SVETI MARKO EFESKI I FLORENTINSKA UNIJA

 

SVETI MARKO EFESKI I FLORENTINSKA UNIJA
 
Epilog.
 
Pred nama je protekla velika epoha borbe za Pravoslavlje.
Iz tmine vekova zasijao je lik veličanstvenog borca za Veru, svetila Pravoslavlja – svetog Marka, mitropolita efeskog, pred kojim se mi, sinovi i kćeri Pravoslavlja, klanjamo kao pred onim izabranim sasudom koji je svojom vatrenom borbom odbranio Istinu Pravoslavlja.
Florentinska unija predstavljala je izuzetno veliku opasnost za Pravoslavnu Crkvu od bilo koje koja se ranije odigrala u istoriji. Godine 1438-1439 Pravoslavlje je bilo u opasnosti da nestane i da se svede na privremeno podnošljiv istočni obred Rimske Crkve. Svetootačko nasleđe, bogatstvo Pravoslavlja i dubina njegove duhovnosti – sve ovo moralo je da se odbaci. Kao što smo videli, Florentinska unija svodila se na potpuno potčinjavanje Pravoslavne Crkve Vatikanu ne samo u administrativnom, nego i u duhovnom smislu – na potpuno odbacivanje njenog sveštenog Predanja i eklisiologije. Drugim rečima, Florentinska unija trebalo je da dovede do toga da Pravoslavna Crkva, kao takva, prestane da postoji.
Međutim, Gospod Bog nije dozvolio da Pravoslavlje propadne, i projavio je onog duhovnog gorostasa koji je na Istoku trebalo da prenese Pravoslavlje budućim generacijama i da ga sačuva u blistavoj čistoti, kao i da sačuva neporočnu Nevestu Hristovu – Pravoslavnu Crkvu, kao njen episkop i čuvar.
Mnogi nisu izdržali iskušenja, prevarivši se iluzijama ili pak ličnom korišću; mnogi su se pokazali kao svesni izdajnici Crkve. Svi osim svetog Marka Efeskog potpisali su uniju, dokument „likvidacije“ Pravoslavne Crkve. Međutim, na mračnoj pozadini ovih negativnih događaja, ovih slabosti i izdaja Pravoslavlja koje su se dogodile na Florentinskom saboru, još blistavije se pojavljuju imena onih malobrojnih boraca za Pravoslavlje koji su odbranili Pravoslavnu Crkvu. Među njima naročito i izuzetno mesto zauzima sveti Marko Efeski. U za Pravoslavlje teškim vremenima Gospod bira one pojedince koji zapravo i postaju „Pravoslavna Crkva“, kao nosioci njene istine, svetosti i nepogrešivosti. Takvi su bili ava sveti Maksim Ispovednik, sa odsečenom desnom rukom i jezikom, a zajedno sa njim i sveti Martin, papa Rimski, prebijen, osramoćen, proteran, dok je čitava Crkva, može se reći, bila u rukama jeretika – monotelita. Takvi su bili prepodobni Teofan i Teodor Načertani, obogaljeni i izmučeni od strane dželata, dok je čitava svetovna i duhovna vlast bila u rukama ikonoboraca. Takav je bio i sveti Marko Efeski, usamljen u borbi, koji je trpeo sve moguće progone, izmoren smrtnom bolešću – rakom, dok su dvor, Patrijarh i episkopat bili unijate, neprijatelji Pravoslavlja. Međutim, upravo je u ovim pojedincima sačuvana Pravoslavna Crkva; oni su očuvali iskru Pravoslavlja koja je morala da bude sačuvana u ovim mračnim vremenima da bi se oganj Pravoslavlja ponovo mogao razbuktati pri prvoj mogućnosti. Sila Gospodnja u nemoći se pokazuje.
Želeli bismo da, na kraju našeg dela, kažemo ponešto i o samom duhovnom liku svetog Marka. o njegovoj teologiji, dubini duše, svetosti, revnosti za Pravoslavlje već su nam u velikoj meri predstavu pružila dela svetog Marka i oni izvori o njegovom životu koje smo navodili u našem izloženju istorije unije i žitija svetog Oca. Međutim, kakav je bio kao čovek, zbog čega ga je Georgije Sholarije tako vatreno voleo, zbog čega mu je toliko bio privržen Jovan Evgenik, zbog čega ga je uvažavao imperator, zbog čega je njegov uticaj bio toliko snažan?
Pre svega, autoritet svetog Marka počivao je na njegovoj uzvišenoj svetosti i duhovnim podvizima koji su bili povezani sa njegovim velikim obrazovanjem i krasnorečivošću. Ova svetost činila je da je srce svetitelja, ispunjeno blagodaću Duha Svetog, bilo apsolutno osetljivo prema Istini, i svako skretanje od nje onih ljudi koji su imali svetu obavezu da je čuvaju izazivalo je njegov pravedan gnev i želju da ispravi onoga koji je skrenuo sa puta Istine. Nepokolebiva sila svetosti i pravde činila je ovog duhovnog gorostasa svetilom čitavog pravoslavnog sveta i „magnetom“, prema rečima Jovana Evgenika, koji je sve privlačio k sebi.
Međutim, ovome treba pridodati i druge crte, svojstvene svetom Ocu; koje su ga, bez obzira na njegovu nedostižnu visinu duhovnog života, činile bliskim i dostupnim svakome: to je njegova ljubav, popustljivost, spremnost da oprosti, a zatim i krajnje smirenje i prefinjena delikatnost. U službi Svetome Jovan Evgenik na sledeći način prikazuje njegov lik: „Radošću i lepotom naravi, krasotom reči i svetošću života privlačio je sebi svakog čoveka, kao magnet gvožđe“[1]. Jovan Evgenik kao da je u Svetome video ikonu prvog čoveka pre pada u greh.[2] Ali navedimo i reči Georgija Sholarija u panagiriku njemu posvećenom, koje nam potpunije oslikavaju Jerarhov lik: „On je pravičnije sudio nego što je samo njegovo pravosuđe to zahtevalo, jer nije na sebe uzimao da izriče sud i izbegavao je bučne rasprave. Svojom krotošću i čovekoljubljem prevazišao je sve koji su se odlikovali ovim vrlinama. Ko je bio pristupačniji od njega za sve koji su mu se obraćali? Ko je dobrovoljnije od njega predavao sebe na sve što je korisno? Ko je ubedljivije od njega iznosio sve što je trebalo reći? Ko je od njega bio spremniji da pomogne bližnjem? Ko je od njega bio nezlobiviji prema onima koji su ga žalostili? Ko je od njega bio tuđi svakoj zavisti? Ali, kada je nalazio razlog da osumnjiči nekog za lukavstvo protiv pravoslavnog verovanja, odvažno je stupao u borbu sa krasnorečivošću protivnika i nije dozvoljavao da pobedi sila lažnog učenja. Evo zbog čega su ga optuživali za neprimerenu razdražljivost, evo zbog čega su ga mrzeli neki od onih koji su mu bili bliski! Ne ulazeći u njegove razloge i pokretani ljudskim strastima, oni su nanosili rane ovom velikom čoveku kako svojim ćutanjem, tako i svojim rečima. O, koliko sam postradao od bezumne besede jednog od njih koji se drznuo da za vreme saborske rasprave nazove njega, Učitelja Istine, varalicom koji odvraća od Istine!.. Ali ovaj naš veliki otac krotko je saslušao zlobnu besedu, jer nije tražio da uzdigne sebe i smatrao je svoju borbu za Istinu dovoljnom odbranom za klevete. Ovako je on podnosio uvrede. I niko od nas, o sramote, nije mu pritekao u pomoć! Avaj, i ja sam ćutao! Međutim, ja nisam štitio sebe, nego sam bio primoran da se prilagodim okolnostima onog vremena… Zatim, saopštio sam ocu svoje stavove. On me je opravdao, složio se sa mnom, i pripremao se da se ponovo podvizava u borbi koja ga je očekivala. Ne sumnjajući u moja osećanja, nadao se da će sve svoje neprijatelje pobediti samom silom Istine. Čak je smatrao da sam mu u značajnoj meri pomogao u tom podvigu, kao Tizej Irakliju, ali, naravno, samo je velikodušnost blaženog Oca mogla da mi pripiše tako važnu pomoć! Ovakvim „dražima“ Svete duše i svetih reči on je ponovo probudio svu moju vatrenu ljubav prema njemu. Međutim, ne bismo U dovoljnoj meri postali udeoničari poznanja Istine da on nije posejao u nas njena prve semena svojim učenjem i svojim molitvama, u kojima je često molio od Boga naše plodonošenje. On je više neko bilo ko drugi podsticao u nama revnost prema Istini. Na taj način, čvrsto je privezao za sebe nas koji smo bili privučeni njemu priznanjem, iskreno se uverio u nas i poveravao nam se… „Moramo duboko biti ožalošćeni što smo, utvrđeni u ovom istinitom verovanju, ćutali onda kada je trebalo govoriti. Ali molimo milosrdni Božiji oproštaj koji isceljuje one koji su slomljeni slabostima, svojstvenim čoveku, i kojima su povremeno bili izloženi neki od čuvenih Učitelja“.[3]
Koliko je snažan bio uticaj svetog Marka na one koji nisu u potpunosti bili čvrsti u veri svedoči Georgije Sholarije u istoj ovoj besedi: „Oni koji su za vreme tvog života bili zadržani uvažavanjem prema tebi, sada su se pokolebali. Jednom rečju, koliko bura nastaje u umovima i srcima ljudi zaokupljenih samo ličnim pobudama! Naravno, neki će, noseći tvoje nevolje, dati prednost hođenju nepokolebivim putem, ali će drugi, odvučeni privremenim dobrima, skrenuti sa njega“.[4]
Posle smrti svetog Marka duboki očaj obuzeo je sve one koji su ga voleli. Takvu ljubav i takav uticaj je on stekao! O ovome govori takođe Georgije Sholarije u svojoj nadgrobnoj besedi svetom Ocu, iz koje ćemo navesti još jedan izvod. „Dela Crkve i njene nerazdeljive saputnice, svete Istine, kao i u tvoje vreme, tako i posle tebe, uvek su bila čuvana od strane Samog Boga. Ali više nećemo čuti tvoje besede na našim skupovima, više te nećemo imati za savetnika u svim poslovima, koji nam pruža podršku u našim ispravnim postupcima. Sada više nećemo pobedonosno poražavati one zlobnike koji iz zavisti klevetaju našu veru, sada kada je moć tvog uticaja nestala! Kada je ona bila sa nama, nismo obraćali pažnju na bezumnost protivnika našeg ispovedanja. Samo ti, koji si u sebi čuvao obrazac svega što je uzvišeno, mogao si pravilno proceniti savršenstvo umetnosti, krasotu reči, snagu misli, ispravnost dogmata, i priznavati ih kod drugih bez zavisti. Niko bolje od mene nije osećao tvoje preimućstvo u ovim kvalitetima, i zato, mogu li se pohvaliti za ono što je veoma prirodno – da sam te voleo više od ostalih, poštovao i u mukama patio, videvši te bolesnog. Bolovao sam zajedno sa tobom. Plašio sam se nesreće koja sledi i sada, kada nas je zadesila, u nedoumici sam i očajanju šta će biti sa mnom“[5] I dalje u svojoj besedi, koju više nećemo navoditi, Georgije Sholarije izražava svoju neutešnu žalost, koja, kako mu se čini, kao da je i samu zemlju učinila teškom i sve ispunila tugom, u kojoj On ne vidi dolazak svetlosti.
Pritisnut žalošću nesreće koja ga je zadesila, Georgije Sholarije tada nije video da se Vaskrsenje Crkve već događa, da će Istina pobediti i da podvizi svetog Marka nisu bili uzaludni, već da će podvig njegove borbe za Pravoslavnu veru ostati zauvek zalog svagdašnje pobede Crkve i svete Istine. Georgije Sholarije tada nije znao ni da će ime ovog usamljenog borca za Pravoslavlje, kao i njega samog, Georgija Sholarija, zlatnim slovima biti zapisano u istoriji Crkve i da će ova imena zahvalna Crkva ovenčati nazivima koji su dragoceniji od svih titula, svih činova i zvanja ovoga sveta, zapravo, ispred ovih imena napisaće reč „sveti““.
Sveti Marko, mitropolit efeski i sveti Genadije, patrijarh konstantinopoljski.
Ovu knjigu završićemo rečima kojima i Jovan Evgenik završava svoj sinaksar svetom Marku:
 
„Molitvama svetog Marka i svih Tvojih svetih Učitelja i bogoslova Otaca, sačuvaj Crkvu Tvoju, Hriste Bože, u Pravoslavnom ispovedanju!“
Sveti Oče Marko, moli Boga za nas!
 

---

 
NAPOMENE:

1. Služba svetom Marku Efeskom od Jovana Evgenika, kanon, sedma pesma.
2. Ibid, Slava: na Gospode zavapih.
3. Tj. njegovi sledbenici.
4. „Πρότερος“, bukv. „ispravnije“ – ovako prepodobni Maksim Ispovednik naziva onu besedu svetog Grigorija Bogoslova koja je kod Minja smeštena kao devedeseta i nosi naziv „O postavljanju episkopa i o dogmatu Svete Trojice“.
5. Tj. verovatno na Bogojavljenje, v. Minj, Patrologija, grč. serija T 36, stubac 335, napomena 80.