НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православна црква и римокатолицизам » СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА

 

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА
 
Предговор
 
Првобитно смо мислили да наш рад ограничимо једноставно на превод дела светог Марка, Митрополита Ефеског, која се односе на његову борбу за Православље против Флорентинске уније. До недавно и овакав задатак било је тешко испунити, с обзиром на то да се рукописи у којима се налазе дела светог Марка Ефеског чувају у затвореним или делимично тешко доступним државним библиотекама различитих земаља, а делимично и у државним библиотекама које се налазе иза „Гвоздене завесе“. Међутим, залагањем покојног монсињора Луиса Птија (Mgr. Louis Petit), римокатоличког архиепископа Атинског којег Josephus Gill c правом назива речју „eraditissimus“,[1] ови за нас драгоцени рукописи у којима се налазе дела светог Марка Ефеског били су сакупљени и објављени у грчком оригиналу, паралелно са латинским преводом који је, у већини случајева, урадио он сам, у петнаестом и седамнаестом тому чувене „Patrologia Orientalis“ коју издаје (Nau) et Mgr. Graffin. Управо са овог оригинала у већини случајева начинили смо наш превод дела светог Марка Ефеског и осталих докумената на наш језик.
У садашњем периоду људске историје, који се с правом може назвати веком моралних компромиса, нарочито нам је потребно да схватимо вредност нашег православног учења и догмата од којих ништа не можемо да одузмемо и ништа не можемо да жртвуjемо или да дозвoлимо било какав компромис, а да самим тим не одступимо од Истине и од Вечног Живота. Непрестано слушамо да међу православним теолозима и представницима Православне цркве, са једне стране, и римокатоличким богословима и представницима Римокатоличке Цркве, са друге стране, треба да се одвиjajy сусрети и дијалози у вези са сједињењем Цркава. Римокатоличка штампа о овоме често говори, а у круговима римокатоличког свештенства ради се на упознавању са животом Православних ради потенцијалног зближавања са њима. Питање сједињења Цркава, ликвидирање древног раскола – кога неће узбудити овакав проблем, чије срце неће уздрхтати у нади?! Истовремено, из уста представника Православних Цркава, који често заузимају висок положај, чујемо о спремности да се ради овога жртвују принципи православне догматике. Непрестано слушамо о компромисним изразима, читамо чланке који предлажу компромисно решење питања догматског карактера и полузваничне изјаве.
Пре свега, морамо разјаснити себи шта је то што нас одваја од Латина. Једни наглашавају једно, други друго. Тако, једни говоре да нас раздваја само питање непогрешивости папе са осталим привилегијама које себи присваја Римски Престо, тј. да нас међусобно раздваја разлика у еклисиологији, док је догматско учење, у општим цртама, код нас идентично. Други наглашавају да нас међусобно раздваја разлика у схватању хришћанског живота, хришћанске етике. Напокон, неки кажу и пишу да нас, у суштини, деле одавно превазиђени, чисто историјски разлози, од којих је најважнији ривалство између Римских папа и Константинопољских патријараха које вуче своје корене из супарништва јелинске и римске културе.
Иако су све ове примедбе делимично исправне, ипак морамо признати да је најважнија ствар која нас раздваја управо разлика у догматским питањима: заправо, одвајање Римске Цркве од оне догматике која је раније била заједничка и за Западну и за Источну Цркву, што је и довело до раскола између Цркава и показало се као камен спотицања за стварање истинске уније између Православне и Римокатоличке Цркве.
Сједињење је могуће само на основу једне, јединствене догматике обе Цркве, јер догматика представља основу, скелет на ком почива читаво Тело Цркве. Ако се одузме ова чврста, целовита догматика, Црква престаје да буде Црква. Присуство, пак, двају различитих догматских принципа у једној истој Цркви, или некакав компромис од двају супротних догматских принципа представља бесмислицу која ће Цркву довести до њеног разорења.
Колико год да нам је драгоцено сједињење са Римском Црквом, ми не можемо и не смемо ништа изузети из наше догматике, из оних свештених догмата које смо примили од светих Апостола и који су задобили своју дефиницију, потпуну и неразориву, на Васељенским Саборима којима је руководио Свети Дух!
Али ко ће нас научити непромењивој истини у односу на она догматска питања која нас раздвајају од римокатоличког света, ко ће нам показати немогућност компромиса, а такође и указати на основу чега је латинско учење неприхватљиво за нас тамо где се разилази са православним учењем?
Коме да се обратимо? Да ли да консултујемо уџбенике упоредног богословља за богословије који су штампани пре револуције? Али они су и застарели и пуни схоластике и нису увек убедљиви, с обзиром на то да не раздвајају суштинске ствари од оних које то нису. Да ли да се обратимо савременим теолозима? Али они су људи од науке који могу да пруже вредне информације или драгоцена мишљења, али који такође могу да погреше или чак да падну у заблуду, као и сви људи.
Права поука може да се добије само од светих Отаца чији се ауторитет заснива не толико на њиховој личној учености, него више на њиховој светости и просветљености Светим Духом Који их је управљао у ономе што су писали и говорили.
Међутим, чувени свети Оци углавном припадају четвртом веку или, у сваком случају, времену пре Великог Раскола, а ако припадају каснијем периоду, као, на пример, свети Григорије Палама, код њих нећемо наћи одговоре на горенаведена питања која су данас за нас тако важна. Код појединих аутора (као, на пример, код блаженог Патријарха Фотија), иако су делимице и дотакнути неки од проблема који раздвајају Православну Цркву од Римокатоличке, ипак они нису ни савремени ни довољни.
Једини ко данас може да нас поучи јесте свети Марко Ефески.
Он је светоотачки ум, „најсвештенији храм Светога Духа, који је блистањем врлина просветио читав ум“.[2] Он ће нас поучити и научити Истини Православља, а такође ће нам показати због чега не можемо да прихватимо римокатоличко учење, док ће нам друга дела показати са каквом је ревношћу неопходно да се држимо Православне вере „која ни у чему нема мане“,[3] према речима светог Марка, и коју сваки православни верник треба да чува као зеницу ока, тако да, одлазећи одавде, ако и будемо сиромашни у свим осталим врлинама, „понесимо из овог света, ако ништа друго, онда – Православље“,[4] према речима истог овог светог Оца.
Већина проблема који нас данас раздвајају са Римском Црквом, а који су постојали и у време светог Марка, били су расветљени светоотачким умом светог Марка Ефеског. Управо нам је због овога тако важно да будемо упознати са делима светог Марка и да их објавимо у преводу на наш језик, ради упознавања наших сународника са њима.
Време је, као никада раније, да дела светог Марка Ефеског престану да буду прекривени прашином – реч је о рукописима који се чувају у Москви, Паризу, Бечу, Оксфорду, Атини, Милану и другим местима. Време је да они престану да буду власништво малог броја лица која се за њих интересују и која могу са њима да се упознају само у оригиналу (или понекад у латинском преводу) у преобимним и не увек доступним томовима Миња (Migne. PG 159, 160, 161) и „Patrologia Orientalis“ (т. 15 и 17). Време је да православни сазнају за њих, да још боље схвате савршенство Православља, недопустивост било каквог компромиса у односу на наше савршене догмате, а тако и да сазнају о величини дивног светитеља Марка Ефеског, тог непобедивог јунака Вере који се показао као онај изабрани сасуд Божији који је одбранио Православље у једном од најопаснијих времена за Православну Цркву.
Дакле, као што смо раније казали, наш основни циљ је и био да понудимо превод на наш језик дела светог Марка која се односе на његову борбу за Православље, а такође и неких других докумената који се односе на исту ову епоху, уз пратеће коментаре.
Међутим, одмах је постало очигледно да не би било довољно да наш рад ограничимо једноставно на превод дела светог Марка. Неопходно је и да се прикаже она слика како су настајала и како су се појављивала ова дела светог Марка и чиме су била подстакнута. Заправо, било је неопходно приказати и читаву слику историјских догађаја који су претходили сазивању сабора у Ферари и Флорентији, као и догађаја који су уследили непосредно за овим. Ово је само по себи и интересантно и поучно, јер историја није просто излагање прошлости, него је поука за будућност, како је некада приметио Цицерон, називајући историју „светиоником историје, учитељицом живота“.
Представљајући само илустрацију уз дела светог Марка Ефеског, излагање историје Флорентинске уније ограничили смо на приказивање најважнијих чињеница и докумената; оно није представљало самосврху.
Такође, сматрали смо за потребно да придодамо и житије светог Марка Ефеског према оним малобројним изворима који су нам сачували основне податке о овом великом Исповеднику Цркве.
Ова три предмета: дела светог Марка Ефеског, историју Флорентинске уније и житије светог Марка, трудили смо се да прикажемо као једну целину.
Као додатак, приложили смо превод на црквенословенски језик службе светом Марку Ефеском, који смо начинили за богослужбену употребу.[5]
Изворе које смо користили указаћемо у основном тексту и у примедбама.
 
Архитандрит Амвросије
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ј. Gffl. „Quae supersunt Actorum Graecorum Concilii Florentini“, Roma 1955, t. 1. p. 28 nota.
  2. Из службе светом Марку Ефеском, коју је написао Велики Ритор Мануил. Прва стихира на „Господе завапих.“
  3. Из посланице светог Марка Ефеског игуману Ватопедског манастира, други одељак.
  4. „Исповедање вере“ светог Марка Ефеског: последње речи; такође и његова посланица Константинопољском патријарху: последње речи.
  5. У српском преводу ова служба је изостављена.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *