НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

 

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА
 

 
Не чини себи кумира
 
Друга заповест гласи: Не чини себи кумира.[1] Стално правимо себи кумире. Пре свега, кумир себи самима смо ми сами. Уобичајени циљ нашег живота јесте да припремимо место на земљи за кумир као што смо ми. У овоме пролазе године нашег труда и брига.
У душевној равни кумири су оне тежње због којих заборављамо Бога и губимо благодат. Сва наша маштања и снови јесу непрекидно стварање кумира. Наша машта као уметник слика замамне слике кумира за наше страсти.
Кумир може да постане човек, страсна заљубљеност – управо то је стварање кумира. Заљубљени личи на човека који прави идоле од клада од дрвета и крхотина камења. Ове идоле које је створила његова сопствена машта, он украшава, њима се клања и служи.
Човек је образ и подобије Божије. Дата нам је заповест да волимо човека, али обожавати човека понекад до стања некаквог безумља значи правити себи кумир од гомиле меса и костију који ће се једном свакако претворити у трулеж.
Кумир може бити новац, које човек у својој обмани приписује непобедиву моћ. Кумир може да буде наука: већина научника који сматрају да се силама науке може спасити човечанство, прави од ње себи кумир који они супротстављају Богу Живом, при чему сами наступају у улози жречева овог „божанства интелекта“. Кумир може бити уметност која не служи у славу Божију, већ ради боготворења овог света и људских страсти.
Кумир за родитеље могу да постану њихова сопствена деца ради које они понекад бивају спремни да у буквалном смислу продају душу ђаволу.
На једном месту Светог Писма је написано: „Идоли су ништа“, а на другом: „Идоли су демони“. Сам по себи идол је духовна обмана, празнина, али ову празнину, овај духовни вакуум, испуњавају мрачне силе. Због тога се човек који је више везан за творевину него за Творца налази под утицајем демонских сила.
Ако се каже кратко, душевна раван друге заповести је провера сопственог срца: да ли у њему постоје прекомерна везаност или мржња који одузимају место Самог Бога у људској души, кад се сликовито говорећи, престо душе добровољно даје другом и на њега се пење невидљива звер.
Занимљиво је како су примитивни народи изображавали своје богове. Њихови идоли имају обличје чудовишта, некаквих фантастичних животиња с кљовама пруженим напред и канџама повијеним као код птица грабљивица. Уколико имају људско обличје личе на демоне с избуљеним очима, искешеним зубима, чини се да су ови идоли спремни да се баце на своју жртву и раскомадају је на делове. Идоли наших страсти су подједнако одвратни, страшни и ружни као божанства афричких племена и становника тихоокеанских острва. Ма како да их украшавамо истинско лице ових идола је немилосрдно и сурово као лице духова подземља. Они муче своју жртву, упијају се у њу својим канџама, али заслепљеној жртви се свеједно чини да су јој дражи од свега на свету. Кад за време искушења ови глинени богови бивају разбијени, и душа пада у такву тугу да јој се већ чини да је боље да умре него да види ништавност и бруку својих кумира.
Христос се не може увести у пантеон. Благодат не може да уђе у душу у којој царују страсти. Због тога заповест учи да се откида од срца оно што му је драгоценије од Бога; да се откида с болом, као што се спаљује тело оштећено гангреном.
У духовном смислу друга заповест говори о томе да људски дух треба да буде храм. У олтар се не може уносити ништа што није свештено, све то треба да буде остављено ван њега. За време срдачне молитве појављују се помисли и образи најчешће подижу главу, поново зову. И у овом смислу заповест не чини себи кумира говори о потреби да се у молитви човек одрешује и одваја од свега земаљског.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. 2 Мојс. 20, 4. – Ред.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *