УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА
Ући у своје срце
Почетком 20. века на Атону, овом бедему светског Православља, изненада се појавила нова јерес која се називала имјаславље или имјабожије. Ова јерес је букнула, као пожар, међу зидинама Пантелејмоновог манастира, већи део монаха који су тамо живели јој се придружио. Кажу да је ново у ствари понављање добро заборављеног старог. Може се рећи да су имјаславци имали за своје претходнике гностике, следбенике Евномија и кабалиста. Суштина овог учења се састојала у томе што се име Божије поистовећивало са Самим Богом. „Име Исус је Бог“ – ево догме ове чудне јереси. Спољашњу, профористичку, људску реч која се састоји из споја и комбинације звукова, имјаславци су доживљавали као Божански Логос. Ово учење попут Евномијеве јереси, не само да је доводило до логичног негирања обреда и Тајни Цркве, већ је доводило у сумњу нужност оваплоћења Спаситеља и Голготске Жртве. Ако је име Божије Бог по суштини и природи, то значи да у изговореном имену већ присуствује Бог у свој Својој пуноти. У том случају могуће би било причешћивати се не Светим Даровима, већ само именом Исуса и уместо Голготске Жртве Богу би било довољно да открије људима Своје име.
Ова јерес је изазвала богословску полемику у којој су учествовали Константинопољски и Антиохијски патријарх, као и специјална комисија која је била послата на Атон. Полемика није донела осетне резултате и завршила се принудним исељавањем имјаславаца с Атона. Треба истаћи да су позиције имјаславаца делили неки декадентни богослови, укључујући оца Павла Флоренског, који се латио труда редиговања књиге јеромонаха Антонија (Булатовича), која представља апологију имјаславља. Нарочито јако се приврженост Флоренског магичком платонизму и гностицизму испољила у његовом делу „О именима“.
Треба истаћи да су се црквени богослови у спору с имјаславцима, као што то обично бива у таквим случајевима, како би одржали чамац који је већ био спреман да се преврне, прибили уз другу ивицу и он се нагнуо на супротну страну. Они су игнорисали специфику имена, његов личносни аспекат; притом се име претворило у назив, у безлични индекс и број. Овде није било јереси као код имјаславаца, али је постојала неподударност с молитвеним искуством аскета, упрошћавање и извесна профанација мистике молитве. За разлику од назива, наименовања, имена за животињу и надимка, име нема случајну, спољашњу везу с оним ко га носи: име може да се односи само на личност и личност се одазива на своје име. Карактеристично је да безимена личност уопште не постоји. Код свих народа човек добија име. У молитви име даје реалан осећај присуства и зато је име највиши и најдинамичнији од свих симбола, осим тога, најпостојанији и конкретно реалан. Божанска имена су као концентрација молитве, то су као центри који светле, који прожимају зрацима цело ткиво молитве. Душа онога ко се моли након буђења духа осећа благодат која струји кроз Божанска имена; она се тада откривају човеку као тајна, а људско срце – њима. Овај реалан, али субјективан доживљај бива толико јак и неизбисив да су неки старци, нешколовани у погледу богословља, који су се, међутим, бавили Исусовом молитвом на питање о имјаславској јереси одговарали да је „истина негде на средини“.
Име Божије је тајна скривена од плотских и душевних људи. Иако их Исусова молитва невидљиво преображава, она се не открива души, већ „уму“ (духу) у својој величини као на позадини вечне светлости. Молитвеницима као што је свети Јован Кронштатски Бог се јављао у Свом имену као у несагоривој купини. Говор и реч у суштини нису сигнални, већ знаковно-симболички систем. У молитви ми општимо кроз реч као кроз знак-посредник. Свети оци саветују да се ум закључава у речи моитве како би се кроз ове речи видело оно што је изнад речи и чуло молитвено ћутање које је дубље од речи. Оно што се односи на симбол прелази на симболизирано, зато човек са свештеним страхом треба да се односи према свакој речи молитве. Претварање људске речи у игру, шале, лаж, псовке и празнословље, наноси молитви штету која се тешко може надокнадити: речи за онога ко се моли постају хладне, оштре, и грубе, налик на алат покривен прљавштином и рђом. Онај ко жели да се научи науци над наукама – молитви, мора да мери и сваку своју реч и да размишља о њој. У овом смислу он треба да личи на шкртог човека који пре него што пружи новчић дуго га држи у руци и размишља.
За православно монаштво карактеристично је учење о Исусовој молитви, тачније, то је заповест за све хришћане, али је монаштво било онај врт у којем су дивни миомирисни цветови ове молитве цветали нарочито раскошно. Исусова молитва се назива различито: сећањем Божјим, духовном песмом, љубављу Божијом, срдачним тиховањем – у зависности од степена молитве. Она почиње као сећање, затим прелази у тајанствену песму коју дух дан и ноћ пева Богу, а затим уводи човека у тиховање и љубав.
За Исусову молитву је потребан труд. Наше срце се од грехова и страсти претворило у камен. Треба копати стену да би се нашао извор. Пролазе године, човеку се чини да је његов труд јалов, да га је Бог напустио, али није тако: у човеку се дешава непрекидна, али неприметна промена, попут раста његовог тела. На сваку Исусову молитву Бог нечујно одговара срцу: „Ја сам с тобом!“ Неки прочитавши учење отаца о Исусовој молитви желе да одмах доживе њихова стања, али су ова руководства написана претежно за пустињаке и аскете, а наше срце је налик на прљаву мочвару. Исусова молитва је поточић који увире у ову молитву, а колико је времена потребно да би његове струје истиснуле, испрале сву прљавштину и учиниле воду прозрачном! Осим тога, у ову мочвару непрекидно доспевају отпадне воде и отпаци наших грехова и страсти – онога што продире у срце, нарочито кроз вид и слух. Постепено се чисте дубине наше подсвести, тајне одаје људског срца; понекад се благодат дотиче душе, као да показује шта је даље очекује и поново се скрива. Човек час осећа помоћ Божију, час богоостављеност, час кратке пробљеске радости, час мучне периоде немоћи и туге. Благодат Божија крије овај пут од нас самих како не бисмо пали у гордост и тек након буђења духа човек у молитви спознаје како је сладак рај и како је благ Господ.
Свети оци саветују да се Исусова молитва прво изговара усмено, али тихо, полушапатом, тако да човек сам чује: гласан глас расејава мисли и тек у изузетно јаком нападу страсти дозвољено је да се изговара, као да се извикује молитва како би се угушила змијска песма сладострашћа и гнева. Исусову молитву треба изговарати у темпу обичног разговора, не претерано брзо, кад се ум искључује од речи и не претерано споро, кад ум почиње да дрема у њима. Затим човек повремено прелази на нему молитву, трудећи се да у себи јасно изговара њене речи при чему оци препоручују да се дисање унеколико задржава, односно да се дише површно и ретко, ово помаже усредсређивању мисли. Можемо да уочимо на себи да је концентрација пажње везана за задржавање дисања. Међутим, могућа је следећа грешка: човек узимајући ваздух до краја прави затим дуге паузе напрежући све силе да га не издахне. Неким људима који су тако поступали полазило је за руком да у мислима изговарају понекад до десет, чак до петнаест молитава након дубоког удисаја, али као последица сличне праксе често се појављивала болест – проширење (емфизема) плућа и хипертонија. Оци саветују супротно: да се приликом дисања употребљава мала количина ваздуха, као храна за време поста.
Древни подвижници су везивали речи Исусове молитве за дисање. Овај начин користе и неки нама савремени монаси. Живот људског организма протиче у одређеним ритмовима и кад се молитва сједињује с овим ритмовима добија помоћ. То није механички процес који убија дух, већ нешто друго, што личи на подршку пријатељске руке која помаже човеку који иде стрмом планинском стазом.
Човек је јединствена, непоновљива индивидуа и зато је пут Исусове молитве код свакога непоновљив. Молитва је дар Божји, зато се треба молити Богу да пошаље овај дар. То је, можда најбољи и најбезбеднији начин да се достигне молитва: молити је од Бога као велику милост. Приликом молитве тело треба да се налази у стању извесне напетости, као приправности за акцију: приликом раслабљивања тела ум обично пада у дремеж, пажња слаби, свест се покрива некаквом тамом – човек изговара молитву као у сну, не слушајући самог себе. Напетост мишића треба да буде усмерена ка срцу, стомак затегнут, као код војника у строју. Ова непетост даје известан ослонац молитви, као што правилно дисање даје ослонац гласу. Добро је у молитви чинити поклоне и метаније; притом треба прво изговорити молитву, а затим чинити поклон, а не чинити га за време молитве. Метаније смиравају људску гордост и чине душу трезвеном. Неки сматрају да је за пажњу корисно да се за време молитве седи на онижој клупици и да се брада притисне уз груди. Међутим, све су то само спољашње методе: саме по себи оне су корисне, али човек може и без њих. Оне личе на штап о који се људи ослањају на путу, а затим га, кад постане непотребан, бацају у страну.
Главна је духовна страна молитве, али пошто је душа везана за тело, спољашње може, како да помаже, тако и да омета унутрашње. Ослањати се на спољашње или пак напротив, потпуно га занемарити било би неразумно и неправилно. Општи савети за оне који се баве овом молитвом јесу: не прихватати чулне образе, не тежити ка осећању благодати и душевним надахнућима, гледати на молитву као на покајнички плач срца, често се исповедати, сав живот сматрати припремом за молитву. Сва наша дела, речи и мисли јесу тло на којем ће расти или венути цвеће молитвених стања.
За време Исусове молитве пажња мора бити усредсређена на речи саме молитве, али сам по себи вољни напор не може бити дуготрајан, зато за време молитве човек свесно или несвесно тражи оно место на којем ће се молитва испољити у форми речи. Неки прочитавши поуке древних аскета траже такозвано „срдачно место“, али срдачно место јесу затворена врата која се могу провалити на силу, а не отворити. Потребно је одређено стање душе и духа како би молитва оживела, испољила се, како би ушла у дубину срца, управо, не у физичку област срца, већ у његову духовну дубину. Ако ум, обремењен и испрљан помислима будемо на силу забијали, као ексер чекићем, у своје срце још увек покривено гнојним ранама греха и страсти, резултат овога неће бити стицање духовне молитве, већ неуравнотеженост, експлозивност, хистеричност, расположење које се брзо мења. Наш ум и срце су разједињени због пада у грех, али ово за њих у извесном смислу представља чување од већег зла; они могу да се зближе и сједине само кроз покајање и очишћење грехова, а још тачније речено, може да их споји благодат. Зато пажњу не треба усредсређивати на извору речи, већ на његовој периферији, лагано и постепено прелазећи ка центру. Тако неки од стараца сматрају да је најбезбедније да се пажња за време Исусове молитве усредсреди на кретање усана које је шапатом или немо изговарају. Овај метода омогућава човеку да се бори с помислима, да не обраћа пажњу на њих, да јасније осећа структуру речи. Приликом дуготрајног упражњавања Исусова молитва се сама сједињује с дисањем. Неки се задовољавају овим начином молитве и они се тако моле док се не појави срдачна топлина; за друге следећу етапу молитве представља фиксирање пажње у области грла где приликом молитве осећају покрете мишића, где као да се рађа реч која излази из груди. Настављајући пут као од ушћа ка извору реке човек почиње да осећа да се реч рађа у области срца и пажњом се спушта ка свом срцу путем ваздуха који удише, оријентишући се на пулсирање срца. Овде јасније види рађање помисли и постаје му лакше да се бори с њима кроз молитву.
Постоје два начина борбе: први је да се не обраћа пажња на мисли, већ да човек наставља да се моли (тако човек запушава уши да не чује псовке), а други је да одбацује, као да баца у страну и уништава помисли. Један од светаца је ум упоредио с пауком који седи притајивши се непомично у паучини и чим мува доспе у њу одмах убија своју жртву. Пут у срце је усхођење ума степенике, али лествица као да је „окренута“ наниже, и веће погружавање у дубину означава веће усхођење. Овом лествицом се може ићи само малим корацима, прескочити степенице значи сурвати се с ње. Овде пажња не треба да прелази у насиље. Свака степеница се открива сама, срце постепено привлачи ум, али срце у физичком смислу и срдачно место нису једно исто. Срдачно место је налик на тајну ризницу зазидану у зиду, њу отвара Господ као дар благодати човеку; то је нешто као „унутрашње срце“ у људском срцу и за човека није могуће да сам уђе у њега, као што је немогуће скинути звезду с неба. Срдачно место се човеку открива онда кад он то не очекује. Очекивати – значи осећати се достојним. Бог даје благодат смиренима и ћутљивима. Онај ко је нашао ово благо неће причати свету о њему, већ ће оградити своја уста ћутањем како га духовни лопови не би опљачкали.
Ми говоримо о симболици речи, али постоји и друга раван – мистика речи. Код човека осим спољашње, фонетске речи постоји још скривени и њему непознати унутрашњи логос. Ово није способност душе, већ духа. У пробуђеном духу профористичка, спољашња реч се приближава унутрашњој речи, зато је лаж као раздвојеност, као противречност између унутрашњег и спољашњег језика, погубна за духовни живот; она га гаси, као вода ватру. Унутрашњи логос, или како се другачије назива ендодетичка реч – способност за непосредну спознају, за прозрење и духовне интуиције – почиње да сија кроз спољашњу реч и чини је мудром и речју која продире дубоко у душу. Зато реч молитвеника и аскета носи у себи необичну снагу, која превазилази разум свих философа.
Наступа моменат кад се молитва претвара у виђење. Душа се моли у помрчини, а дух у светлости. Христос је испричао причу о дивном бисеру, скривеном на пољу и о неком човеку који је сазнавши за њега продао цело имање како би купио ово место и кад је стекао бисер постао је богатији од свих.[1] Онај ко све жртвује ради Исусове молитве, добија кроз њу све, а главно је, оно што није знао и није могао да пожели. Продати имовину – одрећи се земаљских пристрасности, душевних знања, упростити себе, концентрисати свој живот у једном, као што се зраци, пролазећи кроз лупу концентришу у једној тачки.
Исусова молита се не може супротставити другим облицима молитве, на пример, читању Псалтира: све оне потичу из једног извора – Духа Светог. Псалтир и канони помажу, нарочито на почетку, Исусовој молитви; прећи одмах само на Исусову молитву подједнако је тешко као прећи од уобичајене хране на хлеб и воду којима се хране аскете. Наш ум по навици захтева разноврсност; чак и на пољу молитве он само постепено прелази од ширине познања на дубину. Стално држати ум у напетости је по речима Антонија Великог исто што и држати све време тетиву лука затегнутом. На питање шта изабрати: Исусову молитву или Псалтир преподобни Варсануфије Велики је одговарао: „И једно чинити и друго не остављати.“ Притом постепено све више времена и места у души треба остављати за Исусову молитву. Учврстивши се у срцу Исусова молитва се на почетку манифестује као духовна топлина. Често будећи се ујутру човек на своје чуђење примећује да у његовом срцу тече Исусова молитва. Снови постају чисти и лаки. (Овде се не говори о посебним демонским искушењима, кад се ђаво у сну приближава молитвенику као свом непријатељу и овај од тог приближавања осећа убиственог ужаса.)
Други степен непрестане Исусове молитве је посебна унутрашња светлост која обасјава мрачне дубине људске душе. Топлина доноси молитвенику мир помисли и покајање, а духовна светлост – радост и уједно осећај да је он испод сваке твари, али истовремено и то да га Бог не оставља. Тада човек схвата да је смирење истински живот, а надимање – лажни живот и крајње сиромаштво. Свети оци нам не откривају даља дејства благодати или откривају кроз алегорије и алузије. Преподобни Исак Сирин говори о томе да су само малобројни прешли на другу обалу Јордана.
Исусова молитва је глас покајања, а само покајање је попут нити која је затегнута између два пола, туге због грехова и наде. Молитва без свести о греховности се претвара у гордељиво узношење и лажну духовност, а молитва без наде се постепено гаси, душа долази у стање унинија и раслабљености. У молитви треба да постоји овакво расположење душе: „По греховима својим достојан сам пакла, али милосрђе Божије не побеђују никакви грехови. Господ би опростио и сатани кад би овај могао да се покаје.“
Кад ступаш у разговоре са светским људима упитај себе: „Колико Исусових молитава бих могао да изговорим за то време? Зар на људском језику постоје речи веће и лепше него што су речи „Исус Христос“? За шта мењам Исусову молитву?“ Тајне Божије се откривају ћутљивима. Апостол Петар говори о лепоти ћутљивог духа и о тајанственој звезди која излази у људском срцу.[2]
НАПОМЕНЕ: