НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православна црква и римокатолицизам » СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА

 

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА
 
Долазак Грка у Италију. Отварање сабора у Ферари и разматрање дневног реда делатности сабора.
 
Извори за историју Флорентинске уније веома су малобројни. Документи Фераро-Флорентинског сабора, који су вођени на латинском и грчком језику, изгубљени су. Анонимно изложење историје преговора између Грка и Латина на овом сабору, које је написано на грчком језику, са кратким изводима из саборских докумената које С. J. Hefele,[1] Th. Frommann,[2] J. Gill[3] и други с правом приписују Доротеју, митрополиту Митилинском, налази се код Мансија[4] и Хардуина.[5] Чувена реконструкција ових докумената објављена је недавно у два тома (историја извора и само наведено изложење на грчком и латинском језику) од стране Ј. Гила под називом „Quae supersunt Actorum Graecorum Concilii Florentini“, Рома, 1953.[6]
Други извор за историју Флорентинске уније представља њена историја коју је написао Доротеј, митрополит Митилински. С обзиром на то да је њен аутор био ревносни унијата, који је за своје дело добио новчану награду од папе, овај извор није увек непристрасан, што се чак у одређеној мери односи и на раније поменути први извор. Ова историја налази се код Хадуина,[7] али не и код Мансија.
Трећи основни извор, који је, можда, најважнији, јесте изложена историје Флорентинског сабора од грчког ђакона Силвестра Сиропула, великог еклисијарха храма свете Софије у Константинопољу. Ову историју објавио је енглески теолог Роберт Крејтон, заједно са латинским преводом, под називом „Vera Historia unionis non verae inter Grecos et Latinos: sive Concilii Florentini exactissima narratio, Graece scropta per Sylvestrum Sguropulum Magnum Ecclesiarcham etc.“ (тј. „Права историја неистинске уније између Грка и Латина, или најпрецизније изложење историје Флорентинског сабора, написане на грчком језику од стране Силвестра Сгуропула“, Хаг, 1660. године).[8] Ова историја, коју је написао противник уније, учесник сабора који је заузимао високо административно место у Цркви и који је, упркос својој савести, морао да се потпише испод документа уније, са своје стране, није увек непристрасна. За историју делатности светог Марка Ефеског овај извор веома је вредан.
Најпознатији рад критичког прегледа постојећих извора за историју Флорентинске уније припада Т. Фроману[9] и Гилу.[10]
Неопходно је поменути и изворе другостепеног значаја за историју Флорентинске уније. То је, пре свега, кратка историја Флорентинског сабора, чији је аутор Андреас де Санкта Кроче (Andreas de SanctaCruce).[11]
Кратко изложење историје Флорентинске уније или пак појединачне епизоде налазимо такође и код Симеона Суздаљског, Јована Евгеника и Великог Ритора Мануила у њиховим делима која смо често наводили у првом поглављу нашег дела.
Као на изворе за историју Флорентинске уније, тј. као на кратак резиме, можемо указати и на аутобиографско дело светог Марка Ефеског „Изложење свјатјејшег митрополита Ефеског о томе, на који начин је он примио архијерејски чин, и разјашњење о сабору који је одржан у Флорентији.[12]
Такође, можемо указати и на синаксар Флорентинском сабору чији је аутор ревности унијата Јосиф, епископ Метонски противник светог Марка Ефеског.[13]
Што се тиче литературе о Флорентинском сабору, треба рећи да је она веома оскудна.[14] О Флорентинском сабору обично може да се нађе веома мало података у историјским делима о Византији.[15]
Дакле, на основу наведених извора и оних извора о животу светог Марка Ефеског које смо навели у првом поглављу нашег дела, можемо саставити прилично детаљну слику сабора коју су одржани у Ферари и Флорентији. Нажалост, обим књиге не пружа нам могућност да наводимо цитате из докумената сабора (извор који смо као први указали), и мораћемо, са само малим бројем изузетака када ће се ови цитати ипак наводити, да прикажемо читаоцу парафразиране говоре оратора, како грчких, тако и латинских.
 
* * *
 
Напустивши Константинопољ крајем 1437. године Грци су допутовали у Венецију тек 8. фебруара 1438. године. Они су допутовали бродовима о папином трошку. У Венецији их је са највећим почастима био дочекао дужд, венецијанска елита и становништво града, који су насваки начин желели да покажу Грцима своју љубазност. Сиропуло (као и остали извори) преноси нам детаље свечаности дочека, али ипак пре овога говори са каквим су се опасностима и тешкоћама Грци сусретали на свом путу у Италију и при каквим бурама је требало пловити. Он као да овим же л и да каже да је и сама природа била против овог дела због ког су Грци пловили у Италију.
Папа је са своје стране послао свог високог пред ставника да дочека госте – Таргвинија, који је поздравио Грке у папино име, а кроз неколико дана предао је императору и патријарху значајну суму новца која је превазилазила ону коју су Грци тражили, ради покривања њихових трошкова боравка у Венецији.
Сиропуло каже да су Грци били неодлучни куда да се упуте на преговоре о унији: да ли у Ферару, куда их је позивао папа, или у Базел, куда су их позивали оци Базелског сабора који нису признали папу Евгенија Четвртог. Међутим, и венецијанске власти су се трудиле да задрже Грке у Венецији, предлажући да се у овом граду одржи сабор. Тек је друга велика сума новца коју је послао папа решила проблем у смислу да су Грци одлучили да воде преговоре са папом и да крену и Ферару. Хефеле[16] оспорава истинитост Сиропулове тврдње и при томе позива се на Таргвинијеве извештаје, који је дочекао Грке у Венецији и који саопштава папи Евгенију да су Грци веома расположени према папи и да је сам император Јован Палеолог 25. фебруара послао писмо оцима Базелског сабора, позивајући их да они сами дођу у Ферару на сабор ради склапања уније. 28. фебруара Грци су отпутовали из Венеције и 4. марта допутовали су у Ферару. Император се одмах упутио у посету папи Евгенију Четвртом и папа га је, са блиским му људима, примио не само свечано, него и веома пријатељски и срдачно. Патријарх Константинопољски Јосиф допутовао је у Ферару тек 7. марта. Бринуло га је да не изгуби ни своје, ни достојанство својих клирика. Тако, у односу на папу, говорио је следеће: „Ако је папа старији од мене, поштоваћу га као оца, ако је истих година као и ја, разговараћу са њима као брат са братом, а ако је млађи од мене, сматраћу га за сина“. Пошто је био обавештен да грчки клирици не знају на који начин треба да протекне њихово међусобно поздрављање са њим, папа их је обавестио да ову ствар препушта њима. Међусобно поздрављање између грчког свештенства и папе састојало се томе што је папа разменио целиве са патријархом, док су остали грчки епископи, разменивши целиве са папом, након овога целивали његову руку. Након што je пријем грчких представника био спроведен према протоколу, Грци су били смештени у просторијама које су за њих биле припремљене. Папа им је дозволио да врше богослужења ? складу са обичајем Православне Цркве, а након четири дана изразио je императору жељу да преговори о унији почну одмах. Међутим Грци су изразили жељу да на сабор буду позвани не само епископи, него и западни владари, јер договор са њима и склапање војног савеза заправо је и био основни циљ императоровог доласка у Италију, као што смо о овоме раније и говорили. Без обзира на папине аргументе да је ово немогуће због личног непријатељства и расположена који су у оно време постојали између западних владара, ипак.се завршило тиме да их је позвао да дођу на сабор у Ферару. Затим, следујући старом обичају на Истоку да је император био председавајући на Васељенским саборима, Грци су изразили жељу да император Јован и у овом случају буде председавајући сабором у Ферари. Не негодујући у принципу, Латини су нашли одређен компромис у своју корист. Заправо, тронови и седишта у Саборној цркви у Ферари, где је требало да се отвори сабор (или, боље речено, да се започну преговори између православних и латина у вези са унијом) били су постављени према следећем редоследу: са стране где се налазило Јеванђеље седели су Латини, а са стране где се налазио Апостол били су грчки представници. Папин престо налазио се на највишем месту. Непосредно испод њега налазио се престо за германског императора, који је био празан, с обзиром на чињеницу да је у то време он већ био умро. У нивоу престола германског императора, украшен на исти начин, налазио се престо за императора Јована Палеолога. Трон за Константинопољског патријарха, иако је био украшен на исти начин као и папин престо, ипак је у односу на њега стајао ниже. Затим, на нижим местима била су, на латинској страни, седишта за кардинале и латински епископат, а на грчкој страни за православне епископе и остале високе црквене чиновнике. Сиропуло нам саопштава да је у то време папа престао да даје Грцима новац на руке, узевши њихово издржавање на себе, што је и разљутило и везало Грке.
Сабор поводом уније био је свечано отворен у Саборном храму у Ферари 9. априла 1438. године. Константинопољски патријарх због болести није присуствовао на отварању. Да ли је патријархова болест била стварног, или, пак, дипломатског карактера, као што тврди Сиропуло, тешко је рећи. Са једне стране, познато је да je патријарх често оболевао за време сабора и да се упокојио за време сабора. Са друге стране, знамо како се патријарх љубоморно односио према достојанству свог чина, и можда је због чињенице да је његов престо био ниже од папиног престола видео извесну увреду, због чега је и одустао од личног присуства на отварању сабора. Међутим, иако није био присутан на отварању сабора, била је прочитана његова посланица, у којој, званично говорећи о отварању сабора, он затим каже да ако неки владар или представник Цркве не жели ни да дође на сабор, нити да пошаље своје исповедање (τήν όμολογίαν) или представника, или, пак, не пожели да призна одлуке овог сабора, подлегнуће изопштењу од Цркве.[17] Након овога била је прочитана на латинском и грчком језику була папе Евгенија Четвртог, у којој он обавештава свет о доласку Грка и свечаности почетка преговора о унији у Ферари. Како нам говоре документи сабора (боље рећи, изводи из докумената), отварање је протекло у свечаној атмосфери и сво свештенство било је одевено у одежде. Папа је свечано изговорио „Веnеdictus“, након чега су биле отпеване свечане химне.
Након отварања сабора наступио је период неактивности.
Папа је упорно инсистирао да се оформи комисија састављена од представника обе Цркве, којој би било поверено да разјасни тачке разилажења између двају Цркава, да их истраже и да укажу на пут ка склапању уније. После одређеног одлагања оваква комисија била је изабрана. Са грчке стране у овој комисији учествовали су Марко, митрополит Ефески, Висарион, митрополит Никејски, затим још тројица епископа, велики хартофилакс Валсамон, велики еклисијарх храма свете Софије Сиропуло (историчар Флорентинског сабора), двојица игумана и један јеромонах. Император им је још придодао световног великаша М. Јагариса. Од ових представника само су двојица били овлашћени да јавно иступају у дискусијама са Латинима: свети Марко Ефески и Висарион Никејски. Од ове двојице најважнијих представника који су били чувени по свом образовању, као што се види, свети Марко Ефески заузимао је прво место. Ово се може закључити из тога што он увек наступа први, и први преузима питања за разматрање. Уосталом, ово се може закључити и из речи самог светог Марка и Великог Ритора Мануила. Тако, свети Марко каже следеће: „Будући да сам постављен на чело расправе, ја…“[18] Велики Ритор Мануило говори овако: „Заједно са одређеним њему блиским и изабраним људима, цар је повео са собом (у Италију) и поменутог блаженог Марка, којег је тако, када је одржаван сабор као што и приличи поставио за свог егзарха: јер, с обзиром на то да je и са једне и са друге стране било изабрано по шесторица делегата, он је био одређен за егзарха наших“.[19] Осим тога у документима сабора, где се говори о комисији која је била састављена од Грка ради вођења богословских разматрања, читамо следеће: „Први – онај најмудрији Кир Марко Евгеник и митрополит Ефески“.[20] У својој беседи на почетку рада сабора у Ферари Никејски митрополит Висарион говори о светом Марку Ефеском као о „свештеном и најблаженијем егзарху овог свештеног збора заиста најмудријем и најузвишенијем богослову, овом Ефеском светитељу и нашем учитељу“.[21]
Представници Латина били су кардинал Јулијан Цезарини искусни и префињени дипломата који се одликовао великом образованошћу и красноречивошћу, кардинал Николај Албергати који, иако je у одређеној мери одударао од кардинала Јулијана ипак je такође припадао цвету Ватиканске дипломатије оног времена, Андреј, архиепископ Родоски, начитан и верзиран богослов али који je више полагао на красноречивост него на дубину расуђивања, Јован де Торквемада, чувени шпански богослов који je без сумње био дубљи од Андреја Родоског, и шесторица других папиних представника. Комисији су били придодати преводиоци и секретари. Протоколи (документа) требало је да се воде на грчком и латинском језику. Као што смо рекли на почетку овог поглавља, ови документи су изгубљени.
Међутим, прави представници на латинској страни били су папа Евгении Четврти, човек изузетне снаге воље и политичке обдарености, који је умео да спроведе своје планове у дело, ако није могуће на леп начин, онда силом. Ово је био један од најснажнијих људи на престолу светог Петра у историји папства. На грчкој страни предводник је био император Јован Палеолог, који је често руководио расправама, неретко и сам присуствујући и изражавајући своје мишљење. Као што смо рекли, он је на унију гледао са политичке тачке гледишта. Он је желео да унија буде склопљена са некаквим заједничким изразима. Црквена страна посла за њега је била на другом месту. Међутим, када се показала оштрина ситуације, он је (не без унутрашње борбе) одлучио жртвује истину Православља ради интереса Византије. О личности императора Јована у делатности уније детаљније ћемо говорити током даљег излагања историје Флорентинске уније.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. С Ј. Hefele. „Histoire des Conciles“, t. VII patrie 2me, Paris 1916, p. 957.
  2. Th. Frommann „Kritishe Beitrade zur Geschichte des Florentiner Kircheneinigung“. Halle 1872, p. 69-82,46 sq.
  3. Josephus Gill. „Quae supersunt Actorum Graecorum Concilii Florentini, t. 1, p. LXI-LXIX
  4. Mansi. Concil. ampliss. collect. t. XXXI.
  5. Hardiun. Concil. coll. t. IX.
  6. Gill. op. cit. Први том посвећен је историји извора и сабору у Ферари, а други сабору и Флорентији. Ово је предивно издање које приказује сачувани материал у потпунијем и боље обрађеном облику, него што је то случај код Мансија и Хардуина.
  7. Ова историја Доротеја Митилинског налази се код Хардуина, ор. cit. t. IX. col. 669-1080.
  8. Ова историја пропраћена прилично слободним преводом на латински језик, који је начинио енглески теолог Роберт Крејтон и који је своје дело посветио краљу Карлу Другом. Пре него што се преноси сам текст, дело има опширан увод.Сама Сиропулова историја (којег Крејтон погрешно назива „Сгуропуло“), неравно, представља драгоцен извор по својој детаљности и опширности. Крејтон у ово додаје и примедбе и азбучник.
  9. Th. Frommann, op. cit.
  10. J. Gill. op. cit. t. 1. р. I-XCI.
  11. Налази се у ор. cit. t. IX код Хардуина.
  12. Налази се код нас у преводу. Тамо je указано и на грчке изворе текста.
  13. Josephi Methonensis episcopi Synaxarium Concilii Florentini Migne A.G. t. 159
  14. Указаћемо на главну литературу о Флорентинској унији: Augustino Patracio. „Summa Conclu Florentini.“ (1480) ap. Mansi et Harduin. op. cit, Leo Allatius „De Ecclesiae occidentalis atque orientalis perpetua consesione“. lib III; Giustiniani, Acta Concilii Florentini. Roma. 1638, Сессоni. Stud. storici sul Concilio di Firenze“; С J. Hefele op et tom cit Th Frommann. op. cit, Горский: „История Флорентийскаго Собора“ Москва 1847 г. (ова књига сада нигде не може да се пронађе); N. Kalogeras. „Μάρκος ο Ευγενικός και Βησσαρίων καρδιναλις“. Athenas. 1893; Diamantopoulos. „Μάρκος ο Ευγενικός καν η εν Φλωρεντία ουνοδος“. Athenas 1899. Callistos Blastos „Βιογραφία… του Μάρκου αρηιεπισκοπου Εφέσου του Ευγενικού“. Athenas 1887.; Draseke „Zur Kircheneinigungsversuch des Jahres 1439“ in „Byzantinische Zeitschrift“ V. (1986) et „Markos Evugenikos und Kardinal Bessarion“ in „Neue kirchl. Zeitschrift“ 184; Zhischermann. „Die Unions verhandlungen zwischen der orientalischen und der romischen Kirche“. Wiene, 1852; Gotlob. „Aus den Reshnungsbuchern Eugens IV zum Geschichte des Florentinums“ in „Historiches Jahrbuch“ t.14, 1893; Vannutelli. „Il cincilio di Firenze“, Roma, 1899. Theineer et Miklosich, „Monumenta spectatia ad unionem ecclesiarum Graece et Romanae“, 1873; L. Brehier „Attempts at Reunion of the Greek and latin Churches“ in „Cambridge Medieval History“; Pierling. „La Russie et la Saint Siege“ 2-me edit, 1906; G.H. Hofmann, „Die Konzilsarbeit in Ferrara“ in „Orientalia ; Cristiana Periodica“, Roma, 1937; „Die Konzilsarbeit in Florenz“, ibid. 1938; A. Vogt in „dictionnaire de Theologie Catholique t. 6c, 24sq Van der Essen in „The Catholic Encyclopedia“, t. 6 p. 111 sq.
  15. Од најновијих дела наших сународника указаћемо на А. Васильевъ, ор. cit, Г. Острогорский op.cit, A. Успенский, op.cit.
  16. Hefele, op. cit. p. 961 sq.
  17. ар. Gill, op. cit. t. 1. р. 15.
  18. Свети Марко Ефески, „Изложење свјатјејшег… о сабору у Флорентији“ итд, од. 2.
  19. Из синаксара светом Марку Ефеском.
  20. ар. Gill, op. cit. t. 1. р. 27.
  21. Ibid, p.46

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *