НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православна црква и римокатолицизам » СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА

 

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА
 
Дело светог Марка Ефеског у којем је сакупио цитате из Светог Писма, докумената Васељенских Сабора и дела светих Отаца који сведоче да Свети Дух исходи само од Очеве ипостаси.
 
Пре него што пређемо на даље излагање историје Флорентинске уније, навешћемо дело светог Марка Ефеског које је несумњиво повезано са периодом који смо изложили у овој глави. Ово дело носи назив „Скуп цитата из Светог Писма, Сабора и дела светих Отаца која сведоче да Свети Дух исходи само од Оца“. Мгр. Луис Пти[1] сматра да је свети Марко написао ово дело за императора Јована управо у оном периоду када су се на седницама Сабора разматрали цитати из дела светих Отаца који говоре о исхођењу Светог Духа. Уз то, монсињор Пти се позива на образованог архимандрита Андроника Деметракопулоса који сведочи да међу грчким рукописима Московске синодалне библиотеке постоје два рукописа под насловом „Скуп цитата који сведоче да Свети Дух исходи само од Оца, а не и од Сина, датих Самодршцу и Богом венчаном цару Палеологу, као што је било заповеђено његовим царским чином“. Ово дело на почетку садржи писмо упућено императору, чије прве ретке преноси архимандрит Андроник. Мгр. Луис Пти сматра да је поменуто дело идентично са делом светог Марка Ефеског (као што се види из наслова рукописа) о којем смо раније говорили и које је сачувано у Миланском рукопису Codex Ambrosianus 653, fol. 26-33. Међутим, треба рећи да монсињор Луис Пти није обратио пажњу на чињеницу да у наслову овог дела које помиње архимандрит Андроник Деметракопулос, под један, недостаје име аутора, боље рећи, састављача дела, а под два, име императора није назначено. Али, као што видимо, веома често у именовању императора на одређеним званичним документима нема потребе да се помиње лично императорово име у званичним обраћањима. Општи назив који постоји – „Цару Палеологу“ – може се истовремено односити на сваког императора из ове династије. Међутим, ауторово писмо императору који је додато овом документу, а чије нам прве редове преноси архимандрит Андроник, говори нам за којег је од императора Палеолога ово дело написано, јер на почетку овог писма срећемо следеће речи: „Богом чувани и Богом венчани, чедо Константине, свети Царе…“. Из овога се јасно види да је ово дело, у складу са поретком, упућено императору Константину Деветом, последњем византијском цару који је дошао на престо после свог брата Јована Осмог 1449. године, тј. пет година након смрти светог Марка Ефеског. Дакле, остаје нам да претпостављамо ко је аутор овог дела. У сваком случају, то је личност која је била у духовном чину и коју је император веома уважавао. Могуће да је то био свети Генадије (Георгије Схоларије) који је у време владавине Константина Деветог већ био монах и заузимао истакнуто место у Сабору одржаном у храму свете Софије 1450. године, на којем је било осуђено учење Латина, а пре свега учење о исхођењу Светог Духа од Оца и Сина.
На тај начин, дело светог Марка Ефеског под називом „Сведочанства о исхођењу Светог Духа само од Очеве ипостаси“ које се налази у поменутом Миланском рукопису не треба поистовећивати са поменутим рукописима Московске синодалне библиотеке. Осим тога, дело светог Марка које се налази у Миланском рукопису садржи цитате који нису увек приказани у хронолошком редоследу, понекад нису груписани према њиховим ауторима (тј. према светим Оцима који се цитирају), а понекад се срећу понављања једног истог цитата на различитим местима у истом делу. Тешко да би ово дело, да је било писано за императора, било дато њему у делимично необрађеном облику, тим пре што смо већ имали могућност да видимо, макар на примеру горе наведених трактата светог Марка о чистилишном огњу, колико је свети Марко био пажљив у свом раду. Највероватније да је ово његово дело било назначено за њега и за православне представнике. Чињеница да се у овом делу наводи много више цитата него што је било наведено и што се разматрало на седницама Сабора можда нам говори да је свети Марко ове цитате касније извукао, можда управо у време разматрања свих оних рукописа у комисији које су користили и које су наводили представници Православне и Латинске Цркве.
Монсињор Луис Пти објавио је овај рукопис у седамнаестом тому „Патрологије Оријенталис“, стр. 342-367. Овај превод начинили смо управо из овог издања.
 
СКУП ЦИТАТА О СВЕТОМ ДУХУ КОЈЕ СМО САКУПИЛИ КАКО ИЗ ПРОРОКА И ЈЕВАНЂЕЉА, ТАКО И ИЗ СПИСА АПОСТОЛА И СВЕТИХ ОТАЦА, КОЈИ АУТОРИТАРНО И ИСТИНИТО СВЕДОЧЕ ДА ДУХ СВЕТИ ИСХОДИ САМО ОД ОЦА, А НЕ И ОД СИНА
 
1. Давид каже у Псалму 32, 6 следеће: „Речју Господњом небеса се утврдише и Духом уста Његових сва сила њихова“.
2. У Псалму 142, 10: Дух Твој Благи нека ме води на земљу праву“.
3. У Псалму 138, 7: „Куда ћу поћи од Духа Твога и од лица Твога где ћу побећи?“
4. У Псалму 50,13: „И Духа Твога Светога не одузми од мене“.
5. У Псалму 103, 30: „Када им пошаљеш Духа Твога опет се изграђују“.
6. A Исаија (61, 1) овако: „Дух је Господа Бога на мени, јер ме Господ помаза да јављам добре гласе кроткима, посла ме да завијем рањене у срцу, да огласим заробљенима слободу и сужњима да ће им се отворити тамница“.
7. Из Јеванђеља по Матеју узимамо ове речи (10, 19-20): „А када вас предаду не брините се како ћете или шта ћете говорити, јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати. Јер нећете ви говорити него ће Дух Оца вашега говорити за вас“.
8. A нешто даље и следеће (12, 28): „А ако ли Ја Духом Божијим изгоним демоне, онда је дошло к вама Царство Божије“.
9. Из Јеванђеља по Луки преузимамо следеће (11, 20): „А ако ли Ја прстом Божијим изгоним демоне, дакле, стигло вам је Царство Божије“.
10. Из Јеванђеља по Јовану узимамо ове речи (14, 16): „И Ја ћу умолити Оца и даће вам другог Утешитеља да пребива с вама вавек, Духа Истине“.
11. И још следеће (14, 26): „А Утешитељ Дух Свети Кога ће Отац послати у име Моје, Он ће вас научити свему и подсетиће вас на све што вам рекох“.
12. (15, 26): „А када дође Утешитељ Кога ћу вам Ја послати од Оца, Дух Истине Који од Оца исходи, Он ће сведочити за Мене“.
13. (16, 78): „Ако Ја не одем Утешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу Га к вама. И када Он дође, покараће свет за грех и за правду и за суд“.
14. (16, 12-14): „Још вам имам много говорити, али сада не можете носити. А када дође Он, Дух Истине, увешће вас у сву истину; јер неће говорити од Себе, него ће говорити оно што чује и јавиће вам оно што долази. Он ће Мене прославити, јер од Мојега ће узети и јавиће вам“.
15. (16, 15): „Све што има Отац Моје је, зато рекох да ће од Мојега узети и јавити вам“.
16. Из Дела Апостолских узимамо речи светог апостола Петра (2, 33): „Десницом, дакле, Божијом, вазнесе се, и примивши од Оца обећање Светог Духа, изли ово што ви сада видите и чујете“.
17. Из Катихезе истог овог светог апостола, упућене његовом ученику Клименту: „Да би јасно видевши људи поверовали у једнога Бога Оца Сведржитеља и у Његовог Јединородног Сина Који је пре векова од Њега неизрециво рођен, и у Духа Светога Који од истог овог Оца неизрециво исходи – у једног Бога Који се познаје у три ипостаси, беспочетног, бескрајног, вечног и увек постојећег“[2].
18. Из прве посланице Коринћанима светог апостола Павла(2, 1012): „А нама Бог откри Духом Својим; јер Дух све испитује,и дубине Божије. Јер ко од људи зна шта је у човеку, осим духа човекова који је у њему? Тако и шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега. А ми не примисмо духа овога света, него Духа Који је од Бога, да знамо што нам је даровано од Бога“.
19. Из посланице Римљанима светог апостола Павла (8,9-11):? ви нисте по телу него по Духу, пошто Дух Божији живи са вама. Ако пак неко нема Духа Христова, он није Његов. А ако је Христос у вама, онда је тело мртво за грех, а Дух је живот за праведност. Ако ли живи у вама Дух Онога Који је васкрсао Исуса из мртвих, Онај Који је подигао Христа из мртвих оживеће и ваша смртна тела Духом Својим Који живи у вама“.
20. Из посланице Галатима светог апостола Павла (4, 6): „А пошто сте синови, посла Бог Духа Сина Својега у срца ваша, који виче: Ава, Оче!“
21. Из посланице Титу светог апостола Павла (3, 56): „По милости Својој спасе нас бањом новога рођења и обновљења Духом Светим, Којега изли на нас обилно кроз Исуса Христа Спаситеља нашега“.
22. Затим узимамо речи светог Дионисија из друге књиге „О Божанским именима“: … и Дух Истине Који од Оца исходи“[3].
23. Из исте ове књиге: „Али и Они Који су надсуштинског Божанског порекла не претварају се једни у друге. Једини Извор надсуштинског Божанства је Отац, тако да ни Отац не може постати Син, ни Син Отац“[4].
24. Из исте књиге: „Затим, из Светог Писма смо примили даје Отац Извор Божанства, а Син и Дух су Божанског порекла.Они су, ако већ морамо овако да кажемо, Изданци Божанског рукосада и као Цветови и надсуштинске Светлости. На који се,пак, начин ово догађа није могуће ни рећи ни схватити“[5].
25. Потом речи истог светог из књиге „О мистичном Богословљу“, трећа глава: „Као што се од нематеријалног и нераздељивог Добра рађају Светлости Доброте Који проистичу из срца“[6].
26. Затим узимамо следеће речи светог Атанасија из његове прве посланице Серапиону: „Јер као што је и Син Рођени Јединородни, на исти начин је и Дух, Којег Син даје и шаље, један, а није их много, и није један од многих, јего је једини Онај Дух. Јер као што је један Син Живи Логос, тако треба да постоји и јединствени савршени и потпуни, освећујући и просвећујући Живот Који представља Његово деловање и Дар, Који, како се каже, од Оца исходи, с обзиром на то да од Логоса, Који се исповеда да је рођен од Оца, Он блиста и шаље се и даје се“[7].
27. Затим речи истог светог из књиге о Светом Духу: „Ако би они исправно мислили о Сину, исправно би мислили и о Духу Који од Оца исходи, и пошто је својствен Сину, од Њега се даје Ученицима и свима који верују у Њега“[8].
28. Истог светог Оца из беседе која почиње речима: „Верујем у једнога Бога“: „С обзиром на чињеницу да исходи од Оца, Дух Свети је увек у рукама Оца Који Га шаље и Сина Који Га носи“[9].
29. Истог светог Оца из четрдесет шесте главе трактата „О заједничкој суштини Оца Сина и Светог Духа“: „Бог је почетак свега, сагласно са апостолом који каже следеће: „Бог је Отац, од Њега је све“. Јер и Логос је од Њега начином рађања, и Дух је од Њега начином исхођења“.[10]
30. Затим преузимамо речи из докумената Првог Васељенског Сабора: „Први свети и васељенски сабор овако је одговорио философу који је сумњао, устима блаженог Леонтија Кесаријског: „Прихвати јединствено Божанство Оца Који је на неизрецив начин родио Сина, и Сина Који је рођен од Њега, и Светог Духа Који исходи од истог овог Оца, а Који је својствен и Сину, као што каже Божански апостол: „Ако пак неко нема Духа Христова, он није Његов“[11].
31. Затим из докумената Другог васељенског сабора: „Али и Други Сабор, објављујући Божанске ствари, донео је следећи догмат: „И у Духа Светога, Господа Животворнога, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави“.
32. Затим речи светог Василија Великог из књиге против аријанаца и савелијана и евномијаца под називом: „Јудејство се бори против јелинизма“: „Дакле, оно што смо рекли у вези са Сином да треба исповедати Његову Личност, исто ово кажемо и у вези са Светим Духом: јер Отац и Син нису исто на основу онога што је написано: „Дух је Бог“ и, са своје стране, није иста Личност Сина и Духа, на основу онога што се каже овако: „Ако пак неко нема Духа Христова, он није Његов“[12].
33. И још следеће: „Јер овде (тј. у вези са схватањем речи из посланице Римљанима, 8, 9) су неки погрешили, сматрајући да су Дух и Христос исте Личности. Међутим, шта ми кажемо (у вази са овим местом)? Кажемо да се овде показује сродност суштине, а не мешање Личности, јер Отац, Који савршено и самодовољно битује, Корен је и Извор Сина и Духа“[13].
34. Као u ово: „Само је један прави Дух. Јер као што је много синова (Божијих), али само је један прави Син, на исти начин,иако се говори да је све од Бога, ипак, говорећи истину, Син је од Бога и Дух је од Бога, с обзиром на то да је Син произишао (έξηλθε) од Оца и да Дух исходи (εκπορεύεται) од Оца; Син је од Оца начином Његовог рођења, а Дух је од Оца на неизрецив начин“.[14]
35. И joш: „Ca Оцем познајем и Духа и знам да Он није Отац. Примио сам Га и кроз Сина, али нисам прихватио да се Он зове Син. Разумем, пак, својственост и односу на Оца, с обзиром на то да Он од Оца исходи, као и својственост у односу на Сина, пошто чујем следеће речи: „Ако пак неко нема Духа Христова, он није Његов“[15].
36. Затим речи истог светог Василија Великог, упућене његовом брату Григорију о разлици између суштине и ипостаси: „Јер Син, кроз Кога је све и са Којим се Свети Дух нераздељиво подразумева, јесте од Оца. Нико не може да позна Сина ако пре тога није био просвећен Духом. Јер Свети Дух, од Којег проистиче свако давање добара на твар као из извора, повезан је са Сином и са Њим се нераскидиво подразумева, а узрок Свог битовања има од Оца, од Којег и исходи. Он поседује следећу карактеристику личног ипостасног својства: да се спознаје после Сина и заједно са Сином, и да од Оца има битовање. А Син, Који јавља Духа Који кроз Њега и заједно са Њим исходи од Оца, једини је Јединородни од Нерођене Светлости, колико се ово односи на лично ипостасно својство, и нема ништа заједничко са Оцем и Светим Духом, него се једино Он спознаје изговореним знацима. Међутим, Бог Отац, Који је изнад свега, једини има некакав посебан знак Своје ипостаси: он је Отац и никога нема за Узрочника Свог битовања“[16].
37. Затим речи истог светог Оца из изложења вере које је послато на потпис Евстатију Севастијском: „Ми не кажемо да Дух Свети није рођен, јер знамо само за једног Нерођеног и за један Почетак – за Оца Господа нашег Исуса Христа. Не кажемо ни да је дух Свети рођен, (јер у предању вере научени смо да је само један Рођени). Међутим, научени смо да Дух Истине исходи од Оца и исповедамо да Он има битовање од Бога, али не на исти начин као што је твар задобила своје битовање (άκτίστως)“[17].
38. Затим речи истог светог Оца из тумачења тридесет другог Псалма: „Дакле, као што је стваралачка реч утврдила небо, тако се ово односи и на Духа Који је од Бога, Који од Оца исходи, тј. Који је „из уста Његових“, како не би мислио да је Он нешто спољашње и да је прибројан твари, него да би Га прославио као Оног Који има ипостас од Бога“[18].
39. А нешто касније и следеће речи: „Наћи ћемо и друга места где се каже овако: „Реч уста његових“, како би било разумљиво да су Спаситељ и Свети Дух од Оца. Дакле, с обзиром на то да се Спаситељ овде назива „Речју Господњом“, и Свети Дух се назива „Духом из уста Његових“. Обојица су учествовали у стварању небеса и сила које се у њима налазе, због чега се каже овако: „Речју Господњом небеса се утврдише и Духом уста Његових сва сила њихова“[19].
40. Затим речи истог светог Оца из књиге о Светом Духу, шеснаеста глава: „Нека нико не посумња у оно што говорим да постоје три исконске ипостаси: јер један је Почетак свега Који кроз Сина дела и Који дејствује у Духу, по следећим речима: „Речју Господњом небеса се утврдише и Духом уста Његових сва сила њихова“. Дакле, ни Логос не означава само талас звука у ваздуху који је настао органима за говор, нити Дух Његових уста представља дување које је издахнуто органима за дисање. Јер овај Логос „у почетку беше у Бога и би Бог“, а Дух уста Божијих је „Дух Истине Који од Оца исходи“[20].
41. Затим речи истог светог Оца из књиге против аријанаца: „У Њему нема ничега што би Он задобио касније, него увек има све, као Дух Бога и Онај Који се од њега јавља, имајући Га за Свог Узрочника и као за Извор Себе из Којег извире. Међутим, и Он Сам је Извор горе наведених добара, а извирући од Оца Он је ипостасан. Овог Светог Духа Бог је богато излио на нас кроз Исуса Христа.“[21]
42. Затим речи светог Григорија Ниског из прве књиге Антиретика, двадесет друга глава: „Оца исповедамо за нествореног и нерођеног: јер Он није био ни рођен ни створен. Дакле, ова нествореност код Њега представља заједничко својство са Сином и Духом Светим. Међутим, нерођеност и очинство су његова лична својства, а не заједничка, јер ова својства се не примећују ни у једној од остале две Личности. Син се у појму нестворености слаже са Оцем и Духом, али тиме што јесте и што се назива Сином, Он поседује ово лично својство које не припада ни Богу свега, нити Светом Духу. Дух Свети, Који има заједницу са Оцем и Сином у појму нестворености суштине, опет се својим личним карактеристикама разликује од Њих: јер Његов знак и знамење су најкарактеристичнији, а показују се у томе што не поседује ништа од онога што видимо као лична својства како Оца, тако и Сина. Јер Он не битује као рођен или као јединородни, него п ро с т о битује, што управо представља Његово нарочито својство у односу на Оца и Сина. Јер Он је исти са Оцем у схватању нестворености, али истовремено се разликује од Њега тиме што није „Отац“, као што је то Овај. Сједињен са Сином везом нестворености и задобијањем Свога битовања од Бога свега, Он се истовремено раздваја од Њега својим личним својством, заправо, не исходи од Оца јединородно (као што се Син рађа од Оца) и пројављује се кроз Сина“[22].
43. Затим речи истог светог Оца из исте књиге, двадесет шеста глава: „У овој (суштини) Отац је беспочетан и нерођен и увек се схвата као Отац. Од Њега, нераскидиво у најближем односу,подразумева се Јединородни Син заједно са Оцем. Кроз Њега и заједно са Њим, пре него што се некаква празна мисао која не одговара суштини појавила међу Њима, познаје се непосредно и Дух Свети у најтешњем јединству, Који није после Сина по битовању,тако да се може било када замислити Син без Духа, него и Он Самима узрок свог битовања од Бога свега, као и Јединородна Светлост. Заблиставши кроз Истиниту Светлост, Он се ни размаком(временским) ни разликом суштине не раздваја од Оца и Сина“.[23]
44. Затим речи истог светог Оца из исте књиге, тридесет шеста глава: „Боље је да не замишљамо зраке који излазе из сунца,него Друго Сунце од Нерођеног Сунца, Које рођењем блиста заједно са Првим Сунцем и у свему је са Њим једнако: у лепоти, сили, блистању, величанствености, светлости, укратко, у свему штосе код сунца примећује. А затим замислимо Другу, сличну Светлост, која на исти начин није раздвојена никаквим временским размаком од Рођене Светлости, него Која кроз Њега блиста, али Која Свој узрок има у ипостаси Првообразне Светлости. И Сама Она је Светлост, и у складу са сличношћу са раније указаном Светлошћу, и блиста и чини све остало што је својствено Светлости“[24].
45. A на крају ове књиге следеће: „Јер као Онај Који је сједињен са Оцем и Који од Њега има битовање, Син ипак није после Оца по битовању, а на исти начин и Дух Свети у односу на Сина. Јер Син се само схватањем узрока показује пре ипостаси Духа. Ток времена се не односи на Надвечни Живот, тако да када одбацимо схватање узрока, Света Тројица нам се показује као Она Која ни у чему није несагласна са Самом Собом“[25].
46. Затим речи истог овог светог Оца, из његове Катихезе:„Као што знамо да је Логос Божији самовластан и делатан и свемогућ, тако смо научени да и у вези са Духом Божијим: ми га схватамо као Оног Који битује заједно са Сином и Који пројављује Његово деловање, не као битовање које нема даха, него као Силу која је у суштини сама за себе, Која се у личној ипостаси приказује, Која од Оца исходи и у Сину борави“[26].
47. Затим речи истог овог светог Оца, и његове беседе „О Светој Тројици“: „Кажемо да је Божанство једносуштно и триипостасно, јер Стари и Нови Завет објавили су једног Бога са Логосом и Духом. Дакле, овако треба расуђивати у вези са Божанском Суштином: Отац пребива са Оцем и није Син; и Син пребива Сином,и није Отац; и Дух пребива Духом, и није ни Син ни Отац, него је Дух Свети. Јер Отац рађа Сина и Он је Отац, и Син је рођени Логос и увек бивствује као Син, а такође и Дух Свети, Који од Оца исходи, битује као Дух Свети и исходи од Оца“[27].
48. А нешто касније и следеће: „Очево лично својство састоји се у томе што Он нема своје битовање од узрока, а ово не може да се каже за Сина и Духа: јер и Син је произишао од Оца, како каже Свето Писмо, и Дух од Бога и Оца исходи“.
49. А затим речи истог светог Оца из његовог тумачења речи: „У почетку беше Логос“: „Логос је знао за један Почетак, а не за два, како кажу манихеји, и не може постојати први, други и трећи узрочник, како говоре Платон и Василид и Маркион и Арије и Евномије, него, сагласно Православној вери, Отац се назива Начелом и Син се назива Начелом и Дух се назива Начелом – из разлога заједничке исте суштине, а не због тога што постоје три Начела. Јер и Оца називамо Богом, и Сина називамо Богом, и Духа Светог називамо Богом, не због тога што, тобоже, тежимо тробожју, него због једносуштности једног Бога и три ипостаси. Јер Отац се не назива Начелом Сина и Духа ни због чега другога, осим због тога што је Он Онај од Којег Они проистичу. Јер Отац се показује пре Сина и Духа схватањем узрока, а не појмом битовања“[28].
50. Затим речи истог овог светог Оца, из његове беседе упућене Авлалију: „Исповедајући непроменљивост Божанске суштине,ми не одбацујемо разлику у односу Узрочника и онога што произилази од Узрочника, прихватајући да разлику Једног од Другог можемо направити само тиме што верујемо да је Једна Личност Узрочник, а да Друга произилази од Узрочника. Затим, другачију разлику запажамо код Оних Који произилазе из Узрочника, јер Један произилази на најнепосреднији начин од Првог, а Други произилази од Првог кроз Оног Који је најближи, тако да се лично својство Јединородног несумњиво односи на Сина, као што не треба сумњати да Дух исходи од Оца, јер средишњи положај Сина (међу Личностима Свете Тројице) и Њему Самоме обезбеђује Јединородност и Духа не искључује у односу на Оца по суштини“[29].
51. Затим речи истог светог Оца из књиге под називом „Богопознање“: „Дух је Онај Који исходи из Очеве ипостаси. Тиме што је Свето Писмо казало следеће: „Дух уста (Његових)“, а не Логос уста (Његових), треба схватити да својство исхођења Духа припада само Оцу“[30].
52. Затим речи светог Григорија Богослова из прве беседе о Светлости: „Дух Свети је заиста Дух Који исходи од Оца, али не на онај начин као Син (тј. не рађањем), него исхођењем“[31].
53. Затим речи истог светог Оца из његове опроштајне беседе: „Беспочетном је име Отац, Ономе Који је почетак име је Син, а Ономе Који је заједно са Почетком – Дух Свети. Суштина је, пак, код све Тројице иста. Сједињује их Отац, од Којег су и на Којег се односе Ови наредни (тј. Син и Дух)“[32].
54. Затим речи истог светог Оца из прве беседе о Сину: „Због тога се Јединица, која је од почетка кретањем постала Двојица,зауставила на Тројици. За нас, то су Отац и Син и Свети Дух. Први је Родитељ (Сина) и Исходитељ (Προβολευς) (Духа), а ово кажем у смислу бестрасности, ванвремености и бестелесности. Други је Рођени (тј. Син), а Трећи је Онај Који исходи (тј. Свети Дух)“[33].
55. A нешто касније и следеће: „Зато, ограничавајући се нашим границама, ми уводимо Нерођеног, Рођеног и Оног Који од Оца исходи, као што на једном месту каже Сам Бог и Логос“[34].
56. Затим из беседе о Светом Духу: „Он је или потпуно нерођени или је рођен. Ако је нерођен, тада ћемо имати два Нерођена,а ако је рођен, опет уносимо поделу, јер ће бити постављено следеће питање: Да ли је рођен од Оца или од Сина? Ако је рођен од Оца, имаћемо два Сина и Они ће бити Браћа, а ако је рођен од Сина, тада ће неки рећи да нам се јавио и Бог Унук, а шта може бити апсурдније од овога?“[35]
57. A нешто касније и овако: „Јер, реци ми, где ћеш сместити Оног Који исходи, Који се налази у средини између два твоја дела и Којег је увео бољи теолог од тебе, заправо – Сам наш Спаситељ? Зар само због твог „трећег Завета“ желиш да из свог јеванђеља избациш оне речи: „Дух Свети, Који од Оца исходи“, Који, ако од Њега исходи, није створење. Пошто није рођен, Он није ни Син, а с обзиром на то да се налази између Нерођеног и Рођеног,Он је Бог“[36].
58. Затим из исте беседе: „Када погледамо Божанство и Први Узрок и једну власт, тада нам се Оно што видимо показује као Једно. Када, пак, погледамо Оне Личности у Којима је Божанство и Оне Које произилазе од Првог Узрока ван времена, тада добијамо Тројицу Којој се клањамо“[37].
59. Затим из беседе поводом доласка египатских епископа:„Она се (суштина) назива Богом и постоји у Тројици Најузвишенијих: Узрочнику, Творцу и Извршиоцу (Осветитељу). Имам увиду Оца и Сина и Светог Духа Који нису у толикој мери међусобно раздвојени да би били подељени на три међусобно различите и туђе природе, нити су у толикој мери повезани да би били у једној Личности“[38].
60. A нешто касније и следеће: „Али ако све оно што има Отац припада и Сину, осим Узрока, онда и све оно што има Син припада и Духу, осим синовства“[39].
61. Затим из беседе о догматима и постављању епископа:„Јер чији је Син, ако се не односи на Оца као Узрочника? Код Оца не треба потцењивати достојанство које Му припада као Оцу и Родитељу да је Почетак. Јер Он ће бити Почетак нечег малог и недостојног ако није Узрочник Божанства Које се созерцава у Сину и Духу, јер потребно је и поштовати веру и једног Бога и исповедати три ипостаси или три Личности, при чему Свака има своје лично својство. Према мом мишљењу, вера у једног Бога показује се када и Сина и Духа приписујемо једног Узрочнику, не спајајући и не мешајући Их са Њим, у складу са истим схватањем Божанства“[40].
62. И из исте ове беседе: „Уочавају се и лична својства када представљамо и називамо Оца Беспочетним и Почетком, а Почетком управо као Узрочника и Извора и као увек постојећу Светлост“[41].
63. И још из исте ове беседе: „Чујеш о рађању? Не распитуј се какав је начин рођења. Чујеш да Дух исходи од Оца? Не буди радознао да сазнаш како Он исходи“[42].
64. Затим речи истог светог Оца из беседе на Педесетницу: „Ако се на Првог Узрочника односи све оно што се приписује Сину, на исти начин се односи и све оно што припада Духу“[43].
65. A нешто касније и овако: „Све оно што има Отац припада и Сину, осим нерођености. Све оно што поседује Син припада и Духу, осим рођености“[44].
66. Затим речи истог светог Оца из беседе о умерености у расправама: „Треба познати једног Оца, беспочетног и нерођеног,и једног Сина, рођеног од Оца, и једног Духа Који од Бога има бивствовање. Оцу треба придавати лично својство да није рођен,Сину да је рођен, а све остало у Њима исте је суштине и величанства, исте славе и части. Ово треба познати, исповедати,овде поставити границу, а различите бесмислице и незналачке новине у расуђивањима треба препустити људима који воде празан живот“[45].
67. Затим речи истог овог светог Оца из његове беседе Ирону философу: „Учи да исповедаш Једног Духа Светог Који је изишао и исходио од Оца“[46].
68. A нешто касније следеће: „Учи нас да од Оца не правимо потчињеног да не бисмо увели нешто што је испред Првобитног,чиме ће се изопачити битовање Првобитног, а Сина или Духа Светог да не чинимо беспочетнима да не бисмо од Оца одузели Његово својство. Јер Они нису беспочетни, али су заједно у одређеном односу и беспочетни, што је предивно! Они нису беспочетни у односу на Узрочника зато што су од Бога као што је светлост од сунца, иако нису после Њега. Они су, пак, беспочетни у односу на време“.[47]
69. A нешто касније ово: „И Оцу и Сину и Светоме Духу заједнички су непочетност битовања и Божанственост, али Сину и Светом Духу припада да Своје битовање имају од Оца.Карактеристично својство Оца је нерођеност, Сина – рођеност, а Светог Духа – исхођење“.[48]
70. Из беседе Евагрију: „Светли Исус и Дух Свети су као некакви Очеви зраци Који су нам послати. Јер као што се зраци светлости који су међусобно нераздељиви по суштини и не одвајају се од светлости и не раздвајају се један од другога, и доносе нам благодат светлости, на исти начин наш Спаситељ и Дух Свети представљају Очев Зрак Који нам даје светлост истине и са Оцем је у јединству“.[49]
71. Затим речи истог светог Оца из прве беседе о Сину: „На који начин Син и Дух Свети нису беспочетни, ако имају исту суштину са Оцем? Због тога што су Они од Њега, иако нису после Њега. Јер оно што је беспочетно увек је исте суштине, али оно што је исте суштине није неопходно беспочетно док се не односи на Оца, као на Свог Узрочника. Зато у односу на Узрочник Онинису беспочетни. Очигледно је, пак, да узрок није увек старији од онога чему је он узрок: јер, на пример, сунце није старије од светлости. У одређеној мери Они су и беспочетни, заправо у односу на време“.[50]
72. Затим речи Римског папе Дамаса из докумената Другог васељенског сабора: „Ако неко не говори да је Дух Свети од Оца својствено и истинито, као и да је Син од Божанствене суштине и да је Бог Логос Бога, нека буде анатема!“[51]
73. Затим речи светог Кирила Александријског из треће посланице Несторију: „Јер Дух, иако има Своју засебну ипостас и заиста се схвата Сам по Себи као Дух, а не као Син, Он ипак није Њему туђ јер се схвата као „Дух Истине“, а Истина је Христос, и излива се од стране Њега (Христа), као, наравно, и од Оца“.[52]
74. Затим речи истог светог Оца из беседе императору Теодосију: „Јер опраштајући грехе ономе ко је Њему близак, Он затим помазује Својим Духом Којег Сам шаље, као Логоса Бога Оца,и из сопствене природе излива Га на нас као из извора. Показавши заједнички обичај у домостроју јединства са телом, Он је и као човек дунуо на њих на телесни начин. Јер Он је дунуо на свете апостоле, говорећи овако: „Примите Духа Светог“ и „Дух се не даје на меру“, према Јовановим речима, него се Сам даје од Себе, исто кao и Отац.“[53]
75. A нешто касније следеће: „Христос не шаље духа на оне који се крштавају као нешто туђе, као слугу или роба, него као Бога по суштини са најузвишенијом влашћу Који је од њега и Који Му је својствен, кроз Кога се и утискује на нама Божанска карактеристика (χαρακτήρ)“.[54]
75. Затим речи истог светог Оца из тумачења светог Символа вере: „Завршивши део који се односи на Христа, свети и блажени Оци говоре о Светом Духу. Они су рекли да верују у Њега у истим оним терминима које су употребили у вези са Оцем и Сином, јер Он је једносуштан Њима и излива се и исходи од Бога и Оца као из Извора. Он се, пак, даје твари преко Сина, због чега је Он дунуо на Своје апостоле говорећи следеће: „Примите Духа Светога“. Дакле, Дух је од Бога и Сам је Бог“.[55]
77. Затим речи истог светог Оца из посланице Јовану Антиохијском: „Ни на који начин не дозвољавамо да се нарушава вера коју су изложили наши Оци, тј. Символ вере. Ни нама самима, ни другима не дозвољавамо да мењају ни једну једину реч од оних које се у њему налазе, нити чак да мењају једно једино слово,памтећи следеће речи: „Не помичи старе међе које су поставили Оци твоји“, јер ово нису они рекли, него је кроз њих говорио Дух Бога и Оца Који од Њега исходи, али који није туђ Сину, у складу са схватањем природе“.[56]
78. Затим речи истог светог Оца из књиге „О Светој Тројици“: „Познаје се и верује се у три ипостаси којима се клањамо Ове Свете Јединице: Отац, беспочетни, без узрока, нерођени, Који вечно бивствује; Син, јединородни, неизрециво и бестрасно рођени пре свих векова из суштине Самог Оца, Који је због овога једносуштни и исте славе и у свему сличан и једнак са Оцем, осим Очинством, а Који Почетак и Узрок Свог рођења има од Оца; Дух Свети, животворни, Коме се клањамо, Који исходи од Оца. тј. из суштине Оца, али не начином рођења (као Син), да овим не би било два Сина у Тројици, него Који исходи, као што је било речено, од једног Оца као из уста, а Који је јављен кроз Сина и Који је говорио кроз све свете Пророке и Апостоле. Осим тога, као што сам рекао, Он бивствује од суштине Самог Оца и Сина и једносуштан је са Оцем и Сином и Сам, као и Отац и Син, нема ништа заједничко појмом Своје суштине ни са каквом твари“.[57]
79. Затим речи истог светог Оца из прве беседе против Јулијана: „Син је рођен од Оца и у Њему је и од Њега је по суштини. И Дух такође исходи од Оца, својствен је Богу и Оцу и на сличан начин је својствен и Сину: Јер Бог отац кроз Њега освећује оно што подлеже освећењу“.[58]
80. A на крају ове беседе и следеће речи: „Јер Дух по природи исходи од Оца, а кроз Сина се даје твари“.[59]
81. Затим речи истог светог Оца из друге беседе против Јулијана: „Да и сама природа стихија сама по себи и од себе не би имала силе да избегне пропадљивост, него потребује, да тако кажемо, руку која би је држала у добром бивствовању, показао је пророк, говорећи овако: „Дух Божији ношаше се над водама“: јерОн све приводи у живот, јављајући се по природи Духом Бога као Онај Који од Очевог живота бивствује и Који од Њега исходи“.[60]
82. Затим речи истог светог Оца из књиге „Ризница“: „Разговарајући са Јудејима, Христос на једном месту каже овако: „А ако ли Ја прстом Божијим изгоним демоне, дакле, стигло вам је Царство Божије“. „Прстом“ Он овде назива Духа Светог Који на одређени начин исходи од Божанске Суштине и Који по природи зависи од Њега, као што и прст зависи од људске руке. Божанско Свето Писмо назива Сина Божијом руком и десницом, као што се каже овако: „Спасе Га десница Његова и мишица света Његова“, и још следеће: „Господе, узвишена је рука Твоја, и познавши Те, постидеше се они који Те нису знали“. Дакле, као што је рука својствена природи читавог тела, чинећи све оно што је угодно разуму, а када помазује за ово обично користи прст, тако и Логос Божији, Који битује од Њега и Који Му је једнак ко природи, да бисмо обратили пажњу и на Оног Који даје почетак и да бисмо у Сину схватили Светог Духа Који исходи природом и Својим бивствовањем од Оца, Којим Он све освећује помазањем. Дакле, Дух Свети није туђ и непознат Божанској суштини, него је управо од ње и у Њој по природи, слично као што је и телесно прст исте природе као и рука, као што и, са своје стране, рука у телу није различите природе од самог тела“.[61]
83. A нешто касније и овако: „Јасно се показује да Дух Свети није туђ суштини Сина, него је у њој (суштини) и од Њега (Сина, и као некаква природна сила која може да учини све што пожели“.[62]
84. Затим речи истог светог Оца из беседе монасима: „Дух се излива, тј. исходи као из Извора од Бога и Оца, а даје се твари кроз Сина“.[63]
85. Затим речи истог светог Оца, упућене Паладију: „Дух ни у ком случају није изменљив, али ако (кажу) да Он страда променом, тада би иста ова слабост припадала и Самој Божанској природи, јер Он је Дух Бога Оца и Бога Сина Који је по суштини од Обојице, тј. Дух Који се од Оца кроз Сина излива“.[64]
86. У десетом одговору он каже следеће: „Дух Свети исходи од Бога и Оца, сагласно Спаситељевим речима, али није туђ ни Сину, јер Он има све заједно са Оцем. Овоме нас је Он Сам научио, говорећи о Светом Духу овако: „Све што има Отац Моје је; зато и рекох да ће од Мог узети и дати вам“. Дакле, чинећи чуда, Дух Свети је прославио Исуса, али ипак као Његов Дух, а не као сила која је туђа и снажнија од Њега, у складу са чиме се разуме да је Он Бог“.[65]
87. Ово је говорио Божанствени Кирило, борећи се против Несторија који је говорио овако: Христос није сопственом силом чинио чуда, него као некакав прост човек и један од пророка. Али,видевши и чувши да се у Кириловим делима Дух назива својственим Сину, Теодорит је изјавио следеће: „Ако је Кирило, говорећи да је „Дух својствен Сину“, хтео да каже да Му је својствен као Онај Који има исту суштину као и Син и Који исходи од Оца, и ми ћемо заједно са њим исповедати ово и прихватићемо ове речи као побожне (и православне). Али ако је овим хтео да каже да је „Дух својствен Сину“ као Онај Који од Сина или кроз Сина задобија Своје бивствовање, онда ћемо ове речи одбацити као хулу и као безбожне. Јер ми верујемо Господу који каже овако: „Дух Истине, Који од Оца исходи“, као и Божанственом апостолу Павлу који говори следеће: „А ми не примисмо духа овога света, него Духа Који је од Бога“. Саслушавши ово и пажљиво размотривши, Кирило није одговорио, него је, написавши књигу о Светој Тројици, у њој објавио да Дух Свети исходи само од Оца“.[66]
88. Затим речи светог Јована Златоустог из првог трактата против аномијаца, који се налази у „Маргариту“: „Да се Бог свуда налази, то знам; и да је Он у целини свуда, и то знам. Алина који се начин ово догађа, то не знам. Знам да је родио Сина,али на који начин, то не знам. Знам да Дух исходи од Њега, али на који начин од Њега – то не знам“.[67]
89. Затим речи истог светог Оца из беседе о Светој Тројици: „Верујем у једнога Бога Оца Сведржитеља; верујем, не истражујем,верује, не проучавам Несхватљивог; верујем, не премеравам Неизмеривог; верујем у једног и јединог истинитог Сведржитеља“.[68]
90. A нешто касније и следеће: „Верујем и у Господа нашег Исуса Христа, Његовог Јединородног Сина, Који је од Њега рођен пре свих векова, али на који начин, познато је само Њему, Рођеноме“.[69]
91. A затим и овако: „Верујем и у Духа Светога, Духа Истине,Који од Оца исходи, Који је Испуњење Тројице. Њему поверавам своје освећење. Њему поверавам васкрсење из мртвих“.[70]
92. Затим речи истог светог Оца из друге беседе на Благовести и против Арија: „А ја, који сам научен Светим Писмом, узносим песму Оцу Који је увек Отац, узносим песму Сину Који је ван времена заблистао од Очеве суштине, узносим песму Светоме Духу Који од Оца исходи и Који у Сину борави“.[71]
93. Затим речи истог светог Оца из омилије о Светом Духу:„Дакле, као што сам рекао, да не би неко, чувши речи „Дух Бога“помислио да се овим означава одређена сродност, а не заједница (Божанске) природе, Павле је рекао следеће: „А ми не примисмо духа овога света, него Духа Који је од Бога“. Још се Он назива и“Духом Оца“, као што Спаситељ каже апостолима овако: „А када вас предаду не брините се како ћете или шта ћете говорити, јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати. Јер нећете ви говорити него ће Дух Оца вашега говорити за вас“. Али као што је Свето Писмо рекло „Дух Бога“ и додало „Који је од Бога“, тако се каже и „Дух Оца“. А како не би помислио да се говори само у односу на одређену сродност, Спаситељ ово потврђује, говорећи следеће: „А када дође Утешитељ Кога ћу вам Ја послати од Оца, Дух Истине,Који од Оца исходи“. Тамо је речено „од Бога“, а овде „од Оца“. Оно што је Он навео у односу на Себе Самога следећим речима: „Ја изиђох од Бога“, исто то се односи и на Светог Духа: „Који од Оца исходи“. Дакле, каже се „дух Бога“, и „Дух од Бога Оца“ Који од Оца исходи“. Шта значи реч „исходити“? Он није рекао „рађа се“, а оно што није написано у Светом Писму не треба разматрати. Син је од Оца рођен, а Дух од Оца исходи. Наравно, тражиш од мене да сазнаш у чему је разлика: како се Овај родио икако је Онај изишао? У чему је ствар? Сазнавши да се Син родио,да ли си схватио и разумео на који се начин Он родио? Када чујеш реч Син, да ли разумеш и начин рађања? Љубљени, ово су називи који морају бити испоштовани вером и сачувани побожним размишљањем“.[72]
94. Затим речи светог Епифанија Кипарског из књиге „Анкорат“: „Дакле, верујемо да постоји Дух Свети, Дух Божији, Дух савршени, Утешитељ, нестворени, Који од Оца исходи и који се кроз Сина задобија“.[73]
95. Затим из посланице Несторију папе Целестина: „Богохулне речи не треба да смућују чистоту древне вере. Ко било када није био сматран достојним да подлеже анатеми међу онима који или одузимају или додају било шта вери? Јер ономе што нам је јасно и потпуно предато од стране светих апостола није дозвољено ништа да се додаје нити да се одузима. У књигама читамо да овоме не сме ни да се додаје, нити да се одузима, тако да онај који додаје или који одузима подлеже највећој казни“.[74]
96. Затим речи светог Максима из тумачења књиге пророка Захарије, шездесет трећа глава: „Јер Дух Свети, колико је по Својој суштини једнак са суштином Бога и Оца, толико је по Својој суштини једнак и суштини Сина: јер имајући природу од Оца,Он на неизрецив начин исходи кроз рођеног Сина“.[75]
97. Затим речи истог светог Оца из разговора са Македонцем: „Јер Син је рођен из суштине Очеве (због чега је Јединородни), и Дух Свети исходи из суштине Очеве“.[76]
98. Затим речи истог светог Оца: „Један је Бог, једног Сина Родитељ и Отац и Духа Светога Исходитељ (Προβολεΰς); Јединица несливена и Тројица нераздељива, беспочетни Ум, Једини Родитељ Једног по суштини беспочетног Логоса и Једини Источник увек постојећег Живота, тј. Духа Светог“.[77]
99. Затим речи истог светог Оца из коментара на књигу свеТОГ Дионисија: „О Божијим именима“: „Бог и Отац, покренувши се ван времена и по љубави, доспео је у раздељење ипостаси, пребивајући у Својој пуноћи нераздељиво и неумањено, препуњен јединством и изнад једноставности, без обзира на то што је Његово блистање почело да бивствује као живи Лик (Његов) и без обзирана то што Свесвети Дух Божанствено и предвечно исходи од Оца,како овоме поучава Господ“.[78]
100. Затим речи истог светог Оца из тумачења молитве“Оче наш“: „Син и Дух Свети по суштини исти су са Оцем. Они од Њега бивствују и у Њему су по суштини изнад узрока и речи“.[79]
101. Затим речи светог Јустина Философа и мученика из дела: „О вери“, друга глава: „Јер с обзиром на то да је Отац из Своје суштине родио Сина и да је из исте ове суштине извео Духа, природно је да Они Који удеоничи у истој овој суштини јесу удеоничаре истог Овог Божанства“.[80]
102. A нешто касније и следеће: „Као што је Син од Оца, тако је и Дух. Зар ће само у начину битовања постојати некаква разлика? Јер Она Светлост (тј. Син) заблистала је од Светлости (тј. од Оца), а Ова Светлост (тј. Свети Дух) такође је од Светлости изишла, али не рађањем, него исхођењем: на тај начин, показујући се савечним Оцу, исте ове суштине, изишавши од Њега бестрасно, у Јединици схватамо Тројицу и у Тројици Јединицу“.[81]
103. Затим речи светог Јована Дамаскина из седме књиге која говори о Духу: „На исти начин, научени о Духу Божијем Који је заједно са Логосом и Који пројављује Његово деловање (енергију), ми Га не сматрамо за дисање Које нема супстанцу, него Га схватамо као Силу по природи Која се Сама по Себи созерцава уличној ипостаси, Која од Оца исходи и у Логосу борави и Која га показује“.[82]
104. Затим речи истог светог Оца из осме књиге: „Верујемо уједнога Оца, Почетак свега и Узрочника, Који се ни од кога није родио, Који је без узрока и у нерођеног јединог Оног Који јесте, у Јединородног Очевом суштином Његовог Сина, Господа нашег Исуса Христа, и у Светог Духа Који исходи од Њега“.[83]
105. Из исте ове књиге: „Јер ако и Дух Свети исходи од Оца,али не начином рођења, него исхођења, онда постоји другачији начин бивствовања који је такође несхватљив и неспознајан као и рођење Сина“.[84]
106. Из исте ове књиге: „Један је нерођени Отац (јер Његово бивствовање не произилази ни од једне ипостаси) и један је рођени Син (јер Он је рођен беспочетно и ван времена од Очеве суштине), и један је Свети Дух Који исходи из Очеве суштине, Који није рођен, већ Који исходи“.[85]
107. Такође верујемо и у једног Духа Светога, Господа и Животворнога, Који од Оца исходи и у Сину почива, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави“.[86]
108. Из исте ове књиге: „У свему је (Дух Свети) исти са Оцем и Сином. Он од Оца исходи, кроз Сина се даје и прихвата Га читава твар“.[87]
109. Из исте ове књиге: „Дух Свети је неодвојив и нераздељив од Оца и Сина и има све што имају Отац и Син, осим нерођености и рађања“.[88]
110. Дух Свети и Сам произилази од Оца, али не рађањем, него начином исхођења. А каква је разлика између рађања и исхођења, то не знамо, нити знамо у чему се састоји ова разлика. Истовремено се дешава и рађање Сина од Оца и исхођење Духа. Све што од Оца има Син, има и Свети Дух, као и само Своје бивствовање. Да није било Оца, не би било ни Сина ни Духа. Да је постојало нешто што Отац нема, исто то не би имали ни Син ни Дух. Управо из разлога што Отац нешто поседује, исто то имају и Син и Дух, тј. Они то имају кроз Оца, немајући само Очева ипостасна својства: нерођеност, рађање (Сина) и исхођење (Духа). Три Свете ипостаси међусобно се разликују само овим ипостасним својствима“.[89]
111. И још: „Треба знати да ми не кажемо да Отац од било кога настаје, него кажемо да је Он Отац Сина, нити кажемо да је Син Узрочник или Отац, него кажемо да је Он од Оца и да је Очев Син. За Духа Светога објављујемо да је од Оца и називамо Га Духом Оца. Не кажемо да Дух настаје од Сина, него Га зовемо „Духом Сина“ и исповедамо да се Он кроз Сина јавља и даје нама. Међутим, не кажемо да је Син од Духа и не називамо Га „Сином Дyxa“.[90]
112. Затим речи истог светог Оца из тринаесте главе: „Када размишљам о узајамном односу трију ипостаси, замишљам да је Отац надсуштаствено Сунце, Извор добара, Бездан бивствовања,разума, премудрости, силе, светлости, Божанства, Извор Који рађа и исходи Добра Која се у Њему налазе. Дакле, Он је Ум, Бездан разума, Родитељ Логоса и Онај Који кроз Логоса исходи Духа“.[91]
113. И још следеће: „Отац је Извор и Узрочник Сина и Духа.Он је Отац једног Сина и Изводитељ Духа. Син је Син, Логос, Премудрост и Сила, Слика, Блистање, Лик Очев и суштина Очева.Али Дух Свети није Очев Син, него је Дух Оца, као Онај Који од Оца исходи: јер ни у ком случају нема првог покрета (ουδεμία ήορμή) без Духа. Не каже се „Дух Сина“ у смислу да Он исходи од Сина, него да кроз Њега Дух исходи од Оца“.[92]
114. Из четрнаесте главе: „Дух Свети је Бог, освећујућа Сила, ипостасна, Која од Оца непосредно исходи и у Сину пребива,Која је једносуштна Оцу и Сину“.[93]
115. Затим речи истог светог Оца из посланице Јордану: „За нас Бог је Један: Отац и Његов Логос и Дух Његов. Ипостасни Логос је Резултат Рађања, због чега се и назива Сином. Ипостасни Дух је Резултат Исхођења и Извођења од Оца кроз Сина, али не и од Сина, јер Дух Који објављује Логоса је Дух „уста Божијих“. Али, наравно, пошто ова уста (о којима се говори у Псалму) нису телесни орган, тако ни дух није дах који нестаје и који се гаси“.[94]
116. Затим речи истог светог Оца из беседе на погребење Божанског тела Господњег: „Ово је предмет нашег размишљања:Отац је нерођени Родитељ Сина, јер Сам Он ни од кога (не проистиче), Син је Резултат Очевог Рађања, као Онај Који је од Њега рођен, Дух Свети Бога и Оца, као Онај Који од Њега исходи, како се каже, и од Сина је, као Онај Који се кроз Њега јавља и даје твари, али Који од Њега нема бивствовање“.[95]
117. Затим речи светог Григорија Ниског из тумачења молитве „Оче наш“: „Ако би за Сина и Духа било заједничко да немају бивствовање начином рађања, дошло би до забуне. Треба чувати непомешаном разлику у личним својствима да би се и оно што је заједничко сачувало и да лично својство не би било помешано (са личним својствима осталих ипостаси). У Светом Писму се објављује Јединородни Син од Оца, а пре свега назив „Логос“ говори о Његовом личном својству. У вези са Светим Духом у Светом Писму се каже да је Он и од Оца и од Сина“. „Ако пак неко нема Духа Христова, он није Његов“, каже се у посланици апостола Павла. Дакле, Дух има бивствовање од Бога (Оца) а такође је и Дух Христов. Син, пак, Који има бивствовање од Бога (Оца), није и не назива се Сином Духа. Овај редослед односа (између Личности Свете Тројице) не креће се у обрнутом редоследу, тако да је могуће у подједнакој мери узајамно уназад заменити речи, и да, као што се каже „Дух Христос“, може да се каже и „Христос Духов“.[96]
118. Поређења Првог Светог и Васељенског Сабора: „Као поређење Оца прихвата се наш ум, огањ, извор; као поређење са Сином прихвата се реч, блистање, река, а поређење са Духом Светим – дисање које излази из нас, светлост, вода. И као што ово друго произилази из првог, тако и оно треће такође произилази из првог. Овако се каже, а овако у ствари и јесте. Јер реч и дух произилазе из ума, блистање и светлост од огња, а река и вода из извора; овако се каже, а овако у ствари и јесте. Међутим, ни у ком случају није могуће да ове друге ствари произилазе из трећих или треће из других. Па ипак, у речи постоји дух и у блистању светлост, као и у реци вода. Али с обзиром на то да из једног произилази друго, очигледно је да се каже да треће ствари произилазе из других и да се, са своје стране, прве и друге називају именима трећих. Дакле, ако ово поређење примениш на Свету Тројицу, оно ће код тебе остати у потпуности непроменљиво. Јер Син и Дух су од Оца, а ни на који начин Један од Другога. И Дух је у Сину (јер Он је неодвојив од Оца и Сина), али Он је Дух и Оца и Сина. Са своје стране, као што је Син, тако је и Отац Дух. Ово је речено од стране Првог васељенског сабора“.[97]
119. Али и Други васељенски сабор донео је следеће догмате,Божанствено објављујући следеће: „И од Духа Светог, Господа Животворног, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и слави, Који је говорио кроз пророке“.
120. Затим речи светог Григорија Чудотворца из откровења (које је имао) од Јеванђелисте и Богослова Јована: „Један је Бог Отац Логоса Живог, Премудрости суште и Силе и Лика вечног,савршени Родитељ Савршеног, Отац Јединородног Сина. Један је Господ, Један од Једног, Бог од Бога, Лик и Слика Божанства. Један је Дух Свети Који од Бога има бивствовање и Који се кроз Сина јавља људима, савршени Лик савршеног Сина, Живи Узрочник оних који живе“.[98]
121. Затим беседа на Свету Суботу, Јована, смиреног монаха, презвитера Дамаскина, која почиње речима: „Ко ће објавити силу Господњу“, нешто даље после увода: „Узрочник свега је Бог. Сам Он ни од кога не проистиче, због чега је нерођен. Он има Логоса ипостасног, савечног, Који се од Њега неизрециво и ван времена рађа, Који никада није одвојен од Оца, савршеног Бога, Који је у свему сличан са Оним Који рађа, осим у нерођености. Он је исти по суштини и сили, вољи и деловању, царству и господству.Он није без узрока, јер је од Оца. Али Он није настао у времену,јер није постојао тренутак да је некада постојао Отац, а да није било Сина. Јер Отац је Отац Сина и не би био Отац када истовремено са Оцем не би бивствовао и Син. Јер Он је без временског размака од Оца рођен и у Њему нераздељиво пребива, показујући се као Премудрост Родитеља и ипостасна Сила, као по суштини Бог, једносуштни Оцу, Који се не познаје без Духа. Јер и Дух Свети исходи од Оца. Он је исте моћи, исте воље, енергије, силе, савечан је, ипостасан. Он није постао начином рођења, него исхођења (што је другачији начин бивствовања, Божански и несхватљив).
OH je y свему исти са Оцем и Сином, добар je господарствен, стваралачки, по суштини је Бог Који је једносуштан са Оцем и Сином Који заједно царује, Који се заједно слави, Коме се заЈедно клања сва твар. Ово је предмет нашег служења: Отац je нерођени Родитељ Сина, јер Сам Он ни од кога (не проистиче), Син je Резултат Очевог Рађања, као Онај Који је од Њега рођен, Дух Свети Бога и Оца, као Онај Који од Њега исходи, како се каже, и од Сина је као Онај Који се кроз Њега јавља и даје твари, али Који од Њега нема бивствовање“[99]
Крај (збиру цитата светих Отаца).
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Patrologia Orientalis, t. XVII, p. 311 sq.
  2. Epitome de gestis Petri n. 17. PG t. 2, C 485.
  3. Dionys. Areopag. PG t. 3, c. 673
  4. Ibid. 441.
  5. Ibid. c. 645.
  6. Ibid. c. 1033.
  7. Athanasius Magn. PG. t. 26 c. 577-579.
  8. Ibid. c. 533.
  9. PG t. 25. c. 208.
  10. Liber de communi essentia Patris et Filii et Spiritus Sancti. PG t. 28, c. 72
  11. Apud Gelasium Cyzicenum. PG t. 85, c. 1288
  12. Basilius Magnum. PG t. 31, c. 609a.
  13. Ibid. 609b
  14. Ibid. 616.
  15. Ibid. c. 612
  16. PG, t. 32, c. 329
  17. Ibid. c. 549
  18. PG, t. 29, c. 333
  19. Ibid.
  20. PG, t. 32, c. 136.
  21. Adversus Eunomium. PG, t. 29, c. 772c.
  22. Gregor. Nyss. PG t. 45, c. 336.
  23. Ibid. c. 369.
  24. Ibid. c. 416.
  25. Ibid. c. 464.
  26. PG t. cit. c. 17.
  27. Ово место не налазимо у тексту.
  28. Ове речи не могу се наћи у тексту. Нешто слично срећемо код светог Кирила Александријског у његовим коментарима на Јеванђеље по Јовану, 1. глава.
  29. PG t. 45, c. 133.
  30. Ово место не може се наћи у основном тексту, али га цитирају неки свети Оци као речи светог Григорија Ниског.
  31. Gregor. Nyzianz. t. 36, c. 348.
  32. PG t. 36, c. 476.
  33. Tom. cit. c. 76.
  34. Ibid.
  35. Tom. cit. c. 140c.
  36. Ibid.. b.
  37. Tom. cit. c. 149a.
  38. Tom. cit. c. 249.
  39. Ibid. c. 252.
  40. PG t. 35, c. 1072.
  41. Ibid. c. 1073.
  42. Ibid. c. 1077.
  43. PG t. 36. c. 441 b.
  44. Ibid. c.
  45. PG. t. 36. c. 180 b.
  46. PG t. 35, c. 1220 b.
  47. Ibid.
  48. Ibid.c. 1221 b.
  49. PG t. 46, c. 1105 c. y делима светог Григорија Ниског.
  50. PG t. 36, c. 77 b.
  51. Damasi papae. PL 1. 13. c. 362 a.
  52. Cyrillus Alex. PG 1. 77. c. 177
  53. PG t.76.c. 1188b.
  54. PG t. cit. c. 1188 b.
  55. PG t. 77. c. 316.
  56. PG t. cit.c. 180.
  57. Ово место не постоји у делима светог Кирила Александријског, али се цитира код Јосифа Вријенија.
  58. PG t. 76, c. 533 b.
  59. Tom. cit. c. 556 c.
  60. Tom. cit. c. 584-585.
  61. PG t. 75, c. 576.
  62. Tom. cit. c. 581.
  63. PGt. 77, c. 316.
  64. PG t. 68, c. 148.
  65. PG t. 76, c. 433.
  66. PG t. 76, c. 432.
  67. Joann. Chrysost. PG t. 48, c. 704.
  68. PGt.49, c.320.
  69. Ibid.
  70. Ibid.
  71. PG t. 62, c. 768.
  72. PG t. 52, c. 814.
  73. Epiphan. PG t. 43, c. 236.
  74. Celestini papae PL t. 50, c. 474-476.
  75. Maxim. Abbas. PG t. 90, c. 673.
  76. PG t. 28, c. 1208. Налази се у делима светог Атанасија Великог.
  77. PG. t.90, с. 1180.
  78. PGt.4, c 221.
  79. PG t. 90, c.884.
  80. Justini Mart. PG t. 6, c. 1209.
  81. Ibid. c. 1224.
  82. Joani. Damasc. PG t. 94, c. 805.
  83. Ibid. c. 809.
  84. Ibid. c. 816 (et. PG t. 77, c. 1136 ap. Cyrill. Alexandr.).
  85. Ibid. c. 817.
  86. Ibid.c. 821 b.
  87. Ibid. c.
  88. Ibid.
  89. Ibid. c. 824.
  90. Ibid. c. 823
  91. Ibid. c. 848.
  92. Ibid. c. 849.
  93. Ibid. c. 856.
  94. PG t. 95, c. 60.
  95. PG t. 96, c. 605.
  96. Ово место не може се наћи међу објављеним делима светог Григорија Ниског.
  97. Apud. Gelasium Cyzicenum. PG t. 85, c. 1289-1296.
  98. Gregor. Thaumaturg. Cyzicenum. PG t. 10, c. 984.
  99. Joanni Damasceni PG t. 96, c. 604.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *