СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА

 

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА
 
Епилог.
 
Пред нама је протекла велика епоха борбе за Православље.
Из тмине векова засијао је лик величанственог борца за Веру, светила Православља – светог Марка, митрополита ефеског, пред којим се ми, синови и кћери Православља, клањамо као пред оним изабраним сасудом који је својом ватреном борбом одбранио Истину Православља.
Флорентинска унија представљала је изузетно велику опасност за Православну Цркву од било које која се раније одиграла у историји. Године 1438-1439 Православље је било у опасности да нестане и да се сведе на привремено подношљив источни обред Римске Цркве. Светоотачко наслеђе, богатство Православља и дубина његове духовности – све ово морало је да се одбаци. Као што смо видели, Флорентинска унија сводила се на потпуно потчињавање Православне Цркве Ватикану не само у административном, него и у духовном смислу – на потпуно одбацивање њеног свештеног Предања и еклисиологије. Другим речима, Флорентинска унија требало је да доведе до тога да Православна Црква, као таква, престане да постоји.
Међутим, Господ Бог није дозволио да Православље пропадне, и пројавио је оног духовног горостаса који је на Истоку требало да пренесе Православље будућим генерацијама и да га сачува у блиставој чистоти, као и да сачува непорочну Невесту Христову – Православну Цркву, као њен епископ и чувар.
Многи нису издржали искушења, преваривши се илузијама или пак личном коришћу; многи су се показали као свесни издајници Цркве. Сви осим светог Марка Ефеског потписали су унију, документ “ликвидације” Православне Цркве. Међутим, на мрачној позадини ових негативних догађаја, ових слабости и издаја Православља које су се догодиле на Флорентинском сабору, још блиставије се појављују имена оних малобројних бораца за Православље који су одбранили Православну Цркву. Међу њима нарочито и изузетно место заузима свети Марко Ефески. У за Православље тешким временима Господ бира оне појединце који заправо и постају “Православна Црква”, као носиоци њене истине, светости и непогрешивости. Такви су били ава свети Максим Исповедник, са одсеченом десном руком и језиком, а заједно са њим и свети Мартин, папа Римски, пребијен, осрамоћен, протеран, док је читава Црква, може се рећи, била у рукама јеретика – монотелита. Такви су били преподобни Теофан и Теодор Начертани, обогаљени и измучени од стране џелата, док је читава световна и духовна власт била у рукама иконобораца. Такав је био и свети Марко Ефески, усамљен у борби, који је трпео све могуће прогоне, изморен смртном болешћу – раком, док су двор, Патријарх и епископат били унијате, непријатељи Православља. Међутим, управо је у овим појединцима сачувана Православна Црква; они су очували искру Православља која је морала да буде сачувана у овим мрачним временима да би се огањ Православља поново могао разбуктати при првој могућности. Сила Господња у немоћи се показује.
Желели бисмо да, на крају нашег дела, кажемо понешто и о самом духовном лику светог Марка. о његовој теологији, дубини душе, светости, ревности за Православље већ су нам у великој мери представу пружила дела светог Марка и они извори о његовом животу које смо наводили у нашем изложењу историје уније и житија светог Оца. Међутим, какав је био као човек, због чега га је Георгије Схоларије тако ватрено волео, због чега му је толико био привржен Јован Евгеник, због чега га је уважавао император, због чега је његов утицај био толико снажан?
Пре свега, ауторитет светог Марка почивао је на његовој узвишеној светости и духовним подвизима који су били повезани са његовим великим образовањем и красноречивошћу. Ова светост чинила је да је срце светитеља, испуњено благодаћу Духа Светог, било апсолутно осетљиво према Истини, и свако скретање од ње оних људи који су имали свету обавезу да је чувају изазивало је његов праведан гнев и жељу да исправи онога који је скренуо са пута Истине. Непоколебива сила светости и правде чинила је овог духовног горостаса светилом читавог православног света и “магнетом”, према речима Јована Евгеника, који је све привлачио к себи.
Међутим, овоме треба придодати и друге црте, својствене светом Оцу; које су га, без обзира на његову недостижну висину духовног живота, чиниле блиским и доступним свакоме: то је његова љубав, попустљивост, спремност да опрости, а затим и крајње смирење и префињена деликатност. У служби Светоме Јован Евгеник на следећи начин приказује његов лик: “Радошћу и лепотом нарави, красотом речи и светошћу живота привлачио је себи сваког човека, као магнет гвожђе”[1]. Јован Евгеник као да је у Светоме видео икону првог човека пре пада у грех.[2] Али наведимо и речи Георгија Схоларија у панагирику њему посвећеном, које нам потпуније осликавају Јерархов лик: “Он је правичније судио него што је само његово правосуђе то захтевало, јер није на себе узимао да изриче суд и избегавао је бучне расправе. Својом кротошћу и човекољубљем превазишао је све који су се одликовали овим врлинама. Ко је био приступачнији од њега за све који су му се обраћали? Ко је добровољније од њега предавао себе на све што је корисно? Ко је убедљивије од њега износио све што је требало рећи? Ко је од њега био спремнији да помогне ближњем? Ко је од њега био незлобивији према онима који су га жалостили? Ко је од њега био туђи свакој зависти? Али, када је налазио разлог да осумњичи неког за лукавство против православног веровања, одважно је ступао у борбу са красноречивошћу противника и није дозвољавао да победи сила лажног учења. Ево због чега су га оптуживали за непримерену раздражљивост, ево због чега су га мрзели неки од оних који су му били блиски! Не улазећи у његове разлоге и покретани људским страстима, они су наносили ране овом великом човеку како својим ћутањем, тако и својим речима. О, колико сам пострадао од безумне беседе једног од њих који се дрзнуо да за време саборске расправе назове њега, Учитеља Истине, варалицом који одвраћа од Истине!.. Али овај наш велики отац кротко је саслушао злобну беседу, јер није тражио да уздигне себе и сматрао је своју борбу за Истину довољном одбраном за клевете. Овако је он подносио увреде. И нико од нас, о срамоте, није му притекао у помоћ! Авај, и ја сам ћутао! Међутим, ја нисам штитио себе, него сам био приморан да се прилагодим околностима оног времена… Затим, саопштио сам оцу своје ставове. Он ме је оправдао, сложио се са мном, и припремао се да се поново подвизава у борби која га је очекивала. Не сумњајући у моја осећања, надао се да ће све своје непријатеље победити самом силом Истине. Чак је сматрао да сам му у значајној мери помогао у том подвигу, као Тизеј Ираклију, али, наравно, само је великодушност блаженог Оца могла да ми припише тако важну помоћ! Оваквим “дражима” Свете душе и светих речи он је поново пробудио сву моју ватрену љубав према њему. Међутим, не бисмо У довољној мери постали удеоничари познања Истине да он није посејао у нас њена прве семена својим учењем и својим молитвама, у којима је често молио од Бога наше плодоношење. Он је више неко било ко други подстицао у нама ревност према Истини. На тај начин, чврсто је привезао за себе нас који смо били привучени њему признањем, искрено се уверио у нас и поверавао нам се… “Морамо дубоко бити ожалошћени што смо, утврђени у овом истинитом веровању, ћутали онда када је требало говорити. Али молимо милосрдни Божији опроштај који исцељује оне који су сломљени слабостима, својственим човеку, и којима су повремено били изложени неки од чувених Учитеља”.[3]
Колико је снажан био утицај светог Марка на оне који нису у потпуности били чврсти у вери сведочи Георгије Схоларије у истој овој беседи: “Они који су за време твог живота били задржани уважавањем према теби, сада су се поколебали. Једном речју, колико бура настаје у умовима и срцима људи заокупљених само личним побудама! Наравно, неки ће, носећи твоје невоље, дати предност хођењу непоколебивим путем, али ће други, одвучени привременим добрима, скренути са њега”.[4]
После смрти светог Марка дубоки очај обузео је све оне који су га волели. Такву љубав и такав утицај је он стекао! О овоме говори такође Георгије Схоларије у својој надгробној беседи светом Оцу, из које ћемо навести још један извод. “Дела Цркве и њене нераздељиве сапутнице, свете Истине, као и у твоје време, тако и после тебе, увек су била чувана од стране Самог Бога. Али више нећемо чути твоје беседе на нашим скуповима, више те нећемо имати за саветника у свим пословима, који нам пружа подршку у нашим исправним поступцима. Сада више нећемо победоносно поражавати оне злобнике који из зависти клеветају нашу веру, сада када је моћ твог утицаја нестала! Када је она била са нама, нисмо обраћали пажњу на безумност противника нашег исповедања. Само ти, који си у себи чувао образац свега што је узвишено, могао си правилно проценити савршенство уметности, красоту речи, снагу мисли, исправност догмата, и признавати их код других без зависти. Нико боље од мене није осећао твоје преимућство у овим квалитетима, и зато, могу ли се похвалити за оно што је веома природно – да сам те волео више од осталих, поштовао и у мукама патио, видевши те болесног. Боловао сам заједно са тобом. Плашио сам се несреће која следи и сада, када нас је задесила, у недоумици сам и очајању шта ће бити са мном”[5] И даље у својој беседи, коју више нећемо наводити, Георгије Схоларије изражава своју неутешну жалост, која, како му се чини, као да је и саму земљу учинила тешком и све испунила тугом, у којој Он не види долазак светлости.
Притиснут жалошћу несреће која га је задесила, Георгије Схоларије тада није видео да се Васкрсење Цркве већ догађа, да ће Истина победити и да подвизи светог Марка нису били узалудни, већ да ће подвиг његове борбе за Православну веру остати заувек залог свагдашње победе Цркве и свете Истине. Георгије Схоларије тада није знао ни да ће име овог усамљеног борца за Православље, као и њега самог, Георгија Схоларија, златним словима бити записано у историји Цркве и да ће ова имена захвална Црква овенчати називима који су драгоценији од свих титула, свих чинова и звања овога света, заправо, испред ових имена написаће реч “свети””.
Свети Марко, митрополит ефески и свети Генадије, патријарх константинопољски.
Ову књигу завршићемо речима којима и Јован Евгеник завршава свој синаксар светом Марку:
 
“Молитвама светог Марка и свих Твојих светих Учитеља и богослова Отаца, сачувај Цркву Твоју, Христе Боже, у Православном исповедању!”
Свети Оче Марко, моли Бога за нас!
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Служба светом Марку Ефеском од Јована Евгеника, канон, седма песма.
  2. Ibid, Слава: на Господе завапих.
  3. Тј. његови следбеници.
  4. “Πρότερος”, букв. “исправније” – овако преподобни Максим Исповедник назива ону беседу светог Григорија Богослова која је код Миња смештена као деведесета и носи назив “О постављању епископа и о догмату Свете Тројице”.
  5. Тј. вероватно на Богојављење, в. Мињ, Патрологија, грч. серија Т 36, стубац 335, напомена 80.

Comments are closed.