УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

 

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА
 

 
Тајна послушања
 
1
 
И у материјалном и у духовном свету постоји известан непромењиви принцип који се назива структуром. Без структуре није могуће постојање: од атома до галаксије. Рушење структуре је експлозија која повлачи за собом уништење, а затим, као последицу тога, деградацију у следећим, обновљеним структурама. (Очигледан пример рушења структуре је аутономна експлозија, која сликовито говорећи избацује лошу енергију која се назива радијација.) Структура није могућа без поштовања закона међусобног потчињавања. Тако се уређује одређена хијерархија, која чува не само постојање као организацију, већ такође остварује сврсисходно уређење битија.
Још више него у материјалном свету принцип структуре је очигледан у животу духовног света. Овде од структура које су нам познате, постоје структуре анђеоска и црквена, које сједињују творевину с њеним Творцем и ове структуре представљају проводнике благодати. Нарушавање анђеоске структуре, прва катастрофа и слична експлозија која је потресла васељену био је бунт Луцифера против Бога. „Радијација“ ове катастрофе у виду греха, трулежности и смрти и даље делује у свету, све више растући за рачун воље људи, који су потчинили себе вољи сатане.
Господ је створио Цркву – старозаветну и новозаветну, попут анђеоске Цркве: с јасном структуром у којој хијерархија служи као карике које сједињују човека с Богом, својеврстан „канал“, посредством којег се благодат излива на земљу. Земаљска Црква без хијерхијске структуре није могућа. Испадање из Цркве, фактички као њено игнорисањеили декларативно у виду раскола, доводи човека до губитка благодати, дакле, средстава за спасење. Ван Цркве је истински благодатно богоопштење потпуно немогуће. Ван Цркве могу постојати само интелектуална и емоционална надахнућа, субјективни религиозни доживљаји, али не и реално присуство Бога.
У још већем степену принцип структуре и потчињености нижег вишем потребан је у монаштву. Послушање за монаха постаје као „други дах“. Ако је оно нарушено, одмах наступа агонија. Непослушање је за монаха нешто попут мале револуције, монах-непослушник укључује се у метафизичку стихију револуције – у ломљење хијерархије. Треба имати на уму да се зло ретко испољава у свом демонском обличју. Најчешће сатана прима обличје светлог Анђела, и тек касније се човек досећа да је с њим разговарала она змија која је упропастила прародитеље. Међутим ни такво прозрење не наступа увек.
Почетак револуције и раскола је најчешће завист, која се крије под осудом. Револуционари су подвргавали критици постојеће уређење поредећи га с неким умишљеним идеалним уређењем. Они су указивали на грешке, грехове и пороке, који би по њиховом мишљењу могли да буду уништени само с рушењем структуре. Ова разобличавања формално би могла да изгледају тачна, али неправда револуције се садржала у томе што су се у новим структурама зло и грех појављивали с много већом силом и револуције обично нису уништавале најгоре, већ најбоље.
У савременом монаштву раширено је мишљење да ако нема духоносног наставника човек нема кога да слуша и зато су завет послушања који се даје на монашком постригу многи склони да сматрају за архаизам. Међутим, они који се придржавају овакве тачке гледишта не могу да понуде у замену ништа осим читања светоотачких дела, и по могућности то да се човек њима руководи у свом животу. Али, књиге светих отаца су биле написане управо у традицији наследности и послушања и могу да их схвате само они који и сами живе у струји ове традиције. Схватити аскетска дела само на нивоу интелекта, „апстрактно“, није могуће. Чак ако се претпостави да је човеку некако пошло за руком да схвати мисао светих отаца (што у ствари сматрамо немогућим) свеједно без помоћи благодати она не би могла да буде оваплоћена у живот: једно је знати, а имати снагу да човек то испуни је нешто сасвим друго. Због тога нисмо видели ниједног монаха који живи по својој вољи и притом напредује у духовном смислу.
Може се правично указивати и на недостатке манастирског живота, на слабости игумана, на грешке наставника, али биће највећа заблуда ако будемо сматрали да ће ови недостаци ометати наш духовни живот или нас лишити спасења. Послушање неправичном игуману је слично послушању роба-хришћанина злом господару које одобрава апостол Павле,[1] док као узроци непослушања монаха служе његова умишљеност и гордост; притом непослушање прати експлозија страсти, са свим последицама које могу да се појаве, можда не одмах, али ће се открити сигурно. Свети оци су изражавали смелу мисао да у начелнику међу потчињенима присуствује Христос (разуме се, не у греховним делима овог начелника, која могу да постоје, већ у самом принципу структуре). Излазећи из послушања монах самим тим понавља грех сатане.
Данас многи мисле да се више не може живети у манастирима, треба седети у својој соби и молити се Богу. Међутим, може ли човек само својом молитвом да победи страсти? Неки кажу да остајући у свету човек може да изабере себи наставника и да га слуша. Међутим, наставник не може да замени манастир. Спасење и заједничарење у благодати – јесте само битије, и чак је и лош манастир у овом смислу много бољи од света. Опет настаје противречност: људи не иду у манастир или одлазе из њега зато што више нема наставника и истовремено сматрају да се наставници могу наћи у свету… Међутим, пре свега треба тражити благодат Божију, која једина може да победи грех. Човек који је препуштен сопственим снагама не може да победи грех. Истински духовни живот може бити саграђен само на темељу смирења. И овај темељ све време треба да се продубљује и учвршћује: само у смиреном срцу делује Бог, само смиреном Он показује Своју силу. Код отаца постоји сентенца: „Бог слуша послушног.“
Критика манастирског живота, чак и ако је формално исправна, заснива се на умишљености човека који сматра да духовни живот разуме боље од игумана, епископа, патријарха. Притом се оно главно што човеку манастир даје на изестан начин игнорише и заборавља. Често монах који живи у свету постепено постаје духовно диваљ, оставља своје молитвено правило, а затим заборавља и на Исусову молитву. Неки од отаца су такође изражавали мисао да више нема духоносних наставника, али нико од њих није говорио да због тога треба потпуно укинути манастире – бацити се из оштећеног брода у отворено море. Изнад манастирског живота може бити само отшелнички живот, али је и за њега потребна припрема у манастиру.
Неки ропћу зато што их игумени терају да много раде физички и што им због тога мало времена остаје за молитву. Међутим, онај ко хоће да се моли наћи ће начин да сједини молитву с радом. У крајњој линији, за време практично било ког посла може се читати Исусова молитва или се могу изговарати макар две речи: „Господи, помилуј.“ Искреном послушнику даје се на дар срдачна молитва, а непослушни „аскет“ је никада неће стећи. Не слушајући игумана он не слуша Христа, зато речи молитве остају без одговора.
А како често непослушање потиче од повређеног самољубља! Кад би расколник добио у Цркви висок чин, он би погледао на њу другим очима. Можда се ово не односи на све расколнике, али на њихов знатан део. Знамо људе који су отишли у раскол због тога што нису добили обећану парохију, што су остали у тешком материјалном положају и нису поднели ово искушење; други су безуспешно хтели да се домогну епископског чина, а затим су решили да се „освете“ направивши раскол. Видели смо како су неки остављали обитељ како би се настанили у близини својих духовних отаца: жене поред мушких манастира. Међутим, ништа добро из тога није излазило. Само човек који је заражен духовном гордошћу може да мисли да ће његово присуство и разговор заменити монахињи манастир. Овакве самовољне „заједнице“ се обично одликују духовним нередом, атмосфером нервне егзалтације која у њима влада и често – хистеричношћу. Духовни отац у том случају за чланове заједнице постаје у дословном смислу те речи центар њиховог живота и често само послушање сличним наставницима постепено нестаје смењујући се љубомором и супарништвом.
Да, заиста је за време револуције и касније атеистичке диктатуре, кад су манастири били затворени и опљачкани настала потреба за постојањем својеврсних скривених манастира у свету, управо у виду заједница. Међутим, монаси су се у њима осећали као да су одведени у вавилонско ропство: псалам На рјеках Вавилонских, тамо сједохом и плакахом…[2] одражавао је њихово стање. А одлазак из манастира у наше време нипошто није оправдан.
Преподобни Симеон Нови Богослов пише о благочестивом младићу који је у свету, оптерећен многим и сложеним пословима управника имања достигао благодатну молитву; међутим, прошло је неко време и овај човек који је изазивао дивљење у преподобном Симеону својим скривеним подвижништвом и ноћним молитвама постепено се охладио, заборавио је своју некадашњу љубав и био је сличан безумнику. Преподобни Симеон објашњава ово тиме што га је благодат звала у манастир, али је он закаснио не послушавши је. Занимљиво је да је овај човек имао старца којем се обраћао, али ни то му није помогло. Свет је постепено освајао његову душу као што услед дуготрајне опсаде на крају крајева пада тврђава опкољена са свих страна.
Због чега савремени монаси кажу да нема духоносних стараца? А зар се с данашњим старцима не може спасити, иако их људи снисходљиво не називају старцима већ „старијим људима“? Такви монаси сматрају да би их духоносни старци узели на своје руке и понели у Небеско Царство, односно да би им олакшали пут. Међутим, то није тачно. Некадашњи старци би им дали таква правила да је веома тешко да би они могли да их издрже, а древним аскетима би таква правила, напротив, изледала као необично снисхођење. Савремени старци управо одговарају нивоу савремених монаха, а машта о повратку онога што је отишло у прошлост је романтика, и као свако маштање уопште – од ђавола.
Господ награђује послушне монахе духовним даровима ради њиховог послушања, укључујући непрестану молитву – ову монашку радост. Послушан у многобројним пословима може имати унутрашње тиховање, а непослушног ће чак и у усамљености непрекидно колебати бура помисли. Зато, нека не забораве монаси да је послушање било и остаје подражавање Христу, а непослушање је подражавање нашем древном непријатељу. Преподобни Јован Лествичник заповеда игуманима да трпе сваку немоћ братије осим напослушања, које је погибељно, како за самог човека, тако и за оне који су поред њега. За непослушног је заповедио да се истера из манастира, као што су били истерани из раја наши прародитељи, како би му се омогућило да кроз невоље постане свестан свог греха и покаје се.
 
2
 
Запамтио сам следећу слику: контејнеру прилази старац и претура по њему штапом. Он налази комаде хлеба, остатке хране и пажљиво их ставља у торбу, а затим их односи. Судећи по цртама његовог лица, по тужном изразу његових очију, по његовим покретима, по целом изгледу у којем су још увек приметни трагови некадашње благородности, он припада оним унесрећеним људима који су постали непотребни у наше сурово и меркантилно време. Знам да ово нипошто није некакав изузетно редак случај, да многи представници интелигенције, чак и научници, оставши без средстава траже како да се прехране на депонијама, а неки умиру од глади.
…Ми живимо у време духовне глади; нарочито оштро ово осећају монаси. Разрушене су традиције ранијег монаштва, често манастирима управљају неискусни људи, често „старцима“ сматрају оне који сами још нису прошли у потпуности монашким путем, нису савладали своју гордост. У манастирима се чује немушти крик: „Гладујемо!“ Многи мисле да је једини пут читати светоотачке књиге и по могућности се руководити њима. Међутим, овај пут је опасан.
Основа монаштва је смирење, оно што гледа и на шта може да се смилује Бог. Књиге не дају смирење. Оне обогаћују разум, оне могу да надахњују душу, али су попут туристичке карте. Човек може да проучи ову карту, али да не крене путем, да не крочи ни корака. Сви смо ми дубоко пали грешници, али гордост и лукавство чине за нас невидљивим сав бездан нашег пада. Само светлост смирења обасјава њене дубине, само истински подвижници виде да дно њихове душе личи на паклено дно.
Ми живимо у стању незнања. Још су древни мудраци рекли: „Спознај самог себе“, међутим, без благодати ово нису могли да учине. Сликовито говорећи, наша душа, јединствена и проста, је за наш разум нешто попут куле подељене преградама. Разум обично види само горњу просторију и не зна шта се дешава на доњима. Непријатељи, демони, су можда већ давно направили лагум, продрли у ову кулу, заузели њене унутрашње просторије, а разум то чак ни не подозрева. Он је стражар који види само спољашње; он мисли да је све мирно и добро, све док се непријатељ не појави у горњој просторији, међутим, тада по правилу бива већ касно и разум постаје беспомоћни заробљеник страсти које су се побуниле, као цар којег су бунџије изненада ухватиле и оковале.
Монаштво је предање, попут литургијског предања, које сам човек само на основу књига не може да доживи. Разум се не смирава од знања, чак ни духовних. Напротив, немајући основу у виду послушања он је склон да се горди и поноси овим знањима и често почиње да личи на змију која и нектар цвећа претвара у пакао.
Свети оци су учили: „Благодат се враћа оним путем којим је напустила човека.“ Сви смо ми пали у Адаму кроз његово непослушање Богу, зато је основа наших грехова – наша развраћена, непослушна воља. Она може бити исцељена само послушањем: послушањем Цркви, послушањем хијерархији, послушањем духовним руководиоцима; у њима ми показујемо послушање Христу. Послушање рађа смирење. Смирење даје благодати могућност да делује у човековој души и тада човек види у каквој страшној опасности се налази, какве се отровне змије гнезде у његовом срцу, какве страсти, налик на чудовишта се тамо крију: један пустињак је говорио да види сатану који седи у његовом срцу као на трону. Међутим, благодат не само да нам показује наш грех, она га такође везује. Подвижници су безусловно тврдили да човек није у стању да победи грех својим силама, као што дете није у стању да савлада џина, да грех може бити побеђен само благодаћу Божијом. Силног (палог првоанђела) може да победи и веже само Онај Ко је јачи од њега.[3] Зато монаси нашег доба имају само два пута: или да „умру од глади“, односно да буду побеђени својим страстима и да их демон превари или да се задовоље оним оскудним „остацима“ с „пира“ светих отаца који су се сачували за нас, и оним „остацима“ монашког предања које још увек постоји.
Чак ће и због послушања руководиоцима који не поседују у потпуној мери неопходно искуство Господ дати смирење – ово царско богатство монаха. Значи, човек неће изгубити своју награду. Наши руководиоци нису сишли с неба, нису дошли код нас са страница патерика, они су из овог отрованог света, зато треба да им будемо захвални због тога што су онакви какви јесу.
Сећали смо се оних људи који су се изненада претворили у просјаке: они који нису умели да савладају своју гордост и стид умрли су од глади, а они који су се смирили нашли су себи храну у контејнерима и остали живи. Промисао Божји је благ и правичан. То значи да смо недостојни бољег, а могуће је да га просто не бисмо понели.
Нека наше поређење никоме не изгледа увредљиво. Не говоримо буквално о људима, већ о времену, о овом свету, који је у потпуности натопљен „радијацијом“ греха, о земљи која се из духовног Едема претворила у пустињу, спаљену огњем људских страсти. Они који у наше време иду ка Богу пролазе кроз овај огањ, пливају кроз море отрова. Они се не пореде с ранијим оцима, кроз њих више не тече, већ као да капље благодат, међутим и ова благодат је довољна за спасење човека, само ако марљиво буде скупљао сваку капљицу, као што човек изнемогао у пустињи скупља росу с камења.
У Цркви постоји седам Тајни. Међутим, за монахе постоји осма Тајна – послушање. Можда наше време човеку даје могућност да се још дубље смири: слушати духоносне оце је лакше него људе с очигледним немоћима, али онај ко их слуша ради Господа, ко види у њима „карике“ Цркве Христове добиће награду зато што се није гадио чаше живота с напитком бесмртности која није направљена од сребра, већ од олова. Свети оци су учили: „Послушање је изнад поста и молитве.“ Усудићемо се да кажемо да је послушање изнад саме љубави, јер је љубав без послушања само душевно осећање, љубав без смирења је глас скривених страсти. Послушање рађа смирење, смирење – покајање, а покајање – љубав, али не ону љубав, која се може емоционално доживети или представити у уобразиљи, већ прозрење духа, који созерцава лепоту образа Божијег у сваком човеку.
Почетак послушања је неосуђивање и повиновање. Његова средина је неверовање себи, стремљење ка одсецању своје воље како у великом тако и у малом. А бесконачни крај је осећање радости и спокоја, осећање истинске слободе и истовремено страх: да се у било чему неприметно не би испољила наша пала воља са својим скривеним страстима. Тада је човек спреман да се повинује чак и малом детету, само да се не повинује себи.
Они који кажу да се данашњи неискусни наставници, да се данас игумани манастира више баве спољашњим него унутрашњим животом, да немају кога да упитају за савет, бирају за своје наставнике себе саме, односно свој горди ум и распаљене страсти. А овим „наставницима“ управља са своје стране невидљиви „старац“ који се зове ђаво.
Монашки живот је у току читаве хришћанске историје ишао у таласима, доживљавајући плиму и осеку. Ако се монах буде налазио у послушању, чак и код наставника који није веома искусан, али је православан, може се научити (чак и на његовим грешкама) духовном разликовању добра и зла и човек може сам да постане искусан старац. Зато они који тугују и жале се на унутрашњи пад монаштва нека не траже прозорљиве старце, већ нека постану искрени послушници и можда ће управо то и бити почетак духовног препорода. Више од тога, за искрено послушање монаха, за њихову кротост сличну жртви Господ ће дати мудрост њиховим наставницима.
У сваком непослушању садржи се понављање Адамовог греха, а у послушању – образ Христа Који се за нас разапео.
 
3
 
Чин монашког пострига у многоме подсећа на погреб. Монах умире за свет. Он као да унапред објављујући свеопште васкрсење треба сад да живи животом духа, оним животом у којем се одражава тајна будућег века. Ако је монах мртав за свет жив је за Бога; ако је жив за свет, мртав је за Бога. Ка смрти света постоје два пута. Први је – тиховање у пустињи, које је за нас готово немогуће. Други је послушање у којем умире покварена воља монаха, овај извор греха. Ако монах није целог себе предао на свецело послушање значи да није умро за свет и да је у суштини само неки „монахолики“ мирјанин, који као и раније живи у смраду својих страсти и гордости. Без послушања чак се и спољашњи подвизи претварају у храну сујете и гордости и он их чини сматрајући распаљену умишљеност ревношћу по Богу. Оваква ревност се обично завршава падовима, који бацају гордог у униније и очајање, али га ретко уразумљују. Он као Сизиф из мита подиже камен на врх планине, а овај пада и котрља се наниже.
Друга последица непослушања је немарност. Човек се постепено хлади остављајући монашке обавезе, живи у лењости и страстима, гледа на монаштво као на „професију“ која му даје средства за живот, и навикава се на мисао да се у данашње време другачије не може живети. Монаштво захтева обуздавање жеља душе и тела, успостављање контроле духа над њима. Душа поседује способност мишљења (али на нижем нивоу), могућност расуђивања и суђења, која уопште није духовно знање, већ напротив често ступа у противречност с њим). Зато монах кроз послушање треба да одбаци овај душевно-плотски разум. Ако монах сам доноси одлуке упркос саветима и благословима свог наставника он припада свету. Уздање у свој душевни разум већ представља пад. Овде се лажно знање супротставља вери – подвигу душе. Због тога монах не треба да тражи земаљску мудрост, већ да ограничи мирска знања нужним и чак и у читању духовних књига треба да се руководи благословом наставника.
Друга страна душевно-плотског разума је уобразиља. Она се нарочито испољава у уметности. Зато монах световну уметност треба категорички да одбаци, тим пре што је образно мишљење још више него логичко повезано с нашим страстима. Монах, који се жудно диви земаљској лепоти не види духовну лепоту. Гледати на лепоту природе дозвољено је само ради одмора, у виду паузе између молитве и рада, као снисхођење човековој немоћи. Код светих отаца нема оног усхићења природом видљивог света које називамо естетизмом. Понекад код њих можемо да нађемо речи о томе, да ако на земљи погођеној грехом постоје само одбљесци истинске лепоте, како онда предиван мора бити Творац. Међутим, овде треба подизати ум од нижег ка вишем. Монах који се диви изласку и заласку сунца, цвећу и прозрачним струјама реке или ослушкује појање птица које обузима његово срце до заборављања молитве изгубио је осећај небеске лепоте, он је жив за свет којег се одрекао у монашком постригу.
Онај ко живи у послушању једва-једвице се дотиче земље, послушање као огњена стрела стоји између овог света и његове душе. Само кроз послушање човек може да уђе у своје срце, иначе ће страсти као црна тешка завеса учинити срце непробојним за ум, а ум, оптерећен тежином сопствених помисли и световних знања, са своје стране, неће моћи да уђе у срце као што дебела полутка не мође да прође кроз уска врата. Послушање ослобађа ум од земаљског терета, чини га оштрим као нож. Послушање као вода гаси ватру страсти у људском срцу, зато се код послушника ум и срце брзо сједињују у Исусовој молитви.
Име Исуса Христа је Љубав. Међутим, Он има још једно скривено име – то је Смирење. Зато смирено срце немо зове Христа и Христос улази у то срце као у Своју обитељ. Преподобни ава Исаија је на поуку монасима писао: „Ја сам попут птице коју је ухватио дечак и којој је нитима везао ноге. Кад дечак попусти нити птичица прхне мислећи да се ослободила. Међутим, дечак затеже нити и поново баца птичицу на земљу.“ Ово треба да имамо на уму сви ми кад нам се чини да смо „слободни од страсти“. Само послушање – искрено, стално и свецело може да раскине врпцу посредством које нас демон држи везанима. Светитељ Јован Златоуст тврди, наизглед чудну ствар: да је онај ко даје милостињу просјацима ради Христа изнад оних који су чинили добра дела Христу за време Његовог земаљског живота. Речи Христа су биле слатке, Његов лик предиван, Он је чинио чуда, а овде човек види просјаке – прљаве, смрдљиве и ружне, али им чини добро ради Христа и његову милостињу у овим просјацима прима Сам Христос. Зато, слушајмо наше наставнике – такође ради Христа – не обраћајући пажњу на њихове немоћи и недостатке и можда ће овакво послушање имати већу вредност него послушање ангелоподобним старцима који су имали дар чудотворства.
Монах који није у послушању већ је лажљивац против својих монашких завета. Његова душа не може да васкрсне са Христом, он удише ваздух света овог и зато му монашки живот не даје радост и опитно осећање благодати. А он, не схватајући то, грди своје наставнике и тугује што се није родио пре хиљаду година.
 
4
 
Преподобни Јефрем Сирин пише да је најјаче оружје у борби с демоном смирење, али се оно кује на наковњу послушања. Често људи који не схватају тајну послушања прочитавши у књигама о томе како су се речи стараца испуњавале, како су савети дати ученицима многе спасавали од несрећа иду код неког познатог монаха с једним циљем: да се успешно остваре њихови свакодненви послови и оно што предузимају. Узимају благослов – нешто као осигурање – и питају га за будућност, као гатару или астролога. Ово се чини без покајања и жеље да човек исправи свој живот, без одлучности да одсече своју вољу, која као преграда стоји између Бога и човека, то чини у суштини само зато да његово домаћинство буде јаче. Овде није присутно послушање, већ искушење: од наставника се захтева гаранција да ствар неће пропасти и буквално с неким насиљем се од њега откида благослов.
Међутим, старац није пророк и није гатара, онај ко долази код њега добија одговор по свом сопственом срцу и „неправилан“ одговор му служи као казна. Први услов за благослов у духовним и свакодневним стварима је поверење у наставника (пре свега духовно поверење које треба да се испољава у целом животу), унутрашња веза која постоји између духовног оца и чада и спремност да човек не послуша ради светске користи, већ ради Господа. Од стране наставника услов за овакву везу је чисто православље, жеља свог спасења и спасења својих чада, немање личне користи везане за одговор и молитвено стање. Онај ко је дошао код старца пита га, старац пита Бога, а Бог даје одговор по срцу духовног чада или посетиоца. Ако наставник чује у својој души тај одговор, он говори, шта треба чинити. Често одговор не одговара ономе ко је поставио питање, њему се чини да га је наставник неправилно схватио да је недовољно детаљно објаснио стање ствари и уместо да прими прве речи као оне које су му речене од Господа он почиње унутрашње да се противи – да објашњава, допуњује, препричава поново, као да наводи старца на жељени одговор.
А старац је као и сви људи човек грешан, само што је он, сликовито говорећи више од других свестан своје греховности и недостојности пред Богом. Дух говори тихим гласом и старац мора да чује овај шапат у свом срцу; од најмањег противљења глас Духа понекад одмах умукне: старац гледа у своје срце, а тамо више ничег нема. Ово противљење онога ко је поставио питање већ је раскинуло везу између њега, старца и Бога. Кад испадне једна карика распада се цео ланац. Најбољи и најтачнији одговор у том случају је: „Не знам.“ Старац заиста више не зна. Чак и на самом почетку наставнику који види своје сопствене немоћи тешко је да каже: „Кроз мене ти говори Бог“, он одговара са страхом и опрезом, премда осећа у себи извесну сигурност. Један од услова дејства благодати јесте спремност од стране онога ко поставља питање да прихвати све што буде чуо, а показана сумња или тајно неповерење лишавају наставника таквог ослонца.
Међутим, често посетилац не схватајући све то наставља да поставља питања и ако старац одлучно не одбије да настави сличан разговор, сам ће сигурно од благодатног просвећење прећи на људска расуђивања, од унутрашњег – на спољашње, и овде као човек ни на који начин није осигуран од грешака пошто су његова знања ограничена. Међутим, понекад чак и уз дејство благодати ствар коју је човек замислио нема успеха управо због тога што би она за њега била некорисна или превремена или би повукла за собом духовне губитке. Међутим, ако постоји послушање човек не бива остављен, само, рећи ћемо овако, Господ отвара пред њим друга врата.
Сад размотримо ово питање на вишем нивоу. Шта даје монаху манастирско послушање? Прво: одсецајући своју вољу пред старцем он се учи да одсеца страсти и испуњава вољу Божију, која се садржи у заповестима и монашким заветима. Друго: остављајући старцу право да доноси одлуку уместо њега монах не може да се горди успесима у свом духовном животу, јер их приписује старцу, на тај начин се ослобађа два духовна лопова – гордости и таштине. Треће: дајући право одлуке старцу он се избавља од многих сумњи, недоумица, брига, од помисли које се међусобно боре, које исцрпљују човеков ум и прљају његову молитву. Четврто: пребивајући под руководством послушник не може да падне у очајање или тугу, који представљају обратну страну гордости знајући да се за њега пред Богом заступа старац. Пето: монах осећа радост, јер благодат чува његово срце, а ако у нечему и згреши ране које задобије брзо се зацељују. Шесто: ученик који се налази у посушању јесте наследник дарова старца. Седмо: искрено послушање свети оци пореде с разапињањем. Осмо – оно од чега смо почели: послушање доводи до смирења, а смирење је основа свих хришћанских врлина, укључујући и највишу од њих – љубав.
Ђаво устаје против послушања са свом својом силом и лукавством. Он показује ученику непостојеће или постојеће грехове старца, само у последњем случају, увек у изопаченом виду као кроз увеличавајуће стакло. Ако је ученик стекао благодат рећи ће: „Више верујем старцу него својим ушима и очима, јер се оне често варају.“ У другом случају мора да каже: „Мој наставник је грешан, као и сви људи, али сила Божија в немошчи совершајетсја[4]. Грехови су његова ствар, он одговара за мене, а не ја за њега; он ми је послан ради мог спасења, односно врши у односу на мене службу Анђела-чувара; само је овај бестелесан и безгрешан, а наставник је човек у телу, зачет као и сви људи, у греховима рођен, као и сви људи, у безакоњу, под јармом првородног греха.“
Ђаво почиње да говори да наставник неправилно руководи. На то треба одговорити: „Слушам човека ради Бога.“ Ђаво сугерише ученику: „Старац те не воли, он те презире, он се уопште не брине за твоју душу, он те просто трпи.“ На ово треба одговорити: „Истинска љубав није мажење, она је скривена као и све хришћанске врлине. Највеће испољавање старчеве љубави је молитва за мене.“
Ђаво подсећа послушника на сурове речи које је наставник рекао и сугерише да су оне неправичне. На то треба рећи: „Значи, наставник ми видећи моју болест даје горке лекове.“ Ако наставник чак и истуче послушника, овај треба да се држи мисли да наставник није тукао њега, већ је руком или штапом терао демона.
Ђаво каже: „Сам твој старац је немаран и теби не даје благослов на подвиге и на тај начин омета твоје спасење. Сам не подражава светим оцима и теби не дозвољава.“ На ово треба одговорити: „Висока кућа без чврстог темеља се брзо руши.“
Ђаво каже: „Боље је читати књиге него слушати грешног човека.“ На ово треба одговорити: „А зашто се ти, ђаволе, не бавиш књигама него трчиш по целом свету и сад искушавајући ме, хоћеш да ме одвојиш од мог наставника и сам да постанеш мој старац?“
Ђаво каже: „Колико је унаоколо много духовнијих монаха и свештеника који су више напредовали! Зашто си изабрао једног од најнекориснијих? Промени га за бољег!“ Не треба се повлачити: „Променићу старца ако он изда Православље или ми нареди да учиним блуд. Нека су други бољи од њега пред Богом, ја нисам судија, али верујем да ће за послушање благодат надоместити оно што недостаје, а ти сатано, иди од мене: тебе је Господ назвао лажљивцам и човекоубицом.“[5]
Међутим, дешава се да ђаво и без било каквих речи убацује у срце послушника несхватљиву злобу и одвратност према старцу. Тада то треба исповедити свом наставнику, молити га за молитве и знати да је то огњено искушење које треба преживети. Треба рећи: „Да послушање није тако спасоносно, ти, сатано, не би улагао толико напора и труда да ме одвојиш од старца. Твоја искушења су ме само убедила колико је теби, мом непријатељу мрско моје мало послушање.“
Без послушања монаштво није могуће, као живот без дисања; послушање је дах монаха. Без послушања монах се по мало чему разликује од мирског човека. Једног преподобног старца философи у питали: „Ви проповедате сиромаштво и ми презиремо богатство, ви учите о чистоти и ми се клонимо разврата. Која је разлика између нас?“ Преподобни је одговорио: „Ви верујете у себе, а ми немамо поверења у своје помисли, већ се уздамо у Бога.“
Оно о чему овде говори преподобни стиче се само послушањем. Зато монах који није одбацио своју вољу може да достигне степен философа, али не спознавши тајну и силу послушања никада неће постати истински монах.
 
5
 
Како стећи благодат? Овде нећемо говорити о благодати као о присуству Божанске силе у црквеним Тајнама, већ о томе како да човек стекне благодат у свом свакодневном животу. Господ је удахнуо у лице Адама дах живота, од самог тренутка кад је створен Адам је већ био причесник Божанске благодати – овог даха Божанства.[6] Благодат је она Божанска сила која се од вечности излива из бића Бога и чини човека причесником Божанске светлости и новом тварју. Као што је већ било речи, благодат се враћа човеку оним путем којим је отишла. Другим речима, човек мора да се бори с оним грехом због којег је изгубио благодат.
Први грех који је погодио нашег праоца и који прелази из генерације у генерацију са све већом силом јесте грех гордости. Ово је она непромењиво висока оцена коју човек даје себи, макар у дубини своје душе. Он може да глуми смирење. Може да говори смирено, али ако се не смири заиста, у осећање срца, он ће и остати гордељивац, премда навлачи маску смирења.
Други грех Адама било је непослушање Богу, жеља да сам постане „као Бог“,[7] жеља не слободе у Богу, већ слободе од Бога. Зато, да би стекао благодат човек треба да се научи послушању. Ово је послушање пре свега Цркви (а кроз Цркву – јеванђељским заповестима), а затим послушање у свету: послушање код куће, на послу, једном речју, послушање свима. То је свест о свом месту у Цркви, у друштву, у породици. Господ је створио свет као хијарархијски, нижи се у њему потчињавају вишем. Лажна слобода је робовање сатани. Извор зла, демона, Јеванђеље назива лажљивцем и оцем лажи. Савремено човечанство је напојено лажју, као сунђер водом. Свуда видимо игру и превару који су постали тако уобичајени да се прихватају као природна норма живота. Човек иза лажљивих речи крије своје истинске мисли и уопште не усклађује дела с реченим, без обзира да ли је то пријатељско обећање или заклетва. Речи су за савременог човека постале ђубре, луковина. Лаж омета молитву. Лажљивац не може да сједини ум са срцем. Један од древних мислилаца је рекао: „Да би змија ушла у свој брлог мора да се исправи.“ Лажљиви ум стално прави неке врлудаве покрете. Срце за њега остаје затворено, а срце је оно место где се човек среће с Богом, ступа у општење с Њим. Већ смо говорили о томе да је ђаво назван и човекоубицом. Кад човек губи Бога он губи љубав. Испоставља се да се налази у власти страсти, у другом човеку види свог супарника и непријатеља. Зато је он сам човекоубица у својим помислима и речима, које избијају из њега на површину као бујице лаве из вулкана.
Човеку је био дат избор: да чува девственост или ступа у брак како би имао потомство, а он је измислио и изабрао нешто треће: блуд уместо брака и брак без потомства. Зато су главни путеви којима нам се враћа благодат, својеврсне „двери“ душе: смирење, послушање, истина, милосрђе и целомудреност: смирење пред Богом, послушање Цркви, истина као јединство речи, мисли и дела, милосрђе у односу на људе, целомудресност у односу на своју сопствену душу.
Међутим, како стећи ове добродетељи, како истерати страсти из свог срца? Одговор је један: вратити се самом себи, повратити се од овог света, а затим ићи од себе ка Богу. На овом путу ум треба да изабере кратку молитву и као да закључа себе у мало речи. Молитва има два дејства: она преграђује пут бујици утисака спољашњег света и окреће душу ка Богу.
Наш праотац је требало да чува Едем као брижни баштован свој цвећњак, али је згрешио, био је истеран, попут лукавог, односно неверног слуге. Ми треба да испунимо исту ову заповест: чувај и обрађуј[8] у односу на тајанствену башту наше душе. Ова башта је зарасла у чичак и коров. Ум, враћајући се срцу молитвом постепено чисти срце. То је главно духовно делање човека.
Духовна знања се човеку откривају онолико колико је он покорио себе вољи Божијој. Још је цар Соломон писао да премудрост може да обитава само у целомудреном срцу.[9] Светска знања сама по себи не чине човека мудрим. Она му само дају спољашњу образованост, испуњавају његово сећање информацијама, а заједно с тим остављају да у његовој души мирно живе грехови и страсти. Свет је изгубио сећање на духовну мудрост. Он тражи мудрост земаљску, људску, која је свега фалсификат, сурогат.
 
6
 
Шта значи благослов? У буквалном преводу то је блага (добра) реч која носи у себи ону Божанску силу која се назива благодаћу. Одбачен благослов је одбачена благодат, то је унутрашње противљење Богу, то је тајна борба људске воље с вољом Божанском и зато благослов одбачен или неиспуњен због заборава постаје препрека, као камен спотицања на човековом путу. За неиспуњеним благословом следи казна; она може наступити одмах или након много година. Међутим, пре или касније сигурно ће задесити човека. Она може да се испољава у различитим облицима: у несрећама, болестима, неочекиваним моралним падовима, несрећама које га прате. Међутим, најстрашнија казна је – хлађење према духовном животу и стање унутрашњег мртвила.
Ако се послушањем одсеца глава змије – гордости, која лежи у дубини људског срца, онда је непослушање храна којом се храни ова мрска гадост, окупаторка људске душе. Непослушање је поље на којем расту отровне траве: умишљеност, таштина, надменост и властољубље; оне гуше и убијају цветове покајања и молитве. Говорећи савременим језиком човек кроз непослушање „програмира“ свој сопствени пад. Зато су старци последњих времена веома опрезно давали благослов плашећи се да ће остати неиспуњен, и бити попут таласа који се скотрљао назад од обале, да ће одбацити човека назад – од Христа ка демону. Старци често говоре изокола дајући човеку могућност избора, али истовремено довољно јасно како би човек који то жели могао да схвати како да поступи. Неки одговарају примерима, као причама, други облаче благослов у форму савета. Често старци осећајући да њихов благослов неће бити испуњен одговарају: „Не знам.“ Било је стараца који су смело говорили: „Ја ћу се помолити, а ти ћеш добити одговор у околностима свог живота.“
Подсетићу да старац није астролог, који погађа будућност по звездама. Он осећа шта је потребно за човеково спасење и у неким случајевима – за његову земаљску срећу, али он уопште није дужан да решава сва свакодневна питања и проблеме, нарочито у наше време кад су лаж и лицемерје постали практично животна норма у односима између људи. За њега је немогуће да благослови човека да буде лицемеран, да говори неистину и томе слично, а захтевати истину у одређеним ситуацијама значи благословити на мученички подвиг, за који ни из далека нису сви способни.
Овде је присутно искушење за самог старца. Он не може да благослови нечиста средстава: то ће бити увреда самог благослова. Благословити да се не одступа од истине без обзира на све спољашње последице, нарочито ако човек има породицу, значи рећи неискусном пливачу да плива узводно уз реку. Постоји само један излаз: сам човек треба да се измени. Међутим, измене се ретко дешавају брзо, потребни су дуготрајни труд и молитва. Зато се старац труди да постепено доведе човека до исправног решења и не жури с благословом. Мало је добити одговор од старца. На овоме се благослов не завршава. Између старца и човека који му се обратио настаје невидљива духовна веза. Ова веза не сме да се прекине са завршетком било ког посла за који је наставник упитан, већ треба да остане за читав живот. Ако је човек послушао наставника он га неће заборавити, већ ће почети да се моли као за рођеног. Ако пак, упитавши није послушао, његово име као да се брише из старчевог сећања и испада из молитве.
Непослушник је за учитеља „страно тело“ које душа одбацује. Зато наставника и ученика у духовном животу не дели растојање, већ непослушање. Многи се налазе поред старца, срећу се с њим свакодневно и не постају бољи, већ гори. Они не схватају да је благодат духовни огањ и да се према њој треба опходити опрезно; ова ватра их не загрева, већ пали. Код њих се рађа супарништво, љубомора, не духовна, већ телесна везаност, они узнемиравају наставника свакодневним пословима мислећи да ће му угодити. Овде на снагу ступају људске емоције, заоштрава се осећање гордости (хвалисање: „каквог духовног оца имам“ и т.сл.). На крају ови људи не само да не стичу никакву корист, већ губе чак и оно што су имали.
Господ је рекао да се сав закон и пророци налазе у две заповести – о љубави према Богу и о љубави према људима.[10] А овде сећање на Бога постепено слаби, човек постаје некакав кумир, и љубав се такође хлади, појављује се завист, недобронамерност, танана клевета упућена од једног човека према другом и томе слично. Заборавља се главно: да је наставник – путовођа ка Богу, он треба да одреди какве преграде стоје између људске душе и Бога и да му помогне да их савлада. Зато наставник није дат за разоноду, ради „комфора“, није дат за многословне беседе, ради тајног супарништва, већ ради спасења.
Искрени послушник је увек са старцем, чак и ако их дели на хиљаде врста. Већ смо рекли да молитва наставника има посебну силу у односу на онога ко чува послушање. Међутим, постоји још и неки највиши степен испољавања овог закона духовног живота: кад послушник чује у својој души одговор старца на растојању. Међутим, то ни из далека није наша мера.
Постоји још једна карактеристична црта: прави послушник је увек незадовољан собом, у смислу да увек сматра своје послушање недовољним. Он види у њему много грешака и мана, које треба исправљати, он види како се у чисти поток послушања меша муљ његове самовоље и грехова. Само послушање, као и све добродетељи, нема краја и конца, оно открива човеку пут ка сталном усавршавању. Међутим, људи који говоре о свом беспоговорном послушању као да се хвалећи пред собом и другима делањем којем су тек приступили – као да су наводно овладали овом врлином у потпуности и испунили подвиг самоодрицања, ови људи, не видећи своје грехове и несавршенства изненада падају, одбацујући свако послушање и напуштају свог духовног оца, којем су се ватрено клели да ће бити одани. Или пак постепено почињу да крију од њега своје грехове и прелазе на некакво млако лицемерје. Истински послушник осећа радост због одсецања своје воље, али истовремено види да је још увек није одсекао до краја, да тако много рада предстоји. Истински послушник доживљава као губитак, ако чак и мало, ако и за длаку, одступи од воље старца и каје са за то као за свој пад.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Уп.: Еф. 6, 5-7; Кол. 3, 22; 1 Тим. 6, 1; Тит. 2, 9. – Ред.
  2. Пс. 136, 1. – Ред.
  3. В.: Мт. 12, 29. – Ред.
  4. Уп.: 2 Кор. 12, 9. – Ред.
  5. Уп.: Јн. 8, 44. – Ред.
  6. В.: 1 Мојс. 2, 7. – Ред.
  7. В.: 1 Мојс. 3, 5. – Ред.
  8. Уп.: 1 Мојс. 2, 15. – Ред.
  9. В.: Прем. 1, 4. – Ред.
  10. В.: Мт. 22, 37-40. – Ред.

Коментарисање није више омогућено.