НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православна црква и римокатолицизам » СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА

 

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА
 
Општи преглед извора и литературе о светом Марку Ефеском.
 
ИЗВОРИ:
 
О изворима за састављање житија светог Марка Ефеског и излагања његове борбе за Православље детаљно се говори на почетку нашег рада (главе 1 и 2). Због тога, да бисмо избегли понављање, овде ћемо се ограничити само њиховим општим набрајањем, осим; једног случаја (заправо, петог изворника), који ћемо у потпунооти навести.
1. Дела светог Марка која се односе на епоху Флорентинске уније. У свом грчком оригиналу ова дела налазе се код Миња: Patrologiae Cursusu Solmpletus. Series Graeca. Tom 160, col 529-533; 536-537; 1079-1104, a такође и на појединим местима, заједно са оповргавањима пролатинског карактера: col. 13-05; 111-204. Затим, т 159, col. 1025-1089; т 131, col. Kapaктеpa:11-33; 141-240. Код А. Норова заједно са руским преводом наведена је Окружна посланица светог Марка Ефеског и његове беседе на самрти у делу под називом „Необјављена дела Марка Ефеског и Георгија Схоларија“, Париз, 1859. Код С. Лампроса у првом тому „Παλοαολόγεια και Πελοπον¬νησιακά“ наводи се засебне посланице и беседе на самрти светог Марка, стр. 1739. Засебна дела светог Марка Ефеског могу се наћи и у другим грчким издањима (о овоме види код нас у предговорима сваком појединачном делу светог Марка Ефеског). Сва ова дела сакупљена су и издата, заједно са латинским преводом, код монсињора Луис Птија у делу „Patrologia Orientalis“, т. 15 и 17. Сва ова дела светог Марка Ефеског превели смо на наш језик и сада их објављујемо први пут.
2. Синаксар светом Марку Ефеском, који се налази заједно са службом светом Марку Ефеском, а које је написао његов брат номофилакс ђакон Јован Евгеник. У потпунијем облику овај синаксар објавио је С. Петридес у „Revue de l’Orient chretien“, т. 15, стр.97-107., Париз, 1910. У краћем облику, заједно са службом светом Марку Ефеском, објавио га је монсињор Луис Пти у „Studi Bizantini“,T. 2, стр. 212217, Рим, 1927. У истом овом тому налази се засебан канон светом Марку Ефеском и кратко похвално слово које је такође саставио Јован Евгеник.
3. Синаксар светом Марку Ефеском, заједно са службом светом Марку Ефеском, а који је написао Велики Ритор Мануил.Овај синаксар (заједно са службом) објавио је А. Пападопусол Керамевс у „Φιλολογικός Σΰλλογοσ Παρνασσός Έπετηρίς. Ετος“, Атина, 1902. Исти овај синаксар у потпуности чини део књиге истог овог Великог Ритора Мануила која носи наслов: „Књига о Марку, свјатјејшем митрополиту Ефеском, и о Флорентинској унији, и о Гемисту и Висариону, са оповргавањем њихових безбожних дела“.Ово дело, заједно са преводом на руски језик, објавио је архимандрит Арсеније (потоњи епископ Новгородски) у „ХришћанскојЧитанци“ за 1886. годину. Заједно са латинским преводом објавио га је и монсињор Луис Пти у седамнаестом тому „ПатрологијеОријенталис“.
4. Надгробна беседа светом Марку Ефеском, састављена одстране светог Георгија (Генадија) Схоларија. Заједно са руским преводом објавио ју је А. Норов у цитираном делу, страница 68-89. У грчком оригиналу налази се код Лампроса (цитирано дело) и у сабраним делима светог Генадија Схоларија у „Oeuvrescompletes de Gennade Scholarios“, Парис, 1928-1936.
5. Сведочанство архиепископа родоског Андреја о светом Марку Ефеском. Овај извор (ако се овако може назвати) у толикој мери је неважан да га чак нисмо ни навели међу оним изворима о којима говоримо на почетку наше књиге. Међутим, с обзиром на чињеницу да је Андреј Родоски био човек који је дуго био у контакту са светим Марком Ефеским и да је једно време био главни његов противник од стране Латина на Флорентинском сабору, природно се поставља питање шта је могао рећи у свом сведочанству о светом Марку и да ли би могао да нам пружи било каква вредна сведочанства о овом великом борцу за Православље. Међутим, читалац неће наћи ништа слично у поменутом делу. Чак и сам назив овог дела, као „сведочанства“, тешко да одговара његовом садржају, с обзиром на то да представља само кратак одломак из полемичког дела против светог Марка Ефеског. Ово дело појавило се на светлост дана као резултат и одговор на оптужбе Латина које су се налазиле у посланици светог Марка Ефеског метонском презвитеру Георгију, а у вези са неким обредима Римокатоличке Цркве. Разгневљен овим оптужбама, овај одступник од Православља, који је својевремено био православан и припадао византијској аристократији, а затим пришао служењу Латинима и још много пре Флорентинског примио римокатолицизам и за своје ревносно служење Ватикану био уздигнут на место родоског архиепископа (или „колоског“, пошто се на Родосу некада налазио чувени Колос, једно од седам светских чуда), написао је „одговор“ светом Марку. Ово кратко дело налази се у латинском рукопису Palatinus Latin. 604-659 и објавио га је Хофман, заједно са предговором на латинском језику, у „Acta Academiae Velehradensis“ XIII (1937) PG. Из овог издања узимамо предложак за превод овог дела са латинског на наш језик. Дело представља замишљени дијалог између Андеја Родоског и светог Марка.
 
ТЕКСТ:
 
„Такође, чујмо како и у другом делу о вери ти јавно говориш лаж. Заправо, ти кажеш овако:
„Знај да саборску одлуку лажног сабора, а нарочито празне новотарије, како је и био ред, нико није прихватио. Они који су је склопили и потписали омражени су од стране свих као они који су под проклетством и издајници Истине, и овде још нико са њима није служио. А свемогући Бог нека домостројем Својим учини оно што је на корист и нека исправи Цркву коју је искупио Својом Крвљу. Сачувај добар залог вере, у потпуности одбацујући незналачке новотарије. Марко Ефески“.
„Како се усуђујеш да овај сабор називаш лажним и његову одлуку празном и новотаријском?! Како је могао бити лажан овај скуп најчувенијих и најобразованијих људи на који су се ради разматрања Истине, као и на предвођење Духом Светим, они окупили са свих страна, којим је председавао римски понтифекс, управљао император, присуствовао патријарх Јосиф, на ком нису одсуствовали ни представници осталих патријараха и на ком је велико мноштво митрополита из твог народа дошло по својој вољи? Нећу говорити о оцима Западне Цркве који су најискуснији у свим наукама и побожности. Дакле, шта је недостајало овом скупу да се он не би назвао истинитим и светим? А због тебе, најтврдоглавијег човека, и неких других који имају само сенку побожности, не треба да буде замрачен сјај овако велике светиње и мудрости, јер и на свим оним ранијим светим Саборима такође је било таквих који су се бунили против Духа Светога. Овакви су били Арије, Македоније, Несторије, Диоскор и остали јересеначалници, који су својом вољом себе одвојили од заједничке саборске одлуке свих оних Отаца. Осим тога, ова одлука (Флорентинског сабора) не може да се назове празном и новаторском због тога што, ако се отворе старе књиге, Свети Оци и Учитељи обе Цркве изнели би оно што се наводи као необориви доказ који је тебе на оним веома честим седницама сабора приморавао да ућутиш.“
„Уосталом, иако су ти пружане велике могућности да изнесеш било шта што си имао против Латина или да оповргаваш њихова мишљења која су одувек била супротна са твојим мишљењима, због чега ниси желео да прихватиш никакву понуду почасног учешћа у расправама?“
„Евгеније (треба да стоји „Евгеник“): Бојао сам се да ће ме, ако се будем непрестано расправљао, једноставно убити (лат. ориг: на мене положити смртоносну руку)“.
„Андреј: Након што си заједно са твојим допутовао у Италију, ни у ком случају ниси од Латина био изложен ономе што је код тебе изазивало такав страх. Напротив, они су вам указали своју благонаклоност, гостопримство, милосрђе максималне спремности и осталим служењем човекољубља показали су се као најпобожнији и најсмиренији. И заиста, овако је било према свима. Теби је, пак, била указана нарочита милост, а због тога што си према њој био незахвалан Бог ће те достојно казнити“.
„Евгеније: Хтео бих да ми кажеш, у чему се састојала ова милост?“
„Андреј: Сећаш се како су после дугих расправа, након што је Акт уније био формулисан и потписан, Римски Понтифекс и император седели заједно и са великом благонаклоношћу саветовали тебе да одступиш од своје демонске тврдоглавости и (својим потписом) потврдиш одлуку сабора“.
„Евгеније: Одлично се сећам. Међутим, шта сам ја то учинио да ме сматраш достојним такве осуде?“
„Андреј: Обећао си да ћеш отићи у Константинопољ где ћеш се, када се изабере (нови) патријарх), сагласити са одлуком сабора и потписати је. Али ти си, попут сина онога који од почетка није стајао у истини, побегао у Тројанска утврђења, пошто си сличан оним (издајницима) или си, можда, у својој неверности још гори од њих, и трудио си се да све ове области превариш својим штетним списима у којима се говори да Латини Богу приносе мртву жртву (тј. бесквасни хлеб – A. A), да савијају колена пред сенком Мојсијевог закона, да не само веру (можда се има у виду Символ вере – A. A), него и људску природу кваре (тј. да се латинско свештенство брије – A. A), да код њих нема ни олтара, ни архијерејског трона, да, попут жена, они свој изглед лишавају мушког достојанства, да пуштају жене за време служења Светих Тајни, да светој Трпези уопште не указују поштовање, да је Флорентински сабор донео одлуку празну и пуну новотаријске вере.
Услед свега овога био си одбачен и оптужен од стране овог нашег скупа, иако би се и сада нашли мудрији Оци који би још боље и снажније (него што сам то ја учинио) оповргли ове твоје лажне клевете.
„Дакле, схвати Ефешче, твоје безбожне заблуде и покај се не само за свој грех, него и јавним изјавама признај да си погрешио, како би у спасењу срца поново подигао простодушне људе које си преварио својим лажима. И ако, као један, не будеш довољан за мноштво казни, ипак ћеш се у вечном огњу мучити заједно са осталим јересеначалницима“.
6. Међу изворима за историју Флорентинске уније за приказивање значаја светог Марка Ефеског у делу одбране Православља нарочито су важни остаци грчких протокола докумената Флорентинског (и Ферарског) сабора, који се налазе у делу Monsi Concil. ampliss. Т XXXI, код Хардуина у делу Concil. Coll. Т IX, a недавно су поново издати са научним коментарима од стране Ј. Гила, у делу под називом „Quae supersunt Actorum Graecorum concilii Florentini“, Рим, 1953. Много мањи значај имају такозвана „Acta Latina“ која се налазе код Андреја де Санкта Кроче.
7. Веома велики значај у овом контексту има историја Флорентинског сабора коју је саставио Силвестер Сиропуло, еклисијарх Велике Цркве, а која је објављена заједно са латинским преводом (који често не прати мисао грчког текста) и обимним предговором од стране англиканског теолога Роберта Крејтона подследећим дугим називом: „Vera Historia unionis non verae inter Graecomet Latinos: sive Concilii Florentini exactissima narratio, nonveraeGraece scripta perSylvestram Squropulum Magnum Ecclesiarcham“, итд.
8. Постоје одређена подсећања о светом Марку Ефеском и у синаксару који се налази у служби Флорентинском сабору, а која припада перу ревносног унијате Јосифа, епископа метонског: Јоsephi Methonensis episkopi Synaxarium Concilii Florentini. ap. Migne PG T. 159.
9. Kao о изворима за састављање житија светог Марка Ефеског, мада веома посредног карактера, говорили смо и о две најстарије службе светог Марку Ефеском које припадају перу Јована Евгеника и Великог Ритора Мануила. О овим службама говорили смо и у првој глави нашег дела и у предговору службе светом Марку Ефеском. Остале службе (познато је укупно осам служби) представљају каснија дела, због чега их нисмо ни узели у разматрање.
Из општих дела о епохи Флорентинског сабора указаћемо само на она која су од суштинског значаја за упознавање са делатношћу светог Марка Ефеског:
Горский, „История Флорентийского Собора“, Москва, 1847. Ова књига данас не може да се нађе, али у преводу на енглески језик који је начинио студент Петроградске Духовне Академије В. Попов и који је објавио енглески теолог и историчар Нил, она је била објављена у Лондону 1861. године. Ова књига се укратко и веома површно дотиче историје Флорентинске уније и не представља у толикој мери историјско дело, колико популарно издање. Нарочита пажња у књизи указана је чињеници да је тестамент патријарха Јосифа неаутентичан, као и чињеници да одсуство Константинопољског патријарха испод докумената Флорентинске уније, као што су то наводили Амитурије и Гемист Плитон, представља фактор који негира „васељенски“ карактер Флорентинског сабора. Без обзира на сажетост и малу вредност научног карактера, ова књига вредна је у смислу што је написана са тачке гледишта православног човека и што је личност светог Марка Ефеског приказана страном читаоцу као личност јунака и заштитника Истине.
J. Хефеле у „Histoire des Concilles“, T VII, part 2, Париз, 1916, опширно и детаљно говори о преговорима између Грка и Латина на Фераро-Флорентинском сабору, као и о даљој судбини уније на Истоку. Аутор је користио све изворе који су у његово време постојали. Према светом Марку Ефеског аутор (римокатолички јерарх) је веома негативно расположен и ово се осећа током читавог излагања историје Флорентинске уније.
Ј. Гилу припада обимно дело о Флорентинској унији под називом „The Council od Florence“, Кембриџ, 1959, y којем је јерарх-језуита користио многобројне изворе и где је указана опширна литература. Аутор овог дела пише веома пристрасно и негативно о светом Марку Ефеском. Ипак, као приручник за проучавање Флорентинског сабора, ово дело представља последњу реч науке.
Римокатоличка издавачка кућа „Живот са Богом“ недавно је објавила две брошуре М. Гаврилова под називом „Фераро-Флорентинска унија и Русија“ и „Православље и Фераро-Флорентинска унија“ које не привлаче превише интересовања и пре представљају популарно излагање него научно истраживање.
За упознавање са епохом живота византијске државе у време уније треба указати на опште историје Византије које припадају перима Руса и које уживају светски ауторитет:
A. A. Васильевь, „Историл Византиискои Империи“, ед. 2,1952.
Г. Острогорскийь, „Историйа Византии“, 1956.
Ф. И. Успенский, „История Византийской империи“, Т 3, Ленинград, 1948.
О томе какав је значај имала Флорентинска унија за схватање уздрманог престижа папе Евгенија Четвртог на Западу, треба видети капитално дело „History of the Popes“, T 1, p. 316 sq.
 
МОНОГРАФИЈЕ, ЧЛАНЦИ И БИБЛИОГРАФСКЕ ПРИМЕДБЕ
 
Говорећи о библиографији о светом Марку Ефеском ми се у нашем прегледу ограничавамо на указивање дела и примедаба који су искључиво посвећени животу и делатности светог Марка Ефеског, али не обухватамо општу литературу о Фераро-Флорентинском сабору, јер би то било ван оквира нашег дела.
 
а) Литература на руском језику
 
Колико нам је познато литература о светом Марку Ефеском на руском језику веома је оскудна
Н. Косолаповъ, „Месяцесловъ Православной Кафолической Церкви“, 1880, под 19. јануаром, стр. 43. Кратка биографска белешка о светом Марку од свега неколико редака, са неправилним указивањем године упокојења Светитеља.
А. Норовъ, „Марка Ефесского и Георгия Схолария неизданные сочинения“, Париз, 1859. Кратак предговор тексту који нема научни карактер.
А. Норовъ, „Путешествие къ Семи Црквамъ, упоминаемие въ Апокалипсисе“, Петроград, 1847, стр. 281-288. На овом месту, говорећи о историји Ефеске Цркве, аутор’ са узбуђењем говори о светом Марку Ефеском, али истовремено пише и много тога историјски нетачног и меша светог Марка Ефеског са светим Марком Отшелником, било да се то односи и на фантазију, док време упокојења светог Марка Ефеског датира након пада Константинопоља.
Архиепископъ Сергий, „Полный месяцесловъ Востока“, Владимир, 1901, стр. 31. Кратка биографска белешка о светом Марку Ефеском од свега неколико редака. Годину упокојења аутор датира или на 1447. или на 1451. године.
Филаретъ, Архиепископъ Черниговский, „Исторический обзоръ Песнопевцевъ и Песнопений Греческой Церкви“, одељак 80. Кратак чланак од пола странице о светом Марку Ефеском, испуњен поштовањем пред споменом светог Оца. Као година његовог упокојења указана је 1452. Аутор наводи пресек литургичких дела светог Марка Ефеског и указује да, иако се они данас не налазе у литургијског употреби, ипак је несумњиво да су раније имали своје место у богослужењу. Аутор такође указује и на чланак у „Недељној Читанци“ за 1857. године, број 45, који нисмо могли да пронађемо.
Энциклопедический Словарь (Андреевский) Брокгауза и Ефрона, Петроград, 1896. године, Т 18, стр. 670. Кратка биографска белешка о светом Марку Ефеском. (У делу „Большая Советская Энциклопедия“, друго издање, Т 45, стр. 249-250, о Флорентинској унији се говори у благонаклонијем тону у вези са Православном Црквом, него што је то био случај у првом издању (Т 58, стр. 14). У борби ревнитеља Православља за Православље аутор чланка види борбу Грка за националну независност).
 
б) Литература на грчком језику
 
Властос Калист (Βλαστός): „Δοκίμιον Ιστορικόν περί του σχισματοςτής δυτικής ‘Εκκλησίας από της ορθοδόξου ανατολικής… τοΰ βίου τοϋ εν άγίοις πατρός ημών Μάρκου αρχιεπισκόπου Εφέσου του Ευγενικοϋ“, Aтинa, 1891.
У овој малој књизи, одштампаној крупним словима, износи се општа историја Флорентинске уније и, засебно, делатност светог Марка Ефеског. Рад нема научни карактер, већ представља само популарно излагање оног зла које је представљала Флорентинска унија и приказује се заслуга светог Марка Ефеског у борби за Православље (мада је овај део дела аутору слабије ишао од руке). Само дело није самостално, већ у свему прати дело Атанасија Парија (о њему види ниже). Књига је написана са огромним поштовањем (као и сва грчка дела о светом Марку Ефеском) пред споменом светог Марка. Вредно је и то што је Властос први који је осетио значај и у својој књизи објавио беседу светог Марка Ефеског, упућену папи Евгенију на почетку сабора. На почетку своје књиге аутор (светогорски монах) је ставио икону светог Марка Ефеског коју је сам насликао и службу коју је саставио са другим монасима, а коју је овај завршио и објавио. С обзиром на то да је ово најновија служба и да понекад није одговарајућа, ми ништа од ње нисмо преузели при састављању службе светом Марку Ефеском коју смо објавили у нашој књизи, већ смо користили две најстарије службе: службу Јована Евгеника, брата светог Марка Ефеског, његовог саученика у борби и настављача његовог дела, и службу Великог Ритора Мануила. (Служба светог Марка није штампана у овом српском издању).
А. Диамантопулос (Διαμαντόπουλος): „Μάρκος Ευγενικός και ή έν Φλορεντία σύνοδος“, Атина, 1899.
Нажалост, ништа не можемо да кажемо о овој књизи, с обзиром на то да ју је изузетно тешко наћи и у највећим књижним центрима. Пошто о њој можемо судити на основу позивања на ово дело код неких других аутора, ова књига представља значајно дело, мада/на неким местима има историјских непрецизности. К. Дукаки (Δουκάκη), састављач дванаест томова житија светих под називом „Ιασπις τοΰ νοητοϋ παραδείσου“, Атина, 1889. У књизи за месец јануар, деветнаести дан, стр. 397-429, налази се житије светог Марка Ефеског. У овом житију укратко се говори о борби светог Марка Ефеског за Православље на Флорентийском сабору, али се у већој мери осликава општа слика догађаја те епохе. Даје се неколико речи о канонизацији светог Марка и на самом крају говори се о чуду које је учинио свети Марко Ефески након много векова после његовог упокојења. Навешћемо у потпуности ову причу из поменуте књиге:
„Неки човек Димитрије, који се презивао Зурмпеос, поштован и веома богат, имао је сестру која је била тешко болесна. Иако је позивао све лекаре Месолонга (облает) и потрошио велики новац на њих, никакву помоћ није могао да укаже својој сестри, него јој се стање чак и погоршало, и она је током три дана била нема, нешта није осећала и била је потпуно непокретна, тако да су и сами лекари сматрали да ће умрети. Тада су они и остали њени ближњи почели да припремају све што је потребно за сахрану, али су одједном зачули глас и снажан повик који је из ње изишао. Дошавши себи, она им је рекла следеће: „Због чега ме не пресвучете, просто сам се удавила у оволикој води?“ Чувши ово, њен брат се веома обрадовао што је проговорила, и притрчавши јој, упитао је следеће: „Шта се догодило и како си овако мокра?“. Она је, пак, одговорила овако: „Један архијереј, дошавши овамо, узео ме је за руку и повео ме до једног извора воде и гурнуо ме у воду, умио ме и рекао: „Иди, кћери, ево, потпуно си здрава“. Брат ју је поново упитао следеће: „Због чега ниси питала ко је тај који ти је даровао здравље?“ Она је одговорила овако: „Да, питала сам га: Како се зове твоја Светиња? А он ми је одговорио: „Ја са Митрополит Ефески Марко Евгеник“. Подигавши je да би је пресвукли, о чуда, сви су били веома изненађени, видевши да није само њена одећа била мокра, него и постеља и остала одећа која се припрема у сличним ситуацијама. Рекавши ово, она је од мах устала из постеље, без трага болести. После овог чуда ова жена је проживела побожно још петнаест година и начинивши икону светог Марка као спомен на ово чудо, отишла Господу“.
Поменуто житије светог Марка Ефеског представља популарно излагање у истом духу као и житија светих код светог Димитрија Ростовског и не поставља никакве научне циљеве.
У „‘Ελευθερουδάκη έγκΰκλοπαιδικον λεξικόν“, Атина, 1929. година, том 6, стр. 15, налазимо кратку биографску белешку о светом Марку Ефеском у којој се прославља његова борба за Православље и сама чињеница његовог непотписивања Флорентинске уније, што ју је и довело до пропасти, како је то и изнео папа Евгеније Четврти, сазнавши да свети Марко није потписао унију: „Ништа нисмо учинили“. Као година упокојења светог Марка указује се 1447.
Никифор Калојерас, Архиепископ Патарски (Καλλογεράς): „Μάρκος ό Ευγενικός και Βησσαρίων ό καρδινάλης“, Атина, 1893 година. У књизи се налази веома кратко излагање живота светог Марка Ефеског на основу три извора: Георгиј а Схоларија, Мануила и Сиропула. Аутор каже да је свети Марко Ефески наследие политичко мишљење свог учитеља Јосифа Вријенија који је сматрао да ни у ком случају не треба тражити сагласност са Латинима, с тим пре не уједињавати се са њима. Сасвим је другачији био кардинал Висарион. На тај начин, ова два човека била су „међусобно дијаметрално супротна“. У светлости ове борбе политичких ставова протиче читаво излагање ове мале књиге.
Висарион је сматрао да је папско бреме боље од турског, а Марко Ефески да је од два зла турско бреме прихватљивије. Обојица су били борци и вође ова два међусобно супротна политичка правда. Даље, аутор истражује следећи став: чија је политика била исправнија у односу на грчки народ у светлости историје, и упоређује живот Грка под Турцима и под Латинима и објашњава да је живот под Латинима водио ка националном, а не само црквеном умирању у свим оним областима, раније византијским, где су Грци били под влашћу Латина. Међутим, у областима које су освојили муслимани црквени и национални живот грчког народа могао је да постоји и није умирао. На крају свог дела, одајући поштовање ставовима светог Маркс Ефеског, аутор каже да је Висарионова политика „у најмању руку била малодушна“. Аутор одаје поштовање и оној групи која се окупила око светог Марка, која није била само побожнија од противничке трупе, него и разумнија и политички далековидија.
К. Г. Мамони (Μαμώνη), чланак под називом: „Μάρκος ό Ευγε¬νικός Βίος καὶ έργον“, у часопису „Θεολογία“, Атина, 1954. година, број 25, стр. 377-404 и 521-575. Овај предивни научни чланак у свом првом делу посвећен је прегледу извора који говоре о животу и делатности светог Марка Ефеског. (Nota: у нашем раду навели смо већи број извора). Други део чланка посвећен је проучавању општег духа дела светог Марка Ефеског и њихове хронологије. На крају чланка дат је списак свих дела светог Марка Ефеског, рукописи у којима се она налазе и, ако су објављени, где и ко је то учинио. Циљ чланка није излагање историје живота светог Марка и коментар или објашњење одређених његових дела, него само шематски приказ општег плана извора, општих мисли и списак дела светог Марка Ефеског.
Е. Г. Панделакис (Πανδελάκης), биографска белешка о светом Марку Ефеском у делу „Μεγάλη ‘Ελληνική εγκυκλοπαίδεια“, Атина, Т 11, стр. 705-706. Укратко се излажу биографски подаци о светом Марку Ефеском, говори се о његовој борби за Православље и нагл ашава се чињеница да је његово одбијање да потпише унију .представало њену пропаст. „Због тога“, каже аутор, „после великог Фотија, наш народ сматра Марка спасиоцем независности Православие Цркве“. Година упокојења светог Марка датира се на 1445. 1449 или пак 1451. годину. Његова дела делимично су била издата, а делом тек треба да се објаве.
А. Пападопулос-Керамевс (Παπαδόπουλος-Κεραμεΰς), члана под називом: „Μάρκος ό Ευγενικός ώς πατήρ άγιος της όρθοδόθου κα¬θολικής Εκκλησίας“ Y „Byzantinische Zeitachrift“, 1902. године, T 11, стр. 5069. Чланак је посвећен проблему канонизације и прослављења светог Марка Ефеског у Православној Цркви и пружа драгоцене податке о овоме. Аутор пре свега саопштава да година упокојења светог Марка Ефеског остаје неразјашњена између 1441. и 1452. године. (Дрејск је указивао на 1443, а Софокле Иконом на 1451. годину). Свети Марко Ефески је био сахрањен у чувеном Манганском манастиру, али касније његове свете мошти биле су пренете у Лазаревски манастир у Галатији. Спомен светог Марка Ефеског сваке године се празновао у породици Евгеника, из које је, као што је познато, потицао свети Марко Ефески, али постепено ово празновање спомена светог Оца проширило се ван граница породичне свечаности. Племенито учешће у свенародном прослављењу спомена светог Марка Ефеског подстакао је свети Генадије (Георгије) Схоларије када је постао Константинопољски патријарх. Константинопољски сабор који је заседао између 1481. и 1484. године, а који је одбацио Флорентинску унију, назвао је светог Марка Ефеског и светог Георгија Схоларија „блаженима“. Међутим, све ово ипак још није представљало званичну канонизацију, иако је спомен светог Марка нашироко поштован и иако је било локалних празника на дан његовог упокојења 23. јуна. Званична канонизација догодила се много касније, скоро триста година након смрти светог Марка Ефеског, тачније у фебруару 1734. године, када је сабор, под председништвом Константинопољског патријарха Серафима донео следећу одлуку: „Свети Марко звани Евгеник, бивши предстојатељ и пастир и архијереј Ефеске Цркве, опште је признат за светог у нашој Христовој Источној Цркви, а ово знају сва побожна (деца) нашег народа, прихватајући га и поштујући без сумње као светог Оца Цркве. Ово у подједнакој мери сведоче и околности које показују да наша Света Христова Источна Црква овог светог Марка Ефеског и зна и поштује и прихвата као светог човека, богоносног и преподобног и ватреног ревнитеља побожности и наших светих догмата и православног начина мишљења, заштитника побожности и храброг браниоца и подражаоца и саревнитеља светих богослова који су се раније, у древна времена, борили“. Прославивши светог Марка овако свечаним речима, синод затим предлаже вернима да са радошћу врше спомен светог Марка Ефеског деветнаестог дана месеца јануара. Као резултат ове од луке појавило се састављање читавог низа служби светом Марку Ефеском.
Париос Атанасије, „Ό Άντίπαπας ήτοι ‘Αγώνες – τοΰ έν άγίοις πατρός ημών Μάρκου αρχιεπισκόπου Εφέσου“, Атина, 1785. година. Књига у суштини представља парафразу онога што се налази код Сиропула и вредна је само у смислу што представља прво дело које је себи поставило за циљ прослављање борбе светог Марка Ефеског за православље које је било у опасности од Флорентинске уније.
 
в) Литература на другим европским језицима
 
H. G. Beck y „Schiele (Gunkel): Die religion Geschichte und Gegenwart“, Band 4. 1960, p. 774. Веома кратка биографска белешка, ограничена хронолошким подацима и општим подсећањем о делима светог Марка Ефеског.
А. М. Bozzone, y „Dizionario Ecclesiastico“, 1955, p. 821. Kpaтак члaнак о светом Марку у којем аутор тврди да главна кривица што је Флорентинска унија остала „мртво слово“ припада Марку Ефеском.
E. Candal, y „Enciklopedia Cattolica“, изд. Baтиканa, 1952, T 8, стp. 41. Веома кратка биографска белешка о светом Марку Ефеском у којој аутор, између осталог, примећује да списи светог Марка Ефеског у вези са чистилиштем нису неосновани. Свети Марко је приказан као непоколебиви непријатељ уније. Даље се каже да је био плодан писац, „али не и дубок“. Белешка је написана у непријатељском духу према светом Марку.
J. Draselce, чланак „Zu Marcus Eugenicus von Ephesus“, y „Zeitschrift fur Kirchengeschichte“, 1891, Т 12, p. 91 sq. Аутор каже да je до сада било мало тога познатог о светом Марку Ефеском, а затим указује на њему два позната извора о животу светог Марка: синаксар Јована Евгеника и књигу Великог Ритора Мануила. Наводе се цитати из последње књиге и аутор скрепе пажњу читаоца на Мануилове тврдње да је свети Марко Ефески након повретка у Константинопољ проживео три године и у овој тврдњи налази одређену историјску несагласност. Даље следи пресек аутору познатих дела светог Марка и наводе се у грчком оригиналу (без превода) три писма светог Марка Ефеском: јеромонаху Теофану са Евбејског острва, јеромонаху Теофану са Имвријског острва и метонијском презвитеру Георгију, као и Јерархове беседе на самрти и одговор Георгиј а Схоларија на њих.
Данас овај чланак није исувише интересантан (он је био написан још 1891. године), иако је у прошлости несумњиво потпомогао буђењу интересовања према светом Марку Ефеском у круговима Западне Цркве.
Треба, такође видети његов чланак који се налази у „Neu kirchI. Zeitschrift“, бр. 184.
У „Enciclopedia Universal Ilustrada“ MadridBarselona, T 32, p. 1379-1380, налазимо биографски белешку о светом Марку Ефеском коja je написана са великом одбојношћу према њему због непријатељства према унији и због чињенице да је он био ј едини који није потписао унију. Међутим, примећује се да је у свом народу свети Марко поштован као херој и спасилац због тога што се није покорно унији.
Von der Essen, чланак о Флорентинском сабору у „The Catholic Encyclopedia“, Т VI, p. 111-114, New York, 1910. У чланку се говори да je свети Марко Ефески имао ватрене расправе са представницима Латина. Даље се каже да, иако Флорентинска унија није имала повољан крај на Истоку, ипак је папи Евгенију Четвртом учинила велику услугу с обзиром на чињеницу да је под игл а његов престиж на Западу и тиме исцелила и залечила раскол унутар Западне Цркве који се појавио због непризнавања папе Евгенија од стране отаца Базелског сабора.
V. Grumel, чланак „Marc d’Ephese. Vie – Ecrits – Doctrine“, y „Estudis Franciscans“, V.Grumel,Bascelona, 1925, Т 36, p. 425-448. У чланку се укратко излаже живот светог Марка Ефеског, затим следи излагање својим речима оне беседе коју је свети Марко изговорио на почетку Ферарског сабора, обраћајући се папи Евгенију. Потом следи кратко излагање догађаја на Флорентийском сабору (стр. 425433). Након овога долази вреднији део чланка: пресек и општи садржај засебних дела светог Марка Ефеског, почевши од оних које је објавио монсињор Луис Пти у делу „Патрологија Оријенталис“, Т 15 и 17. Међутим, Грумел наводи веома мали број од познатих дела светог Марка. Даље следи опште излагање учења светог Марка на основу одређених списа светог Оца: о исхођењу Светог Духа (на основу „Силогичких поглавља“), о чистилишту и о другим питањима (на основу трактата светог Марка Ефеског о чистилишту и његов одговор на питања која су му поставили Латини). Овај део чланка има површни карактер и не пружа ништа суштински ново. Чланак се завршава непријатељским мишљењем о светом Марку Ефеском и о његовим делима, о којима Грумел нема високо мишљење и не види разлог због чега међу Грцима свети Марко Ефески ужива толико уважавање и поштовање.
V. Laurent, кратка белешка у „Buchberger Laxikon fur Theologie und Kirche“, 1934, Т 6, р. 958-959. Износи се кратка биографија светог Марка Ефеског у којој се помињу две најстарије службе светом Оцу које су саставили Јован Евгеник и Велики Ритор Мануил.
Loch Valentin, „Antiel des Markus Eugenikus an dem Fortbesthen des griechischen Schisma durch seine Agitation auf dem Concile zu Florenz und nach demselben“, Amberg, 1844. Kao и друго дело овог аутора под називом „Das dogma der griechischen Kirche vom Purgatorium“, Regensburg, 1842, ово дело нема превелику вредност. Оно има чисто полемички карактер и лишено је објективне оцене догађаја и личности. Тако, на пример, аутор тврди да је учење о чистилишту својствено и Православној Цркви и сву кривицу за неуспех Флорентинске уније која је за свој циљ имала да исцели раскол између Источне и Западне Цркве, баца на „фанатизам и ускост ставова“ светог Марка Ефеског.
S. G. Mercanti, Y „Enciclopedia Italiana“, 1932, T 14, p. 561-562. Kpaтка биографска белешка која пружа основне податке о светом Марку.
Phil. Meyer, Y „Realencyclopadie fur Protestant. Theologie und Kirche“. Band 12, р. 287-288. У чланку који је написан у благонаклоном тону према светом Марку Ефеском, аутор најпре укратко даје основне податке о великом Ефеском Јерарху. Аутор такође каже да питавье датума упокојења светог Оца остаје отворено. Он такође сматра да је, захваљујући противљењу светог Марка Ефеског, Флорентинска унија претрпела слом. На крају свог чланка аутор оспорава тврдњу Калогера (види о њему горе у наведеној литератури о светим Марку Ефеском на грчком језику) који каже да се свети Маркo Ефески борио против уније са Римском Црквом из политичких разлога, пошто је предвидео да ће грчком народу национално и црквено бити лакше под Турцима, него да се нађу под влашћу папе. Мејер тврди да се свети Марко Ефески руководио искључиво теолошким и црквеним побудама у противљењу унији: заправо свети Марко није дозвољавао компромис у питањима вере. Као потврду реченога аутор наводи три цитата из дела светог Марка Ефеског: „Компромиссам се ни на који начин не исправља оно што се односи на Цркву“, „нема средине између истине и лажи“ и „нарушавање католичанске вере представља општу пропаст“.
Истом овом аутору припада и кратка биографска белешка о светом Марку Ефеском у делу „The New Schaff Herzog Encyclopedia od Reliqious Knowledge“, vol. 7, p. 185, у којој аутор тврди да се дела светог Марка карактеришу чврстином и бескомпромисношћу, мада су у теолошком смислу испод списа светог Георгија Схоларија и Гемиста Плитона. Годину упокојења светог Марка аутор неће тачно одредити, то је или 1443. или 1447. или 1449. година. У чланку се затим каже да је служба светом Марку била састављена у петнаестом веку и да је од луком сабора под председавањем Константинопољског патријарха Серафима 1734. године свети Марко Ефески званично канонизован од стране Грчке Цркве.
Монсињору Луису Птију, који је сакупио и објавио дела светог Марка Ефеског која се односе на Флорентинску унију у „Патрологији Оријенталис“, Т 15 и 17, под општим називом „Documents relatifs аи Concile de Florence“, пре свега припада општи приказ живота светог Марка Ефеског. Опширније се говори о датуму његовог упокојења и о засебним делима светог Марка Ефеског која се налазе у овим зборницима.
Њему припада и чланак о светом Марку Ефеском у „Dictionnaire de la Theologie Catholique“, T 9, стp. 1968-1986. У предивном и исцрпном чланку излаже се живот светог Марка Ефеског и његови хронолошки подаци. Чланак садржи и дугачку полемику аутора са мишљењем монсињора Меркатија, а у вези са год ином упокојења светог Марка Ефеског. Монсињор Пти је убедљивим доказима, као несумњиву чињеницу, утврдио да се свети Марко Ефески упокојио 1444. године. Аутор даље наводи пресек и општи садржај дела светог Марка Ефеског, од којих мноштво још није објављено. Међутим, сва његова дела која се односе на период Флорентинске уније објављена су од стране монсињора Птија у „Патрологији Оријенталис“. У својој анализи дела светог Марка Ефеског аутор признаје да је низ дела, која су раније приписивана светом Марку Ефеском, неаутентична.
Истом аутору припада и кратка белешка у „Revue de l’Orient chretien“, T 13, 1923, p. 1921, под називом „Note sur l’exile de Mark d’Ephese a Lemnos“, која је посвећена разјашњењу проблема колико је свети Марко Ефески провео на Лимносу. На основу синаксара Јована Евгеника, личног епиграма светог Марка Ефеског поводом свог ослобађања из заточеништва и других историјских података, аутор закључује да је свети Марко Ефески провео две године у прогонству на острву Лимносу и да је био ослобођен 4. августа 1442. године.
S. Petrides, чланак у „Eschos d’Orient“, T XIII, 1910, p. 1921, посвећен проблему узрока смрти светог Марка Ефеског. Аутор каже да су најљуће унијате смрт светог Марка Ефеског од завезаних црева приписивале казни Божијој за противљење Флорентинској унији. Тако, Јосиф Метонски је писао да је у односу на ово судбина светог Марка Ефеског била иста као и судбина Григорија Паламе, Кавасиле и других. Аутор даље пише да је касније и неким православнима изгледало да оваква смрт није достојна светог Оца, због чега је тврдња Јосифа Метонског о смрти светог Марка Ефеског од завезаних црева сматрана лажном и оспоравана. Аутор даље објашњава да у оваквој смрти само по себи нема ничег срамног и да су велики свети Оци умирали од стомачних болести. Позивајући се на поему X. Паскула под називом „Константинополе“, који је боравио у Константинопољу у време смрти светог Марка Ефеског, а што је најважније, на крај синаксара светом Марку који је саставио његов брат Јован Евгеник, он се слаже и прихвата чињеницу да је смрт светог Марка Ефеског била изазвана болешћу црева.
А. Vogt, у чланку о Флорентинској унији у „Dictionnaire de la Theologie Catholique“, Т 6, р. 24 sq, пише са великим непријатељством о светом Марку Ефеском, тврдећи да главна кривица што Флорентинска унија није имала упеха припада Марку Ефеском: „Овај човек, паметан, културан, красноречив, нажалост, није био одан делу уније, и ако резултати сабора нису били онакви како су се то надале обе стране, то у велико] мери треба приписати његовој непомирљивост и предрасудама“ (стр. 37).
D. Wassilieff (руски свештеник Димитрије Васиљев), чланак под називом Notice biographique sur Marc Metropolitain d’Ephese defensuer de l’Orthodoxie“, у „Union Cretienne“, 1863, Metropolitain p. 20-22 et 37-38. У овом чланку аутор укратко излаже историју живота светог Марка Ефеског и његову делатност на Флорентийском сабору. Као што се и очекиvало, чланак је написан у духу поштовања према светом Марку Ефеском. У чланку се помиње и низ дела светог Марка која у оно време још нису била објављена. Аутор погрешно (као и многи и пре и после њега, датира годину упокојења светог Марка Ефеског на 1447. годину. Изневши значај који је свети Марко Ефески имао за Православље, аутор завршава свој чланак следећим речима: „Марко Ефески је био утврђење Православља и достојанства Источне Цркве“.
У „Winkler Prins Encyclopaedie“, Essevier, 1952, T 13, p. 350, налази се кратка биографска белешка о светом Марку Ефеском са набрајањем различите литературе о ньему.
На крају можемо поменути да је у „Encyclopaedia Ecclesiastica“, Милано-Торино, 1948, дошло до извесне забуне, због чега чланак о светом Марку Ефескком није ушао у штампу. Ипак, у трећем тому налази се кратка биографска белешка о брату светог Марка Ефеског, номофилаксу Јовану Евгенику.
 
Књиге у којима се набрајају дела светог Марка Ефеског
 
Архиепископ Филарет Черниговски (цитирано дело види горе) наводи пресек богослужбених дела светог Марка Ефеског.
J. Draseke, op. cit. supra: нису аутентична сва дела која су наведена.
Fabricius, „Bibliotheca Graeca“, Band XI, р. 670-677. Нису аутентична сва дела која су наведена.
Кондаков, „Recueil Kondakov“, p. 139-142, Praga, 1926.
Krumbacher, „Geschichte der Byzantinischen Literatur“, 1897, p. 115 sq. Нису аутентична сва дела која су наведена.
Migne, PG. T. 160, col. 1071-1078. Нису аутентична сва дела која су наведена.
Мамоне (Μαμώνη), ор. et loc. cit. supra. Најпотпунији и научни пресек аутеничних дела.
Монсињор Луис Пти (L. Petit), y „Distionnaire de la Theologie Catolique“, loc. supra cit. Пресек аутентичних дела светог Марка Ефеског.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *