НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православна црква и римокатолицизам » СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА

 

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА
 
7. Десет аргумената светог Марка Ефеског против постојања чистилишног огња
 
Дело које прилажемо налази се ван оног корпуса дела која су посвећена проблему чистилишта, а која смо раније навели (документи под редним бројевима од један до шест). За нас остаје непознато када је и како настало, да ли се налазило међу приватним белешкама светог Марка Ефеског или га је он јавно прочитао. Оно делимично садржи мисли, а понекад и читаве одељке из десет аргумената који су нам већ познати, а које је свети Марко навео на крају своје прве беседе о чистилишном огњу (види други, трећи, четврти и пети документ). Међутим, у делу се срећу и нови аргументи. Иако ово дело, узето само за себе, нема тако велику теолошку вредност као горе наведени списи светог Марка Ефеског, ипак ни оно није неинтересантно и не треба да буде остављено без пажње. Ово дело се налази у једном од рукописа Московске синодске библиотеке (Codex 24 Matthaei), a такође и у Codex Metoshii Sancti Sepulcri fol. 277-278. Овај рукопис је, заједно са латинским преводом, објавио монсињор Луис Пти у седамнаестом тому „Патрологије Оријенталис“, на страницама 422-425, а овај превод нудимо управо из овог издања.
 
ДЕСЕТ АРГУМЕНАТА КОЈИ ДОКАЗУЈУ ДА ЧИСТИЛИШНИ ОГАЊ НЕ ПОСТОЈИ
 
1. Међу онима који виде славу Божију једни је виде савршеније од других, заправо, савршеније је види онај ко је више очишћен. Појам „бити више очишћен“ уводи појам „бити мање очишћен“, другим речима, бити мање способан за примање созерцавања Бога. Јер ако веће одговара већем, онда и мање одговара мањем. Међутим, и онај ко је учинио неке мале грехе видеће Бога без пребивања у чистилишном огњу, јер уместо тога довољно му је Божије човекољубље, према речима Божанственог Дионисија који о Божанским стварима објављује следеће: „Онима који су преподобно поживели по заслугама се даје награда за светли и Божанствени живот од праведних Божијих судова, док грехе, које су учинили по људској слабости, опрашта доброта Божанског човекољубља. Јер, како каже свето Писмо, нико није чист од греха“.[1]
2. Затим, ако су неке ствари једнаке нечему другом, онда су и међусобно једнаке (тј. ако је „А=С“ и „В=С“, онда је и „А=В“). Ако ствари овако стоје, онда и у складу са деловањем (енергијом) они се међусобно не разликују због своје једнакости, због чега разултат њиховог деловања неће бити различит, него једнак. Сагласно резултату деловања очишћења које се састоји у одвраћању од греха и окретању врлини и делању, одређује се и созерцавање Бога. Међутим, чисти се од чистог ни по чему не разликује. Ако су сви који су омрзли грех учинили мноштво добрих дела, или их, пак, нису учинили због тога што ово није дозволила смрт, ипак, као што се они који су се упокојили са добром вољом чисте у чистилишту, тако се сви они, како очишћени, тако и чисти, ни по чему не разликују. Они се не разликују ни од оних који су отишли из живота са добром вољом и добрим делима: јер они су по расположењу воље једнаки, а резултат недостатка дела допуњава се проласком кроз чистилишни огањ, тако да преостаје да се блажени ни у односу на деловање (енергију), ни у односу да одговарајући резултат међусобно ни по чему не разликују. Како је деловање оних који су очишћени чистилишним огњем истоветно, у једнакој мери ће доћи до истог резултата. Дакле, сви ће у истој мери видети славу Божију. Међутим, Црква учи супротно овоме, говорећи да је много станова у созерцавању Бога[2] које је припремљено, из чијег се редоследа и степена види разлика.
3. Затим, у очишћеним душама више се не примећује оно зло због којег су биле изложене чистилишном огњу, јер неопходно је да очишћење има за потребу резултат који се изражава у ослобађању од зла. Међутим, зло и добро међусобно су супротстављени као недостатак у односу на (потпуни) облик. Али у оним стварима где се не примећује никакав недостатак, неопходно следи да је њихов облик савршен: јер несавршенство произилази само из мане. Дакле, очишћена душа ће задобити савршено добро које се схвата као „блаженство“. Међутим, ако се многе савршене ствари налазе у истом облику, оне се међусобно не разликују у схватању добра, него се разликују само формално. А с обзиром на то да се одговарајући резултат, који је блаженство, не даје на други начин, осим због очишћења, произилази да се све душе блажених налазе у подједнаком созерцавању Бога , у чему се блаженство и састоји. Међутим, ово није истина! Јер Господ у Јеванђељу каже да је у Очевој кући много станова[3], и много је светих, којима нема разлога да се не верује, који су ово схватали као означавање разлике у блаженом животу. Значи, ствари овако стоје.
4. Затим, одбацивање греха представља окретање Богу и љубав према врлини, захваљујући којој се уздижемо ка Богу. Међутим, ако се правилно усмереној вољи дода и чињење добрих дела, онда ништа не недостаје. Ако, пак, душа поседује непоколебљиву вољу, али би чињење добрих дела било пресечено ножем смрти, разлика између ове душе и оне која поседује и једно и друго састојаће се у томе што ће она прва бити иза друге у односу на дела, тј. у односу на врлине. Ако, на тај начин, и она без мучења постане удеоничарка блаженства, јасно је да се она неће удостојити исте ствари као и савршене душе, због чега је неопходно прихватити постојање различитих станова. Али ако услед мане она трпи казну и пролази кроз чистилиште, због чега ће се у једном тренутку изједначити са савршеном душом, допуњавајући страдањем оно што јој је недостајало, на тај начин ће све душе у подједнакој мери созерцавати Бога, што се одбацује као апсурд.
5. Потом, за достизање блаженства потребна је праведност воље којој је својствено да се изражава у општем благом расположењу душе, а такође треба да је прате и добра дела која су достојна награде. Међутим, како је кретање воље, а тако и дела неопходно ограничени садашњим животом,такво је и ваше мишљење када кажете да је код оних који се налазе у чистилишту воља непокретна. Али ако нема никаквог кретања воље ни у ком смеру, онда такође један не може бити достојнији од другог. На тај начин, макар душе и не биле очишћене огњем, оне неће бити мање достојне созерцавања Бога, с обзиром на то да су се упокојиле у добром душевном расположењу, што је углавном и потребно за блаженство. Јер ако чистилиште од лоше воље не прави добру, док је заправо исправно расположење воље потребно за блаженство, значи да у овом смислу чистилиште ништа не пружа. Оно, пак, што нема никаквог циља, узалуд постоји. Међутим, Бог ништа није створио узалуд. Из овога произилази да чистилиште не постоји.
6. Затим, правичност вечног мучења показује се на основу непроменљивости зле воље код грешника, јер вољи која вечно греши треба такође да одговара и вечна казна, као и супротно, а у складу са следећим: ако се онај ко вечно пребива непроменљив у злу кажњава вечним мукама, онда онај који се не излаже вечним мукама нема своју вољу као непроменљиву. Јер ако ће се онај ко је има непромењиву у односу на зло налазити у вечним казнама, какву ће онда потребу за кажњавањем имати онај ко је буде имао непроменљиву у односу на добро, када му, насупрот овоме, приличе венци? Међутим, како ви тврдите, они који се чисте овим (чистилишним) огњем имају непроменљиву вољу. Дакле, они немају разлога да се чисте огњем.
7. За непроменљивошћу у добром животу следи безгрешност у човеку. Јер ако љубав према добру и његова жарка жеља представљају узрок да се не жели зло, и када човек заволи једну ствар, он се одвраћа од њој супротне ствари, као што је зло супротно добру, а грешност – врлини, следи да љубав према врлини изгони грешност. Јер је речено следеће: „Рекох: Исповедићу против себе безакоње моје Господу и Ти си опростио безбожност греха мога“[4], као и ово: „Реци први безакоња твоја да се оправдаш“.
Међутим, ви (Латини) кажете да код оних који се налазе у чистилишту воља не може да се промени с обзиром на то да је у потпуности добра, из чега произилази да се муче безгрешни и да потпуно незаслужено подносе казну.
8. Затим, у односу на зло воља се може мењати док год је душа сједињена са телом. Међутим, након што се она одвоји од тела, наћи ће се у ономе што је желела и у овоме ће остати непроменљиво да пребива и, у складу са овим расположењем, задобија или награду или казну, а не пролази кроз чистилиште
9. Потом, Божијој доброти својственије је да мало добра не остави без пажње, него да мали грех сматра достојним казне. Међутим, мало добро код оних који су учинили велике грехе, неће задобити награду услед преовладавања зла. Тако и мало зло код оних који су били праведни у великим делима неће довести до навлачења казне, захваљујући томе што боља дела побеђују· јер ако нема онога што чини већину, тада, наравно, неће бити ни онога што чини мањину. Дакле, не треба веровати у чистилишни огањ
10. Затим, као што постоји мало добра у онима, који су у осталом лоши, тако постоји и мало зла у онима, који су у осталом добри. Међутим, мало добра у овима не може довести до оне награде која следи за добра дела, већ само може довести до разлике у казни. Тако и мало зла неће довести до казне, већ долази до разлике у степену наслађивања. Дакле, није достојно веровати у чистилишни огањ.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Dionis. Areopag. PG t. 3, col. 561 d.
  2. Јн. 14,2
  3. Ibid.
  4. Пс. 31,5.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *