НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православна црква и римокатолицизам » СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА

 

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА
 
Поздравна беседа светог Марка Ефеског папи Евгенију Четвртом.
 
Пре него што пређемо на излагање историје разматрања богословских питања, заправо тачака догматског карактера које су представљале предмет поделе између Православне и Римокатоличке Цркве, умесно је да овде наведемо један веома вредан споменик, заправо поздравну беседу светог Марка Ефеског папи Евгенику Четвртом, која управо припада овог периоду.
Ова беседа светог Марка Ефеског има следеће порекло: допутовавши у Италију, грчки делегати били су позвани на пријеме које су у њихову част приредили најважнији представници Западне Цркве. На овим пријемима вршила се нека врста осматрања за будуће расправе и борбе. Обично су на овим пријемима вођени разговори на философске теме, као што је то био обичај у оно време. Сиропуло приповеда да је на једном од оваквих пријема, који је кардинал Јулијан Цезарини приредио у част светог Марка Ефеског, његовог брата номофилакса Јована Евгеника и Доротеја Митилинског, кардинал предложио светом Марку да изговори беседу папи у име Грка, у којој ће изразити наду у успешен исход делатности сабора. Свети Марко Ефески у тренутку је био неодлучан, али се затим сложно. Управо је ово та беседа коју наводимо у даљем тексту. Саставивши ову беседу, свети Марко ју је у писаном облику предао кардиналу Јулијану који се одмах упутио код императора Јована и показао му је. Она је изазвала реакцију не само од стране Ватикана, него и од стране самог императора, који се бојао било какве неусаглашености поступака међу грчким представницима, а осим тога император уопште није желео да се између православних и Латина покрећу питања о постојању догматских разлика међу њима. Он је чак хтео да преда светог Марка на суд Синода, али заступништвом одређених личности, између осталих Висариона Никејског, одлучио је да ово остави без последица.[1]
Беседа светог Марка папи Евгенију сведочи да је тврдња, да је свети Марко, тобоже, био непријатељ уније чак и пре него што су преговори између православних и римокатолика могли да почну и да је поставио себи за циљ да саботира преговоре, у потпуности без основе. Насупрот овоме, свети Марко Ефески жарко је желео јединство Цркве, веровао је у могућност уније, тражио је јединство са латинима, али право јединство, засновано на јединству вере и старој богослужбеној пракси. Међутим, ова беседа важна је и у том смисли што је свето Марко сматрао за потребно да одмах упозна папу са чињеницом да Православни јерарси нису допутовали у Италију ради потписивања капитулације и ради продаје Православља у корист свог императора, већ да су допутовали као на Васељенски сабор, ради утврђивања истинског учења. Осим тога, свети Марко отворено је ставио до знања да чистота Православља мора бити сачувана и да преговори могу да се заврше неуспехом ако Рим не пристане на одређене уступке, одрекавши се оних новина које су непознате старој Цркви, које су биле уведене у догматику и богослужбену праксу Западне Цркве и које су представљале разлог раскола између две Цркве. Даље, свети Марко је указао да би уједињење свих хришћана против заједничког непријатеља хришћанства, Турака, било једнако потребно како за Византију, тако и за Запад.
Осим свега овога, овај споменик дубоко је човечан и узнемирујући када се помисли да су се на Флорентинском сабору последњи пут сусрели представници Источне и Западне Цркве ради разматрања поновног успостављања ранијег јединства Цркве, и када је достизање овог јединства још у толикој мери било немогуће!
Свети Марко се обраћа папином срцу, указујући му на љубав, на оне напоре које су стари и болесни јерарси Православне Цркве морали да поднесу да би се прихватили тешког путовања и да би се сакупили у папином гостољубивом дому. Он позива папу да их пригрли као своју децу која су дуго била раздвојена и сада су дошла код њега. Затим, он се обраћа папином разуму, говорећи о оној међусобној помоћи и користи у борби против заједничког непријатеља хришћанства који могу бити постигнути захваљујући Јединству Цркава. Он каже да оне препреке, које се налазе на путу Јединства, папу ништа не коштају да нареди да се уклоне и да тиме залечи рану раскола. На крају, он се обраћа папиној вољи, предлажући му да учини добро дело уједињења Цркава, говорећи да ће то бити његова лична врлина и да му је већ исплетен венац који он, папа, неће пожелети да одбаци.
Ова светоотачка беседа почиње вером у успех преговора. Затим следи молитва Спаситељу за успешан резултат рада сабора али постепено духовним очима светога открива се да се његове наде неће оправдати, да ће зао обичај раскола однети победу, и његова беседа завршава се, или, боље рећи, руши се у тону очајања.
Први издавач ове беседе светог Марка, коју дајемо на овом месту, био је Калист Властос, који јој је са правом давао велики значај.[2] Затим је ову беседу унео у документа која се односе на флорентинску унију Мгр. Луис Пти, у седамнаестом тому „Патрологије Оријенталис“, стр. 336-341. На крају, Ј. Гил унео је ову беседу (грчки текст и латински превод) у своје дело „Quae supersunt Actorum Grecorum Concilii Florentini“.
Ова беседа такође је сачувана и у неколико рукописа (Сог. Ambrosianus 653, fol. 9-11. Parisinus 2075, fol. 327-333. Paris. 423, fol. 7. Paris. 429, fol. 15. Athons Liberorum 248, fol. 591).
Овај превод начињен je из раније поменутог издања Мгр. Луиса Птија.
 
БЛАЖЕЊЕЈШЕМ ПАПИ СТАРОГ РИМА МАРКО, ЕПИСКОП ЗБОРА ВЕРНИКА У ЕФЕСУ
 
1. Данас је почетак радости читавог света! Данас духовни зраци васељенског сунца излазе за читав свет. Данас удови Тела Господњег, који су раније били раздељени и раздвојени током многих векова, хитају ка узајамном ј единству! И неће страдати Глава – Христос Бог – да буде над раздељеним Телом, и Љубав не жели одузети од нас окове љубави! Због тога Он те је подстакао, тебе који си први међу Његовим свештенослужитељима, да нас позовеш овамо, и покренуо је најпобожнијег нашег императора да те послуша, а такође је учинио да наш пастир и патријарх заборави старост и дугогодишњу слабост, а нас, пастире који се налазимо под њим, са свих страна је сакупио и учинио да се одважимо на дугачак пут и на море и на остале невоље. О, зар није очигледно да је ово учињено силом и судом Божијим и да ће резултат (τό πέρας) такође бити добар и богоугодан, као што се већ унапред примећује? Дакле, Свјатјејши Оче, прими децу своју која ти долазе издалека са Истока: загрли њих, која су била раздвојена током много времена, исцели оне који су пали у забуну.[3]
Сваки трн и узрок спотицања, који прете делу мира, заповеди да се уклоне. Реци и сам својим Анђелима, као подражавалац Бога: „Приправите пут народу, уклоните камење“.[4] До када ћемо ми који припадамо истом Христу и истој вери, једни друге тући и раздвајати? До када ћемо ми, поштоваоци једне исте Тројице једни друге уједати и прождирати, док се међусобно не истребимо[5] и тако пружимо могућност спољашњим непријатељима да нас униште? Нека овога не буде, Христе Царе, и нека Твоју доброту не победи мноштво наших грехова, већ као у ранија времена када си видео зло како се уздиже и веома шири, Сам си Ти и преко Твојих Апостола унапред зауставио његов ток и све обратно Твоме познању, тако и сада, преко Твојих служителе који ништа не стављају изнад Твоје љубави, уједини нас међусобно и у Теби Самом и учини да се испуни она молитва коју си у оно време, када си ишао на страдање, говорио, молећи се овако: Да сви једно буду као Ми“.[6] Погледај, Господе, поделу нашу, како је жалосна и како смо по самовољи и дрскости „ради угађања телу[7] злоупотребили слободу и постали слуге греха и потпуна тела, а сада предати непријатељима Твога Крста на крађу и ропство и „сматрају нас овцама за клање“.[8] Умилостиви се, Господе! Чуј Господе! Заштити нас, Господе! Оно што је некада било објављено као оно што припада разматрању Васељенског сабора, данас смо испунили и од себе дали смо све. Подари и Ти Своје, ради завршетка онога што смо предузели: јер Теби је ово могуће, само ако то пожелиш, и Твоја жеља већ је испуњење на делу. Реци и нама као ранще преко Твог пророка, овако: „Ја сам с вама, Дух ће Мој стајати међу вама“[9]. Дакле, ако Ти будеш присутан, све остало биће лако и течно.
2. И заиста, ово сам желео да наведем у садашњим околностима. А сада ћу теби, Свјатјејши оче, упутити реч. Шта је то и каква је то велика распра поводом оног новог додатка[10] који је разделио и расекао Тело Христово, и који је у толикој мери раздвојио у погледу на свет оне који се називају по Његовом имену? Колико ће бити велики и дуготрајан и непријатељски презир према браћи и отуђивање од оних који се збуњују?! Због чега оптужујемо Оце,[11] када насупрот њиховом заједничком предању различито размишљамо и говоримо?! Због чега смо њихову веру[12] учинили штетном, а нашу уводимо, као тобоже савршенију?! Због чега, насупрот Јеванђељу које смо примили, проповедамо друго Јеванђеље?![13] Који је зли демон позавидео нашој сагласности и јединству?! Ко је одузео од нас братску љубав, уводећи различиту Жртву[14] коју незаконито приноси, јер она се не раздељује?! Зар је ово својствено духу Апостола и расположењу Отаца и братској настројености, или је, напротив, својствено некаквом чудном, извитопереном и независном духу који не види ништа страшно у томе што ће сви изгинути?! Али, ја сматрам да онај који је увео ову раздељеност и „од горе изаткани Хитон Господњег Тела“ расцепао, подлеже већој казни од оних који су разапели (Христа) и свих од века несрећника и јеретика. Међутим, теби припада супротно, блажењејши оче, само ако пожелиш да растурене сабереш и да „преграду која је растављала“[15] разрушиш и да извршиш дело Божанственог домостроја. Почетак овога сам си поставио и уздигао си се очигледном либералношћу и великим даровима. Прослави се и да овенчаш ово дело успехом, јер нећеш наћи другу повољнију прилику од ове, коју ти је Бог данас подарио. „Подигни очи своје, погледај унаоколо и види“,[16] старче, оне који су достојни поштовања и свештени, који већ имају велику потребу за одром и миром, који су устали из свију крајева и притекли твоме савршенству, који су се окупили само у нади на Бога и у љубави према вама. Погледај исплетени венац славе који нећеш одбити да ставиш на главу. Други је ранио, а ти зацели рану, други је раздвојио, а ти сабери, неисправно је инсистирао други у чињењу зла, а ти буди упоран да исправиш оно што се догодило, тако као да га у потпуности није ни било. Слушао сам једног ученог човека из ваше средине који је говорио добро за ствар мира и исправљења оних лица, која су, имајући неисправно схватање о вери, сматрали да је додатак (тј. Филиокве) постојао од самог почетка (у Символу вере) Због тога, ради икономије нека он поново буде избачен да бисте прихватили браћу због раздељења са којима, сматрам, сви морате да страдате ако нисте бездушни! Помисли на крв хришћана која се пролива сваког дана и страшно ропство под варварима, и изругивање Крсту Христовом, затим рушење Жртвеника, разарање молитвених домова, прекидање божанствених песама освајање светих места, пљачкање свештених одежди и сасуда. Све ово могло би да се повољно реши, уз Божију помоћ, захваљујући нашем миру и слози, само ако пожелите, одбацивши окрутности и непопустљивост, да изиђете у сусрет нама, слабима, и да избаците оно што нас збуњује. „Ако јело саблажњава брата мојега“, каже Апостол „нећу јести меса до века“.[17] Тако је и сада свјатјејши оче! Добар је квасни, добар је и бесквасни. Али ако бесквасни збуњује и сматра се лошијим за Жртву, и несавршеним и мртвим, и у Светом Писму се назива „хлебом неваљалства“[18], зашто онда не прихватити квасни хлеб и одбацити бесквасни? „Јер један је Хлеб, једно смо Тело многи“, каже Божанствени Апостол, „пошто се сви од једнога Хлеба причешћујемо“.[19] Дакле када нисмо причасници једног Хлеба, очигледно нисмо једно Тело и нисмо међусобно истог духа и не прихватамо једну исту тежњу. „Молим вас пак, браћо“, каже исти Апостол, „именом Господа нашега Исуса Христа, да сви исто говорите и да не буду међу вама раздори“.[20] А када не говоримо исто, није ли очигледно колико је велика и неисцељива код нас подела чак и до данашњег дана! Где, пак, ми не говоримо „исто“? Не на угловима или некаквим ћорсокацима и не на приватним скуповима где се то може сакрити од многих, него у јавном Символу вере, у исповедању на Крштењу, у хришћанском обележавању. Ако је онај који фалсификује царски новац достојан сваке казне, какав ће онда одговор дати онај који мења заједнички печат хришћанског исповедања, будући да је крив за исто такав злочин?
3. Дакле, размисли о овоме. Некада смо у потпуности говорили исто и међу нама није било раскола, и тада смо на обе стране били у сагласности са Оцима. Сада, када не говоримо исто, како можемо бити заједно? Ми (православни) и сада говоримо исто оно што смо говорили и раније и у сагласности смо како у односу на саме себе,[21] тако и у односу на Оце, и наше и ваше,[22] ако желите да признате оно што је истинито. А ви, увевши новине, овим свакако показујете да сте у несугласици пре свега према самима себи,[23] затим у односу на заједничке Оце и, на крају, у односу према нама. Због чега да се не вратимо на ону добру сагласност која ће показати да исто исповедамо и у односу на саме себе и једни на друге, и на Оце, и раскол ће уништити и сабраће растурене и свако ће добро учинити?
О, ради Саме Тројице, ради заједничке наде на коју и ми и ви полажемо право, не дозволите да одемо без плода и без успеха! „Уместо Христа, дакле, молимо, као што Бог позива кроз нас“[24]: не посрамите изасланике, не поништите напоре, не обешчашћујте молитве, учинивши их неплодним. Не испуњавајте жељу непријатеља, не дозволите заједничком непријатељу и ђаволу да нам се подсмева као раније и не дозволите да се Бог и Дух Његов Свети растуже. Узнемирена је свака душа и сваки слух, очекујући нашу одлуку. Ако пожели да изиђете у сусрет миру и да избаците оно што уноси саблазан, онда се (већ) уздигло хришћанство, оборена је ствар безбожника, уплатили су се они који нас мрзе и предвидели своју сопствену пропаст. А ако се (не дај Боже!) догоди супротно овоме и зла нарав поделе однесе превагу над ониме што нам је на корист…, онда ја више немам снаге даље да говорим јер сам сломљен страдањем! Бог, Који једини све може, нека поново успостави Своју Цркву Коју је Својом Крвљу искупио, и нека се воља Његова изврши на земљи као и на небу, јер Њему приличи слава, част и поклоњење у векове векова. Амин.“[25]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Syropoul. op. cit. V. с. 2. р. 113-114.
  2. Callist Blastos ор. cit. р. 44-48.
  3. „Τους σκανδαλισθεντας“, „оне који су пали у забуну“, „оне који су се саблазнили оним новинама које је увела Западна Црква и које су била туђе старом хришћанству.
  4. Ис. 62, 10
  5. Гал. 5,15.
  6. Јн. 17,11, 21.
  7. Гал. 5, 13.
  8. Ис. 43, 22; Рим, 8, 36
  9. Аг.2,5,6
  10. Има се у виду „Филиокве“.
  11. Тј, као да се западни и источни Оци налазе у међусобној противречности у вези са исхођењем Светог Духа, што свети Марко негира.
  12. По свој прилици, под речју „вера“ треба разумети „Символ вере“, јер речи „вера“ код грчких Отаца замењује фразу „Символ вере“, в. о овоме даље у делу светог Марка Ефеског „Латин“.
  13. Тј. у Јеванђељу по Јовану Христос каже да Свети Дух исходи од Оца и нигде се у Јеванђељу не говори да Он исходи и од Сина.
  14. Тј. православни су на Евхаристији приносили квасни хлеб, а латини бесквасни, и овим се нарушавало јединство служења Евхаристије.
  15. Еф. 2, 14.
  16. Ис. 60, 4.
  17. 1. Кор. 8, 13
  18. Приче 4, 17; уп. 1 Кор. 5, 8
  19. 1. Кор. 10, 17
  20. 1. Кор. 1, 10
  21. Тј. „оно што смо увек говорили од далеке старине, то и сада говоримо“.
  22. Тј. светих Отаца, и грчких и латинских.
  23. Јер у старини Западна Црква није познавала други Символ вере осим оног који је постојао и у Источној Цркви.
  24. 2. Кор. 5, 20.
  25. Према реконструкцији докумената Флорентинског сабора, коју је начинио Ј. Гил, горе наведену беседу светог Марка Ефеског папи Евгенију Четвртом свети Марко је изговорио у свечаној атмосфери на сабору у Ферари, док је папа седео на престолу, окружен својим дворјанима – „и када су сви сели по чину, требало је да Грци отворе расправу, и када је настала велика тишина тако да се ни дах није чуо… Марко Ефески је, обративши се збору, са великом храброшћу почео да говори овако…“ За овим следи сама беседа, (ар. Gill, op. cit. t. 1. р. 27-28).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *