НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православна црква и римокатолицизам » СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА

 

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА
 
5. Посланица светог Марка Ефеског настојатељу манастира Ватопеда.
 
Свети Марко је свом душом желео да своје последње дане оконча на Светој Гори Атонској. Он је осећао да би, окружен ревнитељима Православља попут њега, нашао душевни мир након интрига на двору и милостивих и немилостивих људи који су имали власт и падове у црквеној јерархији и црквеном животу у престоници где су владале унијате. И у Ефесу, где се свети Отац много потрудио, он није нашао душевни мир, доживљавајући непријатности и нападе друге врсте. Због тога, провевши одређено време у Ефесу, он одлучује да оствари своју давнашњу жељи у да се удаљи на Атон. Али, као што је познато, није било суђено да се ово догоди. На путу за Атон он је био ухапшен на острву Лимнос, где је провео двогодишње тамновање у најтежим условима. Након ослобађања светитељ поново покушава да стигне до Атона, али то му није пошло за руком и он мора да се врати у Константинопољ, где је завршио свој живот. Дакле, Светитељу није било суђено да телесно борави на Атону, али је духовно тамо и дан данас. За време живота атонски монаси су га волели и поштовали, а и данас он као да је са њима.
Тако, икона иза престола у саборном храму манастира светог Пантелејмона је икона светог Марка Ефеског. У манастирима на Атону чувају се рукописи са делима светог Марка, тамо су чувани и рукописи у којима се налази служба светом Марку.
Посланица светог Марка настојатељу манастира Ватопеда коју износимо у даљем тексту, како се може претпоставити по њеном садржају, написана је у другој половини 1440. године или почетком 1441. године на острву Лимносу, где се светитељ налазио у прогонству. Свети Марко пише о својој жаркој жељи да живи на Атону, о томе да, по лукавству ђаволовом, њему није пошло за руком да то оствари. Затим пише да је нашао велику подршку у атонској братији са којом се видео на острву Лимносу и да се нада да ће ипак доћи код њих на Атон. Он их поучава да непоколебиво чувају Православну веру „која ни у чему нема ни најмање мане“. Међутим, и на Атону постоји своја невоља, конкретно, уз верност Православљу, ипак се тамо појављује узајамна сумња међу браћом за неверност Православљу и често исувише строг однос према онима који су се поколебали. Својом посланицом свети Марко лечи тамошње ране.
Ова посланица сачувана је у рукопису Scorialensis III. Y. 7, а објавио ју је и С. Лампрос у „Παλαιολόγεια και Πελοποννησιακά“, Атина 1912. године. Монсињор Луис Пти сместио ју је у седамнаести том Патрологије Оријенталис, стр. 477-479, одакле, као и до сада, нудимо наш превод.
 
ГОСПОДИНА МАРКА ЕФЕСКОГ ЕВГЕНИКА
 
1. Најпреподобнији од свештеномонаха и игумане часног и свештеног манастира Ватопеда на Светој Гори, молим Бога да и телесно буде здрава твоја светиња на оснажење и ојачање и корист душа које напасаш и на нашу радост и весеље. До сада и ми живимо по милости Божијој, твојим светим молитвама.
Налазећи се на путу ка вама, осећао сам се као да узлазим на само небо, очекујући да будем у заједници са људима који, пребивајући у телу, подражавају анђелском животу, са људима који у свету пројављују философију која је изнад света, са људима који у својим устима непрестано имају хвалу Богу и који се, имајући у искусним рукама двосекле мачеве – созерцање и делање устремљују на страсти. Али ђаво који је пао са неба и који нам увек завиди спречио је наш пут тамо. Међутим, нема ничег зачуђујућег у томе што је спречио нас, неважне и који у себи немамо ништа добро, када је и блаженом Павлу, Сунцу Васељене, учинио исто то. Јер он каже овако: „Зато хтедосмо доћи к вама – бар ја, Павле, неколико пута – и спречи нас сатана“[1]. Дакле, ако је чак и њега спречио, онда с љубављу треба прихватити оно што је угодно Богу. Али ипак, у нади ми мислено нудимо себе вама и вашим молитвама поверавамо да ћемо можда угледати ваша жељена и часна лица, а можда и живети с вама све време, ако буде угодно Богу. Међутим, ако се догоди било шта супротно нашој вољи, треба и за то захваљивати Богу. Јер „још се не супротстависте до крви, борећи се против греха“[2]. Велику смо утеху задобили од ваше братије која се овде налазила, најчаснијег еклисијарха и великог економа и осталих, које смо видели као одухотворене изразе ваше љубави и побожности, јер они су нам указивали гостопримство и тешили нас и снажили. Нека им Господ подари достојне награде за њихов подвиг и љубав!
2. „Молим вас, пак, браћо, именом Господа нашег Исуса Христа да сви исто говорите и да не буду међу вама раздори“[3], да бисмо веру нашу истиниту коју су нам Оци предали сачували као добри залог, ништа не додајући и ништа не одузимајући. До сада смо имали веру која није имала никакве мане и немамо потребе за сабором или Актом уније да бисмо се научили нечем новијем, ми који смо синови и ученици Васељенских Сабора и Отаца који су заблистали на њима и после њих. Ово је похвала наша, вера наша, добро наслеђе Отаца наших. Надамо се да ћемо са њом изићи пред Бога и примити осећај сагрешења, а без ње не знам каква ће нас праведност ослободити вечних мука. На оног, пак, који нас приморава да је одбацимо и уведемо другу, новију веру, макар он био и анђео са неба[4], нека буде анатема и нека нестане сваки спомен о њему пред Богом и пред људима. Нека нико нема власт над нашом вером – ни цар, ни архијереј, ни лажни сабор, нити било ко други, него само Једини Бог, Који ју је и Сам преко Својих Ученика предао нама. „Молим вас, пак, браћо“, каже Божанствени Апостол, „да пазите на оне који чине раздоре и саблазни против науке коју ви научисте, и клоните их се. Јер такви не служе Господу нашем Исусу Христу, него свом трбуху, и благим и ласкавим речима варају срца незлобивих“[5]. „Али тврдо стоји темељ Божији, имајући овај печат“[6].
3. Дакле, браћо, бежите од латинских новина и оних који их унисе и укорењују, и међусобно повезани љубављу, једно тело и један дух, „једнодушни, једномислени“[7], саберите се у нашу јединствену Главу – Христа. Јер не би било правично због хладне сумњичавости бескрајно гајити непријатељство према браћи и „имати ревност не по разуму“[8], да нам се не би догодило да под изговором ревности за веру изазивамо међу собом непријатељство и свађе. Без љубави према браћи истинита вера никоме неће помоћи. Међутим, ви, преподобни оци и браћо, имате и имаћете обоје, а ја сам вас мало подсетио на ово из љубави, и са овим врлинама изићи ћете пред Господара, блистајући као сунце у Царству Оца вашег. Молите се и за мене да остатак живота проведем по вољи Божијој, да узмогнем да, сачувавши непоколебљиво до краја добро исповедање, у уделу оних људи који су угодили Богу, задобијем последње место.
4. Пред мојим светим оцима и браћом, сваким понаособ, чиним поклон: пре свега, засебно, преподобном проигуману и духовном оцу Господину Генадију, којег, између осталог, молим и да се помоли Богу у његовим светим молитвама за моје слабости. Нека са мном буду ваше свете молитве!
 
Марко Ефески.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. 1.Cол.2,18.
  2. Јев.12,4.
  3. 1. Kop. 1, 10.
  4. Гал.1,8.
  5. Pим. 16, 17-18.
  6. 1. Tим. 2, 19.
  7. Флп. 2, 2.
  8. Pим. 10, 2.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *