SVETI MARKO EFESKI I FLORENTINSKA UNIJA

 

SVETI MARKO EFESKI I FLORENTINSKA UNIJA
 
3. Odgovor Grka na izveštaj latina
 
Kao što smo već rekli, gorenavedena beseda svetog Marka Efeskog nije predstavljala zvaničan odgovor Grka na izveštaj latina, nego delo ličnog karaktera. Međutim, Grci su želeli da podnesu latinima zvaničan izveštaj, koji bi, osim teološke dubine i zasnovanosti, što, naravno, nije nedostajalo u gore navedenoj besedi svetog Marka, još bio i „išlifovan“ i u diplomatskom smislu, a takođe i koji bi potpunije sadržao određene aspekte teološkog karaktera koje beseda svetog Marka nije obuhvatila. Videli smo ranije da su imperatoru Jovanu bila podneta dva izveštaja u vezi sa problemom opovrgavanja postojanja čistilišta: jedan je napisao sveti Marko Efeski, a drugi Visarion Nikejski. Od ova dva izveštaja imperator je sastavio jedan izveštaj, koji je Visarion Nikejski i pročitao na skupu sa latinima 14. juna 1438. godine. Stil ove besede potpuno je različit od besede svetog Marka, ali ovo može da se uoči samo u grčkom originalu, dok u prevodu ovo ne možemo sagledati u dovoljnoj meri.
Stil ove besede je kitnjastiji od stila svetog Marka. Nema sumnje da ova beseda u osnovi pripada Visarionu Nikejskom, čijem je govorenju bila svojstvena i izvesna kitnjastost i diplomatičnost. Međutim, sa druge strane, izvesni delovi ove besede u potpunosti su preuzeti iz ranije objavljene besede svetog Marka. Osim toga, čitav kraj besede – deset argumenata – neposredno je preuzet iz besede svetog Marka. Samo je jedan od ovih argumenata nov. Na pitanje da li on pripada peru svetog Marka, smatramo da je odgovor potvrdan, jer ovaj argument napisan je istim stilom i u potpunosti odgovara logičkim postavkama svetog Marka, koje vidimo u ostalim argumentima koje je sveti Marko naveo u svojoj besedi. Moguće da i neki drugi delovi zvaničnog od govora Grka na izveštaj latina, ako i nisu napisani rukom svetog Marka, icak odražavaju njegovu misao i bili su napisani od strane Visariona u saglasnosti sa mišljenjem Efeskog jerarha.
Beseda koju ovde prenosimo odavno je dobro poznata. Prvi put ju je bio objavio Hartung u „Orthodoxographa“ 1555. godine, zatim Salmosius u „De Primatu Papae“ i Nikodim Metaks u anonimnoj Sintagmi protiv Latina koja je objavljena u Londonu oko 1627. godine. Na kraju, objavio ju je i Monsinjor Luis Pti u „Patrologiji Orijentalis“, petnaesti tom, str. 61-79, odakle smo i načinili ovaj prevod.
 
ODGOVOR GRKA NA IZVEŠTAJ LATINA O ČISTILIŠNOM OGNJU, PROČITAN OD STRANE VISARIONA NIKEJSKOG ČETRNAESTOG JUNA 1438. GODINE
 
1. Dostojni poštovanja Vladike i Oci, ako bi u vezi sa onim predmetima o kojima međusobno vodimo razgovore cilj bio samo pobeda i ako bismo sastavili besedu ni zbog čega drugog, osim da bismo svim snagama tražili pobedu, ne bismo postupili onako kako priliči, i nema sumnje da jedni od drugih ne bismo zadobili pravičnu pomoć. Jer i za nas, koji smo preuzeli ovako veliki podvig na ovom dugom putovanju ovamo, i za vas, koji ste uložili toliko staranja na sazivanju sabora koji treba da usledi, nije postojao drugi cilj, osim onog da objavljenu istinu obe strane prihvate sa ljubavlju i da se dostigne ono slavlje za koje se molimo. Neka postoji uzvišena nada da ćemo se međusobno rastati, učinivši, sa Božijom pomoći, sve što je u skladu sa našim zajedničkim ciljem. Ovo se, pak, ne odnosi samo na pitanje koje je sada postavljeno, nego treba polagati nalu takođe i na sve ostalo što je za nas nemoguće (da odlučimo), ali je, naravno, za Boga moguće, kako kaže Božanska reč.[1] Međutim, s obzirom na to da se o ovome stara i da će se starati Bog, Koji, (među mnogim drugim imenima), nije smatrao da je nedostojno da se nazove takođe i „Mirom“[2], On neće dozvoliti da govorimo uzalud i neće učiniti uzaludnim ovakav naš veliki obostrani napor, nego će, postavši Jedinstvo i Krajeugaoni Kamen[3], međusobno ujediniti nas, Njegove razdvojene udove, i učiniti međusobno sve jednim Telom sa jednom Glavom, Njim Samim. Ali sada je već vreme da se izgovori beseda u vezi sa ovim problemom koji smo ovde preuzeli da istražimo, i vođeni Bogom, ovde ćemo je započeti.
2. Čistilišni oganj i kaznu kroz privremeni oganj koji ima kraj mi uopšte nismo primili od naših Učitelja i znamo da Netočna Crkva ne misli ovako, kao i o drugim stvarima o kojima smo govorili. Uostalom, da molitve Crkve za upokojene na službama Bogu za njih mogu u određenoj meri da im pomognu, sa ovim se u potpunosti slažemo, verujući Ocima koji su ovo odredili. Da su duše svetih i onih koji nisu privezali sebe nikakvim zlom dostojne večnog života i da su duše onih koji su zloupotrebili ovaj život na telesno uživanje i ugađanje njemu i one koje nemaju nikakav pojam moralnog dobra dostojne večnih muka, ovo i priznajemo i govorimo, i vas koji delite isto mišljenje pohvaljujemo i nadahnjujemo se vama i uznosimo Bogu blagodarnost, osuđujući ono što smo o vama ranije čuli kao ono što je nepravično govoreno od strane onih koji su tako (neispravno) tvrdili. Međutim, što se tiče toga da one duše, koje se na nekakav prolazan način nalaze između vrline i zla i koje su, kao odevene u strasno telo, učinile određene grehe koji nisu smrtni, neće pripadati večnoj muci (jer ovo ne bi bilo dostojno Božanstvenog čovekoljublja, što i mi mislimo) niti će postati udeoničari Božanstvene slave pre nego što podnesu određenu kaznu zbog toga što nisu učinili ono što je trebalo učiniti, i ne skinu tamo sa sebe prljavštinu u onom čistilišnom ognju, kao što ste o ovome izložili u svom izveštaju, to se upravo u ovome nalazi razlika između naših i vaših shvatanja i upravo se u ovome međusobno ne slažemo. Jer da ovakve duše nisu dostojne večnih muka, to je ispravno rečeno i na to se ne može ništa prigovoriti, ali da još postoji potreba za čistilišnim ognjem, to ovde predstavlja kamen spoticanja i u ovome se međusobno razilazimo.
3. Dakle, o ovome treba govoriti, podelivši besedu na sledeći način: problem se deli na dva dela. Svaki od ovih delova, sa svoje strane, može se podeliti na dva odeljka. Tako, pod jedan, treba da se istraži koje grehe posle smrti Tvorac oprašta ljudima, a pod dva, da li ovaj oproštaj daruje preko kazne ili jednostavno po Božanstvenom čovekoljublju koje se umilostivljava molitvama Crkve. Ako je ovo, pak, preko kazne, da li se to dešava nekom drugom kaznom, kao, na primer, zatvaranjem u tamnicu, ili tamom i nepoznanjem, ili, po neophodnosti, i ognjem, i to materijalnim ognjem, kako vi tvrdite.
4. Podelivši problem na ovaj način, mi se, napokon, u trećoj tački, tj. da je dušama, da bi ušle u večni život, neophodno da prođu kažnjavanje kroz čistilišni oganj, ne slažemo, kako zbog toga što ovo nismo primili od naših Učitelja, tako i zbog toga što nas obuzima veliki strah pri pomisli da ćemo, rizikovavši da uvedemo privremeni, prolazni i čistilišni oganj, naneti zlo čitavoj crkvenoj ikonomiji. Jer kada Bog i Spasitelj, objavljuje da će grešnici otići u oganj večni[4], ovo treba shvatiti upravo kao oganj. Samo je ovakav oganj razumljiv vernicima i oni su navikli da slušaju o njemu od dečjeg uzrasta, i imajući ga u vidu i bojeći ga se više od svega, oni usmeravaju svoje misli i dela. Ako, pak, sada ponovo uvedemo pojam privremenog ognja, vernici će, pretpostavljajući da upravo to i jeste onaj večni oganj već smatrati da je i svaki oganj upravo ovakav i razboleće se od origenovskih zabluda i izbaciti iz duše i samo sećanje na večni oganj, oslonivši se na kraj mučenja. Zaista, nema onoga ko ne bi znao da, zahvaljujući tome što će se mnoge besmislice pojaviti, i ljudi će pokazati veliku nebrigu za svoj način života i samim tim pokazaće se kao velika hrana za večne muke. Iz ovog razloga mi do sada ovo nikada nismo ispovedali i, naravno, nećemo ni ispovedati.
5. Da onima koji su pali u grehe koji se praštaju Bog otpušta grehe i posle odvajanja od tela, što je i predstavljalo prvi predmet proučavanog pitanja, čujemo i iz pouka Učitelja, pošto oni o ovome poučavaju. Ostaje da se kaže o središnjoj i drugoj strani problema, tj. da li kroz nekakvu kaznu, i ako kroz kaznu, onda kroz kakvu kaznu – da li kroz tamnicu ili nekakvu tamu, ili jednostavno po čovekoljublju Boga i po molitvama Crkve, mi umilostivljujemo Njega da oprosti ove grehe. Međutim, još nije došlo vreme da se govori o ovome. Reč treba da se vrati na argumente koje ste naveli i treba da se pokaže da Učitelji naše Crkve u svojim delima nikada nisu govorili o čistilišnom ognju, a one reči koje ste nam naveli kao primer, s Božijom pomoću, treba odmah protumačiti.
6. Što se tiče svedočanstva koje ste naveli iz knjiga Makavejskih i iz Jevanđelja po Mateju, o ovome, kao što smo ranije rekli, nećemo opširno govoriti. Jer svakome je jasno i očigledno da ova svedočanstva govore o tome da se posle smrti određenim ljudima daruje oproštaj određenih grehova. Međutim, na koji način se daruje ovo oproštenje, da li kažnjavanjem, i to ognjem, ona u potpunosti ne pružaju osnovu za ovakvu pretpostavku. To da ona (ova svedočanstva iz Mak. 12, 46 i Mt. 12, 32) ni u kom slučaju ne uvode pojam čistilišnog ognja, jasnije je od sunca: jer šta je zajedničko između oproštaja grehova i čišćenja kroz oganj i kašnu? Neophodno je, pak, priznati da postoji jedna od ove dve stvari: ili oproštenje ili kazna, ali nema potrebe istovremeno za obe stvari. Hristos je rekao ovako: „A koji reče protiv Duha, neće mu se oprostiti ni u ovome veku, ni u budućem“[5], i ništa više nije dodao. Takođe, ništa u ovom smislu nije rečeno ni u sledećem citatu iz knjiga Makavejskih: „Dobro je i spasonosno moliti se za mrtve, kako bi bili razrešeni od grehova“[6]. Ovde se ni u kom slučaju ne govori o nekakvoj kazni, niti je ona imenovana, nego samo nalazimo savet da se molimo Bogu za upokojene u nadi da će zadobiti oproštaj grehova.
7. Dakle, stvar stoji ovako. Pređimo sada na naširoko korišćene reči blaženog Pavla i proučimo šta one označavaju, naročito sledujući tumačenjima i razmišljanjima naših Učitelka, a takođe i sami, pošto, koliko je to moguće, nismo manje shvatili značenje svega onoga što je Apostol rekao, tačno ćemo sledovati njegovim rečima dok ne budemo u mogućnosti da prodremo u pravi smisao njegovog saveta. „Jer temelja drugoga“, kaže on, „niko ne može postaviti osim postojećeg, koji je Isus Hristos. Ako li ko zida na ovome temelju zlato, srebro, drago kamenje, drva, seno, slamu, svačije će delo izići na videlo. Jer će Dan pokazati, jer će se ognjem otkriti, i svačije će se delo ognjem ispitati kakvo je. Ako ostane čije delo što je nazidao, primiće platu. Ako čije delo izgori, biće oštećen, a sam će se spasti, no tako kao kroz oganj“ („ούτος δε ως διά πυρός“, „kroz oganj“, „ognjem“).[7]
8. Pod jedan, želimo da vam stavimo do znanja da je blaženi Jovan, koji je bio zlatan i dušom i ustima, preuzeo na sebe delo tumačenja božanstvenog Vesnika (Apostola Pavla), kao i svog ostalog Pisma Starog i Novog Zaveta. O ovome se propoveda i postoji zapisano u njegovom žitiju i mi verujemo da je ovo u potpunosti istinito, da je, želeći da se lati gore navedenog posla, osetio nešto poput jake vrtoglavice: sa jedne strane, gledajući na dubinu apostolovih misli, a sa druge strane, veoma se plašeći da u svom tumačenju ne odstupi od njegovog učenja. Zbog toga okrenuvši se molitvi i dugo se molivši da mu Pavle pomogne u delu koji preduzima, on je na taj način pristupio podvigu A blaženi Pavle, sa jedne strane, da bi odobrio smirenje njegovog duha, a sa druge, želeći da pokaže da mu je ugodno da Jovan bude tumač njegovih dela, javio mu se dok je ovaj sedeo i već se bio prihvatio podviga i šaputao mu na uho. On je javio i Proklu Jovanovom učeniku i nasledniku Konstantinopoljskog prestola Kako se ovo dogodilo? Neki od knezova, budući izložen zloj sudbini i izazvavši carev gnev, došao je noću kod Velikog da ga moli da umilostivi cara. Proklo je, pak, otvorivši vrata učiteljeve kelije da bi ušao i obavestio o gostu, video nekog čoveka KOJI je stojao iza Jovana kako se malo povio i šaputao mu na uho Dakle, pretpostavljajući da je kod njega neko njemu nepoznat on se vratio i rekao nesrećnom knezu da ode i vrati se kasnije. Ovo se dogodilo uzastopno tri noći i čovek koji je tamo bio nije odlazio od Jovana, koji se tada već bio udubio u rad i pisao tumačenje Pavlovih poslanica, i kada bi Proklo ulazio da obavesti o knezu koji je pao u nemilost cara, u to vreme je video i onog čoveka kako stoji pored Zlatoustog. A kada se posle tri dana čudesni Jovan setio onog kneza (jer je još ranije znao za njega i bilo je dogovoreno da ovaj dođe kod njega), začudio se što ovaj do sada nщe došao i zapitao je o ovome Prokla. Ali on je odgovorio ovako: „Neravno da je dolazio, i to često, ali videvši da si zauzet sa drugim čovekom kad god je dolazio, čudio sam se i bojao da te uznemiravam“. Kada je Zlatousti shvatio ovo, odmah je pitao za odeću i izgled ovog čoveka, i saznavši da je bio ćelav i da je lično na Pavlovu ikonu koja je tu visi l a, proel avio je Boga i Pavla, i zad obivši veliku nadu, sa još većom revnošću prihvatio se podviga i sa pomoću Božijom i Pavlovom priveo ga kraju.[8] Kakva je blagodat izlivena u tim njegovim rečima i kakvom lepotom izraza i sjajem misli i dubinom je sve ispunjeno, mogu da znaju samo oni koji razumeju njegov jezik.
9. Dakle, da dalje ne dužimo, došavši do ovog mesta[9] i tumačeći ove apostolove reči, on ništa slično onome što vi govorite niti je rekao, niti je razumev, niti je objavio da ove reči pretpostavljaju čistilišni i privremeni oganj, nego je prihvatio da ovo mesto označava ono večno i beskrajno mučenje. On je razumeo da Apostol govori o drvetu, senu i slami kao o materijalu za večni plamen, kao što i ovaj oganj shvata kao večan. „Spasenje“ onih koji se kažnjavaju u ognju on razume kao boravak u njemu i kao večnost kazne. Da ne bi neko pomislio, čuvši reč „oganj“ i znajući da će posle vaskrsenja ljudi ponovo biti odenuti u tela, a da će grešnici, zajedno sa ovim, zadobiti i stradanje, da će u vreme kada ovi budu stradali i njihova tela biti razorena ovim ognjem i da će oni sami nekada biti uništeni, naročito čuvši za spaljivanje dela, Učitelj, ustajući protiv ovakvog shvatanja, kaže ovako: „Ovo se neće dogoditi! Jer one, koje ovaj oganj obuhvati, zadržaće ih na večno mučenje i tamo neće biti oproštaja. Jer, iako će njihova dela biti izložena ovom sažeženju, oni sami neće biti uništeni, nego će ostati kažnjavani, čuvani i da postoje u ognju“. Dakle, evo u kakvom je smislu on shvatio ove Apostolove reči. Na ovaj način su ih razumeli i mnogi drugi Učitelji kojima se mora verovati.
10. Ako ste, pak, citirali blaženog Avgustina ili nekog drugog od latinskih svetih, koji su drugačije shvatili apostolove reči i prihvatili ih u značenju da govore o čistilišnom ognju, onda ćemo, pod jedan, reći, sa pravom, da treba prihvatiti da Grci bolje shvataju ono što je grčko i vi ćete se složiti da grčki jezik bolje razumeju oni kojima je on svojstven. Dakle, ako ono što je napisao božanstveni Vesnik na grčkom jeziku niko od svetih, kojima je grčki jezik bio maternji, ne shvata ili tumači na drugačiji način, nego što je to činio blaženi Jovan, treba više verovati njima, takvima i tako velikima! Jer latinski sveti pružili su drugačije tumačenje, s jedne strane, zbog toga što su im u prevodu Svetog Pisma nedostajali izrazi koji bi precizno označavali i izražavali smisao grčkih reči, a sa druge strane, da bi odbacili nekakvo veće zlo, oni su dozvolili manje. Jer kako se vidi iz samih Avgustinovih reči,[10] postojali su ljudi koji su ove Apostolove reči navodili primenjujući ih na sve grehe i smatrajući da će svaki greh biti očišćen i da će večne muke nekada imati kraj. Dakle, želeći da odbace i proteraju iz duša ovakvo shvatanje, on pravi određeni kompromis, silazeći na ovu prelaznu vrstu kazne i dozvoljavajući postojanje privremenog ognja, možda zato što je na ovakvo shvatanje bio naveden manama prevoda u latinskom tekstu. Jer reči „spasti se“ i „biti spasen“ kod Grka, u našem svakodnevnom jeziku, ne znači ništa drugo, do „prebivati“ i „postojati“. Upravo je ovo smisao Apostolovih reči: jer, s obzirom na to da oganj razara prirodu, a oni koji su u večnim mukama neće biti iz l oženi uništenju, jer u ovom slučaju njihovo prebivanje ne bi bilo večno, on kaže da će u ognju koji proždire ovi prebivati živi i sačuvani.
11. Dakle, pod dva, pređimo na same ove reči. S obzirom na to da su ove reči na različite načine protumačili Jovan Zlatousti i grčki Oci, kao što mi kažmo, a drugačije Avgustin i Latini, postavljajući sebe u sredinu, najpre ćemo se udubiti u apostolske reči i, krenuvši njihovim koracima, pogledaćemo šta Apostol želi da objavi, dajući prednost istini. Dakle, stvar stoji ovako: On kaže da je temelj postavljen i da nije dozvoljeno da se postavlja drugi, jer je jedan Isus Hristos, i neka ne bude onoga koji u Njega ne veruje. Dakle, do tada se govorilo o dogmatima, a ono što za ovim sledi odnosi se na filosofiju u delima. Jer govoreći vernicima, on kaže da učenje vere i naročito njen temelj – koji je vera u Ovaploćenog Boga – niko ne sme da menja, zbog čega onog koji se usudio na nešto ovakvo treba potpuno odbaciti. Međutim, s obzirom na to da su dela mrtva bez vere, a vera bez dela potpuno nemoćna, nakon što je rekao o veri on proširuje besedu i govori o predmetima zidanja. Ove predmete on deli samo na dva dela, ni u kom slučaju ne utvrđujući nekakav treći ili prelazni deo, zapravo zlatom, srebrom i dragim kamenjem on naziva vrline, a drvetom, senom i slamom, tj. u potpunosti suprotnim materijama, nazйva zla dela. I zaista, mišljenje koje vi navodite imalo bi nekakvu zasnovanost da je grehovno stanje podelio na dva dela i rekao da jedan od njih može biti očišćen, a da je drugi dostojan večnih muka. Međutim, on ovde ne kaže ništa slično, već nakon što je nabrojao uzročnike (παραιτίους) večnog života, a ja imam u vidu vrline, i uzročnike večne kazne poroke, zatim dodaje da će dela svakog biti javna. On još dodaje i kada će se ovo dogoditi, označavajući onaj poslednji Dan kada će Bog svakome platiti prema zaslugama. „Jer će Dan pokazati“, kaže on, „jer će se ognjem otkriti“. Jer „ovaj Dan“ će, nema sumnje, biti Drugi Dolazak Spasitelja i onaj budući vek, koji se s pravom naziva „danom“, možda zbog toga što će se u određenoj meri pokazati kao dan u poređenju sa sadašnjim životom, prema kome se odnosi kao dan prema noći, kao što i kaže na jednom mestu sledeće: „Noć poodmače, a dan se približi“.[11] Dakle, kao što je rečeno, on će biti onaj Dan kada će, kada On dođe sa Svojom slavom, ognjena reka poteći pred Njim, o čemu govori i prorok Danilo ovako: „Reka ognjena izlažaše i tecijaše pred Njega“,[12] a takođe i prorok David kaže sledeće: „Oganj će se pred Njim razgoreti, i oko Njega bura jaka“,[13] i još ovo: „Oganj će pred Njim prethoditi“.[14] Jer o ovome govori i blaženi Petar sledeće: „A doći će Dan Gospodnji kao lopov noću, u koji će nebesa s hukom proći, a stihije će se užarene raspasti“, i još ovako: „Očekujući i želeći da skorije bude dolazak Božijega Dana, od koga će se nebesa ognjem zapaljena raspasti i stihije užarene rastopiti, kao što vam i ljubljeni brat naš Pavle po danoj mu mudrosti napisa“.[15] Iz svega ovoga proizilazi da blaženi Pavle ovde govori o onom poslednem danu i o večnom ognju koji postoji za grešnike. Ovaj će oganj, kako on kaže, ispitati kakva su dela svakoga, jedne osvećujući, a druge, zajedno sa svojim uzročnicima, spaljujući. Da ovaj oganj poseduje dvostruko dejstvo, potvrđuju kako svi Učitelji, tako i naročito Vasilije Veliki, koji, tumačeći sledeći stih iz Psalama: „Glas Gospoda koji preseca plamen ognja“, kaže ovako: „Oganj, koji je pripremljen za mučenje đavola i njegovih anđela, preseca se Gospodnjim glasom da bi nakon ovoga u njemu bilo dve sile: jedna koja pali, a druga koja prosvećuje. Sila ovog ognja koja muči i uništava čuva se za one koji su dostojni muka, a ona koja prosvećuje i obasjava određena je za ozarenje onih koji su pobedili. Dakle, zbog toga je Gospodnji glas koji preseca i razdvaja plamen ognja, da bi njegov mračni deo bio oganj mučenja, a onaj koji ne pali – svetlost naslađivanja“.[16] Dakle, ovaj oganj poseduje takvu osobinu da, zahvativši pravednike, prosvećuje ih i čini ih sjajnima, blistavijim od svakog zlata, a sa druge strane, svojstvo ovog ognja je takvo da, zahvativši loše, pali ih i podvrgava mukama u vekove. Zbog toga se i kaže ovako: „Svačije će se delo ognjem ispitati kakvo je“. Oni kod kojih pokazana dela budu snažnija od ovog ognja ili, bolje reći, koja budu svojstvena njegovom dejstvu da obasjava, kao srodna sa srodnim i slična sa sličnim i ona koja blistaju sa istim takvim, oni će zadobiti nagradu. U onim, pak, delima, u kojima će se projaviti njegovo dejstvo da pali, koja su pogodna za spaljivanje i u odnosu na koje se čuva ono shvatanje koje svaki oganj ima u odnosu na drvo, seno i slamu materije koje se lako razaraju i lako gore, izvršitelji ovakvih dela biće kažnjeni, ali ipak ne u smislu da, kako će ova loša dela biti uništena i istrebljena ognjem, tako će biti uništeni i njihovi izvršioci, jer će i oni sami boraviti u ognju i biti izloženi večnim mukama.
12. Dakle, na osnovu toga što Apostol nije (na mestu koje istražujemo) podelio grehe na smrtne i one koji to nisu, nego je jednostavno podelio dela na vrline i grehe, pod dva, na osnovu toga što je objavio kada će se ovo dogoditi, zapravo, u poslednji dan, kao što kaže i blaženi Petar, i, pod tri, time što je rekao da će isti ovaj oganj koji sagoreva zahvatiti kako ona dela koja će lako izgoreti, tako će i njihove izvršioce sačuvati cele – proizilazi da blaženi Pavle ne govori o čistilišnom ognju (koji je, po našem mišljenju, određen u odnosu na izvesne lake grehe, a ne prosto na svaki greh i koji, naravno, pre Suda sažiže izvršioce onih grehova koji mogu biti očišćeni, ali ne i pravednike čija su dela zlato i drago kamenje), nego o onim večnim i beskrajnim mukama u kojima će se ovi nalaziti. Međutim, i sam tekst, koji kaže da će „biti oštećeni“ oni čija dela lako gore, ne kazuje ništa drugo, nego da će oni biti izloženi večnoj kazni i da će ostati bez učešća i obasjavanja Božanstvenom svetlošću Onoga Koji je utvrdio ovo ispitivanje. Ovo, pak, ni na koji način nije u saglasnosti sa onima, koji se, po vašem mišljenju, očišćuju: jer oni, zaista, nikako neće biti oštećeni, nego će mnogo toga zadobiti, odbacujući loše stanje i odevajući se u čistotu i neporočnost. Dakle, mi ovako tumačimo ove reči i istovremeno ovakvo tumačenje odgovara istini. A ako je neko ovo objasnio na drugi način, shvatajući „spasenje“ kao „oslobođenje od kazne“ i „prolaženje kroz oganj“ kao „čistilište“, očigledno se pokazuje da nije razumeo tačan smisao Apostolovih reči. Ovo ne čudi, jer on je čovek, dok mnogi i od Učitelja različito tumače reči Svetog Pisma i nisu svi u istoj meri shvatili tačan smisao. Nemoguće je, pak, da jedan isti tekst, koji se prenosi u različitim tumačenjima, odgovara svim shvatanjima u podjednakoj meri. Mi smo dužni da, izabravši najvažnija od njih i ona koja su najsaglasnija sa crkvenim dogmatima, ostala tumačenja stavimo na drugo mesto.
13. S obzirom na to da ste takođe pomenuli reči nekih od svetih Otaca koje izgleda da se slažu sa tumačenjem koje vi zastupate, mi ćemo, izbegavajući opširnost, i o ovome reći što je moguće kraće. Dakle, najpre ste naveli reči iz molitve svetog Vasilija Velikog na Pedesetnicu, zatim svetog Epifanija, pa još i božanstvenog Jovana Damaskina, a takođe i najvećeg Dionisija, koje, zaista, ne objavljuju ništa drugo, osim da molitve i moljenja za upokojene donose njima veliku korist za oproštaj određenih grehova, sa čime se i vi slažete i o čemu, kako mislimo, nema potrebe da se mnogo govori. Zatim, u vezi sa tim što citirate blaženog Teodorita, čoveka mudrog i božanstvenog i onoga koji ima veliku slavu u krasnorečivosti, ako bismo ikad našli ono što vi navodite kao njegove reči, postojala bi potreba za određenim razmatranjem i istovremeno za određenim odgovorom, ali s obzirom na to da među mnogim njegovim delima koja se kod nas nalaze ni u jednom ne nalazimo da je on govorio nešto ovakvo, nema potrebe da o ovome više rasuđujemo.
14. Ostaje nam samo blaženi Grigorije, predstojatelj Nisijske Crkve, koji izgleda da više od ostalih govori ono, što ide vama u korist. Uostalom, bolje bi bilo da se ćutanjem ispoštuje njegov autoritet i da se ne primoravamo da, radi odbrane od ovakvih stvari, njega javno razmatramo. Ipak, moramo da kažemo i o ovome (koliko je to moguće), čuvajući slavu ovog Oca. On je bio čovek, i čoveku, makar on dostigao i vrh svetosti, nije nemoguće da pogreši, a naročito u onim stvarima koje prethodno nisu bile istraživane i o kojima Oci, sakupivši se zajedno, nisu doneli mišljenje. Jer jasno je da je mnogima lakše da dođu do istine nego jednoj ličnosti, ako je u toj stvari i postojanje dvaju lica bolje od jednog. Dakle, u vreme kada problem večnih muka ni u kom slučaju još nije bio podvrgnut istraživanju, vidi se da je i on delio mišljenje o sveopštem spasenju grešnika i da je uvodio kraj mukama. A izuzetno, u onim rečima koje ste naveli, on ne objavljuje ništa drugo, osim da postoji nekakvo čistilište i peć koja sagoreva i kretanje prema Bogu kroz tugu i stradanje, dok ne nastupi konačno sveopšte spasenje svih, pa i samih demona, „neka bude“, kaže on, „Bog svega u svemu“, prema Apostolovim rečima.
15. Na ovo ćemo najpre odgovoriti onako, kako smo primili od naših Otaca: moguće je da ovo predstavlja iskvarenost i umetak koji su načinili određeni jeretici i orgenisti, kojih je bilo mnoštvo u onim vremenima, naročito u mestima Egipta i Palestine, a koji su učinjeni sa ciljem da izgleda da imaju zaštitnika i u ovom svetom i velikom svetilniku. Zatim, reći ćemo da, ako je i zaista sveti bio ovakvog mišljenja, ipak je to bilo onda, kada je ovo učenje predstavljalo predmet rasprave i nije bilo konačno osuđeno i odbačeno suprotnim učenjem koje je doneto na Petom Vaseljenskom saboru. Zato nema ničeg začuđujućeg što je i sam, kao čovek, on napravio grešku u preciznosti (istine), kada se isto ovo dogodilo i mnogima koji su bili pre njega, kao na primer Irineju Lionskom i Dionisiju Aleksandrijskom i ostalima, jer i oni su svojim rečima pružili izvesnu podršku onima koji ne veruju ispravno. A da je ovo učenje tada bilo sporno i ni u kom slučaju čisto, tako da predstavlja precizan sud svedoči Grigorije Bogoslov, koji u besedi „Na krštenje“, razmišljajući o onom neugasivom ognju, nakon toga kaže ovako: „Samo ako nekome ne bude ugodno da i ovde shvati ovo čovečnije i dostojnije Onog Koji kažnjava“[17]. Vidiš li kako on dozvoljava onima koji žele da ovaj oganj shvate čovečnije? Međutim, Peti Vaseljenski sabor ovakvo mišljenje (o kraju muka) od svih učenja priznao je za najnečovečnije, i kao ono koje nanosi štetu Crkvi i slabi one koji se trude, predato je anatemi. Dakle, ako je ove reči zaista izgovorio čudesni Grigorije o onom ognju, one ne ukazuju na posebno čistilište, već uvode krajnje očišćenje i konačno spasenje svih. Međutim, one ni na koji način nisu uverljive za nas, koji vodimo računa o opštem mišljenju Crkve i koji se upravljamo Božanstvenim Pismom, a ne gledamo na ono što je svaki od Učitelja pisao, izražavajući na taj način svoje lično mišljenje. Ako je, pak, bilo ko drugi napisao nešto drugo o čistilišnom ognju, mi nemamo obavezu da to prihvatimo: jer ni Sveto Pismo ni Peti Vaseljenski sabor nisu nam predali dvostruki vid kazne i dvostruki vid ognja.
16. Međutim, vi ste rekli da su o ovome jasno govorili Avgustin i blaženi Amvrosije i Grigorije Dvojeslov. Priznajemo da su ovo njihove reči i to se ne može negirati. Ali, iako su ovi ljudi bili Latini i pisali su na latinskom jeziku (ipak iz onoga što nam je poznato može se videti da), sa jedne strane, oni apsolutno ništa određeno ne govore o čistilišnom ognju, nego samo uče da upokojenima pomažu Liturgije koje se za njih služe i molitve koje se za njih uznose, a sa druge strane, ako nešto određeno i govore o ovome, ipak mi do dana današnjeg nismo pročitali ni jedno delo ovakve vrste i ništa što bi govorilo o ovoj stvari. Možda je ovo zbog toga što je tek nedavno sa rimskog na grčki jezik bilo prevedeno Avgustinovo delo „O Trojici“ i Grigorijevo delo „Razgovori“. Dakle, šta ima začuđujuće u tome ako ne znamo ono što nikada nismo videli, niti čitali i slušali? Jep naši Oci, a takođe i oni koji su koristili grčki jezik u svojim delima, ništa nisu govorili o ovakvim stvarima, a ono što su rekli Latini, nama, Grcima, potpuno je nepoznato. Međutim, možda je moguće da se i navedene reči ovih Otaca protumače pomirljivo, i to sa dobrom osnovom, s obzirom na to da je iz reči samog Avgustina i blaženog Grigorija Dvojeslova očigledno da ni oni sami, niti neko drugi, nije govorio ovo, oslanjajući se na svoj autoritet i odmah potkrepljujući argumentacijom i pokazujući je kao istinu, nego su ovo iznosili kao da je rekao neko drugi, prinuđeni i ograničeni uskim shvatanjem i da bi odbacili veće zlo (koje je bilo sadržano u tome što su neki mislili da svaki greh može da se oprosti). Zbog toga, kako izgleda, smatrajući da je okrutno ići protiv mišljenja mnogih i plašeći se da će se njihove reči pokazati kao neuverljive, ako bi, dok oni smatraju da će svaki greh biti oprošten, oni, nasuprot ovome, objavili da ni jedan greh neće biti oprošten, oni su, idući srednjim putem, dozvolili manje zlo da bi time, što su svojim rečima dali više uverljivosti, odbacili veće zlo. Onome, pak, što su neki izgovorili u cilju ikonomije, ne treba sledovati do kraja, kao da je ovo svako rekao. Međutim, čak ako bi i zaista, smatrajući ovako i pridržavajući se ovakvog mišljenja, oni govorili na ovaj način, ipak mi nismo obavezni da se ovoga pridržavamo i da prihvatamo ovakvo mišljenje kao ispravno. Jer ako su oni do ovoga došli na osnovu reči blaženog Pavla i ako se na njemu zasnivaju, smatrajući da Apostol ovde govori o nekakvom ognju ovakve vrste (a kakvo je bilo Apostolovo mišljenje, to smo opširno rekli kada smo govorili o onome što je rekao Jovan Zlatousti i što proističe iz samog teksta i što je u potpunosti različito od onog shvatanja koje im pridaju zapadni sveti), da li nam je onda lako da prihvatimo ono mišljenje koje je proisteklo iz ovakvog principa i koje je za nas neprihvatljivo, a koje vodi poreklo iz onoga odakle proističe suprotno shvatanje.
17. Isto ovo odnosi se i na ono što govorite, da blaženi Grigorije u četvrtoj knjizi svojih „Razgovora“ mnogim pričama i otkrovenjima dokazuje postojanje čistilišta i objavljuje da, zaista, postoji čistilišni oganj pre vremena budućeg Suda, shvatajući ovo alegorijski ili bukvalno ovako misleći. A to što on navodi citate iz Svetog Pisma da bi ovo potvrdio ni u kom slučaju ne sadrži u sebi ispravnost takvog shvatanja, kao što smo rekli i ranije. Što se, pak, tiče priča i otkrovenja koje je ponudio, oni uopšte ne ukazuju na nekakav određeni čistilišni oganj na nekakvom određenom mestu. On kaže da su na ovaj način neki od očišćenih određeni za banje da služe onima koji se kupaju, a drugi su preko otkrovenja objavili da postoje određene duše koje gore na različitim mestima. Sve ovo ne predstavlja ništa drugo, do čudesna javljanja i otkrovenja koja su posebno određena od Boga radi ispravljenja i obraćenja onih koji su živi. A to da postoji za sve zajednički čistilišni oganj nikako ne proizilazi iz ovoga. Onim, pak, što on navodi posle ovoga, opovrgava se dogmat o čistilišnom ognju. On kaže da se „mali“ i „najlakši“ gresi pravednika čiste prisustvom drugih dela, zapravo dobrih dela u sadašnjem životu. Drugi se prilikom izlaska duše iz tela čiste samo strahom, kako on prenosi, a ostali se čiste posle smrti, zahvaljujući dobrim delima i Prinošenjem koje se za njih vrši.
18. S obzirom na to da ste se pozvali na autoritet Rimske Crkve, što ste uz ostale argumente pridodali kao peti, mi ga odbacujemo: jep morate znati da, ako bismo na ovakav način bili raspoloženi jedni prema drugima, da ono čega se pridržava svaka od naših Crkava, kao svoj autoritet, uvodi, nikada se ne bismo međusobno uJedinili i ne bismo došli do pregovora. Međutim upravo je ovo i bio prvi i osnovni razlog našeg susreta: da ostavimo svaku neobjektivnost (προλήφεως) i svako pozivanje na običaje koji ne pomažu razmatranju, da razmatramo stvari onako kakve su one same po sebi, da ih uporedimo sa rečima Svetog Pisma i Učitelja, upravljajući se njima kao pravilom i obrascem u odnosu na proučavane probleme. Jer, ako ne budemo postupali na ovaj način, nego počnemo da sudimo, pozivajući se na običaje, onda će i za jednu i za drugu stranu biti moguće da sve dovode u rasulo i nikada se nećemo međusobno složiti. Dakle, ni iz ovoga, kao ni iz navedenih reči, ne proizilazi obaveza onoga što vi tvrdite (zapravo, postojanja čistilišta).
19. A pošto ste, na kraju, pružili odgovarajući zaključak prethodnom problemu i pozivali se na shvatanje Božijeg čovekoljublja, neophodno je staviti vam do znanja da i mi u istoj meri možemo izvesti određeni zaključak (i to suprotan onom, koji vi izvodite), proizilazeći iz shvatanja Božijeg čovekoljublja, a osim toga, i iz potreba različitih stanova i stepena onog naslađivanja, što neophodno zahteva priznavanje toga da nisu svi u istoj meri očišćeni, a takođe i na osnovu mnogih drugih argumenata, od kojih ćemo mnoge navesti u svoje vreme, ako bude postojala potreba. A sada, rekavši ponešto o ovom problemu, ovim ćemo završiti besedu.
I. Recimo, Božijoj dobroti svojstvenije je da malo dobra ne ostavi bez pažnje, nego da mali greh smatra dostojnim kazne. Međutim, malo dobro kod onih, koji su učinili velike grehe, neće zadobiti nagradu usled preovlađivanja zla. Tako i malo zlo kod onih, koji su bili pravedni u velikim delima, neće dovesti do navlačenja kazne, zahvaljujući tome što bolja dela pobeđuju: jer ako nema onoga što čini većinu, tada, naravno, neće biti ni onoga što čini manjinu. Dakle, ne treba verovati u čistilišni oganj.
II. Zatim, kao što postoji malo dobra u onima koji su u ostalom loši, tako postoji i malo zla u onima koji su u ostalom dobri. Međutim, malo dobra u ovima ne može dovesti do one nagrade koja sledi za dobra dela, već samo može dovesti do razlike u kazni. Tako i malo zla neće dovesti do kazne, već dolazi do razlike u stepenu naslađivanja. Dakle, nije dostojno verovati u čistilišni oganj.
III. Zatim, pravičnost večnih muka zasniva se na nepromenjivosti zle volje kod onih koji su zgrešili. Jer volji koja večno greši takođe treba da odgovara i večna kazna. Kao i suprotno, saglasno sa sledećim: ako onaj koji večno prebiva nepromenjiv u zlu, biva kažnjavan večnim mukama, onda treba dozvoliti da onaj koji se ne podvrgava večnim mukama, neće imati svoju volju kao nepromenjivu. Jer, ako će se onaj koji će je imati kao nepromenjivu u odnosu na zlo, nalaziti u večnim mukama, onda kakvu će potrebu za kaznom imati onaj koji će je imati kao nepromenjivu u odnosu na dobro, kada mu, nasuprot ovome, priliče venci? Međutim, kako vi tvrdite, oni koji se očišćuju ovim (čistilišnim) ognjem imaju nepromenjivu volju. Dakle, za njih nema potrebe da se očišćuju ognjem.
IV. Potom, ako sozercavanje Boga predstavlja savršenu nagradu za one koji su čisti srcem i dušom, a njega ne zadobijaju svi u istoj meri, znači da ne poseduju svi u istoj meri čistotu i da nema potrebe za čistilišnim ognjem, ako ova čistota kod određenih ljudi nije savršena. Jer, u ovom slučaju, svi bi u istoj meri postali očišćeni zahvaljujući ovom ognju i time u istoj meri sposobni za sozercavanje Boga. Međutim, da ovo nije tako, simvolički i ikonički se dogodilo na gori gde je bio dat Zakon, „jer tada se nisu svi pokazali dostojnim istog položaja i redosleda, nego jedan – jednog, drugi – drugog, po meri čistote svakoga od njih, kako ja smatram“, kaže Grigorije Bogoslov.[18]
V. Isti ovaj sveti i veliki Grigorije Bogoslov, pišući umnu i tajanstvenu besedu o Pashi, došavši do onog mesta gde se kaže ovako: „Ništa nećemo izneti, ništa nećemo ostaviti za ujutru“[19], jasno i otvoreno kazuje da posle one noći nema nikakvog očišćenja, nazivaju rečju „noć“ sadašnji život svakog od nas i ne dozvoljavajući nikakvo očišćenje posle njega.
VI. Zatim, isto sveti Otac u besedi „Na uništenje grada“, rasuđujući ovako: „Neću govoriti kakve su muke tamo za one kojima On ovde daje milost, nego ću samo reći da je bolje da budemo kažnjavani i očišćeni ovde, nego da tamo budemo predati na muke, kada je vreme kazni, a ne čišćenju“[20], jasno tvrdi da nakon odlaska odavde nema nikakvog očišćenja, već samo večna muka.
VII. Potom, Gospod u Jevanđelju po Luki u priči o bogatašu i Lazaru učeći o nagradi koju je zadobio svaki od njih, kaže da su Lazara[21], odmah nakon što je umro, anđeli odneli u naručje Avraamovo, a bogataš je takođe bio pogreben posle smrti i duša njegova nalazi se u paklu u mukama. Na taj način, označivši rečima „naručje Avraamovo“ najviši stepen upokojenja u srećnom udelu onih koji su ugodili Bogu, a rečima „pakao“ i „muke“ prikazavši konačnu osudu i večnu kaznu grešnika, On između njih nije ostavio još nekakvo drugo mesto u kom se nalaze neka vrsta privremenog mučenja, nego je pokazao da (između stanja pravednika i grešnika) postoji velika i neprelazna provalija koja razdvaja jedne od drugih, kao i krajnja suprotnost u kojoj nema ničeg prelaznog.
VIII. Zatim, za dušu koja se razdvojila od tela i postala potpuno bestelesna i duhovna, neverovatno bi bilo da se muči od materijalnog ognja, dok je njeno telo, koje bi oganj morao da zahvati, istrulilo. Istina, nakon vaskrsenja, kada ona ponovo dobije nepropadljivo telo i sva tvar postane nepromenljiva, i kada se razdvoji oganj, kako smo naučeni, njoj će odgovarati da bude mučena njime, i ne samo njoj, nego i demonima, koji se pokazuju kako mračni, tako i odeveni u određenu materiju i grubu tvar (παχΰτηταπεριβαβλημένοις) i telo vazdušasto ili ognjeno, kako kaže Vasilije Veliki. Međutim, pre nego što primi svoje telo, koje predstavlja samo formu koja nije pomešana sa materijom, iako postoji sama po sebi, kako bi ona mogla da se muči od materijalnog ognja?
IX. Zatim, naši prepodobni Oci, proživevši anđelski život na zemlji, mnogo su i često kroz viđenja i snove i druga čudesna javljanja i sami bili poučavani i druge poučavali o večnim mukama i o bezbožnicima i grešnicima koji se nalaze u njima, i kao sadašnjost i ono što se već događa, videvši i javljajući rečju, kao što i priča iz Jevanđelja po Luki opisuje stanje bogataša i Lazara, apsolutno ništa nisu objavili o čistilišnom ognju koji ima kraj.
X. Napokon, ovo učenje o spasenju svih i kraju večnih muka, koje je imalo početak kod Origena, kao što smo već rekli, i koje je preovladalo kod određenih crkvenih otaca, među kojima su čak i Didim i Evagrije, kao oni koji se pozivaju na Božije čovekoljublje koje je lako prihvatljivo među lakomislenima, kako kaže bogonosni Jovan, pisac „Nebeske Lestvice“[22], bilo je zabranjeno i anatemisano od strane Petog Vaseljenskog sabora kao ono koje izaziva raslabljenje duša i čini lakomislene još bezbrižnijima, s obzirom na to da očekuju da će nekada doći do oslobađanja od muka i obećano spasenje svih. Dakle, na osnovu ovoga, izneti dogmat o čistilišnom ognju mora da bude izbačen iz Crkve kao onaj koji podvižnike dovodi u bezbrižnost i koji ih ubeđuje da se ne bore svim sredstvima u sadašnjem životu za svoje očišćenje, s obzirom na to da se, tobože, posle smrti očekuje drugo očišćenje.
 

---

 
NAPOMENE:

1. Mt. 19, 26; Mk. 10, 27.
2. Rim. 15, 33; 16, 20 itd.
3. Ef. 2. 20.
4. Mt. 25, 14.
5. Mt.. 12, 32.
6. 2. Mak. 12, 46.
7. 2. Kor. 3. 11-15
8. Ova priča nalazi se u žitiju svetog Jovana Zlatoustog, PG t. 144, col. 1101-1108
9. Tj. 1. Kor. 3,11-15.
10. August. De Civit. Dei 1. XXI cap. 21 Ench. n. 18 initio. De Angelis lib. III. cap. 8.
11. Rim. 13, 12.
12. Dan. 7,10.
13. Ps. 49, 4.
14. Ps. 96, 3.
15. 2. Pt. 3, 10, 12.
16. V. prim. 19, prethodni fajl
17. V. prim. 26, prethodni fajl
18. V. prim. 29, prethodni fajl
19. V. prim. 30, prethodni fajl
20. V. prim. 31, prethodni fajl
21. V. prim. 32, prethodni fajl
22. V. prim. 34, prethodni fajl