НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православна црква и римокатолицизам » СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА

 

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА
 
Излагање светог Марка Ефеског о Флорентинском Сабору и свом учешћу на њему.
 
Наводимо кратко дело светог Марка Ефеског, његово изложење историје Флорентинског сабора и податке о његовој делатности на њему. Говорећи о изворима за састављање житија светог Марка Ефеског и историје Флорентинске уније, у првој и другој глави нашег дела указали смо и на ово дело које, без обзира на своју сажетост, за нас има велики значај.
Ово дело светог Марка, као и „Исповедање вере“ и „Окружна посланица“, постаје дело које се шири међу верницима, вероватно циркуларно, заједно са два горе наведена дела светог Марка. Вративши се у Константинопољ или можда већ отпутовавши у Ефес, свети Марко упућује свима вернима истинито, непристрасно казивање о догађајима у Флорентији и о свом учешћу на сабору у Италији. Сажетост овог дела, необична краткоћа приповедања, његове речи у закључку, а истовремено и чињеница да је сачувано у многим рукописима, говоре у корист наше претпоставке да су га ширили ревнитељи Православља у све крајеве тадашње Византије.
Ово дело сачувано је у следећим рукописима: Atheniensis 652, fol. 4-7, Parisinus 1218, fol. 451-454, Ambrosianus 899, fol. 118-120 Atheniensis, Matritensi 77, fol. 309, Monacensi 145, fol. 188-191, Monacensi fol. 118-123, Barocciano 114, fol. 149, Laud. 73, fol. 188-191, Palatino 403, fol. 96-99. Ово дело такође се делимично налази и код Миња у сто педесет деветом тому грчке серије, заједно са „refutatio“ који је написао Јосиф, епископ Метонски, окорели унијата, чијем перу припада и похвални канон и синаксар Флорентинском сабору (Migne, PG t. 159).
Монсињор Лиус Пти ставио је ово дело у складу са Париским рукописом 1218, лист 451-454, у седамнаести том „Патрологије Оријенталис“, стр. 443-449, одакле, као и до сада, узимамо предложак за наш превод.
 
* * *
 
ИЗЛОЖЕЊЕ СВЈАТЈЕЈШЕГ МИТРОПОЛИТА ЕФЕСКОГ О ТОМЕ НА КОЈИ НАЧИН ЈЕ ОН ПРИМИО АРХИЈЕРЕЈСКО ДОСТОЈАНСТВО И ОБЈАШЊЕЊЕ О САБОРУ КОЈИ ЈЕ ЗАСЕДАО У ФЛОРЕНТИЈИ
 
1. Примивши по заповести и потреби Христове Цркве архијерејско служење, које је изнад и мог достојанства и моћи, кренуо сам са Васељенским патријархом и Богом даним царем и самодршцем на сабор у Италију, не гледајући ни на своју немоћ, нити на тешкоћу и величину дела, него надајући се у Бога и у оне заједничке Заштитнике, веровао сам да ће све код нас бити добро и да ћемо учинити нешто велико и достојно нашег подвига и надања. Међутим, допутовавши тамо, одмах смо из искуства видели однос
Латина према нама које је био другачији него што смо се надали, и одмах смо били приморани да сумњамо у (повољан) крај. Неко од нас, видевши ово, рекао је другоме који се налазио поред њега следеће: „Тешко да ће бити спремни било шта да промене од својих обреда и учења ови људи који нам у толикој мери говоре о својој предности (над нашим обредима и учењем)“. Међутим, у складу са заповешћу, очекивали смо и трпели дуго одлагање да би се сабрао и да би био одређен сабор. Али дошао је крај одлагању и након што је прошло много дана, са тешкоћом смо се окупили на једном месту – Грци и Латини – дискутујући пре свега о додатку у Символу вере.
2. А затим, пошто сам био изабран да будем на челу расправе, најпре сам покушавао да им припишем разлог поделе и да их оптужим за непријатељство и презир (према нама), док су се они бранили и пребацивали кривицу на нас, оправдавајући сами себе, као што је то код њих обичај. Затим, на наредним заседањима, имајући уз себе документе Васељенских Сабора, прочитао сам из њих оне одлуке у којима они Божанствени Оци забрањују промену Символа вере у речима и словима и одређују страшне казне за оне који се било када усуде да ово учине, тако да на основу ових (казни) они епископи и они клирици буду неосвећени и туђи датој им благодати, а световњаци да подлежу анатеми, тј. одлучењу од Бога. Уз то, преко необоривих силогизама показао сам (логичку) неопходност мојих речи и да се ове одлуке не могу другачије разумети, осим онако како сам их ја протумачио и схватио. Али с обзиром на то да смо се убедили да су Латини од тада скинули маске у расправама са нама, јер њихов предмет се не односи на Истину и они нису себи поставили за циљ да је пажљиво пронађу, него су само због тога (ступали у расправе) да би изгледало да нешто говоре и слушају, јер њима је било неопходно да анулирају заседања како би касније изгледало, судећи по њиховим речима, да су анулирали све оно што смо ми рекли, до тада, дакле, напустивши расправе, молили смо их (шта смо још могли да кажемо да бисмо привукли њихове окамењене душе?) да дођемо до добре сагласности коју смо имали раније и у односу на нас саме и у односу на наше Оце, када смо исто говорили и када међу нама није било раскола. Говорити ово изгледало је као да се говори глувим ушима или као да се кува камен, или да се сеје на камену или пише по води или нешто слично што се у пословицама каже за нешто што је немогуће. А они, приморани аргументима и ипак ни у ком случају не дозвољавајући никакво уношење исправки, како изгледа, због неизлечивости, молили су нас да пређемо на разматрање догматског учења, јер је већ довољно (како су они рекли) било казано о додатку, надајући се да ће овим речима сакрити своју дрскост у односу на Символ вере, ако би било показано да је њихово догматско учење исправно. Међутим, наши представници нису устукнули и били су непоколебиви, (не желећи) да разматрају догматско учење ако најпре не буде исправљен додатак. Они би се до краја придржавали овог противљења и тако би се и разишли, поступајући исправно, да затим нису били приморани од стране одређених лица (која су говорила) да би било неумесно отпутовати, а да се ништа не каже о догматима. Тада су они пристали да пређу на разматрање других ствари: од додатка на учење, као и да пређу из Фераре у Флорентију.
3. Допутовавши овако, приступили смо расправама о учењу, док су Латини изнели исказе, неке из некаквих апокрифних и непознатих књига, а друге из лажних и искварених, у којима је силом било унето њихово учење. Дакле, поново ступивши с њима у борбу и потпуно показавши апсурдност (њиховог) учења и показавши да су књиге на профан начин неаутентичне, ништа нисам постигао и никога нисам убедио, осим што сам некорисно и бесциљно изгубио време. Јер речи су се смењивали другим речима и излагање је рађало ново излагање, као што је то код њих обичај. Њихова истина ничим великим није доказала своју силу, иако су излили много мастила ради себе и многим речима је прикривали док, на крају, поново изгубивши стрпљење, како због то га што сам био исцрпљен болешћу од које болујем, тако и због тога што сам видео узалудност (њихових) речи, нисам изнео пред њима веома опширно излагање у којем сам необоривим сведочанствима доказао истинитост нашег догмата: да само од Оца, а не и од Сина, исходи Свети Дух, почевши од јеванђељских речи, затим од апостола и њихових ученика и дошавши чак до Трећег васељенског сабора, редом обрађујући све што је речено и сумирајући и резимирајући да материјал који се налази на располагању доказује да се нови догмат Латина свуда осуђује.
4. Овим сам завршио излагање, одлучивши или да више не долазим на заседања или, у крајњој мери, да ћутим. Међутим, они су нас позвали, без обзира да ли је то нама одговарало или не, да чујемо критике онога што је било речено. Чинећи ово док сам ја због болести био одсутан, само су они говорили на два наредна заседања, док нико није устао у одбрану. На првом заседању они су наводили речи својих Учитеља у којима се говорило да Дух Свети исходи од Сина на исти начин као и од Оца. На другом заседању, критикујући оно што сам ја рекао, они су више извртали него што су оповргавали речи наших Учитеља, наводећи, како им се чинило, супротна мишљења. Међутим, с обзиром на то да сам ја ћутао и да се није видело да ће неко од наших представника да им се супротстави, како због тога што су власти сматрале да је овако боље, тако и због тога што се нису сви одлучивали на борбу и што су се плашили да не упадну у свађу и непријатност, они су, прихватајући наше ћутање за успех (ερμαιον) и тобоже неке бегунце позивајући на борбу, а с обзиром на то да нико од наших није на то пристајао, аплаудирали себи као победницима и као онима који поседују истину. Они су намеравали да ово увек чине како би, припремивши се једном и за свагда да говоре супротно на све оно што ми кажемо, приписивали победу себи.
5. Затим су почеле беседе о помирењу и компромису и неко од наших представника устао је, рекавши да је добро пригрлити мир и постићи свету сагласност међу нама, тако да и не изгледа да Западни (свети Оци) противрече Источним (светим Оцима). И већ је неко почео да философствује да је реч „кроз“ код наших Учитеља идентична са речима „од, из“ и да она („кроз“) чини Сина Узрочником Светог Духа. На тај начин постепено се појавило латинско размишљање (ό λατινισμός), а затим су почели да разрађују начин како склопити унију и изнаћи одређене изразе којима би се могло обезбедити јединство, а који представљају средишњи став и који могу да буду прихваћени у складу са одређеним учењем, као некаква чизма која одговара и левој и десној нози[1]. Из тог разлога ово им је изгледало веома одговарајуће што би на тај начин и наши лакше били придобијени, и могла је постојати нада да ће ово беспоговорно бити прихваћено од супротне стране. Саставивши некакву повељу која је садржала ово, а која је такође јасно износила њихове ставове, они су је упутили њима да би захваљујући овоме склопили унију. Али ови ни у ком случају нису хтели да беспоговорно прихвате ову повељу, него су или позивали ове на одбрану и објашњење онога што се у повељи налазило, а што се односило на предмет расправе, или су захтевали прихватање свог учења које су претходно послали, а то је било потпуна сагласност учења Латина и Грка и исповедање да Дух Свети исходи такође и од Сина.
6. Много је времена било изгубљено и наши представници тешко су подносили одлагање и патили су од немаштине и подносили глад, јер и овим су морали да страдају: никоме ништа није давано од договорених сума за трошкове, како би их тиме постепено приморали да се покоре. Али чему многе речи? Нису се умирили издајници свог спасења и Православља („Побожности“) док нису сваки камен претурили, док нису успели да, окупивши се на седници на којој је председавао император и патријарх и са њима седео Деспот[2], јавно објаве „латинштину“. Када су навели исказе који су изгледали погодни за Латине, како из дела њихових учитеља, тако и из дела великог Кирила, пре него што су ступили у борбу са мном и истовремено ми дрско упутили низ увреда, поставили су сабору следеће питање: какво је мишљење Сабора у вези са овим исказима и да ли је он спреман да призна Сина за Узрочника Светог Духа? У вези са наведеним цитатима учесници сабора изјавили су да, с обзиром на то да су то аутентичне речи Учитеља које су посведочене посланицом Божанственог Максима[3], они не подлежу сумњи. Међутим, већина се у потпуности успротивила да Сину припише узрок Светог Духа, јер ово је и мудри Максим одредио (говорећи да Западни Оци не кажу да је Син Узрочник Светог Духа). Али они који су на дрзак начин били упорни у безбожности и они који су од почетка ишли за њима, преварени веЛиким обећањима и даровима, „откривене главе“ објавили су Сина за Узрочника Светог Духа, што се чак нигде отворено не може наћи ни у исказима Латина. Њима је пришао и патријарх који је и сам био преварен, несрећник, очекујући да што пре отпутује оданде, иако га је судбина одвела у смрт. Ја сам своје мишљење, а истовремено имајући написано и своје Исповедан>е вере (јер раније је било одређено да свако изложи своје мишљење у писаном облику), с обзиром на то да сам видео да они грозничаво стреме склапању уније и да су они, који су раније били са мном, сада са њима, а да извештаје ни не помињу, и сам задржао свој извештај, да не бих, изазвавши их на борбу, себе изложио опасности. Ипак, своје мишљење сам без страха изложио усмено, говорећи да се искази Западних и Источних Отаца не могу другачије усагласити осим у складу са тумачењем у посланици преподобног Максима, којој следујући тврдимо да Син није Узрочник Светог Духа. Са негодовањем сам додао и у вези са интерполацијом, рекавши да у вези са њом не правим уступке Латинима и да у складу са наведеним речима она није добро и благословено унета. Након овога они су се прихватили својих послова и окренули се састављању Саборске Одлуке (Акта уније) и свега осталог што се уније тиче. А ја, од тада се одвојивши од њих, повукао сам се у самог себе да бих, непрестано се саветујући са својим Оцима и Учитељима,свима објавио свој став овим својим списом, како би свако ко жели могао да просуди следеће: да ли ја нисам прихватио унију због љубави према здравом учењу или према некаквој извитоперености.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. ό κοθορνός (cothurnus) – чизма која је могла да се назува на било коју ногу: леву или десну, без разлике.
  2. ο Δεσπότης, „Владика“ – под овим називом подразумева се императоров брат Димитрије Палеолог. Види на пример: Syrop. op. cit. Sect. IX, сар. 10, p. 264.
  3. Овде се има у виду посланица преподобног Максима Исповедника кипарском презвитеру Марину, која је одиграла важну улогу у документима Флорентинског сабора. Она је код нас раније цитирана.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *