НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

 

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА
 

 
Псалам 115
 
Вјеровах, тјемже возглаголах… (1)
Веровао сам у то да ме Бог чује, да ми је Он тако близак као моје сопствено срце. веровао сам да ће Ме Господ чути и испунити моју молбу.
Кад се благодат дотиче човекове душе вера постаје стварност и стиче силу поузданости где нема места колебањима и сумњама.
Постоје различити степени вере. Једна тврди о постојању Бога, друга живог Бога созерцава. Вјеровах – значи моја душа је осетила Бога, угледала Га је посебним духовним прозрењем, а затим су почела да говоре уста. Словенска реч возглаголах се не може превести као „говорио“ или „рекао“: превише су слабе и немоћне у овом случају руске речи. Возглаголах – то је вапај срца, оваплоћен у речи, то је емоционално самоизражавање душе, то је звучање у говору његових скривених струна. Возглаголах – овде срце као да се слива с речју која се изговара. Возглаголах личи на бујицу планинске реке која је сломила преграде лета, само се тамо струје воде устремљују наниже по брзацима, а овде је вапај молитве устремљен од земље ка небесима, узноси се на горе.
 
…аз же смирихсја зјело.
Молитва је постала узвишена управо зато што се душа дубоко смирила и изједначила себе с прахом. Кад човек смирава себе Бог га узвишава; кад човек узвишује себе Бог га оставља и он постаје плен демона.
Дакле, обавезан услов за молитву су вера и смирење срца. Како смирити себе? Сети се пре молитве грехова које си починио и врлина које ниси достигао, уђи умом својим у срце и погледај колико је тамо нечистоте, лукавства, зависти, претварања и лажи. Као да су се гомиле блата накупиле на њему! Смирити себе значи постати свестан свог пада.
 
Аз же рјех во изступленији мојем… (2)
Рјех – то јест изразио сам спознају коју сам добио. Во изступленији мојем – иступљење је излазак из уобичајеног стања, овде је присутна устремљеност ума ка Богу, кад човек у благодати созерцава оне суштине ствари које су раније биле скривене од њега.
 
…всјак человјек лож.
Онај ко се моли у себи види велики пад људске природе, он је свестан: у самом себи човек не може да нађе тачку моралног ослонца. Душа која је изранављена страстима личи на живо блато. Неискусном или гордом погледу његова површина може да изгледа као предивна ливада покривена травом и цвећем, али хајде покушај да саградиш на њему зграду: она ће се провалити немајући темеља. Овако и добри пориви човека обично не трају дуго: њих увлачи у себе мочварна баруштина.
Човек је лажљив: у њему нема сталности. Његова осећања се појављују и нестају као таласи на површини мора. Да ли се може надати у љубав човека, у његово пријатељство, у везаност, ако су то само таласи који су се родили у морској дубини и устремивши се ка обали разбили у капљице?
Да, човекова осећања су пролазна, крхка и непостојана и зато на свету има тако много разочарења и преваре. Понекад човек лаже будући уверен да говори потпуно искрено, зато што заборавља на то да је он сам играчка у рукама времена, да ће ускоро постати другачији. Човек лаже због тога што је његова подсвест најдубљи бездан, непознат њему самом. Човек лаже зато што под утицајем страсти вара самог себе. Издајући Бога, грешећи, не може да буде веран људима. Зато је нада у човека нада у сан који си сањао ноћу, то је извор сталних брига, разочарења и туга. Онај ко се узда у човека хода крхким ледом који пуца под ногама. И највећи лажљивац за сваког човека је он сам.
 
Што воздам Господеви о всјех, јаже воздаде ми? (3).
Све што имамо и нас саме дао нам је Бог. Он нас је позвао из бездана небића и открио нам пут у вечни живот. Можемо само у запањености да созерцавамо Божанску љубав и Божанску милост, можемо само да кличемо с апостолом Томом: Господ мој и Бог мој![1] Воља Божија је наше спасење. Господ каже: „Свом жељом Својом ја не желим смрт грешника, већ да се покаје и остане жив.“[2]
 
Чашу спасенија прииму… (4).
Ово је евхаристијска Чаша и сва средства која је Бог дао Цркви ради спасења људи.
 
…и имја Господње призову…
Нећу просто изговорити име, већ ћу га призвати као што дете зове оца или мајку за време опасности, за време туге, како би га чули, како га не би оставили, већ му притекли у помоћ. Због тога не треба просто понављати Исусову молитву, већ призивати у њој име Божије.
 
…молитви моја Господеви воздам пред всјеми људми Јего (5).
Односно, молитва у мом срцу биће у свако време, у свим околностима, како у осамљености, тако и међу људима. Тада ће и у мноштву људи срце бити као у пустињи. Приликом општења с људима ум не сме да излази из срца и да се расплињава по спољашњем. Он мора да гледа на свет и на људе као из прозора закључане куле. И још: молитва која се обавља у тајности има благодатно дејство на оне људе који су повезани с човеком који се моли општењем или за које се он моли. Из његовог срца име Исуса Христа као духовно сунце зрачи телесним очима невидљиву светлост и топлоту.
 
Честна пред Господем смерт преподобних Јего (6).
Смрт открива садржај људске душе, то је закључак живота, пре свега закључак молитве. Преподобни Исихије, презвитер Јерусалимски пише да ће онај ко је стекао у срцу свом име Исуса Христа проћи кроз митарства као муња. У чијем срцу је пребивало име Божије удостојиће се да созерцава славу Божију у вечном животу. Реч честна означава достојна, драгоцена, чиста. Не представља празник рођење, већ смрт светих. Зато Анђео смрти за молитвенике представља доброг весника, а смрт – почетак истинског живота.
 
О, Господи, аз раб Твој… (7).
О, Јехова, вечно сушти, ја сам слуга Твој, значи, ја више нисам слуга сатане, света и својих сопствених страсти. Ропство Богу даје човеку велику слободу и унутрашњи, срдачни простор, док грех притиска његово срце и чини га тесним. Срце грешника као да је стиснуто у гвоздену песницу.
 
…и син рабињи Твојеја…
Овде се земаљско порекло, познатост, племенитост, претварају у прах. Пред лицем Божјим су сви људи мала деца. Сви су потомци једног праоца Адама. Једино што човек може да каже за своје родитеље и претке јесте да су слуге Господа, а све остало је по речима светитеља Григорија Богослова, „древна трулеж“; односно човек се одриче свих преимућстава свог порекла, или, насупрот томе, не оптерећује се незнатношћу рода из којег потиче или сиромаштвом своје породице. У духовном смислу сви људи су једнаки, свима је дата могућност спасења. У Царству Небеском постоји једна разлика – то је мера благодати Духа Светог које се човек удостојио. Апостол Павле је писао да иако је из славног рода, како би „стекао“ Христа све је сматрао празним, ђубретом, које се избацује из куће.[3]
 
…растерзал јеси узи моја.
Узи представљају грех којим је човек везан, као злочинац оковима. Душа осећа погибељност порока, она пати и мучи се као сужањ, који је заточен у тамницу. Опроштај грехова душа осећа с извесном физичком реалношћу: „Као да ми је нека тежина спала с рамена,“ каже човек. Затим узи представљају сумњу и колебање. Они који живе по свом разуму, а не по заповестима Божјим увек пребивају у бризи, у сумњама и противречностима. Кад се човекове душе дотиче благодат противречности нестају, сумње се расејавају и у његово срце се усељавају мир и спокој.
 
Тебе пожру жертву хвали… (8).
Пре свега жертва хвали – јесте Евхаристија, унутрашње нераскидиво везана с Исусовом молитвом. Затим, жертва хвали јесте благодарност човека Богу у свим околностима његовог живота. Жертву хвали принео је Јов кад је изговорио своје бесмртне речи: Господ дал, Господ и взјал. Буди имја Господње благословено![4] Жертва хвали био је живот светитеља Јована Златоуста који је имао на устима и у срцу молитву: „Слава Богу за све!“ Жертву хвали приноси онај ко у страдањима благосиља Господа и благодари Му за патњу више него за радост.
 
…и во имја Господње призову.
На почетку псалма псалмопојац каже: имја Господње призову, а сад – во имја Господње призову. Ово су два степена молитве. Први је кад се ум усредсређује на речи молитве; други кад душа очигледно осећа благодат и човек призива саму благодат во имја Господне. Прва је улазак у срце с молитвом, с именом Божјим; друга је стицање у срцу благодати Божије.
Исусова молитва привлачи и чува благодат.
 
Молитви моја Господеви воздам пред всеми људми Јего… (9).
Ово је буквално понављање петог стиха, али је овде присутан други смисао.
Вечни живот је вечно молитвено созерцавање Бога. Все људи Јего – људи Божији јесу свети у Царству Небеском, где ће тајно постати јавно. Молитва која се обављала у тајни срца тада ће се открити пред свима и слити с молитвама Анђела и светаца као глас са општом песмом хора.
 
…во дворех дому Господња… (10).
Господ је рекао: В дому Отца Мојего обителеј много[5]. Свако ће добити по мери вере и дела своју обитељ и награду, своју меру благодати.
 
…посредје тебје, Ијерусалиме.
У Апокалипси је нови Јерусалим, окружен зидинама од драгог камења[6] – Царство Божије. Много је обитељи светих, али су све оне унутар зидина Небеског Јерусалима, где нема ни греха, ни зла, ни смрти, ни патње. Исусова молитва после човекове смрти као ватрена крила узноси његову душу у предиван Небески Град.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Уп.: Јн. 20, 28. – Ред.
  2. В.: Јез. 33, 11. – Ред.
  3. В.: Флб. 3, 4-8. – Ред.
  4. Уп.: Јов. 1, 21.- Ред.
  5. Уп.: Јн. 14, 2. – Ред.
  6. В.: Откр. 21, 18-21. – Ред.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *