Господа. Често у молитви чинимо судбоносну грешку: чини нам се да се молимо својим силама, сами по себи, а Бог само одговара на нашу молитву. Међутим, није тако: молимо се истински само онда кад се благодат Божија моли заједно с нама.
Благодат је Божанска љубав, Божанска сила, која спасава човека. Само „подсећање“ на молитву, жеља за молитвом представља дејство благодати.
Човек може да прихвати благодат и може да је одбаци, али не може да „замени“ благодат својим људским силама. Ако човек сматра да може да се моли само за рачун напора своје воље, концентрације својих мисли, узбуђивања својих осећања, за рачун телесног труда (метанија, клечања), значи да приписује молитву свом личном подвигу, својим људским способностима и тада долази до губитка саме молитве: или се наше силе црпе и молитва се расипа као кућа, која није саграђена на камену, већ на песку; или долази до пуцања душевних осећања и после молитве човек уместо душевног мира осећа болесну раздражљивост као да су му обнажени нерви; или се пак, што је најгоре, погружава у стање машталачке узбуђености, у гордо дивљење себи.
Демон сугерише човеку да је велики подвижник као да му успављује душу успаванком. Треба да имамо на уму речи Господа: Без Мене не можете творити ничесоже[1]. А молитва је највише стваралаштво духа, пред којим је душевно стваралаштво с ремек-делима уметности које је створило бледо и ништавно.
Црква је одредила да се на почетку молитвеног правила чита молитва Духу Светом – без Њега ће молитва бити мртва. Међутим, како да сазнамо где делује благодат, а где људске снаге? Јер, наша духовна осећања су неука и своје одушевљење и своје расположење можемо да сматрамо за духовни доживљај. Човек може у свом срцу да остави место за благодат Божију само ако одстрани две преграде које јој сметају да делује у нама. Прва је страственост, друга је гордост.
Молитва без покајничког осећања није побожна беседа, већ дрски изазов упућен Богу. Господ је свет, а ми смо грешни зато да се приближимо небеском пламену и не будемо опаљени можемо само кроз покајање. Борба с гордошћу је стално осећање своје немоћи и своје слабости, стално осећање потребе за помоћи и благодати. Ми као да говоримо Богу: „Ја сам слаб, Ти се Сам моли у мени, Сам ме учи да се молим и Сам прими ову молитву.“ Тада ће човек у молитви осећати нешто друго – не своју снагу, већ силу Божију. Тада ће схватити да је његова душа раније била јалова, мртва, као врели песак у пустињи. А сад су се у овој пустињи отворили извори вода. Овде се не може чак ни помислити да се наша воља искључује из молитве – насупрот томе, наша воља се покорава благодати, чува благодат у срцу, жели ову благодат, ослушкује њен неми глас, предаје јој сву славу, а о себи мисли као о способној да чини само грехове. Кад човек обраћајући се Богу говори: „Ја…“, Бог га оставља с малим „ја“. Кад човек у молитви каже Богу: „Ти…“, Бог надомешта његову немоћ и оскудицу Својом силом и пребива с њим.
Основа молитве је мисао: „Ти си све, а ја сам ништа.“ То је њен гранитни темељ. Дешава се некакво тајанствено сједињење Бога с душом: душа слуша благодат, а благодат слуша душу. О овоме апостол Павле каже: Потрудио сам се, уосталом не ја, већ Благодат Божија[2].
Ако Господ треба да буде највиши циљ и главни садржај живота верујућег човека то значи да способност душе да се обраћа Богу, односно молитва, мора да постане унутрашњи ослонац који прожима све човекове мисли, речи и дела. Ако човек живи за вечност, ако се својим земаљским постојањем припрема за истински, вечни и бескрајни живот, његов најважнији посао треба да буде молитва, а све остало, укључујући и његове домаће у друштвене обавезе треба да служи само као припрема за њу.
Ми најчешће мислимо да спољашње околности, нарочито рад, ометају нашу молитву. Међутим, у ствари, као главна препрека за њу служе наше сопствене унутрашње противречности. Као што кретање крви која кружи артеријама и венама ометају склеротичне наслаге, тако и молитву не спречавају заузетост и рад, већ лаж и лицемерје, лењост и сластољубље, превелика везаност за земаљски живот.
Шта треба учинити како би наше обавезе биле спојене с испуњењем заповести о непрестаној молитви? (Увек се молите, за све благодарите[3], – каже свети апостол Павле). Не треба доживљавати свој посао као јарам бачен на врат животиње или као данак који треба платити свету, а затим слободно време препустити молитви. На свој посао треба гледати као на послушање, дато од Бога, обављати га као пред лицем Божјим, са свом усрдношћу и савешћу имајући притом увек мисао да не служимо људима, већ Самом Господу. Ако не будемо радили да бисмо се што пре избавили од посла и проводили духовни живот, већ тако да посредством њега угодимо Богу, сам посао ће постати стимуланс за молитву, иако може да одузме више времена и да захтева више напора и труда него раније. Тада ће живот, сједињен с молитвом у потпуности бити прожет светлошћу, тада ће наша савест стећи спокој.
Главне силе душе су воља, разум и осећања. Вољу треба вежбати у томе да се човек приморава на потчињавање разуму, а не осећањима, воља треба да буде савезник ума, а не емоција и расположења. Осећања треба учити, чистећи их од страсти и слепе везаности. У духовном животу наслада је непријатељ ума и срца, то је мамац, који човек гута као риба удицу.
Ум треба вежбати за молитву:
1) сећањем на смрт;
2) узвођењем од видљивог ка невидљивом, од материјалног ка духовном. На пример, дивимо се лепоти природе или човека – размислимо: а како предиван мора бити њихов Творац, каква је онда неизрецива лепота духовног анђеоског света! Видиш светлост сунца – сети се духовне светлости, која просвећује људске душе. Ако си видео ноћно небо – реци себи: „Како је велик Творац ових небеских светова! Колико је тајни скривено од човека!“
Сваки предмет, сваки догађај, могу да послуже уму као подсећање на будући живот, на духовни свет, ум који је томе научен из свега може да извлачи за себе лекције и примере.
Да не би био поробљен земаљским, материјалним и спољашњим у свим ситуацијама мислено питај себе: „А шта ће бити даље, какав је завршетак свега?“ И видећеш да је крај свега земаљског прах и трулежност и да је само духовно вечно. Већ самим тим чистићемо ум од земаљских слика и узводити душу ка Богу, сећати се Његове свеприсутности, имати Га у мислима, односно имаћемо молитву. На пример, мами те лепота женског лица – упитај себе: а шта ће бити кроз двадесет или тридесет година? Боре ће избраздати лице као ожиљци, очи које изгледају као драго камење претвориће се у груменчиће слузи, зуби ће испасти. А шта наступа затим? – Смрт. И шта ће бити с овим човеком у сандуку након неколико дана? – Лице ће му потамнети, почеће да се надувава, леш ће смрдети, а кроз месец дана у гробу ће бити некакве страшне пихтије у којима се мигоље црви. Ево земаљске лепоте и њеног краја.
Ако навикнемо себе да питамо: „Шта даље? Шта следи након тога?“ – схватићемо да је све видљиво осуђено на погибељ, да је све светско – непоуздани пријатељ који ће нас оставити, да је једина драгоценост у овом свету људска душа. Сличне „вежбе“ чисте ум и припремају га за молитву.
Живот не сме бити неуредан и хаотичан. Човек не сме истовремено да почиње да обавља неколико послова: он се умара и губи снагу од самог нереда у раду и тада се у његовој души уместо свештеног страха пред Богом рађа осећање унинија, роптање и раздражљивост према себи и према свима. Чини му се да су се послови који су се нагомилали, претворили у огромну планину, коју не може да помери с места. Зато посао који човек одлаже, или започевши не доводи до краја, притиска његову душу као неплаћени дуг. Молитву не омета посао, већ унутрашња несређеност. Треба узети за правило: не радити неколико послова истовремено. Треба мирно размислити и одлучити који од њих је најважнији и најхитнији и почети од њега као да је то једини посао који треба обавити. Треба се борити с расејаношћу и непажњом као с непријатељима своје душе.
Кад човек одједном предузима неколико послова и не завршивши један размишља о другом, он прави у себи својство карактера које се може назвати хроничним немаром и безвољношћу. Овакав човек неће моћи да се усредсреди на молитву: обављајући молитвено правило истовремено ће размишљати о мноштву послова и решавати их. Његова молитва ће прећи у механичко понављање набубаних речи при чему ће мисли врлудати на све стране као капи проливене живе. Тек кад заврши један посао човек треба да приступа другом.
Сада нешто о спољашњој страни молитве: човек се састоји од духа, душе и тела. Положај и стање тела су за молитву веома важни. Кад човек опушта своје тело његова мисао постаје трома, она као да почиње да дрема. Кад човек на молитви седи разваљено, прекрстивши ноге или кад лежи у немарној пози, у њему нестаје осећање свештеног страха за молитву, он фамилијарно, као кроз зубе разговара с Богом.
Постоје две врсте језика, два облика самоизражавања: реч и гест или покрет. Поклони и клечање на коленима јесу неми језик у којем се реч замењује покретом. То је облик писма које није написано мастилом на папиру, већ се одражава и оваплоћено је у самом људском телу.
Огромну важност за духовни живот има контрола онога што човек говори: свака празна реч је губитак драгоцене енергије људске душе, зато се након дугих и празних разговора у човеку појављује осећање пустоши, губитка. У њему нестаје жеља да се моли, душа се испуњава некаквом маглом и тежином. Он постаје мрзак самом себи. Ово осећање губитка личи на озлојеђеност и горчину коцкара који се враћа кући празних џепова.
Свака лажљива реч је ожиљак на лицу људске душе, огреботина која је чини ружном. Свака трула реч и псовка су смрдљиви чир, јер је Господ рекао да ће за сваку празну реч човек дати одговор на Страшном Суду и тим пре – за грешну.[4] Овде постоји веза између душе и речи: срце рађа помисао од које потиче реч, а изречена реч се као бумеранг враћа човеку, душа постаје главна мета његових сопствених речи. Исто ово се може рећи за језик гестова и покрета: они могу изражавати не само јаке емоције, већ и танане покрете људске душе. У начину хода, покретима тела и човековој пози изражава се читава гама осећања: радост и туга, уображеност и презир и тајна пристрасност, љубав и одвратност. С нарочитом мимичком силом изражавају се страсти као што су гнев, страх и блуд. Зато човек, исто као своје речи, треба да прати и покрете свог тела. У пози се ништа мање него у речима може одразити распуштеност и она такође има повратно дејство на човекову душу. Ако човек у стању гнева сачува спољашњи мир, не стеже песнице и не стиска зубе, ако не мршти обрве, ако не хода нервозно по соби, не маше рукама или на било који други начин не покаже своју страст, она неће добити подршку његовог тела и човек ће се брже умирити. То се лако може проверити у личном искуству.
Ако човек не покаже претерану слободу у покретима или машталачку раслабљеност за време искушења од нечистих помисли оне ће брзо проћи као што пролази облак по небеском хоризонту. Некима се чини да спољашње нема значаја за духовни живот, да је једино што је потребно да човек да Богу своје срце. Међутим, они не схватају да тело није спољашња одећа, већ део нас самих, да између тела и душе постоји најтеснија веза, да очишћење срца нису само намера и одлучност, то је упоран рад, који траје до саме смрти.
У свакој обуци видимо прелазак од лакшег ка тежем, од једноставног ка сложеном; контрола сопственог тела представља услов који је неопходан не само за почетнике, то је један од оних камена-темељаца, на којима се гради зграда свег нашег духовног живота.
Црква је у богослужење као органски део молитве укључила језик ритуала и обреда. Може се рећи да не само човеков ум, већ и сав човек као душевно-телесно биће учествује у богослужењу. Црквени обред је посебан симболичан језик. Чак ако човек не може да преведе обред који се обавља на језик речи, односно да га објасни, али учествује у њему, он се свеједно укључује у благодатно поље Цркве као што се сијалица укључује у енергетску мрежу, чак и ако ми у суштини не знамо шта је струја, већ опажамо само њено дејство и снагу.
Свети оци су забрањивали нескромне, неконтролисане и празне покрете који испуњавају нашу душу нечистим и ружним помислима. Ако се сумирају њихове поуке у вези с овим предметом у неколико речи, човек треба да се држи скромно и једноставно. Чак и кад је сам или иде на починак треба да има на уму да није сам, већ се налази у присуству свог Анђела-чувара. Свети оци саветују да човек тело за време молитве држи нарочито затегнуто, да се не премешта с ноге на ногу, да не опушта тело. Ако је веома уморан боље је да седне и да неко време молитву обавља седећи.
Што се тиче метанија и клечања на коленима – оне су израз нашег богопоштовања. Овде покрет и гест као да допуњују реч, појачавају је и продубљују. Тело приликом молитве не сме бити ни раслабљено, ни превише напето. Прво слаби, као да успављује, а друго замара човека. Тело треба да буде сабрано, треба да се налази у стању унутрашње готовости, која бива пре обављања посла који захтева напор и брзину, кад човек као да осећа своје мишиће још увек их не напињући.
Човек је јединствена личност, јединствена психофизичка монада, зато у молитву треба да буде укључен свим својим духовно-телесним бићем.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Јн. 15, 5. – Ред.
  2. Уп.: 1 Кор. 15, 10. – Ред.
  3. Уп.: 1 Сол. 5, 17-18. – Ред.
  4. Уп.: Мт. 12, 36. – Ред.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *