НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

 

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА
 

 
Псалам 51
 
Што хвалишисја во злобје, силње?! (3)
Овде храбри дух човека укрепљен молитвом разобличава демона – лукавог духа. Свети оци су говорили: „Кад ти долази непозната помисао, као скривена у тами, упитај је са свом чврстином и одлучношћу воље: „Јеси ли наша или си од непријатеља?“ и од директног питања помисао не може да се сакрије и утаји као змија која се увија, већ ће одговорити ко је и ко ју је послао.
Овде душа разобличава демона питањем: што хвалишисја? Хвалити се значи славити победу, а још не бити победник. Иако демон ухвати човека као рвач свог противника, обавије га мрежама греха, иако га хиљаду пута обмане и вара горком слашћу порока, док год у срцу човека постоји покајање, док га сопствена савест не изда, демон још увек није победник.
Благодат подиже баченог са земље, као рањеног војника, она раскида демонске мреже као паучину. Демон може да се хвали само онда кад му човек, који се свесно одрекао покајања даје свој последњи издах. Чиме може да се хвали сатана? Тиме што се побунио против Бога и тако лишио себе истинског живота? Да ли да се хвали својом сопственом смрћу као што су неке самоубице високо подизале чашу с отровом као неки трофеј?
Чиме се хвалиш, сатано? Својом сопственом лажју, тиме што си својом змијском песмом мамио људе, што си их саблажњавао сликама греха, увлачећи их као мочварним ватрицама у живо блато? Што си распалио пламен пакла у којем ћеш сам вечно горети? Злобом у коју си се претворио испунивши земљу потоцима крви и суза? Твоју некадашњу љубав према Богу заменила је немоћна мржња, твој дах – ово смртоносно зло, као мртвом водом која тече из пакла испуњава људска срца злобом. Овим се хвалиш, сатано!
Ниси ти силан својом силом, већ нашом немоћи. Молитва заиста јаких пали те као ватром. Ти се плашиш молитвеника као дивља животиња бакље која гори. Јак не лаже, он побеђује противника својом силом, а ти само лажеш. Премда си цар, цар си над грешницима у паклу, а у чему је твоја слава? Ако си силан, зашто се тако дуго и неславно бориш са мном – немоћним, ништавним црвом: зар то није посрамљивање твоје силе?
 
Беззаконије вес ден…
Демон од ујутру до ноћи прави покварене планове и саме ноћи као одмора за њега нема. Сопствена злоба која у њему кипти не даје му мира и спокоја. Мржња према образу Божијем у човеку је једино осећање које покреће демона. Не заборави, душо моја, да демон никада не спава и непрестано те прати, смишљајући како да те успава и зароби твојим сопственим страстима. Као што војсковођа разрађује план битке, тако он сваког дана прави своје планове како да те победи и погуби, како да те одвоји од Бога, како да ти одузме сећање на смрт, како јаче да те веже за точак земаљских брига, како да те поткупи ценом насладе, као Јуду уз помоћ тридесет сребрњака, како да наговори против тебе твоје пријатеље и ближње како би те бацио у униније; како да те погоди изнанадним несрећама како би те потопио у пучини очајања.
Не заборави: у часу кад заборављаш на вечност и на сплетке демона он не заборавља на тебе. Кад дремаш, не само у постељи, већ и на јави, уроњен у светске разоноде, он не спава и не дрема, већ бди над твојом душом као ловац који се притајио поред стазе којом јелени иду на воду.
 
…неправду умисли јазик твој…(4).
Какву неистину? – Да је живот на земљи вечан, да ће у греху душа добити насладу и радост. Он лаже кроз наше страсти, лаже кроз наше тело, лаже кроз свет који живи по својим обичајима далеким од закона Јеванђеља. Међутим, највише нас вара кроз нашу гордост. Демон не може да говори истину. Кад говори нешто привидно истинито он то чини само како би успававши га лакше преварио човека. Тако се непријатељ претвара да је пријатељ како би га довевши човека до ивице провалије неочекивано гурнуо. Зато свети оци говоре: не веруј демону кад наизглед говори истину; та истина је црна лаж. Душо моја, кад лажеш, подражаваш – оцу лажи, а подражавајући му постајеш сличан њему. Зато нека твој језик покреће истина, нека твоја реч одговара мисли, а дело – речи. „Добра“ лаж је отров помешан с медом. Истинско добро никада не може да има лаж за свог савезника.
Ако кренемо путем лажи сигурно ће нас победити демон: он је њен највештији стратег; лаж је област његове владавине. Ђаво се не може победити његовим оружјем, зато нека твој поглед гледа право, нека твој језик говори истину. Ако будеш говорио истину демон неће наћи у теби своје. Ако будеш говорио истину, ниткови и лажљиви пријатељи ће побећи од тебе. Као што муве облепљују цркотину, тако тамни духови и подли људи чине с онима који лажу. Ако човек уз помоћ лажи оствари нешто свеједно ће се показати да је ова лаж слаба и рђава карика која ће једном неочекивано пући.
 
…јако бритву изошчрену сотворил јеси лест.
Псалмопојац језик пореди с наоштреном бритвом. Ђаво стално проучава човека и затим му наноси ударце – као тананим наоштреним сечивом које дубоко продире унутра не остављајући трагове на површини. Из ране која је нанета таквим оружјем истиче свега неколико капи крви, чак и ако доспе до самог срца. И у овом случају пре свега треба имати у виду клевету: демон је клеветник, јер клевеће на Бога, погађајући душу невејем; он клевеће против наших ближњих разарајући нашу међусобну љубав. Он клевеће против нас самих кроз људе чинећи наше срце суровим и испуњавајући ум рђавим помислима.
 
Возљубил јеси злобу паче благостињи, неправду, неже глаголати правду (5).
Ђаво не просто да чини зло: он га је заволео свом силом пале анђеоске природе. Ово зло му даје неуморну енергију и снагу. „Ђаво се више брине за моју погибељ него ја – за своје спасење,“ рекао је један преподобни. Демон више воли зло него што ми волимо добро. Зато нас зло тако често побеђује. Ђаво је заволео зло више него своју некадашњу величину, таму више од светлости, неистину, односно изврнути, криви пут, више него истину. Некада, док је био светли Анђео он се није одржао у истини, а у неистини сада стоји чврсто, непоколебљиво. Он нам говори неистину кроз наше страсти, вара нас кроз гордост.
Највиша истина је Бог. Највиша истина од свега што човек може да каже уз помоћ речи јесте име Бога, Бога истине; имена Божијег плаши се дух таме и зато се тако труди да човеков дух одвуче од Исусове молитве.
 
Возљубил јеси всја глаголи потопнија, јазик лстив (6).
Ђаво жели да раздвоји ум од срца, да га усмери ка спољашњем, потопи у бујици спољашњих утисака и у ковитлацу помисли који бесни. Језик ђавола је покварен. Највишем добру он често супротставља мање добро као наводно потребније. Кроз ово видљиво добро он жели да „врати“ човека у свет, да угаси у њему ватру молитве, која га пали, да га увуче у многомишље и многоделање, да украде Христово име из храма срца.
 
Сего ради Бог разрушит тја до конца…(7)
Ђаво је већ побеђен на Голготи, али ће до његовог коначног истребљења доћи после Страшног Суда.
 
…восторгнет тја…
Восторгнет – односно истргнуће, ишчупаће као коров; и сад треба да чупамо греховне помисли као ђавољи коров из свог срца.
 
…и преселит тја от селенија твојего…
Прво истеривање демона је из раја, а друго, будуће, из преображеног космоса.
 
…и корен твој от земли живих.
Корен демона, којим се он држи јесу наши грехови. Страшни Суд ће заувек, за свагда извршити поделу између добра и зла. У земљи живих – у Царству Небеском више неће бити испитивања и искушења. Под земљом живих такође се може схватити срце човека кад он откида из њега греховне помисли као семена која клијају и греховне навике које су се као коров чврсто укорениле. Супротна страна љубави према Богу јесте мржња према греху и сатани.
 
Узрјат праведнији и убојатсја, и о нем возсмејутсја… (8).
Праведници виде коначну погибељ сатане већ данас кроз пророчанства и откровења и дрхте плашећи се да не постану плен сатане како их он не би повукао за собом у царство таме и вечне смрти. Возсмејутсја и обрадоваће се праведници после Страшног Суда зато што ће се ослободити мрске змије-тиранина, зато што ће грех с његовом гнусобом и ругобом заувек бити удаљен од њихових очију. Они ће угледати како се сатана који се подсмевао свету, нашао немоћан пред човеком који се узда у Бога и како је од самог себе направио ругло. И смех је овде радост праведника због свог спасења, због тога што сенка пакленог чудовишта, ђавола, више неће помрачивати њихов пут. И у овом животу, још на земљи, савладавши искушење, праведници виде слабост и немоћ сатане. И тада је њихов смех радост срца после победе над искушењем.
 
…и рекут…
Рекут – односно посведочиће. Праведници сведоче својим животом, сведоче благодаћу која обитава у њиховим срцима да се силниј во злобје показао као немоћан, да је древна змија осуђена на пораз, да је дракон који је повукао за собом с неба трећи део звезда, благодаћу претворен у црва.
Исусова молитва је истовремено прослављање Бога, плач покајања и химна победе над пораженим даницом.
 
…се, человјек, иже не положи Бога помошчника себе... (9).
Демон се појављује у обличју човека. Искушавајући људе он говори на људском језику. У причама се демон често пореди са злим и лукавим човеком. Он није узео Бога за помоћника. Бог је за њега престао да буде извор живота, светлост благодати Божије је потамнила у њему. За њега Бог није помоћник већ непријатељ, он црпи своју снагу у мржњи према Богу. Сатана је сам пожелео да постане једнак Богу. Он је одбацио Његову милост и помоћ и сад се као заслепљени лав баца на све стране тражећи у мраку свој плен – у мраку сопствене богоостављености и у мраку људског срца у којем се угасила светлост молитве.
 
…но упова на множество богатства својего…
Ђаво се уздао у своју анђеоску силу и лепоту, у величину и славу које му је раније доделио Бог, уздао се као у наслеђе које му вечно припада, и зато је пао претворивши се у духа таме.
 
…и возможе сујетоју својеју.
Сујета је празнина. Царство пакла је велика празнина. Живот демона је као стална борба с Богом, борба осуђена на пораз, то је безумље. Варање човека страстима срца и лажју, илузијама ума, је бесмислена празнина. Демон је празан као огромно иструлило дрво од којег је остала само кора. Кад човек живи по спољашњем, кад се препушта страстима или урања у своје фантазије његов живот губи смисао, он постаје празан изнутра. Ум који је изгубио Бога постепено се погружава у сујету, она постаје његова рођена стихија. И тада човек не може да замисли себе ван сујете послова и мисли.
 
Даље псалмопојац каже:
Аз же јако маслина плодовита в дому Божији… (10).
Душа цвета кад је се благодат дотиче. Од плодова маслина правило се уље које се палило у кандилима и светиљкама у храму. Међутим, светиљка је и образ срца с ватром молитве која у њему гори.
 
…уповах на милост Божију во вјек и в вјек вјека.
Грех је пролазан, а милост Божија пребива у векове. Исусова молитва се претвара у светлост која обасјава вечни живот. Уповал значи надао се; нада се испунила. Овде се говори о богоопштењу које почиње на земљи и наставља се у вечности.
 
Исповјемсја Тебје в вјек… (11).
Славићу те заувек. Молитва је песма душе, вечно стремљење образа ка свом Првообразу, вечни преображај човека по подобију Божијем. Исповедати овде значи бити у тајанственом хору заједно с Анђелима и светима.
 
…јако сотворил јеси…
Моје спасење је савршила благодат Твоја. Моје спасење је Твоја победа.
 
…терпљу имја Твоје…
Исусова молитва захтева труд и трпљење. Наше срце је попут чврстог каменитог тла. Колико је труда потребно да би се из недара извукло на површину благо које је у њима скривено!
Господ нас упозорава да је за Исусову молитву неопходно трпљење. Могу проћи месеци и године упорног труда над Исусовом молитвом, тачније, над сопственим срцем. Ово је време испитивања. Човеку понекад изгледа да га Господ не чује, да је сам небески свод изнад његове главе искован од бакра и речи молитве немоћно падају на земљу. Чини му се да његова молитва личи на крике и јецаје сужња који је бачен у подземље: губи се рачуница времена, али цео свет као да је заборавио на њега, чак ни ехо не одговара молбама несрећника, камени зидови су га притисли са свих страна. Међутим, то није само време испитивања воље: Исусова молитва постепено преображава оне дубине људског срца које су недоступне нашој свести. Са сваким њеним понављањем човекова душа у нечему постаје другачија. Међутим, од човека је ово сакривено: онај ко стоји на обали не види шта се дешава на дну мора. Исусова молтива открива гнојаве ране душе, а затим их чисти и исцељује их. Преподобни Симеон Нови Богослов говорећи о овоме пише да од некадашњих рана не остају чак ни трагови.
Кад се благодат Божија дотакне човека душа која је раније била погођена губом постаје чиста као тело детета, али човек још увек не доживљава очигледно општење с благодаћу, иначе би пре свог истинског исцељења сматрао да је већ исцељен.
Многи људи су се, почевши да се труде у Исусовој молитви, хладили према њој и остављали је управо зато што нису могли да испуне речи псалмопојаца: терпљу имја Твоје. Они су желели да све добију одједном, да дохвате небески бисер нечистом руком, и зато им се чинило да је име Божије онај небески огањ не загрева њихову душу као шака пепела који се охладио, да име Божије – ова скривена песма срца – остаје немо за њих. Они су хтели да пре него што се умире њихове страсти чују глас Духа. Не завршивши да ору поље они су већ желели да добију плату, али су чули у одговор: „Ори још, ори још до увече.“
Потребно је трпљење и због другог разлога. Подвизавајући се у делању Исусове молитве човек доживљава период у којем се откривају његових грехови: као да се фењер спушта у мрачни подрум и он види змије и различите гмизавце који у њему пузе, види нечистоте… Човек види све ово у себи и бива у недоумици: „Зар сам све то ја? Ко од овог сместилишта прљавштине, од мог срца, може да начини храм?“ И што више светлост молитве обасјава његово срце тим јасније спознаје мрачно стање своје сопствене душе. И овде је потребно стрпљење како би се потрпело виђење самог себе.
 
…јако благо пред преподобними Твојими.
Преподобије је васпостављање образа Божијег у човеку, то је живот по закону Јеванђеља. Човек се уподобљава Богу кроз стицање благодати и тада му се име Божије открива као велико благо и као извор духовних добара. Што је чистије срце човека тим пре му се открива небеска лепота имена Божијег, дивног бисера од којег нема ништа драгоценије у свету. И душа жели само једно – да созерцава ову лепоту, да буде насамо с Богом кроз призивање Његовог имена.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *