СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА

 

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА
 
2. Прва беседа светог Марка Ефеског о чистилишном огњу.
 
Ова беседа светог Марка Ефеског о чистилишном огњу представља одговор на тезе које је изнео кардинал Цезарини у односу на латински догмат о чистилишту. Свети Марко одлучно одбацује аргументе латина и са своје стране наводи низ аргумената, нарочито на крају своје беседе, који говоре против постојања чистилишног огња. Ова беседа представља лично мишљење светог Марка, а не званичан одговор Грка на званично поднети извештај латина о чистилишту, који смо раније навели. Званични одговор Грка уследио је нешто касније. Није познато да ли је ову беседу свети Марко прочитао на заседању комисије која је била састављена од православних и латинских теолога. Вероватно да није: јер, под један, није познато да се у документима сабора помињао извештају светог Марка, а, под два, император се исувише платно неусаглашености у поступцима својих представника да би дозволио размену појединачних мишљења у вези са догматским питањима са латинским представницима, и, на крају, не би постојала нарочита потреба за званични одговор Грка на латински извештај (који је, међутим, услёдио) да је свети Марко већ био прочитао овај извештај. Међутим, нема сумње да је извештај светог Марка био разматран међу православним представницима јер су одређени делови из њега у целини били преузети за званични одговор Грка на извештај Латина.
Ова беседа светог Марка сачувана је у читавом низу рукописа (Cod. Ambrosian. 653, fol. 47-54. Oxon. Laud. fol. 117. Parisinus 1286 fol. 271-283. Paris. 1327, fol. 251-258. Paris. 1389. fol. 258-268 Paris’ 1292, fol. 316. Coislin. 289, fol. 129). Она je такође била објављена у грчком часопису “Αλήθεια”, Атина, 1880. године. Као основни текст Монсињор Пти објавио је текст Миланског рукописа Ambrosian. 653, fol. 47-54 у петнаестом тому “Патрологије Оријенталис”, стр. 39-60, из чијег издања дајемо наш превод овог трактата светог Марка Ефеског.
 
ОПОВРГАВАЊЕ ЛАТИНСКИХ ПОГЛАВЉА, КОЈА СУ БИЛА ПОДНЕТА У ВЕЗИ СА ЧИСТИЛИШНИМ ОГЊЕМ СВЈАТЈЕЈШЕГ МИТРОПОЛИТА ЕФЕСКОГ КИР МАРКА ЕВГЕНИКА
 
1. С обзиром на то да смо дужни, чувајући наше Православље и црквене догмате које су нам предали Оци, да са љубављу одговоримо на ово што сте изнели, ми сваки аргумент и сведочанство Koje сте писмено навели, као опште правило наводимо на пометку, да би затим кратко и јасно уследио одговор и објашњење сваког од њих.
Дакле, на почетку вашег извештаја ви говорите овако: Ако су они који се истински кају отишли из овог живота у љубави (према Богу) пре него што су успели да достојним плодовима пруже задовољење за своје грехове или преступе, њихове душе се чисте након смрти чистилишним страдањима. Међутим, ради њиховог олакшања (или “ослобођења”) од ових страдања, помаже им она помоћ која им се пружа од стране живих верника, на пример, молитве, Литургије, милостиња и остала дела побожности”.
На ово одговарамо следеће: да онима који су се упокојили у вери несумњиво помажу Литургије које се за њих служе, и молитве и милостиња, и да је овај обичај био на снази од старине, сведоче многи и различити искази Учитеља, како латинских, тако и грчких, који су изговорени и написани у различитим Бременима и на различитим местима. А што се тиче тога да се душе ослобађају захваљујући некаквом чистилишном страдању и привременом огњу који има карактер помоћи и који поседује овакву (чистилишну) снагу, ово не налазимо ни у Светом Писму, ни у молитвама и песмама које се читају и поју за упокојене, нити у речима Учитеља. Ми смо, пак, прихватили да је и душама које су у паклу и које су већ предате на вечне муке, било самим делом или искуством или у њиховом очекивању које не дозвољава наду, “могуће уделити и указати одређену малу помоћ, иако не у смислу “да се они у потпуности ослободе мука или да им се пружи нада у коначно ослобођење. Ово се види из речи Великог Макарија Египатског подвижника, који је, нашавши лобању у пустињи, био о овоме поучен њиме по дејству Божанствене силе.[1] И Василије Велики, у молитвама које се читају на Педесетницу, дословце пише овако: “Јер си и на овај савршени и спасоносни празник очишћења удостојио да се узносе молитве за оне који су у паклу, дајући нам велику наду у опроштење оних који су у паклу од (грехова) који их задржавају и у утеху коју су послао”. Ако су душе отишле из овог живота у вери и љубави, ако ипак, односећи са собом одређене кривице, било да су оне мале и да се за њих уопште нису кајали, или велике, за које, иако су се кајали, нису преузели да донесу плод покајања, овакве душе, како ми верујемо, треба да се очисле од овакве врете грехова, али не некаквим чистилишним огњем или одређеном казном на некаквом месту (јер ово, као што смо рекли, нама никада није било предато), него једни треба да се очисте у самом изласку из тела, захваљујући само страху, као што то дословно показује свети Григорије Двојеслов, док други треба да се очисте након изласка из тела или док још бораве у овом земаљском месту, пре него што приђу на поклоњење Богу и удостоје се блажених удела. Или, пак, ако су њихови греси били тежи и ако су везивали на дуже време, и они ће бити у паклу, али не да се заувек налазе у огњу и мукама, него као у тамници под стражом. Ми тврдимо да свима оваквима помажу молитве и Литургије које се за њих служе, уз помоћ Божанствене доброте и човекољубља, које ће једне грехе, који су учињени по људској немоћи, одмах опростити и отпустити, како каже Дионисије Велики у “Размишљањима о тајни свештено упокојених”, док друге грехе након одређеног времена праведним судом или такође опрашта и отпушта, и то у потпуности, или олакшава одговорност за њих до оног коначног Суда.[2] Због овога не видимо никакву потребу за другачијом казном или за чишћењем огњем: јер једне чисти страх, а друге грижа савести раздире мучније од било каквог огња, док остале чисти сам страх пред Божанственом славом и неизвесност будућности. А да је ово мучније и кажњивије од било чега другог показује и само искуство и свети Јован Златоусти сведочи нам скоро у свим својим моралним омилијама, потврђујући ово, а такође и божанствени подвижник Доротеј у својој беседи “О савести”.[3] А што се тиче тога да наизвесност будућности више мучи кажњеника од саме казне, о овоме говоре Учитељи као што, на пример, Григорије Богослов у беседи “Поводом разорена града”, говори следеће: “Оне ће примити неизрецива светлост и виђење Свете и царске Тројице, а ове заједно са осталима или, боље рећи, пре осталих, муке: одбацивање од Бога и грижа савести која нема краја”.[4]
2. Дакле, ми молимо Бога и верујемо да ће овога ослободити упокојене, а не од некаквих других мука или другог огња, осим оних мука и оног огња који су одређени у векове. А уз то, да се Душе упокојених по молитвама ослобађају из пакла, као из некакве тамнице, између осталих сведочи и Теофан Исповедник, који се назива Начертани, јер је речи свог сведочанства за Христову икону, које су му биле написане на челу, запечатио крвљу. У jедном од канона за упокојене он се овако моли за њих: “Оне слуге Твoje, Спаситељу, које су у паклу, ослободи суза и уздисаја”.[5] Чујеш ли? Рекао је “суза и уздисаја”, а не некаквих казни или чистилишног огња. Ако се понекад у овим песмама и молитвама и среће помињање огња, свети се, покретани човекољубљем и састрадавањем према сународницима, желећи и усуђујући се да учине оно што је скоро немогуће, моле се да се избаве они који су се упокојили у вери, али не од привременог огња и оног који има чистилишну снагу, него од оног вечног огња и казне која не престаје. Јер овако говори свети Теодор Студит, који је и сам Исповедник и сведок Истине, на самом почетку свог канона за упокојене: “Помолимо се Христу сви који данас вршимо спомен мртвима од памтивека, да вечног огња избави оне који су се упокојили у вери и нади у живот вечни”.[6] А затим, у другом тропару, у петој песми канона, каже овако: “Избави, Спаситељу наш, све који су се упокојили у вери, од огња који вечно пали и таме без светлости, шкргута зуба и црва који бескрајно мучи, и од сваке муке”.[7] Где је овде “чистилишни огањ”? А ако би он и постојао, где би светоме било погодније да каже о њему, ако не овде? Да ли Бог слуша свете када се за ово моле, то није наше да истражујемо, ели они сами знали су и Дух Који је боравио у њима, Који их је подстицао да говоре и пишу, знао је ово. А исто тако, знао је ово и Владика Христос Који је дао заповест да се молимо за непријатеље и Који се молио за оне који су Га разапели и Који је на исто ово покренуо и Првомученика Стефана, који је био каменован. И мада ће неко можда рећи да када се молимо за овакву врсту људи Бог нас не слуша, ипак све оно што од нас зависи, ми извршавамо. И гле, неки од светих, који се нису молили само за вернике, него и за безбожнике, били су услишени и својим молитвама избавили су их од вечних мука, као што је, на пример, Првомученица Текла спасла Фалконилу и божанствени Григорије Двојеслов, према приповедању, цара Трајана.
3. Дакле, Црква и ми приносимо молитве и служимо Литургије за све ове људе. А да снага ових молитава, а нарочито Тајанствене Жртве, долази до оних који се већ наслађују блаженством у Богу, показује се из тога што на молитвама Литургије, коју је саставио велики Јован Златоусти, говоримо следеће: “Још Ти приносимо ову словесну службу за оне који су се у вери упокојили, Праоце, Оце, Патријархе, Пророке, Апостоле, Мученике, Исповеднике, Подвижнике и за сваки дух праведника преминулог у вери”.[8] Јер, иако не тражимо за њих добра од Бога (која они већ имају), захваљујемо за њих и у њихову славу ово чинимо и на овакав начин Жртва се приноси и за њих и долази њима. А ако и молимо (Бога за њих), ни у томе нема ничега зачуђујућег, јер и божанствени тумач, Дионисије Ареопагит, у “Размишљањима о тајни која се врши за свештено упокојене”, говори следеће: “За оне који су свето живели јерарх моли од Бога светли и божанствени живот, који се по достојанству даје према праведном суду Божијем, и обећана блага која треба да се у потпуности предају, показујући се, на тај начин, као гласник божанствених судбина и онај који моли божанствене дарове као њихову награду, и сликовито показујући присутнима да ће она богатства, за која се он моли на свештеној служби, у потпуности припадати онима који су се упокојили у складу са божанственим животом”.[9] На тај начин, када се ова радња простире на све и молитвама и тајанственим свештеним радњама указује помоћ скоро за све оне који су се упокојили у вери, као што је било показано, не видимо никакву суштинску потребу да се ова помоћ указује само онима који су у чистилишном огњу.
4. Након овога, нешто даље, желели сте да докажете изнети догмат о чистилишном огу, најпре се позивајући на оно што је речено у књигама Макавејским, где се каже овако: “Свето је и спасоносно молити се за упокојене, како би они били ослобођени грехова”.[10] А затим, узевши из Јеванђеља по Матеју оно место, у којем Спаситељ каже да “који рече против Духа Светога неће му се опростити ни у овом, ни у будућем веку”,[11] кажете да се из овога може видети да постоји опроштење грехова у будућем животу. Међутим, да из овога ни на који начин не може произилазити схватање чистилишног огња, јасније је од сунца. Јер шта има заједничко између опроштења и чишћења огњем и казном? Ако се опроштење грехова догађа ради молитава или самим Божанственим човекољубљем, нема потребе за казном и чишћењем. А ако је казну, као и чишћење, установио (Бог), јер се захваљујући овом првом догађа и друго, и они би били узалудни, ако захваљујући њима не би као резултат долазило до очишћења, изгледа да се Узалуд служе молитве за упокојене и наше појање Божанственог човекољубља. Дакле, овим цитатима не доказује се толико постојање чистилишног огња, колико се негира: јер опроштење грехова онима који су згрешили приказује се као деловање некакве царске власти и човекољубља, а не као ослобађање од казне или чишћења.
5. Под три, оне речи, које су узете из Прве посланице блаженог апостола Павла Коринћанима, у којој он, расуђујући о зидан,у на темељу, који је Христос, “злата, сребра, драгог камења, дрва, сено, сламу”, додаје и ово: “Јер ће Дан показати, јер ће се огњем открити, и свачије ће се дело огњем испитати какво је. Ако остане чије дело што је назидао, примиће плату. А чије дело изгори, биће оштећен, а сам ће се спасти, но тако као кроз огањ”,[12] изгледа да пре свега осталог уводе појам чистилишног огња, али, уствари, пре свега осталога га негирају. Јер, под један, божанствени Апостол није га назвао огњем који чисти, него који испитује. Затим, рекао је да кроз њега треба да прођу и добра и побожна дела, а јасно је да оваква дела немају потребе ни за каквим чишћењем. Потом, он каже да ће они који доносе зла дела, након щто ова дела изгоре, бити оштећени, док они који се чисте, осим тога што не трпе никакав губитак, још више задобијају. Затим каже да се ово треба догодити у “онај дан”, заправо у дан Суда и будућег века, а претпостављање постојања чистилишног огња – након овог страшног До ласка Судије и коначне пресуде, зар не представља потпуну бесмислицу? Јер Свето Писмо не преноси нам ништа овако, него Сам Онај Који ће нам судити, говори следеће: “И ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни”,[13] и још овако: “И изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда”[14], тако да ни у ком случају не остаје некакво прелазно место. Међутим, након што је све којима је судио раздвојио на два дела, једне поставивши на десну, а друге на леву страну и прве назвавши “овцама” а друге “козама”, Он уопште није показао да постоје такви који треба да се очисте овим (чистилишним) огњем. Изгледа да је овај огањ, о ком говори Апостол, исти онај огањ о ком говори пророк Давид овако: “Огањ ће се пред Њим разгорети, и око Њега бура јака”[15], и следеће: “Огањ ће пред Њим претходити и пламтети око непријатеља Његових”[16]. Још и пророк Данило говори о овом огњу следеће: “Река огњена излажаше и тецијаше испред Њега”.[17] С обзиром на то да свети не доносе са собом никакво зло дело или злу карактеристику, овај огањ ће их показати још светлијима, испробанима као злато у пећи или као камен амиант који, како кажу, када се стави у огањ изгледа опаљен, а када се извади из огња постаје још чистији, као опран водом. Оваква су била и тела света три младића у Вавилонској пећи. Грешнике ће, пак, захвативши их као погодан материјал за овај огањ, истог тренутка изгорети, и њихово “дело”, тј. злу намеру или поступак (енергију) спалиће и до краја уништити и лишити их онога што су понели са собом, тј. ослободиће их злог терета, али ће њих саме “спасти”, тј. у векове ће пазити и чувати да они не буду уништени заједно са својим злом.
6. Овакво тумачење ових апостолових речи сматра потребним да изнесе и божанствени Отац Златоусти (којег називамо “Устима Павловим”, као што је онај назван “Устима Христовим”, тумачећи посланицу[18]), при чему Павле говори преко Златоустог као што је било јављено захваљујући Проклу, ученику и наследнику његовог престола. Он је посветио посебан трактат само овом речима да оригенисти не би наводили ове апостолове речи као потврду свог начина мишљења (које, изгледа, више приличи њима, него вама) и да не би чинили зло Цркви, уводећи кpaj мука у паклу и спасење грешника на крају (τελείαν άποκατάστασνν). Јер речи да ће се грешник “спасити, но тако као кроз огањ” значе да ће он бити мучен у огњу и да неће бити уништен заједно са својим злим делима и злим душевним нагонима. О овоме говори и свети Василије Велики у “Моралијама”, тумачећи следеће речи Псалам: “Глас Господа кош пресеца пламен огња”[19] и говорећи овако: “Огањ који је припремљен за мучење ђавола и његових анђела пресеца се Господнем гласом, како би након овога у њему било две силе: једна Koja пали, а друга која просвећује. Сила овог огња која мучи и уништава сачувана је за оне који су достојни мука, а сила која просвећује и обасјава одређена је за озарење оних који повеђују. Дакле, глас Господа који пресеца и раздељује пламен огња је због тога да би мрачни део био огањ мучења, а онај који не гори – светлост наслађивања”[20]. Дакле, као што се види, ово пресецање и раздвајање оног огња догодиће се онда, када ће се свима који пролазе кроз њега светла и блистава дела показати као још светлща и када ће они који их доносе постати наследници светлости и примити ону вечну награду, а они који доносе лоша дела и која приличе спаљењу, кажњавани њиховим лишавањем и вечно пребивајући у огњу, наследити спасење које је горе од погибли, јер управо ово, у правом смислу речи, и означава израз “спашће се”, како се не би догодило да уништавајућом силом огња и сами буду у потпуности уништени. Следујући овим Оцима, и многи други од наших Учитеља схватили су ове речи у овом смислу. Ако их је неко други протумачио на другачији начин и речи “спасење” схватио као “ослобађање од казне” и “пролазак кроз огањ” као “чистилиште” овај је, ако се можемо тако изразити, потпуно погрешно пазумео ове речи. Ово не чуди, јер он је човек, а многи и од Учитеља на различите начине тумаче речи Светог Писма и нису сви у истој мери достигли тачан смисао; јер није могуће да један исти текст, који се преноси у различитим схватањима, одговара свих овим схватањима у једнакој мери. Наша је, пак, дужност да, изабравши најважнија од њих и она која су више у сагласности са црквеним догматима, остала тумачења ставимо на друго место. Зато се нећемо удаљити од наведеног тумачења апостолових речи макар и Августин или Григорије Двојеслов или неко други од наших Учитеља пружио такво (неодговарајуће) тумачење. Овакво тумачење, пак, мање иде у корист схватања привременог, чистилишног, него на руку Оригеновог учења које je, као оно које говори о крајњем спасењу душа кроз овај огањ и ослобођења од мука, било забрањено и анатемисано од стране Петог Васељенског сабора и коначно одбачено, као општа безбожност за Цркву.
7. Дакле, ово је наш одговор на места која сте навели из Божанственог Писма. Затим, желећи да изложите речи божанствених Отаца који говоре у корист овог догмата о чистилишном огњу, ви сте пре овога навели одређене речи Петог Васељенског сабора које одређују да у свему треба следовати светим Оцима чијесте речи имали намеру да наведете и да у потпуности прихватитеоно што су они рекли, међу којима су били и Августин и Амвросије који, изгледа, јасније од осталих уче о овом чистилишном огњу Међутим, ове речи нама нису познате, јер код нас не може дасе нађе књига докумената овог Сабора, због чега вас и молимо данам је покажете, ако она код вас постоји написана на грчком jeзику. Jep ми се веома чудимо што je у поменутом тексту и Теофил прибројан осталим Учитељима, чији је не некакав спис, већ лоша слава позната свуда због његове мржње на Златоустог и који се на основу овог убиства и због других злочина, иако после смрти, свргава и анатемише у једној од посланица која се приписује блаженом папи Инокентију.
8. Ипак, ако треба истражити наведене речи блаженог Августина,[21] под један, тумачећи оне апостолове речи, он каже да се овим привременим и пролазним огњем, за који апостол каже овако: “Сам ће се спасти, но тако као кроз огањ”,[22] не чисте главни, него мањи греси. Ово је, пак, супротно са правим смислом текста који је протумачио Јован Златоусти, као што сам раније рекао, а такође је у супротности и са вашим учењем: јер ако ће се тада, са “оним Даном”, појавити и овај огањ, и ако ће он бити привремен и пролазан, који почиње и завршава се, што апостол уопште не каже, где је онда у садашњости онај чистилишни огањ о којем ви учите и који узима грешнике одмах после смрти, и колико ће дуго овај огањ мучити оне који пролазе кроз њега, ако је привремен и пролазан? Међутим, ово се одбацује такође и наредним текстом који је позајмљен из књиге “О граду Божијем”, јер у њој он каже следеће: “Они који су после смрти поднели привремене муке, неће сви отићи у вечне муке које ће се догодити после оног Суда”.[23] Због тога, ако ће се привремене муке после смрти – било да је то огањ, како ви кажете, или нешто друго, како ми говоримо одмах након оног Суда заменити вечним мукама, када ће имати своје место онај чистилишни огањ и када ће очистити оне који пролазе кроз њега? Гле, и Григорије Богослов каже исто што је говорио и Јован Златоусти, а то је да онај огањ (о којем говори Апостол) неће бити привремен и пролазан, него мучнији и дуготрајнији, јер, говорећи о новатијанима, он овако пише у беседи “На Светлост”: “Можда ће они тамо бити крштени огњем коначног крштења, мучнијим и дуготрајнијим, који гута материјал као сламу и уништава лаку материју сваког зла”.[24] Видите ли како се површно дотичу смисла ваши Учитељи и како не проничу у смисао као што то, на пример, чине Златоусти Јован и онај Григорије (Богослов) и остала светила Цркве.
9. Што се тиче осталих речи које су преузете од блаженог Августина и божанственог оца Амвросија, неке од њих не говоре ништа одређено о чистилишном огњу, а друге, иако о овоме говоре одређено, ми ипак не верујемо овим цитатима: нису ли они некада били искварени и додавани, као што се то догодило са списима многих наших светих, тим пре што на наш језик они никада нису били преведени и, као што смо рекли, нипошто немају заснованост у Светом Писму. Али, можда је могуће да се помирљиво односимо према овим речима, заправо да су ови свети Оци били приморани као некаквом обавезом да пруже овакво тумачење апостолских речи: јер, пошто нису били у стању, по свој прилици, да проникну у смисао текста ус лед промене језика у преводу, они су објавили да ће у односу на одређене мале грехе доћи до очишћења и ослобађања, како неки не би мислили да овим речима апостол објављује да ће сваки грех бити очишћен и да ће на тај начин бити уведен крај мукама, као што је то мислио Ориген. Исто ово односи се и на оно што ви говорите, да блажени Григорије у четвртој књизи “Разговора” многим причама и откривењима доказује постојање чистилишта и објављује да заиста постоји чистилишни огањ пре времена оног будућег Суда, схватајући ово или алегоријски или мислећи овако буквално. А то што он наводи цитате из Светог Писма да би ово потврдио ни у ком случају не садржи у себи исправност таквог схватања, као што смо рекли и раније. Што се, пак, тиче прича и откровења које је понудио, они уопште не указују на некакав одређени чистилишни огањ на некаквом одређеном месту. Он каже да су на овај начин неки од очишћених одређени за бање да служе онима који се купају, а други су преко откровења објавили да постоје одређене душе које горе на различитим местима.[25] Све ово не представља ништа друго до чудесна јављања и откровења која су посебно одређена од Бога ради исправљења и обраћења оних који су живи. А то, да постоји за све заједнички чистилишни огањ никако не произилази из овога. Оним, пак, што он наводи после овога, уништава се догмат о чистилишном огњу. Он каже да се “мали” и “најлакши” греси праведника чисте присуством других дела, заправо добрих дела у садашњем животу. Други се приликом изласка душе из тела чисте само страхом, како он преноси, а остали се чисте после смрти, захваљујући добрим делима и Приношењем које се за њих врше.[26] Дакле, каква је потреба за чистилишним огњем када постоје ове ствари које и без њега могу да очисте? Дакле, ово је наш одговор у вези са вашим Учитељима који се у овоме не слажу са нашим Учитељима, јер на други начин није могуће међусобно помирити речи једних и других.
10. Што се тиче речи Василија Великог у којима, молећи се Богу за упокојене у молитвама на Педесетницу, он моли за њих упокојење и место са праведницима, у њима се ништа не налази што се односи на чистилишни огањ. Сагласно овоме и тропар, који појемо за упокојене и у којем говоримо Богу у име покојника следеће: “Смилуј се на Твоје створење, Владико, и очисти га Твојим милосрђем”, очигледно говори о очишћењу, али не очишћењу огњем, него само божанственим милосрђем и добротом. Јер сувишно би било да за онога који је очишћен огњем молимо још и да се очисти милосрђем, него он моли за уклањање нечистоте услед које је стран виђењу Бога и наслађивању, за уклањање једином и јединственом Божанственом добротом, и њега назива “очишћењем”.
11. А што се тиче после овога наведених речи блаженог Григорија Ниског, боље би било да се оне прећуте и да се не приморавамо да их, ради своје одбране, јавно износимо. Овај Учитељ јавно се слаже са догматима оригениста и уводи крај мукама. На пример, у оним речима које сте ви навели, он не објављује ништа друго, осим тога да постоји некакво чистилиште и пећ која сагорева и привлачност Богу кроз тугу и страдање. Пре времена када ће настати коначно враћање у првобитно стање свих и самих демона, “нека буде”, каже он, “Бог свега у свему”, према речима Апостола. С обзиром на то да су, између осталих, наведене и ове речи, најпре ћемо у вези са њима одговорити онако, како смо примили од наших Отаца: могуће је да оне представљају извитопереност и уметак који су унели неки јеретици и оригенисти, којих је у великом броју било у она времена нарочито у Египту и Палестини, а који су учињени са циљем да изгледа да имају за заштитника и овог светог и великог светилника. Затим, рећи ћемо да ако је свети заиста био оваквом мишљења, ипак је то било онда када је ово учење представљало предмет расправе и није било коначно осуђено и одбачено супротним мишљењем које је донето на Петом Васељенском сабору. Дакле, нема ничег зачуђујућег у томе што је и сам он, као човек, погрешио у тачности (Истине), када се исто ово догодило и са многима који су живели пре њега, као са Иринејем Лионским и Дионисијем Александријским и са осталима, јер и они су својим речима указали одређену подршку онима који не мисле исправно. А да је ово учење тада било спорно и да нипошто није било искристалисано тако да представља прецизан суд, сведочи Григорије Богослов, који у беседи “На Крштење”, размишљајући о оном неугасивом огњу, након тога каже овако: “Само ако некоме не буде угодно да и овде схвати ово човечније и достојније Оног Који кажњава”.[27] Видиш ли како он дозвољава онима који желе да овај огањ схвате човечније? Међутим, Пети Васељенски сабор овакво мишљење (о крају мука) од свих учења признао је за најнечовечније, и као оно које наноси штету Цркви и слаби оне који се труде, предато је анатеми. Дакле, ако је ове речи заиста изговорио чудесни Григорије о оном огњу, оне не указују на посебно чистилиште, већ уводе крајње очишћење и коначно спасенье свих. Међутим, оне ни на који начин нису уверљиве за нас који водимо рачуна о општем мишљењу Цркве и који се управљамо Божанственим Писмом, а не гледамо на оно што је сваки од Учитеља писао, изражавајући на тај начин своје лично мишљење. Ако је, пак, било ко други написао нешто друго о чистилишном огњу, ми немамо обавезу да то прихватимо: јер ни Свето Писмо ни Пети Васељенски сабор нису нам предали двоструки вид казне и двоструки вид огња.
12. Након овога биле су наведене речи божанственог Дионисија и великог Епифанија и теолога Дамаскина, које апсолутно ништа не говоре о чистилишном огњу, чак је боље рећи да га оспоравају (јер они говоре да опраштање грехова упокојеном, које је учинио услед људске немоћи, представља само дело божанствене доброте) и показују да упокојенима помажу молитве које се на њих узносе и Литургије које се за њих служе. А да исто ово мислимо и говоримо и ми, и да, као што је познато, и на делу чинимо, већ је било речено. Још сте навели речи блаженог Теодорита које нам нису познате и које не прихватамо, и молимо да нам кажете одакле су узете и из које од његових књига.
13. И, на крају, ви кажете овако: “Претходно изнета истина проистиче на основу схватања Божанствене Правде која не оставља некажњеним ништа од онога што је било учињено без поретка, и из овога неопходно произлази да за оне који нису били кажњени овде и који га не могу задовољити ни на небу ни у паклу, постоји још и треће одређено место где се врши другачије очишћење, захваљујући којем свако, постајући чист, одмах узлеће у виђење Бога и наслађивање”.
На ово одговарамо следеће, и обратите пажњу у коликој мери је ово једноставно и истовремено правично: опште је признато (ομολογουμένως) да је опроштење грехова истовремено и ослобађање од казне, јер онај који задобија њихово опроштење, истовремено се ослобађа и од казне која му због њих приличи. Оно се, пак, пружа у три облика и у различите време: 1. у време крштења, 2. после крштења, кроз обраћење и тугу и узвраћање добрим делима у садашњем животу, и 3. после смрти, по молитвама и добрим делима и захваљујући осталим стварима које Црква чини за упокојене. Дакле, прво отпуштање грехова уопште није повезано са подвигом и заједничко је за све и исте је части, као изливание светлости и гледање сунца и промена годишњих доба, јер ово је само благодат и од нас се не захтева ништа, осим вере. Међутим, други облик је мучан као онај који “сваку ноћ кваси одар свој и сузама својим постељу своју облива”,[28] које боле и трагови од удараца греха,[29] који плачући и са тужним лицем ходи и подражава обраћење Ниневљана и Манасијино смирење које је помиловано. Трећи је такође мучан, јер је повезан са покајањем и са скрушеном савешћу која пати због недостатка добра, али ипак ни у ком случају није повезан са казном ако представља опроштење грехова: јер отпуштење и кажњавање никако не могу ићи заједно. Уосталом, у првом и последњем отпуштању грехова велики удео има Божија благодат уз садејство молитве, док ми подносимо веома мало. Насупрот овоме, средњи облик мало има од благодати, док већи део припада нашем подвигу. Прво, пак, отпуштање грехова разликује се од последњег тиме што је прво отпуштање свих грехова у подједнакој мери, а последње – само оних грехова који нису смртни и за које се свако кајао за време живота. Овако сматра Божија Црква и, молећи опроштење грехова за упокојене и верујући да им се оно дарује, она не одређује попут закона никакве казне у односу на њих, знајући добро да божанствена доброта у оваквим стварима побеђује над схватање правичног суда.
14. I. И очигледно је да оне, који теже Божанству, сама ова тежња, тј. љубав, чисти, како каже Григорије Богослов, а чистећи их, чини их сличним Богу и понаша се према оваквима као према онима који су већ постали своји. Због чега би после смрти ова тежња била много мање способна да чисти оне који се ослобађају од материје, па још постоји и потреба за чистилишним огњем у односу на велике грехе?
II. Затим, Божијој доброти својственије је да мало добра не остави без пажње, него да мали грех сматра достојним казне. Међутим, мало добро код оних који су учинили велике грехе неће задобити награду услед преовлађивања зла. Тако и мало зло код оних који су били праведни у великим делима неће довести до навлачења казне, захваљујући томе што боља дела побеђују: јер ако нема онога што чини већину, тада, наравно, неће бити ни онога што чини мањину. Дакле, не треба веровати у чистилишни огањ.
III. Затим, као што постоји мало добра у онима који су у осталом лоши, тако постоји и мало зла у онима који су у осталом добри. Међутим, мало добра у овима не може довести до оне награде која следи за добра дела, већ само може довести до разлике у казни. Тако и мало зла неће довести до казне, већ долази до разлике у степену наслађивања. Дакле, није достојно веровати у чисти лиштни огањ.
IV. Потом, ако созерцавање Бога представља савршену награду за оне који су чисти срцем и душом, а њега не задобијају сви у истој мери, значи да не поседују сви у истој мери чистоту и да нема потребе за чистилишним огњем, ако ова чистота код одређених људи није савршена. Јер, у овом случају, сви би у истој мери постали очишћени захваљујући овом огњу и тиме у истој мери способни за созерцавање Бога. Међутим, да ово није тако, символички и сликовито се показало на гори где је био дат Закон, “јер тада се нису сви показали достојним истог положаја и редоследа, него један – једног, други – другог, по мери чистоте свакога од њих, како ja сматрам”, каже Григорије Богослов.[30]
V. Исти овај свети и велики Григорије Богослов, пишући умну и тајанствену беседу о Пасхи, дошавши до оног места где се каже овако: “Ништа нећемо изнети, ништа нећемо оставити за ујутру”[31], јасно и отворено казује да после оне ноћи нема никаквог очишћења, називају речју “ноћ” садашњи живот сваког од нас и не дозвољавајући никакво очишћење после њега.
VI. Затим, исти свети Отац у беседи “На уништење града”, расуђујући овако: “Нећу говорити какве су муке тамо за оне којима Он овде даје милост, него ћу само рећи да је боље да будемо кажњавани и очишћени овде, него да тамо будемо предати на муке, када je време казни, а не чишћењу”[32], јасно тврди да након одласка одавде нема никаквог очишћења, већ само вечна мука
VII. Потом, Господ у Јеванђељу по Луки у причи о богаташу и Лазару,[33] учећи о награди коју је задобио сваки од њих, каже да су Лазара, одмах након што је умро, анђели однели у наручје Авраамово, а богаташ је такође био погребен после смрти и душа његова налази се у паклу у мукама. На тај начин, означивши речима “наруже Авраамово” највиши степен упокојења у срећном уделу оних који су угодили Богу, а речима “пакао” и “муке” приказавши коначну осуду и вечну казну грешника, Он између њих нще оставио још некакво друго место у ком се налазе нека врста привременог мучења, него је показао да (између стања праведника и грешника) постоји велика и непрелазна провалија која раздваја једне од других, као и крајња супротност у којој нема ничег прелазног.
VIII. Затим, за душу која се раздвојила од тела и постала потпуно бестелесна и духовна, невероватно би било да се мучи од материјалног огња, док је њено тело, које би огањ морао да захвати, иструлило. Истина, након васкрсења, када она поново добије непропадљиво тело и сва твар постане непроменљива, и када се раздвоји огањ, како смо научени, њој ће одговарати да буде мучена њиме, и не само њој, него и демонима, који се показују како мрачни, тако и одевени у одређену материју и грубу твар и тело ваздушасто или огњено, како каже Василије Велики. Међутим пре него што прими своје тело, које представља само форму која није помешана са материјом, иако постоји сама по себи, како би она могла да се мучи од материјалног огња?
IX. Ако су душе светих пре Спаситељевог силаска у пакао биле држане у паклу само због првородног греха, али ни у ком случају као у огњу и казни, него као у тамници и под стражом, како каже Апостол Петар у својој посланици: “Којим и сиђе и проповеда духовима у тамници”[34], због чега да не мислимо да ће исти овај пакао држати после оне душе које су овде лако згрешиле, него да још видимо потребу за чистилишним огњем од којег могу да се ослободе захваљујући молитвама за њих?
X. Затим, наши преподобни Оци, проживевши анђелски живот на земљи, много су и често кроз виђења и снове и друга чудесна јављања и сами били поучавани и друге поучавали о вечним мукама и о безбожницима и грешницима који се налазе у њима, и као садашњост и оно што се већ догађа, видевши и јављајући речју, као што и прича из Јеванђеља по Луки описује стање богаташа и Лазара, апсолутно ништа нису објавили о чистилишном огњу који има крај.
XI. Напокон, ово учење о спасењу свих и крају вечних мука, које је имало почетак код Оригена, као што смо већ рекли, и које је преовладало код одређених црквених отаца, међу којима су чак и Дидим и Евагрије, као они који се позивају на Божије човекољубље које је лако прихватљиво међу лакомисленима, како каже богоносни Јован, писац “Небеске Лествице”,[35] било је забрањено и анатемисано од стране Петог Васељенског сабора као оно које изазива раслабљење душа и чини лакомислене још безбрижнијима, с обзиром на то да очекују да ће некада доћи до ослобађања од мука и обећано спасење свих. Дакле, на основу овога, изнети догмат о чистилишном огњу мора да буде избачен из Цркве као онај који подвижнике доводи у безбрижност и који их убеђује да се не боре свим средствима у садашњем животу за своје очишћење, с обзиром на то да се, тобоже, после смрти очекује друго очишћење.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. In Apophthegmatis Patrum in “macario” n. 38. PG t. 34. col. 257, et in Vitiis Patrum lib. III, cap. 172 et lib. VI, libell. 3, 16. PL t. 73 с 797 et 1013.
  2. Dionys. De Eccles. heirarch. с. VII, 7 PG t 3 с 561.
  3. PG t. 88, с. 1652-1657
  4. Gregor. Naz. Orat. 16 n. 9. PG t. 35 col. 945
  5. Октоих, канон суботе за упокојене, глас 8, песма 6, Слава
  6. Посни Триод. Субота месопусне седмице, канон, песма 1; или Цветни Триод, субота пред Педесетницу.
  7. Ibid.
  8. Молитва након освећења Светих Дарова.
  9. Dionys Areopag. op. et log. cit. види примедбу 28
  10. 2. Мак. 12, 46
  11. Мат. 12, 32.
  12. 1. Кор. 3, 13-14.
  13. Мт. 25, 46.
  14. Јн. 5, 29.
  15. Пс. 49, 9.
  16. Пс. 98, 3.
  17. Дан, 7,10
  18. Chrysost. hom. IX in Epist. I ad Cor. PG t. 61 с 75-82
  19. Пс. 28, 7.
  20. Basil. Magn. hom in Psalmum 28 PG t. 29, с 297.
  21. Augustin. De Civit. Dei 1. XXI. c. 26. n. 4. PL l. 41 c. 745.
  22. 1. Кор. 3, 15
  23. Aug. De Civit.Dei 1. XXI c. 13. PL l. 41 c. 728.
  24. Gregor. Aug.DeNaz. Orat. 39. 1.XXIn. 19. c.PG t. 36, l.41c. 357.
  25. Gregor. Magn. Dialog. lib. IV. ее. 40 tc. 55.
  26. Ibid. cap. 39, PL t. 77 c. 396.
  27. Gregor. Naz. Orat. 40. 36. PG. t. 36. c. 412
  28. Пс. 6, 7
  29. Пс. 37, 6-7
  30. Gregor. Naz. Orat. 45, n. 11. PG t. 36 с. 637.
  31. Orat. cit. n. 46, PG t. 36 с 645.
  32. Orat 16, n. 7. PG t. 35 c. 944.
  33. Лк. 16, 20
  34. 1. Пт. 3, 19
  35. Joan. Clim. Scala Paradisi grad. IV. PG t. 88, c. 780.

Comments are closed.