СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА

 

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА
 
Политичко стање у Византији у епохи која је непосредно претходила сазивању сабора за унију са Западом. У овој глави налази се и житије светог Марка Ефеског од његовог рођења до делатности на Флорентинском сабору.
 
Последњих педесет година постојања Византијске Империје представља трагичну слику краја живота некада велике и прогресивне државе. Несумњиво, по свом значају за историју људске културе, пад Константинопоља био је бескрајно трагичнији него некадашњи пад Рима. Рим се дуго и упорно сурвавао и на крају је доспео у ону епоху када је Рим већ одавно престао да буде не само престоница света, него и уопште културни центар. Са Византијом није био овакав случај. Она је била у процвату, и то управо у процвату своје културе и духовне моћи и налазила се много изнад Запада у културном смислу. Истина, касни византијски период карактерише се не толико стваралаштвом јелинског духа, колико преживљавањем, разумевањем и усвајањем историјске прошлости и културног наслеђа не само Византије, него и древне Јеладе, у оцени њених духовних богатстава у ренесанси коју је Византија преживљавала раније него што ју је преживљавао Запад. Философске школе испуњавају се мноштвом младих људи који траже знање код чувених философа у Константинопољу овог времена. Платон и Аристотел (пре свега) владају умовима образоване класе. Преживљава се лепота „Царског града“, настају дела која су специјално посвећена његовом значају и лепоти. Императори окружују себе сјајем, по строго разрађеној церемонији византијског двора. Политичке партије играју значајну улогу у животу државе. Многовековно црквено наслеђе ставиће неизбрисиви печат на читав живот земље од Двора до последње колибе. Духовни живот је на висини. Цвета подвижништво и духовна просвета. Православље, које је било неодвојиви, урођени део живота, духа и погледа на свет Византијца, у овој епохи ужива унутрашњи мир и Црква је мирна од јереси и раскола. Црква, Држава, Народ – све ово представља нераздељиву целину Византијске империје.
И све ово, што је бескрајно вредно у срцу сваког Византијца, треба да пропадне, ако не буде пронађена могућност да се заустави најезда Турака и да се протерају ван граница Византије. Стање Византије у овој епохи заиста је било трагично. Од некада моћне и простране империје сада је остао само Константинопољ са малим појасом око себе, неколико острва између Грчке и Мале Азије и мали део земље на југу Грчке. Све остало били су заузели Турци, а оно што нису заузели Турци било је рукама Италијана. Византијски император био је султанов вазал и без његовог знања није могао да предузима никакве важне политичке кораке. Полуслободно постојање Византијске империје није било стабилно и дани Константинопоља били су одбројани. Турци су већ опустошили Србију, Бугарску, победили су крсташе код Никопоља и, што је било нарочито болно у свести Византијаца, 1430. године освојили су други по важности град у Византијској империји – Солун. Владајући кругови Византије са муком су тражили излаз. Тражење савеза и уједињења са Западом против заједничког непријатеља хришћанства – Турака, постаје задатак и предмет делатности византијске дипломатије. Међутим, император Мануило Други није могао да постигне никакве успехе, иако је пропутовао читаву Европу у тражењу савеза са Западом, и пред крај живота скептично се односио према унији између Православне и Латинске Цркве, као првим кораком за могући политички савез између Византије и Западних хришћанских земаља. Према казивању, на самртничкој постељи упозорио је свог сина, будућег императора Јована Осмог, на полагање било какве наде на унију, говорећи да је помирење између Грка и Латина немогуће и да ће сваки покушај да се ово постигне погоршати постојећи раскол.[1]
Православни јерарси предвидели су одавно опасност за Православну Цркву од уније са Римом, с обзиром на то да су знали да се иза овога скривају планови поробљавања Православне Цркве Ватикану, одустајање од себе у корист Рима. Тако, у доба византијског императора Мануила Другог, када је император наговарао Константинопољског патријарха да се потчини Риму ради државних интереса, овај је одговорио да ће, ако је неопходно, радије бити под Сараценима, него што ће се потчини Риму, јер ће потчињавање Сараценима бити само формално, док ће потчињавање Риму, како је рекао, „значити губитак Бога“.
Међутим, император Јован Палеолог, који је у младости боравио на Западу и који је био упознат са усмерењем политичких кругова Западних држава, на чијем је двору постојао снажан италијански утицај услед његовог брака са Софијом Монфератском, сматрао је да је договор са Западом не само могућ, него и неопходан. У стварању црквене уније он је видео спас Византијске империје од Турака. У вези са овим питањем у овој епохи видимо два тока, две партије: једну су представљале ватрене присталице уније. Ово је партија коју је предводио сам император, подржаван од стране извесних истакнутих црквених делатника. Друга партија састојала се од зилота који нису желели никакву унију са Римом не само због страха за чистоту Православља, него и просто из бојазни да ће сједињење са Западом довести до губитка самог грчког наслеђа и да ће Византију ставити у задњи план. Почетком петнаестог века византијски полемичар Јосиф Вријеније писао је следеће: „Нека се нико не обмањује варљивим надама да ће нам италијанска савезничка војска пре или касније доћи у помоћ. Иако се претварају да ће стати у нашу одбрану, узеће оружје да би разорили наш град, народ и име“. У петнаестом веку ова бојазан оправдала се у политичким плановима Алфонса Великодушног против Истока.[2]
Али, било како било, одлучивши да успостави унију за Западом, император Јован почео је да предузима кораке у овом смеру. Да је на унију Православне Цркве са Латинском Црквом гледао само као на политички чин сведочи низ података. Ово не скрива (и чак оправдава императора) Велики Ритор Мануило, који каже овако: „Јован, цар којег се увек сећамо, шести од Палеолога, видевши да се племе Агара умножава из дана у дан, а да се наше са свих страна истискује и, може се рећи, свуда доводи до истребљења, и бојећи да они, брзо опустошивши земљу Ромејске државе, не завладају и самим царским градом, као што се касније, авај, и догодило: сматрао је за неопходно да задобије Италијане за савезнике. А ово се није могло постићи са увереношћу ако се не би сазвао сабор који би се свим снагама постарао или да спроведе и потврди, или да некако остави по страни предмете нашег непромењивог богословља, које су они извитоперили насупрот православним догматима. Они гласе да Свети Дух исходи и од Сина и да су у Богу исто суштина и енергија. И расуђујући да, док ове тачке не буду саборно и догматски, да тако кажемо, размотрене, оба народа неће се сложити у једном погледу на Православље, нити ће помоћи једни другима – услед неопходности ставивши на себе овај, по свој прилици, добар циљ, христољубиви овај и најблагочестивији Цар шаље изасланство Римском Поглавару. А овај, благонаклоно примивши изасланство и веома саосећајући са овом намером, одмах преко својих изасланика предложи да се поводом овога сазове сабор у Флорентији, што се и догодило“.[3] Сиропуло, историчар Флорентинске уније, посвећујући скоро трећину своје књиге излагању припрема за сабор у Италији, каже да је за време једног припремног скупа код императора поводом уније императоров секретар, чувени Георгије Схоларије, отворено изјавио императору да ако унија буде била само политички чин, она неће имати никакву чврстину и постојаност.[4] Вероватно су сличне страхове изражавали и многи други, укључујући и престарелог Константинопољског патријарха Јосифа, јер видимо да император одлучно изјављује патријарху да је он све осмислио и да сву одговорност у вези са унијом преузима на себе. На крају, и сама императорова делатност на сабору у Италији потврђује горе речено. Дакле, ако су владајући кругови са Византијске стране на унију са Западном Црквом гледали као на чисто политички чин, није другачији однос према овом проблему био ни на Западу, мада у нешто другачијем смислу. Заправо, у Ово време у Римокатоличкој Цркви догађала се одређена криза: Базелски сабор, који је ујединио западне протестантске умове, задобијајући све већи и већи значај, није признавао папу који је био изабран у Риму – папу Евгенија Четвртог. Међутим, папа Евгеније Четврти, који је био не само човек искључиво снажне воље, него и велики политичар, вешто је водио ствар и трудио се да угуши тврдоглавост сабора који му није био послушан, користећи се свим средствима за то. Обраћање Грка поводом сазивања сабора за стварање уније није могло да буде без значаја и да не наговештава много тога за оснажење његовог престижа. Овако о томе пише чувени Босуе (Bossuet): „Читајући пажљиво историју Базелског сабора, човек не може а да се не изненади када види одвратне начине и неисправне путеве које је папа предузео ради уклањања царева са сабора. Ради достизања свог циља он је газио све што није свештено у вери, и када су све његове интриге већ биле искоришћене, прибегао је другом лукавству, показавши ревност за припајање Грка“.[5] Даља делатност папе Евгенија Четвртог своди се на покоравање Православне Цркве. Дакле, ако су у Византији на унију гледали као на чисто политички чин у корист државе у стварању војног савеза са западним владарима, у Ватикану су, са своје стране, гледали на унију као на политички чин најпре ради оснажења престижа Ватикана који је био уздрман Базелским сабором, а затим ради потчињавања папи Православне Цркве која је била ослабљена због политичких разлога. Добро је приметио овакав став један историчар, говорећи следеће: „У Ферари главни мотив скоро свих Грка био је политички, док је папа углавном мислио о томе како да подигне престиж Свете Столице и да одузме неколико „тачака“ од својих непријатеља у Базелу. Нећемо погрешити ако кажемо да се само мали број људи носио мишљу пре свега о добробити хришћанства“.[6]
Смисливши да склопе унију, Грци су били у недоумици коме да се обрате. Ко представља Западну Цркву – Базелски сабор или папа Евгеније Четврти? И Базелски сабор и папа Евгеније Четврти били су спремни да уједине хришћански свет. Правично са огорченошћу примећује један савремени латински историчар, говорећи овако: „Насмејао се Исток безумљу Латина, који су, будући у међусобном разилажењу, тражили уједињење других.“[7] Византијска дипломатија решила је проблем тиме што се обратила и једнима и другима. Међу грчким представницима који су разговарали са представницима Базелског сабора био је игуман једног Константинопољског манастира, Исидор. Овај Исидор, који је убрзо постао митрополит Кијевски и Првојерарх Руске Цркве, а затим и ревности унијата и, на крају, будући протеран из Русије, латински кардинал, већ је тада испољавао нездрав ентузијазам поводом уније. Свој узбуђени однос према унији изразио је следећим речима: „Унија ће подићи велики споменик којем ће позавидети Родоски Колос, чији ће врх досегнути небо и чији ће се сјај видети и на Истоку и на Западу“.[8] Међутим, представници Базелског сабора начинили су огромну тактичку грешку која је изазвала негодовање у Константинопољу и решила проблем у том смислу што су Грци прихватили предлог папе Евгенија Четвртог и касније подржавали папу у његовим расправама са оцима Базелског сабора. Ова грешка састојала се у томе што су изјавили Грцима да се слажу да се размотри питање уније са Грцима на истом нивоу, као и проблем Хусита. Ово стављање на исти ниво Православља и хуситске јереси морала је да увреди Грке.
Међутим, папа није направио сличну грешку, већ је, благонаклоно примивши грчке изасланике и похваливши њихову намеру да се започну преговори о склапању уније, предложио да се сабор одржи у Ферари, обећавши Грцима да ће платити њихов пут у Италију и из Италије у Константинопољ и да ће их издржавати за време сабора, дајући одређену суму за њихове потребе. Као што смо већ рекли, Грци су прихватили папин предлог и почели да се припремају за одлазак на сабор у Италију, на сабор који је као црна мрља пао на историју заласка Византијске империje. 24. новембра 1437. године многобројна грчка делегација Koja je бројала шесто људи и коју је предводио император Јован Палеолог у пратњи свог брата Димитрија, у којој је било двадесет два епископа које је предводио Константинопољски патријарх Јосиф и која се, такође, састојала од многобројних клирика, од којих су неки имали пуномоћје од осталих источних патријараха да их представљају на сабору[9] (тако, свети Марко Ефески је имао овлашћење од Александријског и Антиохијског патријарха), с обзиром на то да су они сами обавестили императора да не могу да дођу на сабор, налазећи се у деловима које се неверници већ освојили, а такође и од великог броја лаика који су заузимали одређени положај у Цркви или при двору, отпутовала је у Италију усмеравајући свој пут најпре у Венецију, а затим у Ферару.
Император је намеравао да спасе државу захваљујући унији али још пре него што је отпутовао на сабор у Италију ова унија само што није уништила империју. Заправо, као султанов вазал император није могао да отпутује у Италију, а да о томе не обавести турске власти. Император је обавестио султана да циљ његовог путовања има чисто црквени карактер, али султан Мурат Други није био толико наиван да не схвати да се иза овога крију политички циљеви, и одговорио је Јовану Палеологу да не треба да тражи помоћ од Запада, него од њега, султана, а од Латина да се држи даље. Он је чак хтео да опколи Константинопољ, али захваљујући великом миту које је дато једном утицајном султановом дворјанину који је наговорио султана да ово не учини, император Јован је успео да стиша султаново незадовољство.[10]
Пре него што је отпутовао у Италију, император је сазвао велики сабор у Константинопољу, позвавши на њега клирике и лаике. На овом сабору је присуствовао, чувен по свом образовању, светости живота и красноречивости, митрополит Ефески Марко Евгеник – свети Марко Ефески – овај изабрани сасуд Светог Духа који се показао као величанствени борац за Православље и пред којим ми, синови и кћери Православља, имамо незабораван дуг и пред чијим се споменом клањамо.
Сада, када смо се први пут сусрели са овим благословеним именом у нашем излагању историје Флорентинске уније, умесно је да изложимо житије овог великог Јерарха чијој је делатности у борби за Православље ова књига, у суштини, и посвећена. Потребно је да изложимо његово житије до оног тренутка када се за њега отворило поприште борбе за Православље и пут исповедништва.
Извори према којима можемо саставити житије светог Марка веома су оскудни.
Пре свега, то је синаксар светом Марку Ефеском који је написао јерархов брат, номофилакс Јован Евгеник. Овај синаксар постоји у дужој и краћој верзији. У обе ове верзије он је био објављен у грчком оригиналу (без придодатог превода). У дужој верзији објавио га је S. Petrides y Revue de l’Orient chretien, т. 15, Париз, 1910. године, стр. 97-107, а у краћој објављен је заједно са службом светитељу Марку Ефеском од стране Монсињора Луиса Птија у „Studi Bizantini“, други том, Рим, 1927. године, стр. 212-217.
У служби светитељу, Марку, коју је написао Велики Ритор Мануило, такође се налази синаксар који је објавио професор А. Παπαδόπουλος’ Κεραμευς у „Φιλολογικός Σύλλογος Παρνασσός Επετηρις Επετηρις „Ετος σ?“, Атина, 1902. године. Међутим, овај синаксар скоро уопште не пружа податке о светом Марку, него само представља неку врсту похвалног слова јерарху. Исти овај синаксар у потпуности се налази и у делу Великог Ритора Мануила које, без обзира на свој назив „Књига о Марку, свјатјејшем митрополиту Ефеском, и о Флорентийском сабору и о Гемисту и Висариону, са оповргавањем њихових безбожних дела“ који за историчара много обећава, у суштини се своди на полемику против философских, а делимично и теолошких ставова Гемиста Плифона и Висариона Никејског, док се о светом Марку и о Флорентийском сабору скоро ништа не говори. Ово дело Великог Ритора Мануила било је објављено уз руски превод од „стране архимандрита Арсенија (потоњег епископа Новгородское) у „Хришћанском Штиву“ за 1886. годину. Грчки оригинал овог дела, заједно са латинским преводом, такође је ставио Монсињор Луис Пти у седамнаестом тому Патрологије Оријенталис.[11]
За нас драгоценији извор, који иако нам не пружа податке историјског карактера, него нам говори о самој личности јерарха Марка, представља надгробна беседа јерарху Марку коју је изговорио Георгије Схоларије. Ову беседу, као и епитаф јерарху Марку, објавио је у грчком оригиналу, пропраћеном преводом на руски језик, Авраам Норов.[12]
Кратка беседа истог овог карактера, као и надгробна беседа Георгија Схоларија која припада Јовану Евгенику и која је објављена и грчком оригиналу (без превода), не пружа податке за историку живота светог Марка. Њу је објавио Монсињор Луис Пти у „Studi Bizantini“ (у раније поменутом тому).
Као на извор који нам пружа одређене податке о светом Марку, треба указати на још необјављено дело Теодора Агалиста „Мола Апологија“. Из овог дела Монсињор Луис Пти у свом чланку о светом Марку у „Dictionnaire de Theologie Catholique“ пружа одређене податке. Ови подаци су од другостепеног значаја.[13]
Као на извор треба указати и на аутобиографско дело светог Марка под називом „Изложење свјатјејшег митрополита Ефеског о томе, на који начин је он примио архијерејски чин и објашњење о сабору који је одржан у Флорентији“, које се налази у многим рукописима и које је објављено код Миња (PG. Т. 159),[14] а које је такође објавио и Монсињор Луис Пти (грчки текст и латински превод) у седамнаестом тому Патрологије Оријенталис.[15]
Одређени аутобиографски материјал може се ексцерпирати и из писама светог Марка.
Раније поменуто дело светог Марка и његове посланице читалац може наћи ниже у преводу на српски језик.
На крају, код нас постоје две службе светом Марку, обе објављене у грчком оригиналу сагласно атонским рукописима (без додатог превода). Прва, потпунија, припада Јовану Евгенику и објавио ју је Монсињор Луис Пти у раније поменутом тому „Studi Bizantini“. Другу, која припада перу Великог Ритора Мануила, објавио је А. Παπαδόπουλος Κεραμευς у раније наведеном тому „Φιλολογικός Σύλλογος Παρνασσός Επετήρις“. Ове службе не пружају нам податке за историјски живот светог Марка, али нам јарко приказују јерархов лик као подвижника и исповедника Цркве.
Они извори који нам преносе историју Флорентинске уније посредно говоре и о светом Марку. Али, о овим изворима говорићемо у наредној глави нашег дела.
Дакле, наведени извори за састављање житија светог Марка Ефеског пружају нам следеће податке.
Свети Марко, митрополит Ефески и велики Исповедник Православља, рођен је 1391. или 1392. године[16] у Константинопољу. У овом граду је стекао образовање, овде је проживео већи део свог живота и овде се упокојио. Овако о овоме пише Јован Евгеник на почетку свог синаксара светом Марку: „Овај велики светилник живота у свету, и светлост и добра со, који се Цркви Христовој јавио као храбри Борац за Истину и читавој васељени као једно сунце, просијао је из великог и царског града, овог чувеног Константинопоља. У њему је рођен и био одгојен, васпитан и, на крају, у представљењу Богу њему је предао свештено (своје) тело“. Велики Ритор Мануил овако каже у свом синаксару светом Марку: „Овај свештени Марко рођен је и васпитан у самом царском граду“. Отац светог Марка имао је високи црквени чин „сакеларија“ храма свете Софије у Константинопољу. Он је такође био професор коме je притицало мноштво младих људи. Мајка светог Марка била је кћи лекара. Обоје су пореклом били из познатих и имућних породица. О родитељима светог Марка приповеда нам Јован Евгеник у наставку свог синаксара: „Његови родитељи би ли су Георгине, ђакон и сакеларије Велике Цркве – у оно време велики град био је двоструко богат, имајући га такође и за наставника у Цркви Христовој, којем је притицало мноштво младих људи – и Марија, кћи извесног уваженог и богољубивог лекара. Породице обоје њих биле су у свему благородне повезане побожношћу према Богу и украшене врлинама“. Од овако честитих и богољубивих родитеља поникао је будући велики Исповедник Цркве! На крштењу дете је добило име „Мануил“ (Емануил). Јован Евгеник у овом имену („Емануил“ у преводу значи „С нама je Бог“) види пророчки предзнак будућег значаја за Цркву детета које се тада крштавало. О овоме он пише следеће: „Дете, пак, на другом рођењу у Божанственом Духу добија име Мануил“ а како би и могло да буде другачије!): јер био је достојан првог и владарског имена, и захваљујући њему – с нама је Бог и Побожност и вера коју су нам предали Оци.“
Учитељ науке побожности детета Мануила био је његов отац. Дете је у толикој мери напредовало у мудрости да је још у младости са оцем заједно изучавало риторске и математичке науке, како приповеда Јован Евгеник у свом синаксару. О овоме детаљније говори Велики Ритор Мануил у свом синаксару: „У најранијој младости родитељи су га дали да проучава слободне науке, које је он за кратко време савладао, као на крилима, и превазишао све своје другове и вршњаке.“ У тринаестој години свог живота дечак је остао без оца. Међутим, дечаково срце није се поколебало у трагању за знањем. Он постаје ученик тада двојице чувених професора у Константинопољу, учећи реторику код Јована Хортасмена, а философију код Георгија Гемиста Плифона. Овако о овоме говори Јован Евгеник: „Дакле, оставши без оваквог оца са тринаест година, он нипошто није дозволио себи лењост, него је пожурио да одмах притекне најбољим и најпознатијим наставницима, а то су најпре били Хортасмен Јован, који је затим украсио престо Силивријске митрополије, и Игнатије Метаклитис, а међу каснијим философима и математичарима Гемист Георгије, од којих је за кратко време задобио велико знање, захваљујући крајњем труду и приљежности и чудесном уму. Затим, и моралом светим, нежним, достојанственим и који је одговарао добрим старцима, укључујући и начин одевања и обувања и изглед и положај главе, и реч његову предивну и веома украшену, он је, не само за оне који су са њим учили, него и за саме наставнике и уопште за све, представљао чудо. На тај начин, он је предивно и богољубиво прошао дечји узраст и чудесно се уздизао свим својим делима…“ Сада од ученика будући Исповедник Цркве сам постаје професор и наследник катедре свога оца, коме притиче цвет младости. Он његових ученика у историју су ушли Георгије Схоларије и Теодор Агалист. Према још необјављеном делу овог последњег, које смо раније поменули, свети Марко је још тада имао звање „ритора“, а ова функција садржала је у себи тумача Светог Писма у патријаршијској Цркви. Са двадесет четири године добија високо звање „Вотарија Ритора“. Као што је предивно протекло детињство светог Марка, тако су још одважније текле године његове младости. Налазећи се у свету, он је водио строг подвижнички живот. Свакодневно је присуствовао на Божанственој Литургији у свако доба године, исцрпљивао је своје тело подвизима, ум је богатио проучавањем Светог Писма и другим наукама током ноћи, и уопште, још у свету, достигао је велико духовно савршенство. О овоме нам говоре Јован Евгеник, Георгије Схоларије и Велики Ритор Мануил. Овај потоњи се ограничава само следећим речима: „Прибројан свештеном клиру Велике Цркве по заповести и са благословом свјатјејшег и најмудријег патријарха Јефимија, он се сав предао изучавању богонадахнутог Писма“. Детаљније о овоме говори Јован Евгеник: „И већ поставши наследник очеве катедре и бриге о омладини, и образујући сам многе научнике и учитеље, и истовремено ни једног дана не пропуштајући Свештену Вечеру у Великој Цркви, тако да је човек могао да га види и зими и лети како се подвизава и како води монашки живот још у лаичком звању, он је у потпуности био богоносац и просвећен и у нежној младости, како самим стварима, тако и спољашњим изгледом, био је уистину философ. Затим у свеноћним борбама са самим собом, изучавајући дела старих мудрих људи и слажући их (у срцу), и ништа не пропуштајући од Божанственог Писма и од свештених Учитеља, није остављао ништа што не би било савршено и у потпуности проучено“. О моралном лику свог наставника приповеда нам Георгине Схоларије у надгробној беседи светом Марку, говорећи следеће: „Могу рећи о праведности покојног нашег оца да је, још као младић и пре него што је умртвио своје тело у Христу, већ био праведнији од подвижника који живе у пустињи, и да, одбацивши све световно ради Христа и примивши терет послушања Богу, никада се није одвојио од њега, никада се није интересовао испразношћу овога света, није се обмањивао његовом привременом славом и до саме смрти сачувао је ватрену љубав према Христу. Живећи у престоници, њему је био туђ њен живот, јер ништа га није везивало за њу. Дубоко поштован од стране свих, он не само да није тражио почасти, него их није ни прижељкивао“.[17] О свом наставнику он још додаје и ове речи: „Ми не бисмо у довољној мери постали заједничари познања истине да он није посејао у нама прва њена семена својим учењем и својим молитвама у којима је често молио од Бога наше оплодотворење и више него ико други подстицао у нама ревност за истином“.
Ове велике особине свете душе морале су да буду примећене, и заиста, видимо да свети Марко постаје омиљено духовно чедо Константинопољског патријарха Јефимија и након смрти саставља му канон и стихире које сведоче о блискости и љубави светог Марка према покојном патријарху. Император Мануил Други приближава га себи и он постаје близак њему и његов саветник Овако о овоме говори Јован Евгеник у свом синаксару: „Због овога je (тј. због његових врлина и учености) био позван и код вечног спомена императора Мануила, мудрог и побожног, и није му постао само познат и близак, него је постао и његов пријатељ и наставник у многим стварима, и био је одређен за редактора његових списа (των εκείνου συγγραμμάτων διορθωτής καταστάς), јер је савршенством знања превазилазио све часне седе главе наших образованих људи. А затим се удостојио звања председника истражног суда, и одбио је (ово звање)“. И Јован Осми, наследник императора Мануила, такође је дубоко поштовао светог Марка. О овоме се може судити на основу тога што је свети Марко касније написао читав низ дела на молбу овог цара који га је молио да пружи одговор на тешка теолошка питања, при чему ова питања припадају најширем диапазону питања теолошко-философског карактера. Затим, несумњиво, по вољи императора Јована Осмог свети Марко ће бити одређен на катедру митрополита Ефеског и заузеће изузетно високи положај у грчкој Делегацији на сабору у Италији. И, на крају, о овоме сведочи Георгије Схоларије, који, говорећи о прогонствима и гоњењима које је јерарх подносио на крajy свог живота, затим додаје и следеће: „Он би претрпео велика страдања да му није руку помоћи пружило човекољубље цара који се више од осталих дивио врлини и мудрости овог светог човека“.[18] О овом дубоком уважавању и љубави према светом Марку сведочи и то, што га је император одредио да буде на челу теолошких расправа на грчкој страни у преговорима између Грка и Латина на сабору у Ферари и Флорентији, а такође и што не дозвољава да га Латини вређају након потписивања уније, када свети Марко отворено иступа против уније.
Дакле, вративши се на последње излагање житија светог Марка, видимо да се пред младим професором отварало поље за обогаћење остварење свих могућих олакшица, захваљујући његовој блискости са императором. Сјајна каријера, како се то данас каже, отварала се пред њим. Али његова душа није ово тражила, јер је био испуњен правом љубављу према мудрости. Он је касније овако писао једном свом бившем ученику: „До када ћеш, о безбожниче, благородство и част своје душе погружавати у ствари које су лишене сваке вредности! Нису ли тобом овладали испразност и лажно богатство, елегантне и украшене тоге и остало, на чему почива благостање овога света? Тешко теби, философе, са оваквим погледом на свет који је стран философу!“[19]
Свети Марко је био прави философ, због чега га је његова љубав према мудрости позивала на највиши подвиг, на потпуно одбацивање света и отпловљавање у пристаниште ћутања.
Он све одбацује и прима монаштво. У служби светом Марку читамо следеће речи: „Када си благоразумно схватио непостојаност световних радости, пропадљивост и испразност, онда, омрзнувши свет и све што њега радује и весели, прибегао си Божанственој схими, заменивши муке наслађивањем, бдење радошћу и миром, лежање на земљи и свеноћно стајање, уистину, у радосно уживање, пост у сладост, уздржање у весеље“.[20]
Свети Марко напушта престоницу и одлази на једно од острва које је још било под влашћу Византијаца – острво Антигон које се налази на улазу у Никомидијски залив. Ово се догодило 1418. године, када је свети Марко имао двадесет шест година. Његов духовни отац и наставник, који је и постригао светог Марка, заменивши световно име Мануил у име Марко у монаштву, био је игуман Симеон. Ово је био велики духовни руководилац о којем, нажалост, не постоје детаљнији подаци, осим што га у синаксару светом Марку Јован Евгеник назива „чудесни овај Симеон“.
Георгије Схоларије, пак, о читавом овом периоду живота светог Марка каже следеће: „Постајући сличан Учитељима Цркве он (свети Марко) се одрекао свих животних обмана са којима чак и није био упознат; предао је себе Богу и ради Бога предао се на послушање тада највећем од наших учитеља врлина.“[21]
О овом периоду живота светог Марка детаљније говоре Јован Евгеник и Велики Ритор Мануил. Тако, први говори следеће: А када је достигао двадесет шестогодишњи узраст, онда, разделивши сиромашнима великодушно и слободно све што је имао понео je бреме за којим је жудео од девствености, оно добро бреме Господње и лак терет Господњи, и пустињу, коју су волели Илија и Јован и они који њима подражавају, љубио је ћутање, имајући за мајку тишине у самом себи и мир и спокој и ка Богу узлажење и присвајање. Више него отаџбини давао је предност оним острвима која су у оно време била украшена богоносним људима а нарочито је међу њима изабрао духовног оца, чудесног оног Симеона, који га је одмах постригао у монаштво и помазао на духовне подвиге и напоре, оставивши неутешну тугу иза себе за рођаке, укућане, пријатеље, цара, који га је нежно волео и који је имао потребу за његовом мудрошћу и образованошћу, за највише чланове клира, за мноштво младине којима је био васпитач и учитељ, боље рећи – за све сународнике који су сматрали једноставно некаквим заједничким сиромаштвом његов одлазак из овог живота и губитак оних добрих дела овог великог (човека) који су свима били понуђени“.
Овако Велики Ритор Мануило приказује монашки живот светог Марка: „Затим се он одева у монашку одећу у свештеној и величанственој обитељи Манганској, и свецело се предаје ћутању. У толикој мери није волео да излази на манастира и из своје келије због ненарушавања ћутања и пажње према себи да се ни познаницима, па чак нн рођацима није показивао. Само га један посао није замарао ни дању ни ноћу – вежбање у Божанственом Писму, из кога се богатио изобиљем разумевања, као што показују и његови писмени радови.“
Велики Ритор Мануило обједињује у једну целину подвижнички живот светог Марка и, мада пише и о каснијем периоду монашког живота светог, већ као монаха Манганске обитељи, ипак се ово у суштини, наравно, односи и на онај период који је свети Марко провео заједно са својим учитељем на Антигонском острву: иста она тежња ка ћутању и усредсређености у себе у духовним подвизима.
Даље, из синаксара Јована Евгеника сазнајемо да се заједноса светим Марком под духовним руководством заједничког учитеља подвизавао вршњак светог Марка Доротеј, син црквеногвеликодостојника Валсамона. Даље читамо да „није било суђенода се настави ово свештено пријатељство у монаштву и ћутању“, собзиром на то да су Турци представљали велику опасност за становништво, због чега је велики број људи напуштао острва и одлазило у Константинопољ. У оваквим условима сталне обазривости и очекивању напада Турака, уз општу забуну и метежност,за подвижнике било је крајње тешко да се сачува мир, усредсређеност и ћутање. Зато се рвети Марко заједно са својим духовнимоцем враћа у Константинопољ и овде, према речима Јована Евгеника, „у свештеном и чувеном Манганском манастиру, који јевише од осталих био мешовитог карактера (по начину живота монаха), са одређеним њему блиским монасима одлучио је даизабере себи место за живот“. Овде се упокојио духовни старацсветог Марка, а затим, када је храбро завршио ток свог живота,овде је био погребен и свети Марко. У Манганском манастиру свети Марко се посвећује најузвишенијем подвижништву. О овомесмо већ читали у горе наведеном одељку из синаксара Великог Ритора Мануила. Чујмо шта каже Јован Евгеник о овом периоду живота свог светог брата: „Дакле, предавши себе крајње тешкомраду и посту и спавању на земљи и стајању по читаву ноћ, а нарочито онда када је остао сам, често додајући следеће речи: „Ничим се тако не угађа Богу као трпљењем зла“, и издржавши борбу против духовних непријатеља и одневши победу и предивно се уздигнувши ка сагледавању и свештеном просвећењу и Божанственим озарењима, када је задобио оно што је највеће и најкорисније, поставши цео свет и боговидац, тада је примио свештенички чин, са напором и против воље, на инсистирање и многе молбе…“
О свештеничком служењу светог Марка Јован Евгеник нам преноси да, када је служио Божанствену Литургију, испуњавао се Божанственим надахнућем. Он сведочи да је за очевидце, „када је приносио Божанствену Службу Богу, изгледао ван себе, сав испуњен огњем, сав посвећен Богу, ван земље, као некакав Анђео у телу“.
После смрти престарелог митрополита Ефеског Јоасафа 1437. године свети Марко је против своје воље постављен за митрополита Ефеског. О томе да је свети Марко примио архијерејски чин само по послушању Цркви, сведочи пре свега он сам, говорећи следеће: „Примивши архијерејско служење по заповести и потреби Христове Цркве, које је изнад и мог достојанства и снаге кренуо сам са Васељенским патријархом и богомданим царем… на сабор у Италију“[22]. О уздизању светог Марка на архијерејску катедру овако говори Георгије Схоларије: „Примио је узвишени духовни чин једино ради заштите Цркве својом речју Била јој је потребна сва снага његове речи да је задржи од скретања са правог пута, на који су је већ вукли њени нови предводници. Он није овај чин примио због световних разлога: ово су доказале последице.[23] Велики Ритор Мануило каже овако: „Он затим прима и Божанствено бреме свештенства, а убрзо бива поставлен и за apxиjepeja ефеског од велике и свете Цркве, не по својој жељи него по избору многих, и на тај начин умножио је поприште врлина и према снагама вежбао се у њима“.
Детаљније него код осталих налазимо ово казивање код Јована Евгеника, који, исприповедавши о свештеничкој служби светог Марка, затим говори следеће: „Када је нашем толико безбожном народу било суђено да, између осталих невоља, претрпи и опасност за Цркву, како би била осмишљена и прихваћена унија овакве врете и када су се вршиле припреме за ово, у то време након многих молби и многобројних доказа и различитих указивања о користи за Цркву (και οικονομίας άπάσης), уздигавши се на узвишену катедру Ефеса као уистину достојан и већих и превасходнијих почасти и као велики архијереј показа се подражавалац Великог и Првог Архијереја и Пастира, као што написа велики Павле, јер су га свисматрали и називали новим Василијем Великим. Када се император већ упутио и допутовао у Италију заједно са патријархом и свим клирицима, једини је он био и у почетку и у средини и до краја двосекли мач за безаконити и разбојнички кукољ у богобожној њиви свештених догмата Цркве богонадахнутом трубом богословља и непресушном реком побожних списа и одлука светих Отаца и Учитеља, гласним и сладосним гласом попут нектара, и неустрашвом и храбром срчаношћу душе.“
Дакле, будући уздигнут на катедру Ефеске митрополије, свети Марко je кратко био са својом паством, јер видимо да заједно са императором одлази у Италију већ 24. новембра 1437. године. Поставља се следеће питање: да ли је свети уопште био у Ефесу пре свог повратка из Италије? Знамо за сличан случај у односу на другог митрополита који је једино био изабран и постављен на катедру да би заузимао важан положај међу грчким представницима на сабору у Италији. Овај митрополит био је познат по свом образовању. Имамо у виду Висариона Никејског, који, иако је имао титулу митрополита Никејског, али, као што је познато, није видео своју паству. Сиропуло датира архијерејску хиротонију светог Марка напоредо са рукоположењем Висариона Никејског, говорећи следеће: „Тада су хиротонисали за архијереје Кир Марка Ефеског, Кир Дионисија Сарикијског и Кир Висариона Никејског“.[24]
Заиста, о подвизима светог Марка у Ефеској митрополији чујемо тек након његовог повратка из Италије. Сви горе наведени извори који говоре о постављању светог Марка на катедру Ефеског митрополита непосредно повезују овај догађај са одласком светог на сабор у Италију. Георгије Схоларије, као што смо видели, каже да је свети Марко „примио узвишени духовни чин једино ради заштите Цркве својом речју“. Следећа сведочанства: постављање Висариона за митрополита Никејског једино да би имао могућност да представља грчку Цркву у богословским преговорима који је требало да се одиграју између православних и Латина на предстојећем сабору у Италији, тј. постављење чисто номиналног карактера, затим, кратко време које је прошло од поставлена светог Марка у свештенички чин до сабора у Константинопољу који је император сазвао пред одласка Грка у Италију, а на којем је присуствовао и свети Марко, а уз то и дужина путовања у оно време – све ово говори да је свети Марко номинално био постављен на катедру митрополита Ефеског, са истим циљем као и постављање Висариона на положај митрополита Никејског.
Наравно, ово су само наше претпоставке, али оне нису без вероватноће.
Дакле, у саставу многобројне грчке делегације свети Марко одлази из Константинопоља на сабор у Италију. Да ли је он веровао у успех уније? О овоме нам говори сам свети овако: „Примивши архијерејско служење по заповести и потреби Христове Цркве, које је изнад и мог достојанства и снаге, кренуо сам са Васељенским патријархом и Богом даним царем и самодршцем на сабор у Италију, не гледајући ни на своју немоћ, ни на тешкоћу и величину посла, него надајући се у Бога и на оне заједничке Заступнике, веровао сам да ће све бити добро и да ћемо учинити нешто узвишено и достојно нашег подвига и нада“.[25] Ову своју ватрену жељу свети Марко је изразио и папи Евгенију Четвртом у поздравној беседи коју му је упутио.[26]
Са каквим су се душевним расположењем Грци упутили на сабор у Италију сведоче више чињеница. Тако, према сведочењу Сиропула, пре него што су се упутили на сабор, патријарх се обратно свим изасланицима дирљивом беседом у којој је говорио о узвишеном послу које они предузимају: они путују на сабор ради склапања уније, али ништа неће изоставити од оних предања свете Цркве које су примили, и спремни су, ако је потребно, и да умру за њих, јер шта може бити славније од мученичког венца?! Међутим, наставио је патријарх, треба у потпуности уложити све своје снаге у овом „небесном делу“ које је пред њима, због ког и одлазе у Италију. Своју беседу завршио је следећим речима: „Кренућемо и вратићемо се. Кренућемо у опасност, вратићемо се са победом и трофејима!“[27]
Ево још једног примера. Сиропуло каже да је папин легат епископ Христофор, поздравио Грке у папино име на почетку њиховог путовања у Италију. Одговорио му је Велики Сакеларије који je у име Грка изразио узбуђену жељу у успех уније, говорећи да je то вера свих, јер овде је представљена „читава Источна Црква“, и завршио је своју беседу оваквим обраћањем папином легату: „Ако буде склопљен мир и уније између Цркава, о, какви ће бити дарови, какве награде од Бога! А какве ће похвале и захвалност од људи уследити теби за твоје подвиге“. Испуњен радошћу, епископ Христофор на ово је одговорио овако: „Не узнемиравајте се, биће, биће уније, по вољи Божијој!“[28]
Авај, све се догодило потпуно другачије. Као што је познато патријарх се уопште није вратио у Константинопољ, већ се упокојио у Флорентији, а Православље је било издато и предато и Грци су се са тугом и срамотом вратили у отацбину, а не као победници са духовним трофејима. Свети Марко се веома брзо дубоко и горко разочарао, као што ће нам сам о овоме рећи. Узвишена и ватрена борба за Православље, борба у којој ће он бити усамљен, као и пут исповедништва, очекивали су светог Марка од оног тренутка када је напустио Константинопољ, како би на папином броду отпутовао у Италију.
Али о овим догађајима говорићемо у следећим поглављима.
Свети Марко је жудео за подвижничким животом у самоћи и ћутању, као што је то некада желео и свети Григорије Богослов, али уместо овога Промисао Божији припремао му је, као некада и светом Григорију Богослову, борбу пуну мука у самом средишту црквених и политичких интрига. Из пристаништа ћутања светом Марку било је суђено да ватреним беседама, истанчаним и дугим теолошким силогизмима брани истину православних догмата и да изобличава заблуде. Из луке подвижничког пустињаштва светом је било суђено да буде бачен у саму буру, сам вртлог страсти, интрига, опасности, испитивања, одступништва од Православља које се око њега догађало и издаје Истине. Име ове буре и вртлога је Флорентинска унија! Свети Марко је желео једно, друго је од њега тражила Црква и припремао Божанствени Промисао. Светом Марку било је суђено да буде украшен не само славом образованости, љубави према мудрости и подвижништвом, него и венцем славног исповедништва. У епитафу светом Марку Ефеског Георгије Схлоларије каже следеће: „Он се показао као други Максим Исповедник, јавио се устима као други Григорије (Богослов).[29]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. G. Ostrogorsky, „History of the Byzantine State“, Oxford, 1956, p. 499.
  2. А. А. Vasiliev. „History of the Byzantine Empire“. Madison, 1952, p. 627.
  3. Казивање „Господина Мануила, Великог Ритора, о Марку, свјатјејшем митрополиту Ефеском, и о Флорентинском сабору, и о Гемисту и Висариону са оповргавањем њихових безбожних дела“, одељак 3. Исто и у његовог Синаксару о светом Марку, у руском преводу у „Христианское Чтение“, т. 2 за 1886. годину.
  4. Siyropoulos. „Vera historia unionis non verae inter Graecos et Latinos sive Concilii Florentini exactissima narratio Graece scripta per Silvestrium Sguropulum…“ editio Robert Creyghton Hagae 1660. sect. III cap. 6.
  5. Цитирамо према књизи Аврама Хорова: „Необјављена дела Марка Ефеског и Георгија Схолариса“, Париз, 1859. г. стр. 810.
  6. „Cambridge Medieval History“, у редакцији Ј. В. Burry. Cambridge, 1936, t. 8, p. 38.
  7. Aeneas Sylvius, будући папа Пије II, цитат ар. L. Petit, Patrologia Orientalis, t. 15, p. 6.
  8. А. Васильевь. оp. et loc. cit.
  9. Источни патријарси, који су се већ налазили на територијама које су освојили неверници, ипак нису тако олако дали овлашћења да их представљају на сабору са Латинима. Најпре, 1437. године на молбу императора Јована Палеолога, одговорили су да се слажу да дају овлашћења да их представља само у случају да се сабор придржава одлука васељенских Сабора и Светог Писма и да ништа не додаје и скраћује. Према захтеву Латина, император им је на ово одговорио да оваква овлашћења нису довољна и на поновљену императорову молбу они су јерарсима и свештеницима који су их представљали дали неограничена овлашћења.
  10. Види код Ф. И. Флоренскии, „История Византийской Империи“, Т. 3., 1948 г. стр. 770
  11. Patrologia Orientalis, t. 17, р. 491-522.
  12. А. Норовь op.cit. p. 68-90
  13. Dictionaire de Theologie Catholique, t. 9, p. 1968
  14. Migne. Patrologiae Cursus Completus. Series Graeca, T. 159, col. 1025-1093, у склону полемичког дела Јосифа Метонског против овог дела светог Марка.
  15. Patrologia Orientalis, Т. 17, р. 443-449.
  16. На годину рођења указује у складу са рачунањем Мгр. Л. Петит, којег пратимо и у даљој хронологији живота, светог Марка Ефеског, в. „Dictionnaire de Theologie Catholique“, Т. 9, р. 1968, sq.
  17. Одељак 4.
  18. Одељак 10.
  19. Из посланице светог Марка Георгију Схоларију, одељак 3.
  20. Служба светом Марку, коју је написао Јован Евгеник, прва стихира на „Господе завапих“.
  21. Одељак 10.
  22. В. „Изложење… Марка Ефеског о Флорентинском Сабору итд“, одељак 1.
  23. Одељак 4
  24. Syropul. op. cit. sect. III с. 15 р. 61.
  25. В. примедбу 22
  26. Читаву ову беседу навели смо у преводу у нашем делу.
  27. Syropul. op. cit. sect. III с. 17 р. 61.
  28. Ibid. sect. IV с. 1 р. 68.
  29. Apud А. Норовъ ор. cit. р. 90.

Коментарисање није више омогућено.