НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

 

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА
 

 
Они које је свет преварио
 
Најтрагичнији облик смрти је самоубиство. Самоубица сам брише себе из живих. Међутим, ни мртви не желе да га приме. Раније самоубице нису биле сахрањиване на гробљима, њихове гробове није осењивао крст, на надгробном камену нису паљене свеће. У стара времена самоубице су сахрањиване негде поред пута, далеко од људских станишта као да су их људи терали од себе као губавце.
Шта приморава самоубицу на то да оде из живота, као што се излази на капију туђе куће? Шта приморава човека да тражи слободу у смрти као што сужањ тражи слободу од окова? Због чега живот за њега постаје неиздрживо и безизлазно мучење? Узрока и повода има много, али ако је свако самоубиство злокобна песма душе отпевана ђаволу сва она су прожета и обједињена једним лајт-мотивом који пролази, као јецај кроз ову осуђену гомилу, фантазмагорију болом изобличених лица, мрачну симфонију људских душа, кроз овај црни реквијем очајања, овај лајт-мотив је губитак наде.
Човек је поистоветио себе са земљом, осим овог живота он не види ништа, жели срећу, али среће нема, свет није у стању да му да оно што ни сам нема. Човек може да нађе срећу само у ономе што је сродно његовој души, а његова душа није од земље, већ је од неба. Његова машта и страсти стварају илузију постојања, али се она руши, сусревши се с реалношћу. Овај констраст између умишљеног и стварног, који човек доживљава као рушење свих нада, као обману, као трагикомедију, чији лик је он постао, претвара се у његовој души у убеђеност у то да је живот лаж и грумен боли, а вечност – зјапећа празнина.
Прича се да шкорпион кад бива ухваћен удара отровним репом себе у главу како би се избавио од непријатеља и сопствени отров пушта у себе самог. Тако и самоубица жели да побегне од противречности и страдања, од разочарења и срамоте, од обмане и душевне боли у исто тако илузорну, као што је био његов ранији живот, метафизичку празнину. За њега живот и смрт мењају места: он исто толико жуди за тим да умре као што други желе да живе. Среће у овом животу нема, али метафизичке празнине – црне провалије у којој би се гасили осећање и свест, у којој би се човек растворио претварајући се ни у шта – такође нема и човек прелази у област оног мрачног и богоборног духа, кроз који је смрт дошла на земљу.
У самоубиству могу да присуствују два фактора: или неверовање у Бога или мржња према Богу – треће није могуће. Или самоубица сматра да је живот случајност, искра која се сама пали у мртвом простору космоса, или ако пак верује у Творца овог света, Њега сматра виновником зла. Зато је самоубиство апсолутно одрицање од Бога.
У човеку живи грех: то је наказно чудовиште које обитава у дубини његове душе. Међутим, човек као образ Божји тежи ка лепоти. Страсти му цртају грех у замамном обличју, али затим наступа горко унутрашње прозрење. Оно што му је изгледало предивно управо пред његовим очима постаје наказно, ружно. То је конфликт скривен у души, који човек стално доживљава. Ако нема стимуланса да се бори с грехом и страстима, човек не зна за друго унутрашње стање осим смењивања преваре и разочарења, насладе и празнине, привида среће и његовог нестанка. Карактеристично је то да знатан део самоубица управо међу људима који су опевали земаљску лепоту, који су јој служили као свом идолу, који су у њој тражили срећу. Кумир је глинена или камена статуа покривена позлатом: он блиста из даљине, а од честих додира позлата спада с њега. Можда је због тога највише самоубица међу алкохоличарима и песницима.
Песници су гурмани земаљске лепоте. Они не да се просто препуштају страстима: страсти су извор њиховог наданућа, боје њихове палете; они желе да искусе све страсти, да их виде у свим нијансама и тоновима како би их оваплотили у својим стиховима. Песници су у души пагани, оно што припада Богу они приписују свету и човеку, зато се у њиховом срцима спаја чежња за идеалом и незадржива тежња ка греху коју они украшавају као мртвачки сандук златним брокатом.
У поезији се сједињују два начела: реч и музика, као имитација музике служе рима и ритам. Кад слушамо музику наш ум је неактиван, он као да замире, прелази у пасивно стање. Човек не може да доживи музику на нивоу свести, она делује на оне дубоке струне људске душе који приморавају емоције и страсти да звуче. Музика више од било које друге уметности овладава човековом душом и паралише његову личну вољу. Ако ум и воља делују човек престаје да слуша и осећа музику. Хармонија ритма обузима човека, очарава га и он доживљава стихове будући погружен уз помоћ њихове музике у стање некакве хипнозе, доживљава словесно ткиво поезије кроз танане асоцијативне везе које се налазе у области чула.
Поезија гаси дух (разуме се, говоримо о световној поезији), али чини осећања тананима и пластичнима. Због тога трагичност живота – смењивање душевних полета и падова песници могу да доживљавају веома болно. Хајне је писао:
Међутим, ево, иако сам збацио ове рите,
Иако нема позоришне старудије,
До сада ме још боли срце,
Као да играм драму!
 
И оно што сам вештачким болом сматрао,
Показало се као бол живи, –
О Боже! Ја сам смртно рањен, играо,
Гладијаторову смрт представљајући!
 
Бодлер је себе поредио с Икаром који је пао на земљу. Живот без Бога се претвара у апсолутну превару. Они који служе овој превари постају њене жртве. Повремено као пијаница који се пробудио у блату, они виде да су страсти замка за душу и осећају пакао у себи. Међутим, немају куд да беже. Небо је за њих затворено. Они виде само облаке, који пливају по плаветнилу, – хладне сенке далеког неба, и због тога се пут пред њима раздваја, као на раскрсници: или да поново иду у свет ранијих страсти и илузија, или у небиће, где човек жели да се избави пре свега од самог себе.
Многи песници су живот завршили самоубиством. Још већи број је покушавао да то учини. И готово код свих повремено у стиховима звучи права чежња за смрћу. Самоубиство песника је последица одбацивања Бога и опијања земаљском лепотом. Песници су као винари наливали врели напитак страсти у златне пехаре и кристалне чаше филигранских стихова, али су затим осећали да је њихов укус – прљавштина из септичке јаме. Шта им је преостајало? Да мрзе Бога, и још… да очарано гледају облаке који као острва из бајке плутају по преврнутом океану изнад земље.
Из гробова самоубица се откида црни пламен проклињања Бога, Који их је створио и света који их је преварио, то је молитва ђаволу. Изнад гробова самоубица је вечита ноћ. Од ових страшних гробова допире хладноћа, тако понекад као да ледена рука стеже срце човеку који се одједном нашао на самој ивици дубоке провалије без дна.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *