НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православна црква и римокатолицизам » СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА

 

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА
 
Победа светог Марка Ефеског.
 
Ослобођен из затвора по императоровој заповести, свети Марко Ефески се са великим тешкоћама вратио у Константинопољ крајем 1442. године. Он је већ у читавом свету био познат по својој борби за Православље, снагом свог исповедништва већ је био прослављени јунак вере. Овако о овоме говори Јован Евгеник у свом Синаксару: „С обзиром на то да није постојала никаква могућност да отпутује на Свету Гору Атонску, страдалник се са великим тешкоћама вратио из прогонства у отаџбину, већ као савршени нови исповедник, поштован од стране свих и с правом овако називан, којем су се сви клањали“. Међутим, он је истовремено био и потпуно болестан и изморен човек; он се већ приближавао крају живота и борбе, ради добијања вечног блаженства и венца за ову храбру борбу и исповедништво. И мада је већ једва био жив телом, он је до самог краја настављао своју ватрену борбу за „савршенство Православља“. Извори нам ништа не говоре како је протекло тих последњих годину и по до две године живота светог Марка. Ако је његова посланица јеромонаху Теофану на Имвријском острву била написана у овом периоду његовог живота, видимо да је живот светог Марка протицао у непрестаној патњи и гоњењу од стране присталица уније, а истовремено и у неустрашивој борби за Истину и за душе оних који су из одређених разлога одступили од Православља. Уосталом, ово се показује и из других извора. Тако, велики ритор Мануил каже да је свети Марко уложио велики напор у Константинопољу и многе вратио у крило Православне Цркве.
Да је свети Марко био у немилости силника овога света због свог непроменљивог односа према унији сведочи низ чињеница. Под један, знамо да је Константинопољски патријарх Григорије Мама, који је током последње две године јерарховог живота био упорни унијата са великим ауторитетом и снажном тежњом према унији, а истовремено се може сматрати и личним противником светог Марка Ефеског, у време Флорентинског сабора извргавао је руглу светог Марка и да њему припадају „оповргавања“ Окружне посланице и Исповедања вере светог Марка Ефеског. Под два, видимо да на самрти светог Марка у његовој близини нема ни једног представника двора, ни једне личности на високом положају, осим његовог духовног сина, чиновника Георгија Схоларија. У Константинопољу су у то време владале унијате. Као што смо рекли, патријарх је био ревносни унијата. Архијереји из патријарховог окружења су или следили њега (као на пример онај митрополит атински о којем свети Марко говори у посланици јеромонаху Теофану са Евбејског острва, или мемнонски епископ Јосиф), или су, пак, били уплашени пасивни учесници уније. Отворених ревнитеља Православља у Константинопољу у то време није било.
Међутим, јерарх је могао имати утеху у својој борби и могао је да вид и јасне знаке победе у оној дивовској борби коју је водио у свом самопрегорном животу.
Нема сумње да је знао и да се радовао чињеници да је Руска Црква сачувала Православље и протерала Митрополита Исидора ван граница Русије. Можда је указивао на Русију као на пример за подражавање и молио се за ову далеку, али његовом срцу блиску земљу – ревнитељку за Православље. Знамо да је свети Марко подржавао, молио се и волео сваког ревнитеља Православља и истовремено знао колико су му духовно били туђи и у коликој мери су изазивали његов праведни гнев одступници и издајници побожности. Када су неки чланови руске делегације, који су заједно са Исидором допутовали из Русије на сабор у Италију, одлучили да тајно побегну из Флорентије, схвативши чему води унија, свети Марко их је благословио. Наведимо цитат из књиге Авраама Норова под следећим насловом: „Путовање по седам Цркава које се помињу у Апокалипсису“: „У житију светог Сергија читамо да је извесни руски презитер Симеон, који је живео у Исидорово време, не слажући се са њим да се покори латинству, много пострадао од њега због овога и заједно са тверским послаником Томом побегао у Русију. На свом тешком и опасном путу презвитер Симеон је једном у сну видео старца који му је, ухвативши га за руку, рекао следеће: „Да ли си ти узео благослов од Марка, епископа Ефеског, који је ишао апостолским стопама?“ Он је одговорио овако: „Да, видео сам овог дивног и крепког човека и узео сам благослов од њега“. Тада је старац који му се јавио даље рекао следеће: „Тај човек је благословен од Бога, јер га нико из метежног Латинског сабора није задобио ни даровима, ни улагивањем, нити претњама мучењем. Ти си ово видео, ниси пристао на превару и због тога си пострадао. Проповедај свим православнима учење светог Марка које ти је предато, куда год да пођеш, јер оно садржи у себи предање светих Апостола и светих Отаца седам Васељенских сабора. Онај ко поседује истински разум нека се уклони од овога“. Старац који се јавио несрећном Симеону био је свети Божији угодник Сергије, Радоњешки Чудотворац… Постоји предање да је свети Марко Ефески указивао на Север (тј. на Русију) који је примио светлост од оне Цркве за чију истину је био спреман да прими мученички венац.[1]
Свети Марко је могао имати велику утеху у томе што је сада осећао да није сам у својој борби. Тако, на сабору у Јерусалиму 1442. године александријски, антиохијски и јерусалимски патријарх, чији су представници у њихово име потписали унију, одлучно су одбацили унију и Флорентийски сабор, који је гордо носио назив „Светог васељенског сабора“, назвали „прљавим (μιαρά), антиканонским и тиранским сабором“ и објавили да не признају оне које је поставио унијатски Констанинопољски патријарх Митрофан, са којим су прекинули општење. Они су изјавили императору Јовану Палеологу да ће га, ако се не одрекне „туђих догмата“, одлучити од Цркве. Нема сумње да је овим био нанесен ударац унији.
Осим тога, свети Марко је видео да унију не прихвата ни свештенство ни монаштво нити обичан народ у Византији, због чега је у једној својој посланици писао следеће: „Благодаћу и силом Божијом псеудоунија ће се врло брзо распасти“[2]. Речи светог Марка биле су пророчке, иако није доживео да дочека тај тренутак када је Православна Црква и у самом Константинопољу одбацила унију. Ово се догодило у време последњег византијског императора Константина Деветог на сабору у храму свете Софије 1450. године, када је у присуству тројице источних патријараха био евргнут унијатски Константинопољски патријарх Григорије Мама. Висарион и његови истомишљеници названи су издајницима, док је спомен на светог Марка био удостојен најузвишеније похвале. На овом сабору нарочити значај имале су личности које су наступале против латинских догмата и обреда, а које су непосредно биле повезане са светим Марком и које су после његове смрти наставиле борбу за Православље: његов учитељ старац Гемист Плитон и његова двојица ученика – монах Генадије, у свету чувени Григорије Схоларије, и Амирутије. На овом сабору Флорентински сабор је био анатемисан. Године 1453. Константинопољ је пао и Византијска империја престала је да постоји, али пре него што је нестала из историје, одбацила је срамну унију, сачувала је верност Православљу и предала је поштовању спомен на борца за Православље – на светог Марка, митрополита ефеског.
Наредни константинопољски патријарси били су ревнитељи Православља. На тај начин, Флорентинска унија одржала се веома кратко време.
Свети Марко је могао имати утеху такође и у томе што је видео како се под његовим благодатним утицајем људи враћају у окриље Православне Цркве. Велики ритор Мануил преноси нам да су под утицајем светог Марка многи схватили своју грешку одушевљења унијом, а међу њима нарочито истиче императора Јована Палеолога и Георгија Схоларија. Да је император схватио своју грешку налазимо такође и у посланици светог Марка јеромонаху Теофану са Евбејског острва: „Император отворено говори да се каје због онога што се догодило и пребацује кривицу на оне који су се покорили и потписали унију“.[3] Говорећи о последњим година живота светог Марка, Велики ритор Мануил о овоме каже следеће: „Овде (тј. у Константинопољу), уложивши велики напор и од оних који су преварени неке поново обративши, а међу њима и самог цара, а друге на различите начине позвавши на повратак ранијим здравим догматима, и Генадија (у свету Георгија Схоларија), најмудријег у истини и најсветијег, који је задобио велику славу у свакој мудрости и врлини, а који је касније Божанственим избором постао патријарх, оставивши га после себе за наследника своје побожности, за бранитеља и храброг заштитника исправних догмата Богословља, и проживевши три године, преселио се Господу, предавши Христовој Цркви многа дела која су сва испуњена благодаћу и узвишеним богословљем“.[4]
Дакле, вративши се хронолошком излагању живота светог Марка, видимо да су последњих годину и по до две његовог живота, које је провео у Константинопољу након повратка из прогонства, протекле у непрестаној борби за Православље и за душе обманутих људи – за „убијене душе које су се саблазниле у вези са тајнама вере“[5], како каже свети Марко. Како се може закључити, ове две године живота такође су протекле и у непрестаном гоњењу од стране непријатеља Православља који су били веома моћни и који су заузимали значајне положаје у Цркви и држави. Што се тиче императора, његово могуће схватање неисправности пута склапања уније, које ипак није довело ни до каквих резултата и које није прекинуло унију са Римом, вероватно да се изражавало само у томе што није дозвољавао исувише сурово гоњење светог Марка. Раније смо већ наводили речи Георгија Схоларија о последњим годинама живота светог Марка, а сада ћемо их поновити: „Он би претрпео велика страдања да му руку помоћи није пружило саосећање Монарха који се више од осталих дивио врлини и мудрости овог светог човека“.[6]
Период последње две године јерарховог живота било је време мрке ноћи која се надвила над Православљем (као што је свети Марко писао Георгију Схоларију, говорећи овако: „Унија коју су склопили до данас обавија Цркву мраком“), ако су се већ видели знаци зоре, и јерарх је знао да је она борба, на чијем се челу налазио он, водила победи, јер то је била борба за Истину која је непобедива! Међутим, он је знао да победа неће наступити сама од себе и да је потребно још много напора за Православље, приљежног напора, пламтења које се не гаси ни на тренутак, а уз то и дуге и опасне борбе. Он, војсковођа у овој борби који се налазио на челу војске, већ се једва кретао, измучен болестима и изморен људским сплеткарењима. Али сила Господња показује се у немоћи!
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Авраамъ Норовъ. „Путешествие къ Семи Церквамъ, упоминаемьмъ въ Апокалипсисе“. СанктПетербург, 1847. г, стр. 284-286.
  2. Посланица светог Марка јеромонаху Теофану са Евбејског острва, одељак 3.
  3. Ibid.
  4. Велики ритор Мануил, цитирано дело, одељак 26 или крај његовог Синаксара светом Марку.
  5. Посланица светог Марка Георгију Схоларију, одељак 3.
  6. Надгробна беседа Георгија Схоларија светом Марку, одељак 10.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *