НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православна црква и римокатолицизам » СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА

 

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА
 
Подаци о животу светог Марка Ефеског после Флорентинског сабора. Његова касније борба за Православље. Посланице светог Марка Ефеског.
 
Свети Марко Ефески се вратио у Константинопољ 1. фебруара 1440. године заједно са императором и осталим представницима Православне Цркве на сабору у Италији. Грчки представници нису се враћали из Флорентије у Константинопољ свечано и са радошћу. Они су схватали да volens – nolens нису сачували Истину и да су издали Православну веру за „чинију лећа“ папиних обећања да ће помоћи Византији. Савременик уније, грчки историчар Дука, приказује нам следећу слику дочека од стране становника Константинопоља. Чим су сишли са бродова, зачула су се оваква питања: „Како је прошло на сабору, да ли смо победили?“. Они су одговорили следећим речима: „Издали смо нашу веру, заменили смо побожност за безбожност, издавши Свете Дарове, постали смо азимати – бесквасници“. Овако је говорио Антоније Ираклијски и сви остали. Људи су их питали овако: „Због чега сте потписали унију?“, а они су одговарали: „Због страха од Франака“. „Зар су вас Франци бичевали, зар су вас затварали у тамницу?“ „Не, него је потписала наша десна рука – нека је одсеку. Исповедао је наш језик – нека га откину“. Наступила је мучна тишина, службе нису служене, иако је био Велики пост. Нико није хтео да служи са њима, отпадницима.[1]
Ни императору није могло бити свеједно. Он је био син Православне Цркве који је активно био заинтересован за све теолошке проблеме (овде се можемо присетити да је раније на његову молбу свети Марко Ефеско написао читав низ трактата на теолошка питања која му је император поставио) и морао је да осећа грижу савести и дубоку жалост због тога што је у овако понижавајући положај пред Римом ставио Православну Цркву, а тиме и самог себе. Црквена опозиција унији, која је била изражена тиме што је читав низ јерараха, а међу њима и свети Марко Ефески, одбио да прихвати патријарашко достојанство, знајући да је са овим повезано и служење унији, огроман притисак и незадовољство међу људима због свега што се догодило, а које је могло да доведе чак и до грађанског рата (јер Сиропуло каже да је императоров брат Димитрије толико упорно бранио Православље и противио се императоровој политици у вези са унијом, да је постојала опасност од грађанског рата у земљи[2]), све то морало је да узнемирава и врши притисак на императора, иако се он правдао политичким приликама. Уз ово наступила је и велика лична жалост, јер он није успео ни да се искрца на обалу када су му саопштили о смрти његове вољене жене. А овоме Сиропуло каже да је императорова жалост дуго трајала, дуго је био затворен у својим одајама и током три месеца – фебруара, марта и априла, напустио је црквене послове.[3]
Сви учесници сабора осећали су кривицу у одређеној мери. Једини који је од кривице био чист био је свети Марко Ефески. Овако о њему говори Јован Евгеник, а у вези са догађајима на сабору у Италији: „Он је једини и на почетку и у средини и на крају био двосекли мач против безаконитог и разбојничког кукоља у благородној њиви свештених догмата Цркве“[4]. Велики Ритор Мануил, са своје стране, навевши у свом делу читав низ неправославних ставова које су изнели неки од учесника Флорентинског сабора, затим каже следеће: „Али није овако говорио блажењејши Марко, чисто станиште Светог Духа, који је срцем и устима свима објављивао као сунце јасну и Богом предану хришћанску побожност и Православље. Он није говорио овако! Он није ништа слично чинио, нити је гајио у свом срцу, нити се нашао у било чему непотребном у вези са прецизношћу и исправношћу догмата… Када су сви, да тако кажемо, окренули леђа противницима и повукли за собом христољубивог цара, он је пред царевима и властодршцима откривене главе објављивао истину и ни на који начин није дозвољавао додатак који је погрешно био унет у Символ вере. Храбро се боривши против оних који су га нападали и непоколебиво идући стопама светих и Богоугодних Отаца, светилника Цркве Христове, свима је отворено проповедао једино Начело у непроменљивој и Божанственој Тројици, тј. Оца од Кога је Син рођењем, а Свесвети Дух исхођењем, као од једног узрока, заблистали… Директно и непоколебиво следујући њима (тј. светим Оцима), и свештени Марко умом, срцем и непорочним устима јавно се показао као светилник на бранику Цркве Христове који је све обасјавао Божанским зрацима истинитог учења. Он је био уста која одишу благодаћу и огњени језик Свесветог Духа Чија се Божанска благодат, нашавши његову душу чисту и непорочну, спустила на њу и кроз њега разоткрила истину верницима на свима крајевима света. Јер мирис се улива у чисту посуду. Дакле, светло се подвизававши у Италији и славно се показавши непобедив у заједничким разматрањима, у поукама и разговорима, и истину, као што је речено, на најбољи начин потврдивши и посрамивши богохулнике, поново се враћа у царски град заједно са царем чији је спомен вечан“.[5] Јован Евгеник сведочи да је слава светог Марка као борца за Православље предухитрила његов повратак у Константинопољ. Испричавши о свој тој напорној борби коју је Свети сам водио за истину и поменувши све оне невоље које је морао да претрпи због своје непоколебивости у одбрани Православља, Јован Евгеник наставља овако: „По Божанској Промисли он је на предиван начин избегао опасност и светли се светло вратио и био сачуван за отаџбину, дочекан са свеопштим узбуђењем и поштовањем“.[6]
Ревнитељи Православља, где год да су се налазили, духовно су се уједињавали око светог Марка и он је постао њихов духовни вођа. Али силници овога света нису се уједињавали око њега. Епископат, који је предводио патријарх Митрофан, а затим патријарх Григорије Мама, био је у рукама унијата. Не налазимо ни једног епископа међу присталицама светог Марка Ефеског, ни једну личност на високом положају, било при императоровом или патријарховом двору. Али војска светог Марка је многобројна: то су монаси, пре свега монаси Свете Горе Атонске, то су презвитери, често сеоски и непознати, за које се у изворима каже „некакав презвитер“, то су ђакони, то су мали људи овога света. Желимо да овде наведемо причу о храбрости једног ђакона који је отворено пред императором и свима присутнима показао своје лице исповедника Цркве. Ово се догодило још у Флорентији, након што је била потписана унија и након што је император наредио да се папино име унесе у диптихе за помињање на богослужењима. Један од ђакона по имену Филип нехотице је повредио око најљућем унијати, протосинђелу (вероватно Григорију Мами), због чега је овај са бесом почео да га оптужује да је то учинио намерно, иако га је ђакон убеђивао да се несрећа догодила случајно, а затим је са тугом додао следеће: „Али ти си, Владико, сам себи свесно истерао духовно око“, говорећи овим речима о издаји Православља. Протосинђел, обузет неисказивим гневом, на ове речи је узвикнуо овако: „Овоме вас је научио демоном обузети Ефесац да бисте нас вређали! Оваквом врстом богословља учи вас Ефесац!“ Филип је на ово одговорио следећим речима: „Марко Ефески је свети човек, најузвишенији учитељ и врхунац теолога,чије речи ви не прихватате и нисте достојни ни да будете његови ученици. Међутим, ви кажете да је он обузет демоном, управо као што су и Јудеји некада говорили нашем Спаситељу, Чије трпљење подражава Марко Ефески“.[7] Овај ђакон Филип и касније је био ревнитељ Православља.
Дакле, вратимо се нашем приповедању. Слава и љубав према светом Марку наставили су да расту из дана у дан, док се неповерење и мржња према отпадницима од Православља из дана у дан повећавала. Професор Острогорски у својој историји Византије каже следеће: „Одлуке које су прихваћене на сабору у Флорентији нису имале никаквог значаја. Византијски народ био је против одлука из Фераре и Флорентије са страсним фанатизмом, и док су сви савети присталица уније били игнорисани, ватрене проповеди Марка Евгеника свуда су наилазиле на велики одзив“.[8] Под утицајем светог Марка многи од оних који су потписали унију са страхом су је се одрекли ње. Према речима великог ритора Мануила, под утицајем речи светог Марка и император је касније схватио своју грешку. Међутим, нарочито је благодатан био утицај светог Марка на Георгија Схоларија,[9] о чему ћемо детаљно говорити у последњој глави нашег дела. Света Гора Атон, која је увек била браник Православља, сматра светог Марка својим, као што и свети сматра њу својом и жели да на њој заврши свој живот. Међутим, свети Марко се и речима и посланицама ватрено бори за истину Православља. Његове проповеди нису сачуване, али је зато сачувано неколико његових посланица које сведоче о оној светој ревности за Православље којом је свети дисао, а такође сведоче и о оној напетој атмосфери у којој се догађала борба за Православље.
Савременик светог Марка, страсни унијата Јосиф, епископ Метонски, овако говори о делатности светог Марка након повратка у Константинопољ: „Вративши се у Константинопољ, он је потресао и потпуно збунио Источну Цркву списима и беседама које су биле усмерене против одлука (Флорентинског) сабора“[10]. Римокатолички историчар А. Вогт овако говори о разорној делатности светог Марка Ефеског за Флорентинску унију: „Овај човек, паметан, културан, красноречив, био је, нажалост, нелојалан (унији), и ако се резултати сабора нису показали онакви какве су желели и на једној и на другој страни, то у многоме треба приписати његовој непомирљивости (intransigeance) и предрасудама“.[11]
Извори о животу светог Марка Ефеског, који су иначе сиромашни, пружају веома штуре податке о његовом животу после повратка из Италије. Према овим изворима сазнајемо да је свети Марко кратко време био у престоници и да је већ 15. марта, без императоровог знања, тајно напустио Константинопољ и упутио се у Ефес који је био под Турцима. Датум одласка светог Марка из Константинопоља саопштава нам Сиропуло у својој историји.[12]
Свети Марко је имао два озбиљна разлога за одлазак из Константинопоља: бескрајно тешка духовна атмосфера у Константинопољу која је светога приморавала да напусти главни град и пастирска љубав према својој ефеској пастви. У Константинопољу су владале унијате. Император је званично подржавао унију и на његовом двору увек је боравио одређени представник Ватикана који је водио рачуна да се унија остварује и који је у зависности од овога остваривао реализацију папиних обећања императору која му је овај дао у Флорентији. Новоизабрани Константинопољски патријарх Митрофан, који је до тада био митрополит Кизички, иако није припадао крајњим присталицама уније, ипак је у складу са својим положајем и душевним расположењем подржавао унију и вршио притисак на светог Марка, о чему он говори у свом писму јеромонаху Теофану са Евбејског острва. Сва црквена власт налазила се у рукама унијата. Противници уније, којих је несумњиво било и у престоници, били су плашљиви и нису могли нити су смели било чиме да покажу своје постојање, а било је и таквих који су се из користи представљали као присталице уније или су у најбољем случају ћутали и нису се односили непријатељски према унији. У Константинопољу свети Марко је био усамљени борац за Православље у истој мери као што је то био и у Италији. Осећао је да, налазећи се у Константинопољу, нема могућности да око себе окупи ревнитеље Православља и да води борбу у ширим размерама. С друге стране, ватрена љубав према својој пастви, у Ефесу који је у то време био под Турцима, несрећној и страдалној пастви која није имала пастира, вукла је светог Марка да напусти политичку безбедност Константинопоља и да покуша да се домогне Ефеса. У овоме се пројавио врхунац пастирске саможртвене љубави за коју је способан мали број људи. Из историје знамо да су одређени јерарси чија се паства налазила под Турцима, док су се они сами налазили на територији Византије, упућивали њој низ окружних посланица, дајући јој примере узете из Светог Писма[13]. Пастирска љубав светог Марка отишла је много даље.
Међутим, окренимо се изворима које поседујемо, пре него што наставимо житије светог Марка Ефеског. Јован Евгеник нам у свом Синаксару саопштава следеће: „Провевши одређено време у Константинопољу, он (свети Марко) отпловио је својој пастви, склањајући се од гласина, како би заштитио своју децу хришћане који су се налазили међу безбожницима као међу вуковима, као добри пастир који своју душу полаже за овце и као подражавалац Истинитог и Првог Пастира“. У свом писму горепоменутом јеромонаху Теофану свети Марко пише овако: „Знај да сам одмах након што смо допутовали у Константинопољ, када је на патријарашки престо узишао један од оних који су потписали (унију), који размишља као Латини и који нам је причињавао многе невоље, по потреби сам отпутовао у своју Цркву (тј. у Ефес) „.[14]
Допутовавши у Ефес, свети Марко се у потпуности предао подвизима у својој разореној епархији, обилазећи цркве и утврђујући их, обраћајући оне који су залутали у вери, рукополажући свештенике и посредујући пред властима за несрећнике. Сви ови подвизи били су веома напорни за Светога, чија се болест значајно погоршала. Овако нам Јован Евгеник приповеда о овом периоду живота светог Марка Евгеника у наставку своје приче о мотивима одласка светог Марка из Константинопоља: „Делатно обилазећи свуда удео великог Јована Јеванђелисте и Богослова и чинећи то у дугим периодима и са тешкоћама и невољама, пошто је био телесно болестан, посећујући пострадале свештене храмове, а нарочито градећи храм митрополије са зградама које му припадају рукополажући свештенике, помажући онима који трпе неправду – било да је то због гоњења или због искушења од стране безбожника, бранећи удовице и сирочад, претећи, забрањујући, тешећи, саветујући, обраћајући, утврђујући, он је, према Божанском апостолу, свима био све“.
Синаксар Јована Евгеника даље саопштава да, с обзиром на то да је свети Отац себе у довољној мери принео на жртву пастви, а његова давнашња тежња била је пребивање у тиховању које је страствено желео, „он је намислио да са Истока пређе на другу страну (Егејског мора), на Свету Гору Атонску, да би тамо на усамљеном месту завршио остатак свог живота“. Међутим, постојао је и други разлог због кога је свети Марко сматрао за потребно да напусти Ефес. О овоме он говори у свом писму јеромонаху Теофану следеће: „Тако (у Ефесу) нисам нашао никакав мир и, тешко оболевши и трпећи невоље“ од безбожника и будући изложен нападима због тога што нисам био потврђен од (њихових) власти, отишао сам оданде са намером да се упутим на Свету Гору Атонску“.[15] Синаксар Јована Евгеника даље нам саопштава да када је брод којим је пловио свети пристао на острву Лимносу, једном од малобројних острва која су још била под влашћу Византије, он је био препознат од стране власти и, у складу са императоровим наређењем које је већ било издато, био ухапшен у затворен у тврђаву. Затвор у којем је свети Марко провео две године за њега је био веома тежак, јер је патио од сурове климе, многобројних болести и лишавања, а такође и од напада турске флоте на острво који се догодио у то време. Говорећи о тамновању светог Марка, Јован Евгеник каже следеће: „Ко се овде не би са правом задивио или не би признао великодушност и издржљивост у невољама коју је он показао, патећи на месту на којем је пекло сунце и борећи се против лишавања у најнеопходнијим стварима и будући измучен болестима које су се једна на другу надовезивале, или трпећи у окрутној тамници, док је флота безбожних муслимана окруживала острво и разарала га, и једноставно показао трпљење током две године у оваквим невољама“. Што се, пак, тиче помињања опкољавања острва од стране турске флоте, детаљнији синаксар Јована Евгеника који је објавио S. Petrides додаје да су становници острва Лимноса своје неочекивано избављење од турске флоте која је опкољавала острво приписивали молитвама светог Марка, јер њихово спасавање започело је од оног места (од тврђаве Мундрос) где је свети био у тамновању.[16]
У посланици игуману Ватопедског манастира на Светој Гори Атону која је написана крајем 1440. или почетком 1441. године, свети Марко пише о малој, али за њега великој утеси коју је задобио у својим невољама, заправо о следећем: неколицина светогорске браће која су се налазила у пропутовању трудили су се да утеше и утврде светог Марка, колико је то било у њиховој моћи. По свој прилици, ово је био једини светли тренутак у животу светог Марка у време прогонства на Лимносу. Овако он о томе пише у поменутој посланици: „Велику утеху смо задобили од братије ваше која се овде налазила, најчаснијег еклисијарха и великог економа и осталих, које смо видели као одухотворене ликове ваше љубави и побожности, јер они су нам указивали гостопримство и умиривали нас и снажили. Нека им Господ подари достојне награде за њихов подвиг и љубав![17]“
Али и када је трпео оволике невоље, свети је пламтео борбом за Православље. И личним саветом, а још више својим посланицама које су написане у време његовог утамничења, он саветује православне да се чврсто држе Православља и да се радују, видећи чврстину у вери. О овоме читамо у његовом писму поменутом јеромонаху Теофану следеће: „Дакле, пресекавши море на Галипољу и пролазећи поред Лимноса, био сам утамничен и задржан према императоровом наређењу. Али реч Божија и сила Истине не могу бити везани, него још снажније теку и цветају, и многи од браће, охрабривши се мојим прогонством, одбацују безаконике и насилнике Православне вере и отачког поретка и свуда их избацују као смеће, не дозвољавају им ни да служе, нити их помињу као хришћане“.[18] Свети Марко је знао да се Црква гради на крви мученика и био је спреман да положи свој живот ради оснажења Истине. У једној од својих посланица он пише овако: „Да није било гоњења ни мученици не би заблистали, ни исповедници не би примили венац победе од Христа и својим подвизима не би ојачали и не би орадостили Православну Цркву“[19]. Овако је он писао, а својим животом је ово и потписивао!
Као што смо већ рекли, свети је у тамници провео две године, од августа 1440. до августа (или октобра) 1442. године. Био је ослобођен по императоровој наредби на празник Седам Ефеских мученика, којима је он због овога захваљивао у својој песми. Њихов празник прославља се 4. августа и 22. октобра, тако да у складу са тиме треба одређивати и датум ослобођења светог Марка из тамнице.
Овај епиграм светог Марка први пут је објавио Пападопулос-Керамевс у „‘Ανέκδοτα Έλλινηκά“ Константинопољ, 1884. године, стр. 102-103, а затим и монсињор Луис Пти у „Revue de l’Orient chretien“, Париз, 1923. године, стр. 414-415. Овај епиграм гласи овако:
 
„Пећина вас је имала сакупљене у смрти,
– Како се то може видети на икони, –
Живе у Богу Који је из сна ка животу
Поново (вас) васкрсао. Дивно чудо!
И сада верујући да сте живи у Богу,
Ја, вашег предивне Отаџбине предстојатељ, –
Позивајући (вас) у невољама,
Налазио сам вас спремне да ми укажете предивну помоћ.
И гле, на празник вашег одласка,
Догодило се да сам ослобођен из тамнице;
И на овој дасци пишем вам захвалност“.
 
* * *
 
Свети Марко је одлучио да се упути на Свету Гору Атон, како пише Јован Евгеник у свом Синаксару, али с обзиром на то да му никако није полазило за руком да пристане на Атон, он се са напором вратио у Константинопољ где је и проживео своје последње две године живота, јер Божија Промисао пресудила му је да буде борац за Православље до свог последњег даха.
Говорећи о животу светог Марка након повратка из Италије, Георгије Схоларије веома кратко и нејасним изразима помиње и горе наведене догађаје. Овако он говори о светом Марку: „Он се показао као јереј, као тврђи од дијаманта у борби против издаје вере… Он се сво време бринуо о својој пастви, уз то у најтеже време. Чак ни у слободним тренуцима није се предавао сладосном одмору, борећи се против различитих искушења злих духова, али још чешће против људских смицалица, подносећи све трпељиво и следећи пример светих Отаца. Он би претрпео већа страдања да му руку помоћи није пружила болећивост Монарха који се више од осталих дивио врлини и мудрости овог светог човека“.[20] На тај начин Георгије Схоларије говори о борби светог Марка за Православље, о његовој делатности у Ефесу, о његовој болести („искушењу злих духова“) и људским смицалицама, и завршава подсећањем да му је император „пружио руку помоћи“, тј. по нашем мишљењу, наредио да се свети ослободи и пружио му могућност да путује куда год жели.
 
* * *
 
Посланице светог Марка, од којих све, осим посланице јеромонаху Теофану са Имвријског острва, припадају том двогодишњем периоду живота светог Марка у Ефесу и у тамници (или прогонству) на Лимносу, представљају богат материјал који нам показује узвишеност душе овог неустрашивог борца за Веру.
Можда је било и више посланица светог Марка, али оне се или нису сачувале или још нису пронађене. Две његове посланице објављене у сто шездесетом тому грчке серије Мињове патрологије. Тамо се налази и одломак писма светог Марка императору Јовану Палеологу. У „Патрологији Оријенталис“ монсињор Луис Пти објавио је седам писама светог Марка Ефеског и једно писмо Георгија Схоларија упућено светом Марку, које ми овде наводимо по редоследу који је он понудио, чинећи превод из његовог издања. За сваку посланицу пружићемо кратак увод.
 
То су следеће посланице:
 
1. Окружна посланица (Epistola ancyclica)
2. Посланица Георгију Схоларију и његов одговор светом Марку
3. Посланица неком презвитеру Георгију у Метони
4. Посланица Константинопољском патријарху
5. Посланица настојатељу Ватопедског манастира
6. Посланица јеромонаху Теофану са Евбејског острва
7. Посланица јеромонаху Теофану са Имвријског острва
8. Одломак из посланице императору Јовану Палеологу
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Цитирамо према: Успенски, ор. et t. cit. p. 773-774.
  2. Syropul. op. cit. Sect. 12, c. 11, p. 347
  3. Ibid. cap. 12, p. 330.
  4. Из Синаксара светом Марку.
  5. Из дела Великог Ритора Мануила цит. горе одељак 25-26, а такође и из његовог синаксара светом Марку.
  6. Из Синаксара светом Марку.
  7. Syropul. op. cit. Sect. 10, c. 13.
  8. Ostrogorsky op. cit. p. 500.
  9. Велики ритор Мануил, цит. горе, одељак 26 и крај синаксара.
  10. Види осму напомену у деветој глави.
  11. A.Vogt, op. ap.cit.Diction de Theol. t. 6, p. 37.
  12. Syropul. op. cit. Sect. 12, c. 6. p. 338.
  13. B. Три посланице Теофана, митрополита Никејског својој пастви. Migne PG t.150.
  14. Посланица светог Марка Ефеског јеромонаху Теофану са Евбејског острва, одељак 1.
  15. Ibid.
  16. Синаксар Јована Евгеника светом Марку Ефеском који је објавио S. Petrides у „L’Echo de l’Orient chretien“, t. XV, ad. finem.
  17. Посланица светог Марка настојатељу Ватопедског манастира, одељак 1.
  18. В. прим. 13, осамнаест фајлова испред
  19. Посланица светог Марка Ефеског Константинопољском патријарху.
  20. Надгробна беседа Георгије Схоларија светом Марку, одељак 10.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *