НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

 

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА
 

 
Не убиј
 
Шеста заповест је: Не убиј.[1] Убити значи уништити, лишити живота. Први убица је демон који је лишио човека вечног живота, одвојио га од Бога – извора пуноте битија, потчинио га власти пакла и смрти. Након свог земаљског живота човек прелази у вечност. Убица је пре свега онај ко га лишава истинског живота, као да му га одузима у вечности. Губитак вечности је најстрашнија катастрофа. То је непоправљива несрећа, неисцељива болест, црни бездан из којег нема повратка. Због тога је нагори облик убиства одузети човеку веру, одвојити га од Бога, учинити да његов крај земаљског живота буде почетак другог битија као мучног стања без љубави и наде. Човекова душа се испуњава некаквом страшном црном празнином. Он схвата шта је изгубио, али истовремено без благодати његово срце не може да воли Бога. Он не само да доспева у ропство сатане, већ му постаје и сличан. У овоме се састоји страшна тајна вечних мука, немогућност да се Богу окрене она душа која патећи виче: „Мрзим!“
Људска душа је образ и подобије Божије. Бог даје човеку благодат како би га привукао Себи. Човек одбацујући благодат као да је „убија“ у себи. Грешник који је одбацио Бога је богоубица у сопственом срцу. Ово је страшна тајна греха. Грешник не жели да Бог постоји. Он мрзи Бога, а вечни живот је љубав према Богу као мистично јединство. Овде, на земљи свеци су стекли пламичак љубави према Богу и највише од свега су се трудили да чувају овај пламичак како га буре страсти не би угасиле. Након смрти њихова љубав се из мале ватрице, из пламена свеће претворила у јарко сунце.
Грех је искра мржње према Богу; не наилазећи на препреке распламсавајући се све више и више она клокоће у дубинама душе као страшан подземни пламен помрачујући ум колутовима дима и палећи срце огњем страсти. А после смрти ово унутрашње одбацивање Бога се претвара у црну ватру пакла. У свакој страсти постоји и нека танана демонска наслада, постоји ова паклена наслада помешана с муком и у мржњи.
У вечности грешник живи мржњом према Богу и истовремено, одбацујући Га, он мрзи свеце због тога што они пребивају у истој овој вечности с Њим. Он мрзи и исте такве грешнике као што је он сам, јер у њима види наказност свог греха. Мрзи демона као роб окрутног господара. Он мрзи самог себе, проклиње дан свог стварања, мрзи родитеље због тога што су му дали живот. Мрзи Бога зато што је Бог љубав. Он има само једну утеху: својим патњама у паклу „напакостио“ је Богу, али Му се није покорио.
После демона најстрашнији убица је онај ко попут човекоубице од искона[2] посеже на највећу драгоценост људског живота, у којој се састоји сав смисао људског постојања – на веру. Добровољно губљење Бога од стране човека јесте самоубиство. Губљење почиње од малог – од пристанка на грех. Пут ка Богу такође почиње од малог: човек ослушкује зов благодати Божије – то је први корак. Сваки бесциљно проживљен дан је убиство дана, сваки свесно почињени грех је „убиство“ благодати у свом срцу.
Благодат се хришћанину даје у Тајнама Цркве, он осећа, доживљава ову благодат. Међутим, долази искушење и човеково срце почиње да се раздваја и да се колеба. Савест му каже: „Не чини“, а страст – каже друго, она шапуће као змија: „Даћу ти рај без Бога – овде на земљи; даћу ти ону насладу коју Бог не жели да ти да.“ И човек верује страсти која га је већ много пута преварила, улази у свет илузија, у свет своје страсне фантазије, чини му се да је сопствена савест постала његов противник и непријатељ и у њему се појављује жеља да је убије, да је уништи. Овде је присутна она метафизичка страна греха коју смо назвали богоубиством. За грешника ђаво представља духа ослобођења, доброг духа који његовим устима приноси жељени пехар насладе. Гешник као да каже благодати: „Зашто си дошла? Нисам те звао, иди и не сметај ми!“ Кад се срце заледи у греху оно се залеђује у мржњи према Богу; у вечности се ова усмереност душе – од Бога – више не може променити као што се не може померити стрелица компаса која ће свеједно увек показивати север.
Вечни живот је вечно богоопштење. Богоопштење је сједињење; ако се Бог приближи непокајаном грешнику Својом љубављу, он ће одговорити: „Иди, мрзим Те!“ Свети оци говоре о томе да Бог не може да спаси човека без самог човека. Због тога је непокајани грех кад човек убија сопствену душу; за онога ко се није покајао за своје грехове само васкрсење из мртвих биће почетак метафизичке смрти – вечног битија са сатаном и по образу сатане. Ми смо убице у односу на друге људе кад их терамо у грех, јер је у греху „програмирана“ смрт. Кад саблажњавамо човека постајемо ђаво у односу на њега. А колико је у нашем животу танане саблазни коју људи уопште не сматрају грехом Колико је врста нежности и мажења под којима се крије блуд! „Нежност“ се показује као дах који распаљује угљевље страсти у души другог човека. И чиме се то завршава? Веома често – падом, кад човек губи благодат, као да је изгубио све што је имао, кад у један трен постаје последњи сиромах. Притом се испоставља да је његово срце, у којем практично не остаје места за Бога, као потпуно заробљено страсном везаношћу. Или све ово доводи до патње кад човек с тугом откида од своје душе греховну пристрасност као што се с болом откида завој који се сасушио на отвореној рани.
Други облик убиства је суровост која може да доведе човека до духовне изнемоглости, до унинија и очајања и представља подобије смрти. Човеку може да постане свеједно за све, чак и за сопствено спасење. У стању унинија и очајања он лако пада у грех, чак и више од тога: тражи га, како би се заборавио у њему као у дроги или вину. Понекад човек, из озлојеђености греши за инат некоме. Овде као да два ножа истовремено ударају у груди. Овде су две убице једне душе. Како често реч коју бацимо наноси човеку рану која не зараста дуго година – и овде смо убице! Колико често на свом путу наилазимо на људе, несрећне и беспомоћне, а ми равнодушно пролазимо поред њих. „То није наша ствар,“ кажемо и постајемо убице. Понекад се човек налази у таквом стању да би само једна наша самилосна реч могла да га охрабри, да му да снаге; а ако пак види унаоколо само лаж и равнодушност чини му се да нема излаза. Тада се показује да смо убице не само другог човека, већ и у себи убијамо оно главно и најдрагоценије – осећање љубави и претварамо се у живи леш. Лаж је такође убиство, то је убиство међусобног поверења на којем се заснива духовна блискост. По речима Господа сатана је од самог почетка убица и лажљивац.[3]
Постоји још једна врста убиства. Понекад, кад нас људи увреде ми као да се не светимо, али се трудимо да истерамо из своје душа чак и успомену на човека који нас је увредио говорећи: „Он је за мене умро.“ А просто напросто осветили смо му се избрисавши га из свог живота и избацивши га из њега као што се избацује ђубре. Чак нам је и да се молимо за онога ко нас је увредио тешко и непријатно, као да носимо на леђима тешко и незгодно бреме. Не молимо се за њега од срца већ као овлаш, форме ради, чак као да не желимо да се наша молитва испуни. Ако му се догоди несрећа негде у дубини душе обрадоваћемо се томе и рећи: „Добио си оно што си заслужио, тако ти и треба.“ Тако да се испод привидне равнодушности крије ледена мржња.
Бог је љубав. Човек живи онолико колико воли. Љубав чини човека потпунијим, срце – дубљим, ум – мудријим и премда човек у овом свету осећа тугу због себе и због других у овој тузи Господ му даје неочекивану и неизрециву радост. Зато заповест не убиј означава: „Не убијај Бога у свом срцу, не убијај љубав према људима, не убијај свој бесмртни дух за којег је истински живот – Бог.“
У грех убиства спада и гнев – страст која човека чини добровољним безумником. Свети оци су писали да је гнев као извесна способност душе био дат човеку заједно са силама као што су разум и љубав. Гнев треба да чува човекову душу од греха, као што пас чува кућу свог газде. Гнев против греха и страсти представља другу страну целомудрености, а гнев против демона и оних који покушају да нас одвоје од Бога нераскидиво је повезан с љубављу према Богу. Да су наши праоци на време употребили гнев као оружје и уперили га против демона заповест не би била нарушена, а Едем изгубљен.
После пада у грех силе душе су се изопачиле, гнев се уместо заштитника срца претворио у једну од рана које се час крију на дну срца, час излазе на површину. Кад бисмо се гневили против демона који нас искушава и одводи од Бога гнев би био наш друг. Међутим, испало је супротно: заборављамо на постојање свог истинског непријатеља и усмеравамо гнев против човека – истог бића као што смо ми – који је као и ми сами, страстан, несавршен, морално слаб и којег је демон преварио. Кад пса гађају каменом он не види руку која је га је бацила, већ се баца на овај камен и острвљено га гризе зубима. Ми видимо човека који нас је озлоједио, али не видимо демона који стоји иза његових леђа – главног узрочника свих људских падова. У стању гнева човека који нас је увредио сматрамо оличењем порока и зла и својим гневом желимо да га спалимо као огњем. Заборављамо да у сваком човеку заједно живе добро и зло чинећи неку чудну шару душе, да су чак и свеци могли да имају своје „слабости“ и чак и злочинац има понекад ову или ону врлину.
Уместо да непријатељем сматрамо ђавола ми непријатељем сматрамо човека, бојимо га у свом срцу у црну боју, приписујемо му све пороке и затим почињемо да му судимо. У стању гнева није могуће било какво оправдање – ми само оптужујемо. Свака омашка, свака грешка човека изгледају нам као неко васељенско зло, слично као што мушица под микроскопом изгледа као огромно чудовиште. Међутим, у гневу откривамо оно што се сакупило у нашој сопственој души, некакве наслаге прљавштине сакупиле су се у њој, а сад се изливају у словесној нечистоти. Кад се човек гневи изгледа да из његових уста прска смрдљива течност. Какве речи користи у гневу? – Најгоре од оних које постоје на људском језику, и притом, ма како парадоксално звучало, чини му се да се бори за истину не примећујући да његова „истина“ смрди због развратних речи. Ако погледамо на човека који се гневи са стране он ће нам изгледати као лудак: његово лице губи људски израз и он постаје попут дивље животиње која жели да се упије у свог противника зубима и канџама и да га раскомада на делове. Очи почињу да светле ватром мржње као очи гладног вука. Лице постаје тамно црвено као да је заливено крвљу, глас – не личи на људски говор, већ на рику дивље животиње. И то је само споља, а кад бисмо могли да завиримо у срце онога ко се гневи угледали бисмо паклени пламен, кратер вулкана који клокоће.
Гнев је смртна пресуда коју доносимо човеку често постајући и извршиоци ове пресуде. Колико се неправичности, суровости и злочина чини у стању гнева! А сатана – узрочник греха – стоји поред и смеје се томе што је оружје које је дато за борбу против демона човек уперио против сличног себи, а демон је остао непримећен и заборављен. Треба рећи да се у гневу човек понаша сумануто, бије самог себе, гризе сопствено тело, истовремено осећа неку тајну насладу услед гнева, задовољава зверску страст која вуче ка разарању и убиству, препушта се власти ове страсти – као што се самоубица затворивши очи баца у провалију. А кад гнев прође човек као да се буди види у каквом заробљеништву се налазио, види да је био само лутка на позоришној сцени, а иза „кулиса“ се крио онај које вукао конце лутке како би она скакала и играла.
Свети оци су нам заповедили да ништа не говоримо у гневу – ни добро, ни лоше, већ само да чврсто стиснемо усне као што се чврсто затвара поклопац на тегли у којој гмижу отровне змије покушавајући да нађу пукотину како би испузале кроз њу напоље. Након гнева обично долази раскајање, човек види како је био неправичан и зато одједном постаје мекан као восак. Међутим, то је само на извесно време: својство страсти гнева је такво да се сличне експлозије често понављају.
Морамо имати на уму да човек прожет гневом не може да исправи срце другог човека, он је у стању само или да озлоједи или да уплаши. У љутњи је исто тако немогуће заштити или васпоставити истину, као и натерати ђавола да чини добро. Зато, кад човека гнев почиње да опија као вино он треба да се сети колико га је већ пута преварио ђаво, колико је пута падао на истом месту, да има на уму да препуштајући се гневу као да се баца у загрљај ђавола и попут њега, постаје човекоубица у свом срцу.
 
Као допуна
 
Питање: Шта човек треба да ради да се не би наљутио?
Одговор: Треба да се љути, али не на човека, већ на демона који уводи човека у грех, представља проналазача, починитеља и завршитеља сваког греха. Човека који нам је скривио видимо, а демона који је бескначно више крив – и пред нама и пред оним ко нас је озлоједио, не можемо да видимо. Зато просто заборављамо на његово постојање и сматрамо узроком греха и извором зла човека, сличног нама. Постоји аскетска метода: гушити гнев не дајући му да се пробије кроз злу реч као што се из пећи откида ватра. Овај рачун је тачан, али сами оци признају да је то дуг пут: само постепено човек може да се научи да обуздава гнев, још дуго времена ће га нападати мислени гнев, којем је поставио, као препреку, своје стиснуте усне.
Међутим, постоји и друга метода која се заснива на томе што грех није сила која је туђа човеку, већ способност душе да штити себе од греха и демона, али способност оштећена, изопачена грехопадом, која се и сама претворила у грех. Гнев нам је дат као оружје против демона, а ми смо ово оружје уперили против човека, а у суштини против самих себе.
Друга метода се састоји у томе да се поднесе гнев против демона и оне горке речи које желимо да обрушимо на главу човека, треба да усмеримо против демона који је заиста достојан ових речи. Рећи ћемо демону који за време свађе скаче око нас: „Ти си ђаволе, нитков, зато што си постао мрзак Богу, тебе су избацили као прљавштину с неба на земљу и сад се бавиш тиме да нас мучиш. Ти си безуман, зато што си изгубио главно – вечни живот и нас покушаваш да лишиш Небеског Царства. Ти си подлац, зато се вучеш за нама и уједаш као змија; искушаваш мог брата на грех, а затим се кријеш иза његових леђа као да те нема и као да је само он крив, али ти си главни узрок његовог греха. Подстичеш ме да се, уместо да волим свог брата и саосећам с њим, гневим на њега, вређам га и тако вређам Небеског Оца и Анђеле-чуваре, које је Господ послао ради нашег спасења. Међутим, ја волим свог брата и мрзим тебе, издајника Бога не потчињавајући се твојој вољи, већ те проклињем именом Исуса Христа Који је за нас – спасење, а за тебе одбацивање и погибељ.“ Све за шта желимо да прекоримо један другог у гневу пренесимо на демона, грдимо га и проклињимо, зато што је над њим већ изговорено вечно проклетство. Једна од највећих и најблагодатнијих књига Светог Писма – Псалтир – садржи у себи проклетство против демона. Зато, кад гнев узаври у твом срцу реци: „Проклет си, сатано, и сва дела твоја. И нека буде спасен брат мој и ја по његовим молитвама. Завидиш нам зато што за тебе нема спасења.“ Поступајући тако, може се сачувати љубав према брату и унети светлост у своју душу.
Осим тога, треба имати на уму да се све дешава по Промислу Божијем да Господ може само зло да претвори у добро, да туге уче трпљењу и откривају унутрашње стање наше душе, које је често сакривено од нас самих, да своје муке треба прихватати као епитимију, коју нам је Бог дао ради спасења.
Дакле, ако се у твом уму појаве речи грдње усмери их против демона: он је аутор тих речи, зато му враћаш његову својину. Пророк Давид каже: Законопреступнија возненавидјех, закон же Твој возљубих. Љубав према закону Божијем чува нас гневом према греху. Демон нас искушава кад му тајно саосећамо, али не може да делује кад се гневимо против њега: гнев је знак одбачености.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. 2 Мојс. 20, 13. – Ред.
  2. Уп.: Јн. 8, 44. – Ред.
  3. В.: Јн. 8, 44. – Ред.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *