СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА

 

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА
 
Склапање уније. Даљи захтеви Ватикана. Одлазак Грка из Флорентије.
 
На крају претходне главе зауставили смо се на чињеници да су околности почеле да се развијају тако да је још постојала последња шанса спасења престижа Православне Цркве и Византијске империје од претње срамне уније. Након отворене папине изјаве да он захтева покоравање читаве Источне Православне Цркве и самог императора, при чему је ово било изражено у веома оштрој и директној формулацији категоричког захтева, и након што су били објављени за Православну Цркву и православну свест увредљиви захтеви Ватикана, дубоко увређен, император је изјавио да прекида даље преговоре о унији и да се спрема за повратак у Константинопољ.
Међутим, ово није била промишљена одлука, донета на основу ранијег искуства, него само излив негодовања и напетости, као што се то догађало и много пута раније када је император претио да ће прекинути преговоре и вратити се у Константинопољ. Али преговори су већ сутрадан настављани и Грци су правили следеће уступке Латинима на рачун Православне вере.
Тако се и сада догодило. Нарочито ватрене присталице међу грчким јерарсима, конкретно Исидор, Висарион и Доротеј Митилински, преузели су на себе да посредују између императора и папе и “изгладили су проблем”. Проблем је решен великим пријемом који је папа приредио за све грчке госте у свом двору, док су по четворица делегата са сваке стране били заузети расправом поводом привилегија апостолског престола. Текстови нам нису сачували ове расправе, али оне вероватно нису били значајне, судећи по околностима у којима су се водиле.
Доротеј Митилински нам саопштава да су након овога Грци одржали интерно саветовање на којем је донета следећа изјава у вези са приматом и привилегијама Римског Престола: “У вези са папиним првенством (ή άρχη), признајемо да је он најузвишенији Архијереј и Властодржац (επίτροπος), Представник и Викар Христов, Пастир у Учитељ свих хришћана, да усмерава и управља Црквом Божијом, али без нарушавања привилегија и права Источних патријараха”. Несумњиво да је ова формулација била веома дипломатска: условно су биле сачуване све титуле и називи које је Ватикан захтевао од Грка да буду прихваћени у односу на папу, али је последњом фразом био ограничен његов “primatus jurisdictionis”. Међутим, у односу на црквену правичност овај компромисни приступ није смео да се догоди и представљао је издају црквене правичности и православног догмата Цркве. Већ смо говорили, али је и сада умесно рећи колико је морао да страда свети Марко Ефески, овај носилац црквене правичности, овај бескомпромисни и беспрекорни бранилац Истине, који иако се сам био повукао и био одбачен од даљег учешћа на Сабору, ипак је знао и чуо све оно што се догађало. Он је имао одређено мишљење о положају Римског папе, које је касније и изнео у Окружној Посланици (коју ћемо касније навести). Ово мишљење гласило је овако: “За нас је папа један од патријараха, и то ако је православан, а они (унијати) са великом важношћу приказују га као Викара Христовог, Оца и Учитеља свих хришћана”.[1]
Саставивши горе наведену формулацију у вези са папским приматом, Грци су чврсто одлучили да не иду даље од овога и, ако је Латини не прихвате, да прекину преговоре и да се врате у Константинопољ, тим пре што је из Венеције сваког тренутка требало да стигну бродови за њихов повратак у отаџбину. 27. јуна Исидор и Доротеј су отишли код папе и наговорили га да прихвати грчку формулацију, што је пре могуће да дефинише Акт уније и да на празник светих апостола Петра и Павла свечано објави свету о склапању уније.
Папа, који је тада код себе имао велики скуп, благонаклоно се одазвао на предлог грчких представника и истог дана им саопштио свој званични пристанак.
Андреј де Санта Кроче саопштава нам да је кардинал Цезарини на папин захтев саставио детаљан извештај о свим преговорима који су вођени између Грка и Латина и о њиховом резултату. Он каже да је поводом догмата о Светом Духу предлаган читав низ формулација док се нису зауставили на једној која је и требало да буде унета у Саборску одлуку. Затим, саопштава да је било одлучено да се у овај документ не уносе речи да се Свети Дарови освећују искључиво изговарањем Спаситељевих Евхаристијских речи, с обзиром на то да би ово било увредљиво за Грке, али да за ово и нема потребе пошто су Грци званично изјавили да прихватају ово, изјавивши претходног дана следеће: “Да бисте били потпуно убеђени у вези са нашим веровањем, уверите се код светог Јована Златоустог који о овоме веома јасно говори. Уосталом, спремни смо да прихватимо да се освећење Светих Дарова врши искључиво изговарањем Христових речи”. Затим, кардинал Цезарини прочитао је оне тачке из “Хартуле” које је требало да начине основу Саборске одлуке. Даље, он је указао на чињеницу да са унијом треба пожурити, с обзиром на то да Грци желе што пре да отпутују. На крају, рекао је да би унија била изузетно важна због многобројне деце коју она задобија за Цркву.
Према папиној наредби била је изабрана комисија за састављање Саборске одлуке, која је и била састављена 2. јуна на латинском и грчком језику. Међутим, њена редакција није прошла тако глатко, с обзиром на то да је император неколико пута протестовао против одређених тачака које су очигледно биле неприхватљиве за Грке, и Латини су заиста учинили извесне уступке. Завршна редакција, представљена на оба језика, била је једногласно одобрена од стране представника Грка и Латина 4. јуна 1439. године.
Саборска одлука (или Акт уније, ό Ορος, Definitio, Definitio) има следећи садржај: после свечаног увода и узношења хвале Богу због тога што су се, после дугог и тешког времена раздвојености, са тешким напором Оци Западне и Источне Цркве сакупили на свети Васељенски Сабор и са спремношћу и пажњом размотрили, међу осталим проблемима, и догмат о исхођењу Светог Духа, дословно се каже следеће: “Након што су била наведена сведочанства из Светог Писма и мноштво ауторитативних мишљења из дела Западних и Источних светих Учитеља , од којих неки говоре да Дух Свети исходи од Оца и Сина, а други да исходи од Оца кроз Сина, док, међутим, сва ова сведочанства изражавају исто мишљење различитим исказима, Грци убеђени да, говорећи да Дух Свети исходи од Оца, нису имали намеру да искључе Сина, него им се чинило, како су казали, да су Латини тврдили да Свети Дух произилази од Оца и Сина као од два Начела и два Изводитеља (ех duabus spirationibus). Управо из овог разлога они су одбијали да кажу да Свети Дух исходи од Оца и Сина. Насупрот овоме, Латини су изјавили да, говорећи да Свети Дух произилази од Оца и Сина, они нису имали намеру ни да искључе Оца, као да не прихватају да је Он Извор и Начело читавог Бога, нити да тврде да ово (својство) да Дух свети исходи од Сина, Син нема од Оца, нити, на крају, да прихватају два Начела или два Изводитеља. Они тврде да постоји само једно Начело и један Изводитељ, као што су увек и тврдили. С обзиром на то да из свега овога произилази једна иста истина, сви су они дошли до исте сагласности и са заједничком сагласношћу склопили су свету и богоугодну унију. Дакле, у име Свете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, са одобрењем овог Светог Васељенског Сабора у Флорентији, одређујемо да сви хришћани треба да верују, прихватају и исповедају следећу истину вере: да је Свети Дух исте суштине са Оцем и Сином и да Своје битовање и Своју суштину задобија заједно од Оца и Сина и да вечно исходи од Обојице као од једног Начела и једног Изводитеља. Објављујемо да исказе Учитеља и Отаца који тврде да Дух Свети произилази од Оца кроз Сина треба разумети у смислу да је Син такође Узрочник, како кажу Грци, и да је Он Начело битовања (principium subsistentiae) Духа Светог, управо у смислу као и Отац, како кажу Латини. И с обзиром на чињеницу да је све што има Отац Сам Отац дао Свом Јединородном и рођеном Сину, осим својства да буде Отац, и само ово (својство) да Дух свети произилази од Сина Син увек има од Оца, од Којег је такође и увек (aeternaliter) рођен. Уз то, одређујемо да интерполација “Filioque” представља објашњење оних речи и да је унета у Символ вере законито и разумно ради објашњења истине и због тога што је ово тада захтевала неопходност. Такође објављујемо да се Тело Христово истинито јавља у пшеничном хлебу, било да је он квасни или бесквасни, и свештеници треба да свештенослуже само Тело Господње у олтару, сваки у складу са обичајима своје Црква – Западне или Источне. Затим, одређујемо да душе оних који су се истински покајали и упокојили у љубави према Богу, пре него што су пружили задовољење за своје преступе достојним плодовима покајања, треба да буду изложене очишћењу после смрти чистилишним страдањима (или “казнама” – poenis). Да би ове душе добиле олакшање у својим страдањима корист им доноси помоћ од стране живих, заправо Литургијска жртва, молитва, милостиња и друга побожна дела која верни уобичавају да чине за друге вернике, поштујући правила Цркве. (Даље, одређујемо) да душе оних који се после крштења ни у ком случају нису запрљали грехом, а такође и они који су их после учињеног греха очистили или у овом животу, или након што су напустиле тело, као што је овоме раније речено, одмах бивају примљене на небо и јасно сагледавају Бога у Три Личности. Оне га виде онаквог какав Јесте, али ипак једни савршеније од других, у зависности од степена заслуга. (Затим, одређујемо) да душе оних који умиру у смртним гресима или само у првородном греху одмах бивају бачене у пакао да тамо пате, иако мучени међусобно различитим мукама. Затим одређујемо да свети апостолски Престо и Римски Понтифекс има примат у читавом свету и да је овај Римски Понтифекс Наследник блаженог Петра, кнеза апостола, и истинити Викар Христов, Глава целе Цркве, Пастир и Учитељ свих хришћана и да му је Господ наш Исус Христос у личности светог Петра дао потпуну власт да напаса, усмерава и управља читавом Црквом – како је ово садржано у документима Васељенских Сабора и у светим канонима. Уз то, обнављамо поредак осталих поштованих патријараха који је предат у канонима: да Константинопољски патријарх буде други после Свјатијејшег Римског Понтифекса, Александријски трећи, Антиохијски четврти и Јерусалимски пети, уз очување свих њихових права и привилегија”.[2]
 
* * *
 
Иако је овај документ, како се види, састављен дипломатски, и император и латински представници морали су много да се потруде да га саставе са терминима који нису увредљиви за православни свет и да не отвара директна питања, ипак је de facto ово био текст потпуне капитулације Православне Цркве и самим тим био је веома увредљив. Грци су морали да прихвате латински догмат “Filioque”, да признају да мишљења грчких светих Отаца који говоре о исхођењу Светог Духа треба схватити овако како то одговара Латинима, да одобре интерполацију “Filioque” не само за будућу употребу, него и за прошлост, говорећи да је она увек била законита и разумна, и да тиме пониште осуду Православних Отаца у прошлости. Уз то, признали су, пошто је ово одговарало Латинима и што су, као што се сећамо, Грци ватрено оспоравали раније, да “Filioque” није “additio”, него “explicatio”. Затим, морали су да прихвате чистилиште и уопште латинско учење о стању душе после смрти, и то: задовољење за грехе, учење о упокојенима “са љубављу”, чистилишна страдања, степене заслуга, сагледавање Бога онаквим какав Он јесте по суштини, затим одмах после смрти у потпуности или наслађивање за свете, или мучење за оне који су у паклу. На тај начин, сви подвизи и докази светог Марка, тако проницљиви и прецизни, тако засновани и дубоки, били су одбачени. На крају, морали су у потпуности да признају папски примат, не само примат части који је изражен у оним папиним називима и атрибутима који су потпуно неприхватљиви за православну свест и који су савршено контрадикторни терминима православне еклисиологије, него и да прихвате примат власти коју је папа тобоже наследио од Самог Господа Христа у личности “кнеза апостола” – апостола Петра.
* * *
 
У недељу 5. јуна Грци су потписали унију.
Навешћемо део из докумената Флорентинског Сабора који говори о томе како је потписана унија: “Ово (текст Акта уније) прочитао је, као што смо рекли, на латинском језику кардинал свете Сабине Јулијан, а на грчком језику архиепископ Никејски Висарион. И целивали смо папино колено и десницу”, пише аутор документа, грчки митрополит, “и узајамно смо се целивали у свештеничким одеждама и својом сопственом руком потписали оно што је било објављено. У то време наши појци певали су “Нека се радују небеса”, и исто на “Славу” и на “и сада”, а затим “Данас нас сабра благодат Светога Духа”. Дакле, када је служба завршена, отишли смо свако у своју одају.[3]
Потписао је император, потписали су представници Источних патријараха у њихово и своје лично име, потписали су јерарси и други црквени великодостојници, једни су само потписали, док су други ово пропратили кратким коментаром. Међу тридесет три потписа православних представника налази се и потпис руског епископа[4] који је дошао на Сабор заједно са митрополитом Исидором – “Смирени епископ Авраам Суздаљски, потписујем”. Потписали су и они који су се издавали за противнике уније током Сабора, као на пример митрополит Антоније Ираклијски (чији се потпис налази одмах после императоровог потписа) или Доситеј Монемвасијски. Један јерарх, епископ Ставропољски, побегао је из Флорентије да не би потписао унију.
Само један једини јерарх одлучно и храбро је одбио да потпише унију, макар га то коштало живота. Овај јерарх био је свети Марко Ефески. Присталице уније захтевале су да се свети Марко примора да потпише унију, али император није желео да предузима оштре мере против Светога. Затим је Исидор тражио да се свети Марко одлучи од Цркве, али као одговор на ово разлегао се глас грчких јерараха: “Буди задовољан што смо потписали оно што нисмо хтели, а да постанеш патријарх, то нећеш моћи”. Веома много њих, ако чак не и већина од оних који су склопили унију, потписали су је са одвратношћу и очајањем, плашећи се императора и Латина. Сиропуло, који се потписао под Актом уније коју је мрзео, пише у својој историји да је ставио свој потпис само из страха од императора. Он нам саопштава да су Латини многе потплатили да потпишу унију. Да је новац одиграо велику улогу у склапању уније сведочи и свети Марко у “Окружној Посланици”. Идући за Сиропуловим сведочанством, Фроман[5] тврди да су, с обзиром на то да Грци нису били прочитали Акт уније (он је био прочитан сутрадан), већина оних који су потписали ово учинили “на слепо”, не знајући тачан садржај Саборске одлуке. Међутим, могуће је сложити се са Хефелеом[6] да су Грци на основу преговора који су вођени већ знали општи садржај званичног документа. Најбоље је претпоставити да су Грци у толикој мери били приморани и да су се толико индиферентно односили према свему што се догађало, да су у толикој мери видели узалудност било какве иницијативе и напора за разјашњавање дубоко закопане истине, да су се у толикој мери осећали беспомоћно да би са истом таквом индиферентношћу потписали све што би им било понуђено.
Недостатак потписа светог Марка Ефеског представљао је фаталан ударац за унију. Унију су потписали император, представници патријараха, митрополити и остали високи представници Цркве, тј. административно ју је потписала ч и т а в а Православна Црква, па ипак сви њихови потписи ништа нису представљали у поређењу са једним јединим потписом светог Марка Ефеског. Овај измучени јерарх који је боловао од смртне болести, рака црева, и који је пао у немилост власти овога света био је духовни вођа Православља и онај див који је представљао Православну Цркву, снажну у немоћи, богату у сиромаштву и непобедиву у Божанској Истини. Као што смо рекли на почетку нашег дела, свети Марко Ефески заузимао је у суштини највише место међу грчким представницима на Сабору, ако не по положају, онда по свом значају, и Латини су ово одлично разумели. Касније, када је јединство грчких јерараха престало да постоји и када је свети Марко остао једини непоколебиви стуб Православне Цркве, овај његов значај још више је добио на важности, утолико уколико је он сам био важнији од свих осталих. Георгије Схоларије је у надгробној беседи светом Марку рекао да је то био човек “којег сви ми заједно не можемо да заменимо. Врлине којима је био украшен не могу се набројати. Он је у себи спојио све врлине у највишем степену. У наше време није постојао пример који је био једнак њему. Овакви људи појављују се само по нарочитом Божијем одређењу”.[7] Ипак, оних страшних дана на сабору у Флорентији православни представници нису у довољној мери оценили значај светог Марка Ефеског и нису послушали његов савет да сачувају Православље неповредиво и да не траже унију са Римом у околностима које су тада биле актуелне. У много већем степену значај светог Марка Ефеског, и то у непријатељском смислу, оценио је папа Евгеније Четврти, човек који је несумњиво имао државнички ум. Због тога је недостатак потписа светог Марка на Акту уније он оценио као њену потпуну пропаст. Сиропуло каже да када су папи Евгенију Четвртом његови кардинали поднели Акт уније који су потписали грчки представници, папа је упитао да ли је свети Марко потписао тај Акт. Када није видео његов потпис међу осталим потписима, папа је рекао следеће: “Дакле, ништа нисмо учинили!”[8]
Ревносни унијата и савременик светог Марка, епископ Метонски Јосиф, са великом мржњом примећује чињеницу не потписивања Акта уније од стране светог Марка у свом похвалном Синаксару Флорентинском сабору.[9]
Али вратимо се изложењу историјата Флорентинског сабора. Истог дана када су Грци потписали Акт уније морали су да изврше још један, за њих веома мучан посао. Као што смо раније већ више пута видели, Латини нису тражили унију са Православном Црквом у смислу равноправности двеју Цркава, нити чак у смислу чувеног обостраног компромиса ако се покаже да је то неопходно, него у смислу свецелог потчињавања Православне Цркве Риму, у потпуности игноришући њено богато светоотачко наслеђе, предање и дубину Православља. Ако су Латини и учинили одређени уступак Грцима не уносећи у Акт уније латинско учење о освећењу Светих Дарова само Спаситељевим речима, ипак су их приморали да ово учење признају и да се у потпуности одрекну учења Православне Цркве, потписавши документ који је искључиво посвећен проблему Евхаристије. Ово се догодило на скупу код папе на којем је Висарион прочитао изјаву у име свих Грка у којој се каже да, с обзиром на то да су Латини били у недоумици због чињенице да Грци признају да се Свети Дарови освећују изговарањем Спаситељевих евхаристијских речи, да би се развејале све сумње он пред папом и свима присутнима изјављује да на основу светих Отаца, а нарочито на основу Јована Златоустог, Грци верују да “Спаситељеве речи представљају оне речи које мењају и претварају хлеб и вино у истинито Тело и Крв Христову и да ове Спаситељеве Божанствене речи имају сву силу да претварају (omnem virtutem transsubstantiationis habent). У овоме ми у потпyности следујемо овом најсветијем Учитељу и његовим речима”. Међутим, као што смо видели у делу светог Марка Ефеског о освећењу Светих Дарова које смо раније навели, речи светог Јована Златоустог треба схватити другачије него што их тумачи Висарион, о чему сведочи и поредак његове Литургије.
Након потписивања уније сутрадан је свечано прочитана и промовисана Саборска Одлука (Акт уније). Ово је обављено у саборном храму у Флорентији. Кардинал Цезарини прочитао је Саборску Одлуку на латинском језику, а митрополит Висарион на грчком језику. После овога папа је служио свечану мису.
Након потписивања уније Грци су се трудили да што пре напусте Флорентију. Први је отпутовао императоров брат, Димитрије Палеолог, у пратњи Антонија Ираклијског и Георгија Схоларија. Ова тројица ни у ком случају нису били пријатељи уније. Изгледало је да веће понижење Православне Цркве није могло да се догоди, али Латинима је и ово било мало, они су тражили још веће понижење. Иако је унија већ била склопљена, ипак су Латини тражили од Грка да пруже одговоре (тачније, да положе рачун) на следећа питања: Због чега на светој Литургији они Светим Даровима додају и друге делове просфоре, због чега приклањају главу када се са Жртвеника на свету Трпезу преносе још неосвећени Дарови (тј. за време Великог Входа на Литургији), због чега уливају топлу воду у путир (тј. “топлоту”), због чега пре освећивања Светих Дарова (на проскомидији) говоре следеће: “Један од војника прободе Му ребра копљем…”, због чега додају и ово: “И дошавши звезда стаде над местом где беше Дете”, због чега миропомазивање не врше епископи, којима је ово дато, него свештеници, због чега мртваце помазују уљем пре погреба, због чега се пре служења Литургије епископи и свештеници не исповедају, због чега се за освећење Светих Дарова не задовољавају изговарањем Спаситељевих евхаристијских речи, него још додају и ово: “И учини овај Хлеб часним Телом Христа Твога” и “Претворивши их Духом Твојим Светим. Амин. Амин. Амин”, због чега супротно речи Божијој, разводе бракове, и, на крају, због чега управо овде у Флорентији нису изабрали патријарха, него желе да отпутују, немајући поглавара своје Цркве?[10] Другим речима, папа је одлучио да у потпуности “узме у своје руке” све што се односи на Православну Цркву. Ово није била просто жеља да се добије информација, него прикривени захтев, како ћемо надаље видети.
Према папиној жељи император му је послао неколико митрополита које је он затражио ради разјашњења ових питања, али они су одговорили да нису овлашћени да папи дају одговор, али да ће о свему обавестити императора.
Након неколико дана, 14. јула, папа је позвао све грчке епископе који још нису били отпутовали и рекао им следеће: “Пошто смо сада дошли до јединства у вери и с обзиром на то да сам ја ваш поглавар, треба да вам дам неколико савета и упутстава ради утврђења побожности и Цркве: 1. Треба исправити вашу праксу у вези са разводом брака, 2. Казнити Марка Евгеника, бунтовника против уније, и 3. на место упокојеног патријарха треба овде изабрати другог патријарха.
Међутим, већ потпуно разљућени свим захтевима Латина и уступцима своје савести које су морали да учине, грчки епископи по први пут пружили су негативан одговор папи на његове захтеве. Они су одговорили да нису овлашћени да дају званичан одговор, али њихово лично мишљење поводом папиних захтева је да ови захтеви нису упућени у право време: 1. У Православној Цркви, ако се брак и разводи, то се чини само на основу веома озбиљних разлога; 2. Митрополит Ефески може бити позван на одговорност само када му суд упути званичну оптужбу. У вези са овим последњим император је наредио да се папи пружи следећи одговор: с обзиром на то да је Марко Ефески наш јерарх, он подлеже нашем суду и наша је ствар да пресудимо да ли је крив да би подлегао суду. “Дакле, ако је он наш, папа не може да захтева да Марко изиђе пред његов суд”[11]. 3. По обичају, Константинопољски патријарх се бира у својој патријаршији и његова хиротонија врши се у храму свете Софије. Даље, изјавили су папи да император није спреман да учини било какве уступке.
Након папиног савета који је после овога уследио све је било предочено императору, који је одлучио да његови представници не дају никакве одговоре на поменута три питања.
После овога папа није постављао више питања и, како каже римокатолички историчар Хефеле, “дозволио је Грцима да ништа не мењају у својим обредима и обичајима, литургичкој традицији, браку свештенослужитеља итд”.[12]
Сиропуло каже да је пред одлазак из Флорентије папа позвао светог Марка Ефеског и са њим дуго разговарао. Оригинал овог разговора толико је интересантан да ћемо га у потпуности пренети из ове књиге која је објављена пре триста година:
“Папа је тражио од императора да Марко дође код њега. Позвавши га код себе, император га је убеђивао, говорећи следеће: “Када те папа моли да дођеш код њега већ два или три пута, треба да одеш. Али немој се плашити, јер ја сам разговарао и, много молећи, уредио са папом да ти не буде нанета никаква увреда или причињена било каква штета. Дакле, пођи и саслушај све што ти буде рекао и одговори отворено онако како мислиш да највише одговара његовим речима”. Дакле, Марко се упутио код папе и затекавши га где седи на почастан начин са кардиналима и шесторицом епископа, био је у недоумици на који начин треба папи исказати поштовање. Видевши да сви који су са папом седе, он је рекао следеће: “Болујем од болести бубрега и од страшне костобоље и нисам у стању да стојим”, и затим је сео на своје место. Папа је дуго разговарао са Марком. Његов циљ био је да га убеди да и он прихвати одлуку сабора и да потврди (тј. да потпише – А. А.) унију, а ако ово одбије, треба да зна да ће подлегати оним санкцијама које су Васељенски Сабори раније одређивали упорнима који су, лишени сваког дара Цркве, били одбачени као јеретици. На папине речи Марко је пружио опширан задовољавајући одговор. Што се тиче санкција којима му је папа претио, он је рекао овако: “Сабори Цркве осуђивали су као бунтовнике оне који су нарушавали неки догмат и проповедали и борили се за своје учење, због чега су и названи “јеретици”. Најпре је Црква осуђивала саму јерес, а тек је после тога осуђивала јеретике и присталице јереси. Међутим, ја ни у ком случају нисам проповедао своје сопствено учење и нисам уводио ништа ново у Цркву, нити сам бранио некакву туђу и лажну доктрину. Ја сам се придржавао само оног учења које је у ненарушеном облику Црква примила од нашег Спаситеља и у овом учењу непоколебљиво била до данас, а које је и света Римска Црква, пре раскола који се међу нама догодио, не мање него наша Источна Црква, увек држала, које сте, као свето (учење) раније увек хвалили и често на самом овом сабору помињали са уважавањем и чашћу које нико не би могао да одбаци или оспорава. Ако се ја придржавам овог учења и не дозвољавам себи да се од њега удаљим, који ће ме сабор осудити као јеретика? Који ће здрав и побожан ум поступити овако са мном? Јер најпре треба осудити оно учење којег се ја придржавам. Ако га, пак, ви признајете за побожно и православно, због чега ја онда подлежем казни?” Рекавши ово и слично ономе, и саслушавши папу, он се вратио”.[13]
26. августа 1439. године император је, заједно са светим Марком Ефеским, отпутовао преко Венеције у Константинопољ.
Тако се тужно завршила ова страница историје која се назива “Флорентинска унија”. Ферара и Флорентија, градови који су требали и морали да постану благословени у сва времена у историји Цркве као символ повратка ранијем светом јединству Цркве, постале су гробље великих нада и разорених илузија, градови који су тужни за православну свест.
Изгледало је да је Православна Црква разбијена, да је сведена ни на шта, да је нестала из историје. Међутим, ово “није тако, није тако!”, да се изразимо речима светог Марка.[14] Борба за Православље се наставља. Њу ће предводити свети Марко Ефески, сам против многих, несрећник против оних који имају власт, поштовање и богатство, болесник од рака против моћника, великаша, највишег клира, самог императора, затвореник у тамници против слободних… И он ће победити јер с њим је била Истина, а она је непобедива. Она се може сакрити под суд, али доћи ће време и она ће заблистати, а свети је управо ово знао, како нам о томе и приповеда Георгије Схоларије, говорећи о светом Марку следеће: “Он се надао да ће све своје противнике победити самом силом Истине”.[15]
 

---

 
НАПОМЕНЕ:

1. “Окружна Посланица” светог Марка Ефеског, одељак 6.
2. Ар. Gill. op. cit. t. II, p. 459-567.
3. Ibid, p. 467.
4. Ibid. t. I faximil. У руском тексту наведено је на црквенословенском овако: Смиренны еп. п. Аврамь суыдалскы подписую. (прим. прев).
5. Frommann. cit. ap. Hefele op. cit. et. tom. cit. p. 1031
6. Ibid.
7. Георгије Схоларије, Надгробна беседа светом Марку Ефеском, одељак 2.
8. SyropuI. op. cit. Sect. X. cap. 12, p. 294.
9. Josephi Methonensis Episcopi. X.cap.12, Synaxarioum p.294. Concil. Florentini. Magne. PG t. 159, coI. 1105.
10. Gill. op. cit. t. II, p. 468.
11. Syropul. op. cit. sect. X, cap. 12, p. 299-300.
12. Hefele. op. et tom. cit. p. 1048.
13. SyropuI. op. cit. S,ect. X. cap. 15, p. 303-304.
14. Дело светог Марка о освећењу Светих Дарова, одељак 5.
15. Георгије Схоларије, Надгробна беседа светом Марку, одељак 6.