НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

 

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА
 

 
Наш пријатељ и наш непријатељ
 
Замислите дете које својом руком жели да ухвати зрак светлости. Оно скупља прстиће, чини му се да је сунчев зрак ухваћен међу њима, али затим шири длан и види да у њему нема ничега. Тако човек не може да задржи тренутак. Време тече као широка бешумна река. Ма шта човек да ради: да ли да спава или је будан, да ли ради или се моли, да ли да размишља о смислу живота или је уроњен у испразност својих страсти, – час за часом, дан за даном, таласи ове реке у неуморном трку стреме један за другим и као што се не може зауставити ток реке, исто тако се не може зауставити време. Јунаци историје чинили су велика дела, освајали победе над непријатељима, оснивали огромне империје, подизали неосвојиве тврђаве, правили баште и цвећњаке који су висили на ланцима, подизали зграде које су се називале светским чудима, али… нико од њих није могао да врати ниједан минули тренутак, ниједан од највећих умова човечанства није могао да врати уназад реку времена. Ова река их је однела као зрно песка у океан вечности. Пробудили су се из небића и поново утонули у сан.
Замислите други пример: дете трчи за сопственом сенком и жели да је стигне. Оно убрзава кораке, али свеједно не може да је стигне: што брже човек трчи за сенком, тим брже сенка бежи од њега. Немогуће је стићи крилато време.
Време је у сталном самоуништењу. Древни су га приказивали у облику змије која гута сопствени реп. Време је атрибут релативног битија. У времену нема прошлости: она је неповратно нестала; у времену нема будућности: она се само претпоставља; у времену нема садашњости: то је зрак који нема ни дужину, ни ширину, који непрекидно клизи од већ изгубљене прошлости ка још непостојећој будућности. Док се наши органи чула труде да фиксирају време као садашњост оно је већ прошло, претворило се у прошлост, тај талас је пројурио поред нас. Значи, садашњост је само сећање на недавну прошлост, тромост органа наших чула која до нас доносе тренутак којег већ нема. Дакле, садашњост је само траг прошлости и очекивање будућности.
Сама смрт није излазак из времена. Једноставно, човекова душа прелази у стање новог доживљаја времена који је нама непознат. Време ће нестати кад небо и земља изгоре у космичком пламену који неће уништити свет већ ће га преобразити. До Страшног Суда време не царује само на земљи, већ и на небу и у преисподњој. Душе светаца чекају васкрсење тела, душе грешника – милост Божију по молитвама Цркве и оних који за њих на земљи дају милостињу. Измена претпоставља време, то је кретање по хоризонтали. Вечност је кретање по вертикали, у њој нема измена као прелаза из једног стања у друго, у њој је присутно откривање садржаја људске душе.
У вечности нема оног губитка битија који философи називају асиметријом времена, тамо нема периода који се смењују. Вечност није непокретност, није статика, већ је кретање, динамика, само другачијег карактера него што је то динамика времена.
Време је једнодимензионално, а вечност је полидимензионална. То је тешко схватљиво. Претпоставимо да је површина која је била дводимензионална добила трећу димензију, да је постала волуминозна. Тако је, сликовито говорећи, и у вечности: оно што је било једнодимензионално постаје полидимензионално, и човек не губећи прошлост шири садашњост, и у овој садашњости се кроз причешћивање благодаћу стално открива нешто ново: нове димензије бића, нове димензије доживљавања. У вечности је ново без губитака. Вечност је истинско битије. Време је етапа. Време не прелази у вечност и вечност не прелази у време. Време протиче на позадини вечности. То је период настанка, пренатални период вечности. У Апокалипси се каже да после Страшног Суда времена више неће бити.
Постоје две врсте бесмртности. Прва је бесмртност светих, вечно приближавање Богу, стално кретање ка Божанству, стално нова озарења Божанске благодати кад прошлост не нестаје, већ постаје подобије садашњости, а садашњост се не претвара у прошлост, већ постаје подобије будућности. Међутим, вечни живот није само самоотварање, то је општење у којем постоје два пола: за спасене је то Бог, за погинуле – сатана. Општење с Богом је истински живот, општење са сатаном – битије као антиживот, битије као вечно умирање. Кад говоримо о два пола нипошто не стављамо између њих знак једнакости. Општење с Богом је предназначење, циљ, садржај самог људског живота. Општење с демоном је вечни распад где нема нестајања као разлагања на елементе просте и јединствене природе душе, овде је кретање од центра ка периферији, које такође нема граница; зато је овде смрт – у најстрашнијем и најзлослутнијем смислу ове речи – бесмртна смрт.
Неки људи се питају како ће за грехове који су учињени у времену душа бити осуђена на лишавање вечног живота. Међутим, тајна овога је у општењу: удео грешника је вечно општење са сатаном, вечно уподобљење сатани, вечно удаљавање од Бога, вечити губитак. Овде на земљи се одређује с ким је душа – с Богом или с ђаволом. Тамо, у вечности, више нема одређивања, већ је присутно остваривање, зато је земаљски живот тако драгоцен, тако је драгоцен сваки тренутак који може бити степеник на лествици која води навише, ка духовном небу, или наниже, у бездан, који заиста нема дна. Зато је време – наш пријатељ и наш непријатељ; и једно и друго зависи од усмерености наше воље.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *