НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

 

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА
 

 
Ја сам Господ Бог твој
 
Дакле, обратимо се првој заповести која је дата Мојсију на Синају: Слушај Израиљу, Ја сам Господ Бог твој, Који те је извео из Египта; немој имати друге богове осим Мене.[1] Ова заповест, као и друге има три равни. Реч слушај у буквалном смислу означава: „изучавај, читај, понављај, држи у сећању Моје заповести“. То је прва, спољашња раван. У другој, душевној равни слушај значи: „пази на своју савест, чини ове заповести ослонцем свог живота“, ослонцем на који се нижу дела, речи и помисли човека, разбојем на којем се тка шара људског живота.
Заповести су својеврстан пробни камен уз помоћ којег човек може да одреди ко му сугерише ову или ону мисао: благодат, сопствене страсти или демон. Заповести су филтер уз помоћ којег се чисти непрекидна бујица наших помисли; пећ у чијем пламену се метал одваја од шљаке – од праљавштине страсти. Заповести су прозори кроз које човекова душа треба да гледа свет. Другим речима, у душевној равни човекова пажња према заповестима означава то да он на основу заповести уређује сав свој духовни живот. Овде још није присутно потпуно одрицање од света, али јесте тежња да се кроз овај свет у којем се човек налази и који душевно доживљава, служи Богу. Овде није присутно негирање, већ оплемењивање интелектуално-емоционалне сфере своје душе, тачније, садржаја који она добија посредством чула.
Трећа раван је духовна. Реч слушај, односно „пази“ треба да буде упућена оном главном, оном што се налази ван граница простора, материје и времена. Истински живот човека јесу хоризонти вечности који се отварају пред њим, то је такво општење душе с Богом у процесу којег душа не само да се бори, као с непријатељима, са страстима и греховним осећањима, већ и жели да заборави све пролазно и трулежно, оно што припада власти смрти, и да живи и дише само Оним Ко је изнад света и изнад свега. Овде пажња означава пребивање ума у Богу кроз призивање имена Божијег, у којем је као у симболу одражено оно што се симболизује.
Име Божије је унутрашњи пут душе ка бесконачном циљу, оном који нема ни границу, ни завршетак. Због тога слушај, Израиљу, значи: „Одреши се онога што стоји између тебе и Бога; овде, на земљи, живи у вечном, мрзи оно што те одваја од Бога, савладавај тежњу ка овом свету који душу привлачи слично као што земља привлачи тело.“ Другим речима, духовна раван заповести слушај или „пази“ означава стање ума у имену Божијем, као у непокретном центру точка космичког битија које се окреће – у овој једино чврстој тачки ослонца. Треба, уосталом, начинити опаску: овде се не ради о некаквом крајњем и због тога једностраном спиритуализму, већ о концентрацији на главно. Ако усредсређено разматрамо једну тачку остало се расплињава и као да нестаје из нашег видокруга: ми видећи као да не видимо ништа осим онога у шта је уперен наш поглед. Преподобни Антоније Велики каже да замишља себе самог као неку статуту која се креће, која се гледа са стране, али се не слива с њом. Реалност Божанског бића је за њега била већа него реалност његовог сопственог постојања у овом пролазном животу. Због тога реч слушај у духовном смислу означава смрт за свет и васкрсење за Бога, негирање себе и ново стицање себе.
Ја сам Господ Бог твој, немој имати богова осим Мене. У буквалном смислу који је темељ за следеће грађевине, то је заповест о истинској вери у Јединог Бога и Његово Откровење; то је припадност Цркви као оном духовном царству у којем делују благодат и Божанска сила. Пре Христовог рођења то је била старозаветна Црква, сада је то новозаветна која је сачувала себе и држи се у чистоти вероисповести као Црква Православна. Бог се отвара кроз верске догме, црквене Тајне и обреде, спајајући се кроз њих с човековом душом. Црква је јединствени и истинити пут ка Богу, зато је ван ње вера у Јединог Бога – вера у „једину неодређеност“.
Немој имати богова осим Мене. То је забрана да се истина тражи ван Цркве. У заједница јеретика, у њиховом учењу лик Бога се приказује као изврнут, и због тога сама свештена имена Божанства престају да буду симболи кроз које се душа приближава Богу. Лажни образ Бога је лажни бог, чак и ако га називају Јехова или Христос.
У душевној равни Ја сам Господ Бог твој означава уређивање у човековом животу потпуно одређене скале вредности, на којој највише место припада Богу. Нажалост, веома често наше душевно стање (говорим о верујућим људима) личи на некакво полуверје, на компромис који стално траје. Верујемо у Бога, припадамо Православној Цркви и у том смислу се не клањамо другим божанствима, али Господ не заузима главно место у нашем животу, није Му предат сав живот, већ само један његов део. Кад би наш унутрашњи живот, наше помисли и осећања могли да се сниме на филмску траку и да нам их неко покаже, видели бисмо какав хаос царује у нашој души и како мало места у њој припада Богу.
Чак и кад стојимо на молитви до наше свести једва да допире смисао речи молитава. Ове речи тону, као у некој бујици, у инерцији нашег свакодневног живота. Сама по себи молитва је средство општења душе с Богом, а код нас она готово увек остаје само форма без унутрашњег садржаја, као да остаје „искључена“ од разума и срца. У овом смислу смо недоследнији и од неверујућих. Они негирају Бога и бришу Га из своје душе, а ми признајемо Бога, али Му притом издвајамо место у неком кутку своје свести, као у тесној собици на мансарди и настављамо да живимо истим оним чулним, страсним животом. Притом се можда уздржавамо од грубих грехова, али унутрашње их прихватамо, и чинимо их, тако рећи, пред лицем Бога Којег призивамо. Овде, у душевној равни речи Ја сам Господ Бог твој – јесу призивање на унутрашњу борбу за то да наша душа осећа стално присуство Божије, да осећа своју зависност од Бога, да верује у Његову моћ и Промисао. Ако Бог постоји, значи све је у Његовој власти, а код нас је присутан парадокс: кажемо да Бог постоји, али не верујемо да је све у Његовој власти и зато се бринемо и неспокојни смо. Кажемо да Бог постоји, али Га замишљамо како спава или заборавља на нас. Верујемо у Бога, али кад је потребно реално испуњавање воље Божије, испоставља се да немамо поверења у Бога. Плашимо се да се одрешимо од својих сопствених представа и да се свецело ослонимо на Промисао Божји: то за нас значи да изгубимо ослонац на који смо навикли (иако свет управо не даје никакав ослонац) и затворивши очи бацимо се с висине некуда доле. Ево због чега призивамо Бога и истовремено се плашимо да Му у потпуности поверујемо и потпуно се предамо Његовој вољи.
Може се рећи да је у душевној равни прва заповест за нас завет да прихватамо речи Светог Писма као заповест која је упућена нашој души, заповест која обавезно мора да се испуни. Сликовито говорећи десет заповести Старог Завета и девет заповести Новог Завета јесу драгоцене карике којима је земља причвршћена за небо.
Духовна раван прве заповести се састоји у томе што Господ жели да се зацари у нашем духу, у свести о томе да човек није створен за овај свет у којем се све завршава смрћу, као што се бујица реке обрушава у водопад, у којем се о камење разбија све живо што је ова бујица повукла за собом, већ да би живели у њему образ и подобије Божије, како би човек, покоривши се Богу, ушао у општење с Њим. Цео свет је ништаван у поређењу с Божанством као тачка у поређењу с бесконачношћу. Због тога вера у Бога Који је створио свет и надсветско битије, време и вечност, Који жели да прими човека у духовни савез са Собом и да му омогући да учествује у Божанском животу треба да препороди човека, да промени његов живот. Ова вера треба да потисне из човековог живота све што одвлачи од Бога његов ум, да смањи његове свакодневне потребе и послове до захтева нужности, до неког минимума; главним, сталним својим послом човек треба да сматра молитву која открива души светлост Божанства слично као што он сам, пробудивши се ујутру отвара у својој соби жалузине и зраци сунца обасјавају његов стан.
Молитва омогућава Богу да делује у човековој души. Ако је Господ Бог наш Бог, онда по Његовој величини и достојанству, по Његовој неизрецивој мистичној лепоти и богатству обећања која је дао, која премашују људску способност поимања, наше главно делање треба да буде управо унутрашња молитва, а све остало у животу је позвано да служи само као припрема за њу. Молитва је одговор на питање ко је наш Господ – Бог или свет. За пагане је космос био Бог. И ако смо за било шта везани више него за Бога или ако се било чега плашимо више него Бога то значи да наше срце припада „туђим боговима“. Ако смо заборавили на унутрашњу молитву и задовољавамо се само спољашњом, која не допире до нашег срца то значи да је Бог престао да буде наш Бог. Једном речју, духовна раван прве заповести је стајати умом у срцу с именом Божјим.
Господ је свемогућ, али Он жели да Га ми добровољно примимо као Цара своје душе, а ово за нас значи непрестану борбу против демона и света како би Господ видећи наш труд погледао на нашу борбу као место Свог успокојења.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. В.: 5 Мојс. 6, 4; 2 Мојс. 20, 2-3. – Ред.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *