SVETI MARKO EFESKI I FLORENTINSKA UNIJA

 

SVETI MARKO EFESKI I FLORENTINSKA UNIJA
 
2. Prva beseda svetog Marka Efeskog o čistilišnom ognju.
 
Ova beseda svetog Marka Efeskog o čistilišnom ognju predstavlja odgovor na teze koje je izneo kardinal Cezarini u odnosu na latinski dogmat o čistilištu. Sveti Marko odlučno odbacuje argumente latina i sa svoje strane navodi niz argumenata, naročito na kraju svoje besede, koji govore protiv postojanja čistilišnog ognja. Ova beseda predstavlja lično mišljenje svetog Marka, a ne zvaničan odgovor Grka na zvanično podneti izveštaj latina o čistilištu, koji smo ranije naveli. Zvanični odgovor Grka usledio je nešto kasnije. Nije poznato da li je ovu besedu sveti Marko pročitao na zasedanju komisije koja je bila sastavljena od pravoslavnih i latinskih teologa. Verovatno da nije: jer, pod jedan, nije poznato da se u dokumentima sabora pominjao izveštaju svetog Marka, a, pod dva, imperator se isuviše platno neusaglašenosti u postupcima svojih predstavnika da bi dozvolio razmenu pojedinačnih mišljenja u vezi sa dogmatskim pitanjima sa latinskim predstavnicima, i, na kraju, ne bi postojala naročita potreba za zvanični odgovor Grka na latinski izveštaj (koji je, međutim, uslёdio) da je sveti Marko već bio pročitao ovaj izveštaj. Međutim, nema sumnje da je izveštaj svetog Marka bio razmatran među pravoslavnim predstavnicima jer su određeni delovi iz njega u celini bili preuzeti za zvanični odgovor Grka na izveštaj Latina.
Ova beseda svetog Marka sačuvana je u čitavom nizu rukopisa (Cod. Ambrosian. 653, fol. 47-54. Oxon. Laud. fol. 117. Parisinus 1286 fol. 271-283. Paris. 1327, fol. 251-258. Paris. 1389. fol. 258-268 Paris’ 1292, fol. 316. Coislin. 289, fol. 129). Ona je takođe bila objavljena u grčkom časopisu „Αλήθεια“, Atina, 1880. godine. Kao osnovni tekst Monsinjor Pti objavio je tekst Milanskog rukopisa Ambrosian. 653, fol. 47-54 u petnaestom tomu „Patrologije Orijentalis“, str. 39-60, iz čijeg izdanja dajemo naš prevod ovog traktata svetog Marka Efeskog.
 
OPOVRGAVANJE LATINSKIH POGLAVLJA, KOJA SU BILA PODNETA U VEZI SA ČISTILIŠNIM OGNJEM SVJATJEJŠEG MITROPOLITA EFESKOG KIR MARKA EVGENIKA
 
1. S obzirom na to da smo dužni, čuvajući naše Pravoslavlje i crkvene dogmate koje su nam predali Oci, da sa ljubavlju odgovorimo na ovo što ste izneli, mi svaki argument i svedočanstvo Koje ste pismeno naveli, kao opšte pravilo navodimo na pometku, da bi zatim kratko i jasno usledio odgovor i objašnjenje svakog od njih.
Dakle, na početku vašeg izveštaja vi govorite ovako: Ako su oni koji se istinski kaju otišli iz ovog života u ljubavi (prema Bogu) pre nego što su uspeli da dostojnim plodovima pruže zadovoljenje za svoje grehove ili prestupe, njihove duše se čiste nakon smrti čistilišnim stradanjima. Međutim, radi njihovog olakšanja (ili „oslobođenja“) od ovih stradanja, pomaže im ona pomoć koja im se pruža od strane živih vernika, na primer, molitve, Liturgije, milostinja i ostala dela pobožnosti“.
Na ovo odgovaramo sledeće: da onima koji su se upokojili u veri nesumnjivo pomažu Liturgije koje se za njih služe, i molitve i milostinja, i da je ovaj običaj bio na snazi od starine, svedoče mnogi i različiti iskazi Učitelja, kako latinskih, tako i grčkih, koji su izgovoreni i napisani u različitim Bremenima i na različitim mestima. A što se tiče toga da se duše oslobađaju zahvaljujući nekakvom čistilišnom stradanju i privremenom ognju koji ima karakter pomoći i koji poseduje ovakvu (čistilišnu) snagu, ovo ne nalazimo ni u Svetom Pismu, ni u molitvama i pesmama koje se čitaju i poju za upokojene, niti u rečima Učitelja. Mi smo, pak, prihvatili da je i dušama koje su u paklu i koje su već predate na večne muke, bilo samim delom ili iskustvom ili u njihovom očekivanju koje ne dozvoljava nadu, „moguće udeliti i ukazati određenu malu pomoć, iako ne u smislu „da se oni u potpunosti oslobode muka ili da im se pruži nada u konačno oslobođenje. Ovo se vidi iz reči Velikog Makarija Egipatskog podvižnika, koji je, našavši lobanju u pustinji, bio o ovome poučen njime po dejstvu Božanstvene sile.[1] I Vasilije Veliki, u molitvama koje se čitaju na Pedesetnicu, doslovce piše ovako: „Jer si i na ovaj savršeni i spasonosni praznik očišćenja udostojio da se uznose molitve za one koji su u paklu, dajući nam veliku nadu u oproštenje onih koji su u paklu od (grehova) koji ih zadržavaju i u utehu koju su poslao“. Ako su duše otišle iz ovog života u veri i ljubavi, ako ipak, odnoseći sa sobom određene krivice, bilo da su one male i da se za njih uopšte nisu kajali, ili velike, za koje, iako su se kajali, nisu preuzeli da donesu plod pokajanja, ovakve duše, kako mi verujemo, treba da se očisle od ovakve vrete grehova, ali ne nekakvim čistilišnim ognjem ili određenom kaznom na nekakvom mestu (jer ovo, kao što smo rekli, nama nikada nije bilo predato), nego jedni treba da se očiste u samom izlasku iz tela, zahvaljujući samo strahu, kao što to doslovno pokazuje sveti Grigorije Dvojeslov, dok drugi treba da se očiste nakon izlaska iz tela ili dok još borave u ovom zemaljskom mestu, pre nego što priđu na poklonjenje Bogu i udostoje se blaženih udela. Ili, pak, ako su njihovi gresi bili teži i ako su vezivali na duže vreme, i oni će biti u paklu, ali ne da se zauvek nalaze u ognju i mukama, nego kao u tamnici pod stražom. Mi tvrdimo da svima ovakvima pomažu molitve i Liturgije koje se za njih služe, uz pomoć Božanstvene dobrote i čovekoljublja, koje će jedne grehe, koji su učinjeni po ljudskoj nemoći, odmah oprostiti i otpustiti, kako kaže Dionisije Veliki u „Razmišljanjima o tajni svešteno upokojenih“, dok druge grehe nakon određenog vremena pravednim sudom ili takođe oprašta i otpušta, i to u potpunosti, ili olakšava odgovornost za njih do onog konačnog Suda.[2] Zbog ovoga ne vidimo nikakvu potrebu za drugačijom kaznom ili za čišćenjem ognjem: jer jedne čisti strah, a druge griža savesti razdire mučnije od bilo kakvog ognja, dok ostale čisti sam strah pred Božanstvenom slavom i neizvesnost budućnosti. A da je ovo mučnije i kažnjivije od bilo čega drugog pokazuje i samo iskustvo i sveti Jovan Zlatousti svedoči nam skoro u svim svojim moralnim omilijama, potvrđujući ovo, a takođe i božanstveni podvižnik Dorotej u svojoj besedi „O savesti“.[3] A što se tiče toga da naizvesnost budućnosti više muči kažnjenika od same kazne, o ovome govore Učitelji kao što, na primer, Grigorije Bogoslov u besedi „Povodom razorena grada“, govori sledeće: „One će primiti neizreciva svetlost i viđenje Svete i carske Trojice, a ove zajedno sa ostalima ili, bolje reći, pre ostalih, muke: odbacivanje od Boga i griža savesti koja nema kraja“.[4]
2. Dakle, mi molimo Boga i verujemo da će ovoga osloboditi upokojene, a ne od nekakvih drugih muka ili drugog ognja, osim onih muka i onog ognja koji su određeni u vekove. A uz to, da se Duše upokojenih po molitvama oslobađaju iz pakla, kao iz nekakve tamnice, između ostalih svedoči i Teofan Ispovednik, koji se naziva Načertani, jer je reči svog svedočanstva za Hristovu ikonu, koje su mu bile napisane na čelu, zapečatio krvlju. U jednom od kanona za upokojene on se ovako moli za njih: „One sluge Tvoje, Spasitelju, koje su u paklu, oslobodi suza i uzdisaja“.[5] Čuješ li? Rekao je „suza i uzdisaja“, a ne nekakvih kazni ili čistilišnog ognja. Ako se ponekad u ovim pesmama i molitvama i sreće pominjanje ognja, sveti se, pokretani čovekoljubljem i sastradavanjem prema sunarodnicima, želeći i usuđujući se da učine ono što je skoro nemoguće, mole se da se izbave oni koji su se upokojili u veri, ali ne od privremenog ognja i onog koji ima čistilišnu snagu, nego od onog večnog ognja i kazne koja ne prestaje. Jer ovako govori sveti Teodor Studit, koji je i sam Ispovednik i svedok Istine, na samom početku svog kanona za upokojene: „Pomolimo se Hristu svi koji danas vršimo spomen mrtvima od pamtiveka, da večnog ognja izbavi one koji su se upokojili u veri i nadi u život večni“.[6] A zatim, u drugom troparu, u petoj pesmi kanona, kaže ovako: „Izbavi, Spasitelju naš, sve koji su se upokojili u veri, od ognja koji večno pali i tame bez svetlosti, škrguta zuba i crva koji beskrajno muči, i od svake muke“.[7] Gde je ovde „čistilišni oganj“? A ako bi on i postojao, gde bi svetome bilo pogodnije da kaže o njemu, ako ne ovde? Da li Bog sluša svete kada se za ovo mole, to nije naše da istražujemo, eli oni sami znali su i Duh Koji je boravio u njima, Koji ih je podsticao da govore i pišu, znao je ovo. A isto tako, znao je ovo i Vladika Hristos Koji je dao zapovest da se molimo za neprijatelje i Koji se molio za one koji su Ga razapeli i Koji je na isto ovo pokrenuo i Prvomučenika Stefana, koji je bio kamenovan. I mada će neko možda reći da kada se molimo za ovakvu vrstu ljudi Bog nas ne sluša, ipak sve ono što od nas zavisi, mi izvršavamo. I gle, neki od svetih, koji se nisu molili samo za vernike, nego i za bezbožnike, bili su uslišeni i svojim molitvama izbavili su ih od večnih muka, kao što je, na primer, Prvomučenica Tekla spasla Falkonilu i božanstveni Grigorije Dvojeslov, prema pripovedanju, cara Trajana.
3. Dakle, Crkva i mi prinosimo molitve i služimo Liturgije za sve ove ljude. A da snaga ovih molitava, a naročito Tajanstvene Žrtve, dolazi do onih koji se već naslađuju blaženstvom u Bogu, pokazuje se iz toga što na molitvama Liturgije, koju je sastavio veliki Jovan Zlatousti, govorimo sledeće: „Još Ti prinosimo ovu slovesnu službu za one koji su se u veri upokojili, Praoce, Oce, Patrijarhe, Proroke, Apostole, Mučenike, Ispovednike, Podvižnike i za svaki duh pravednika preminulog u veri“.[8] Jer, iako ne tražimo za njih dobra od Boga (koja oni već imaju), zahvaljujemo za njih i u njihovu slavu ovo činimo i na ovakav način Žrtva se prinosi i za njih i dolazi njima. A ako i molimo (Boga za njih), ni u tome nema ničega začuđujućeg, jer i božanstveni tumač, Dionisije Areopagit, u „Razmišljanjima o tajni koja se vrši za svešteno upokojene“, govori sledeće: „Za one koji su sveto živeli jerarh moli od Boga svetli i božanstveni život, koji se po dostojanstvu daje prema pravednom sudu Božijem, i obećana blaga koja treba da se u potpunosti predaju, pokazujući se, na taj način, kao glasnik božanstvenih sudbina i onaj koji moli božanstvene darove kao njihovu nagradu, i slikovito pokazujući prisutnima da će ona bogatstva, za koja se on moli na sveštenoj službi, u potpunosti pripadati onima koji su se upokojili u skladu sa božanstvenim životom“.[9] Na taj način, kada se ova radnja prostire na sve i molitvama i tajanstvenim sveštenim radnjama ukazuje pomoć skoro za sve one koji su se upokojili u veri, kao što je bilo pokazano, ne vidimo nikakvu suštinsku potrebu da se ova pomoć ukazuje samo onima koji su u čistilišnom ognju.
4. Nakon ovoga, nešto dalje, želeli ste da dokažete izneti dogmat o čistilišnom ogu, najpre se pozivajući na ono što je rečeno u knjigama Makavejskim, gde se kaže ovako: „Sveto je i spasonosno moliti se za upokojene, kako bi oni bili oslobođeni grehova“.[10] A zatim, uzevši iz Jevanđelja po Mateju ono mesto, u kojem Spasitelj kaže da „koji reče protiv Duha Svetoga neće mu se oprostiti ni u ovom, ni u budućem veku“,[11] kažete da se iz ovoga može videti da postoji oproštenje grehova u budućem životu. Međutim, da iz ovoga ni na koji način ne može proizilaziti shvatanje čistilišnog ognja, jasnije je od sunca. Jer šta ima zajedničko između oproštenja i čišćenja ognjem i kaznom? Ako se oproštenje grehova događa radi molitava ili samim Božanstvenim čovekoljubljem, nema potrebe za kaznom i čišćenjem. A ako je kaznu, kao i čišćenje, ustanovio (Bog), jer se zahvaljujući ovom prvom događa i drugo, i oni bi bili uzaludni, ako zahvaljujući njima ne bi kao rezultat dolazilo do očišćenja, izgleda da se Uzalud služe molitve za upokojene i naše pojanje Božanstvenog čovekoljublja. Dakle, ovim citatima ne dokazuje se toliko postojanje čistilišnog ognja, koliko se negira: jer oproštenje grehova onima koji su zgrešili prikazuje se kao delovanje nekakve carske vlasti i čovekoljublja, a ne kao oslobađanje od kazne ili čišćenja.
5. Pod tri, one reči, koje su uzete iz Prve poslanice blaženog apostola Pavla Korinćanima, u kojoj on, rasuđujući o zidan,u na temelju, koji je Hristos, „zlata, srebra, dragog kamenja, drva, seno, slamu“, dodaje i ovo: „Jer će Dan pokazati, jer će se ognjem otkriti, i svačije će se delo ognjem ispitati kakvo je. Ako ostane čije delo što je nazidao, primiće platu. A čije delo izgori, biće oštećen, a sam će se spasti, no tako kao kroz oganj“,[12] izgleda da pre svega ostalog uvode pojam čistilišnog ognja, ali, ustvari, pre svega ostaloga ga negiraju. Jer, pod jedan, božanstveni Apostol nije ga nazvao ognjem koji čisti, nego koji ispituje. Zatim, rekao je da kroz njega treba da prođu i dobra i pobožna dela, a jasno je da ovakva dela nemaju potrebe ni za kakvim čišćenjem. Potom, on kaže da će oni koji donose zla dela, nakon щto ova dela izgore, biti oštećeni, dok oni koji se čiste, osim toga što ne trpe nikakav gubitak, još više zadobijaju. Zatim kaže da se ovo treba dogoditi u „onaj dan“, zapravo u dan Suda i budućeg veka, a pretpostavljanje postojanja čistilišnog ognja – nakon ovog strašnog Do laska Sudije i konačne presude, zar ne predstavlja potpunu besmislicu? Jer Sveto Pismo ne prenosi nam ništa ovako, nego Sam Onaj Koji će nam suditi, govori sledeće: „I ovi će otići u muku večnu, a pravednici u život večni“,[13] i još ovako: „I izići će oni koji su činili dobro u vaskrsenje života, a oni koji su činili zlo u vaskrsenje suda“[14], tako da ni u kom slučaju ne ostaje nekakvo prelazno mesto. Međutim, nakon što je sve kojima je sudio razdvojio na dva dela, jedne postavivši na desnu, a druge na levu stranu i prve nazvavši „ovcama“ a druge „kozama“, On uopšte nije pokazao da postoje takvi koji treba da se očiste ovim (čistilišnim) ognjem. Izgleda da je ovaj oganj, o kom govori Apostol, isti onaj oganj o kom govori prorok David ovako: „Oganj će se pred Njim razgoreti, i oko Njega bura jaka“[15], i sledeće: „Oganj će pred Njim prethoditi i plamteti oko neprijatelja Njegovih“[16]. Još i prorok Danilo govori o ovom ognju sledeće: „Reka ognjena izlažaše i tecijaše ispred Njega“.[17] S obzirom na to da sveti ne donose sa sobom nikakvo zlo delo ili zlu karakteristiku, ovaj oganj će ih pokazati još svetlijima, isprobanima kao zlato u peći ili kao kamen amiant koji, kako kažu, kada se stavi u oganj izgleda opaljen, a kada se izvadi iz ognja postaje još čistiji, kao opran vodom. Ovakva su bila i tela sveta tri mladića u Vavilonskoj peći. Grešnike će, pak, zahvativši ih kao pogodan materijal za ovaj oganj, istog trenutka izgoreti, i njihovo „delo“, tj. zlu nameru ili postupak (energiju) spaliće i do kraja uništiti i lišiti ih onoga što su poneli sa sobom, tj. oslobodiće ih zlog tereta, ali će njih same „spasti“, tj. u vekove će paziti i čuvati da oni ne budu uništeni zajedno sa svojim zlom.
6. Ovakvo tumačenje ovih apostolovih reči smatra potrebnim da iznese i božanstveni Otac Zlatousti (kojeg nazivamo „Ustima Pavlovim“, kao što je onaj nazvan „Ustima Hristovim“, tumačeći poslanicu[18]), pri čemu Pavle govori preko Zlatoustog kao što je bilo javljeno zahvaljujući Proklu, učeniku i nasledniku njegovog prestola. On je posvetio poseban traktat samo ovom rečima da origenisti ne bi navodili ove apostolove reči kao potvrdu svog načina mišljenja (koje, izgleda, više priliči njima, nego vama) i da ne bi činili zlo Crkvi, uvodeći kpaj muka u paklu i spasenje grešnika na kraju (τελείαν άποκατάστασνν). Jer reči da će se grešnik „spasiti, no tako kao kroz oganj“ znače da će on biti mučen u ognju i da neće biti uništen zajedno sa svojim zlim delima i zlim duševnim nagonima. O ovome govori i sveti Vasilije Veliki u „Moralijama“, tumačeći sledeće reči Psalam: „Glas Gospoda koš preseca plamen ognja“[19] i govoreći ovako: „Oganj koji je pripremljen za mučenje đavola i njegovih anđela preseca se Gospodnem glasom, kako bi nakon ovoga u njemu bilo dve sile: jedna Koja pali, a druga koja prosvećuje. Sila ovog ognja koja muči i uništava sačuvana je za one koji su dostojni muka, a sila koja prosvećuje i obasjava određena je za ozarenje onih koji poveđuju. Dakle, glas Gospoda koji preseca i razdeljuje plamen ognja je zbog toga da bi mračni deo bio oganj mučenja, a onaj koji ne gori – svetlost naslađivanja“[20]. Dakle, kao što se vidi, ovo presecanje i razdvajanje onog ognja dogodiće se onda, kada će se svima koji prolaze kroz njega svetla i blistava dela pokazati kao još svetlщa i kada će oni koji ih donose postati naslednici svetlosti i primiti onu večnu nagradu, a oni koji donose loša dela i koja priliče spaljenju, kažnjavani njihovim lišavanjem i večno prebivajući u ognju, naslediti spasenje koje je gore od pogibli, jer upravo ovo, u pravom smislu reči, i označava izraz „spašće se“, kako se ne bi dogodilo da uništavajućom silom ognja i sami budu u potpunosti uništeni. Sledujući ovim Ocima, i mnogi drugi od naših Učitelja shvatili su ove reči u ovom smislu. Ako ih je neko drugi protumačio na drugačiji način i reči „spasenje“ shvatio kao „oslobađanje od kazne“ i „prolazak kroz oganj“ kao „čistilište“ ovaj je, ako se možemo tako izraziti, potpuno pogrešno pazumeo ove reči. Ovo ne čudi, jer on je čovek, a mnogi i od Učitelja na različite načine tumače reči Svetog Pisma i nisu svi u istoj meri dostigli tačan smisao; jer nije moguće da jedan isti tekst, koji se prenosi u različitim shvatanjima, odgovara svih ovim shvatanjima u jednakoj meri. Naša je, pak, dužnost da, izabravši najvažnija od njih i ona koja su više u saglasnosti sa crkvenim dogmatima, ostala tumačenja stavimo na drugo mesto. Zato se nećemo udaljiti od navedenog tumačenja apostolovih reči makar i Avgustin ili Grigorije Dvojeslov ili neko drugi od naših Učitelja pružio takvo (neodgovarajuće) tumačenje. Ovakvo tumačenje, pak, manje ide u korist shvatanja privremenog, čistilišnog, nego na ruku Origenovog učenja koje je, kao ono koje govori o krajnjem spasenju duša kroz ovaj oganj i oslobođenja od muka, bilo zabranjeno i anatemisano od strane Petog Vaseljenskog sabora i konačno odbačeno, kao opšta bezbožnost za Crkvu.
7. Dakle, ovo je naš odgovor na mesta koja ste naveli iz Božanstvenog Pisma. Zatim, želeći da izložite reči božanstvenih Otaca koji govore u korist ovog dogmata o čistilišnom ognju, vi ste pre ovoga naveli određene reči Petog Vaseljenskog sabora koje određuju da u svemu treba sledovati svetim Ocima čijeste reči imali nameru da navedete i da u potpunosti prihvatiteono što su oni rekli, među kojima su bili i Avgustin i Amvrosije koji, izgleda, jasnije od ostalih uče o ovom čistilišnom ognju Međutim, ove reči nama nisu poznate, jer kod nas ne može dase nađe knjiga dokumenata ovog Sabora, zbog čega vas i molimo danam je pokažete, ako ona kod vas postoji napisana na grčkom jeziku. Jep mi se veoma čudimo što je u pomenutom tekstu i Teofil pribrojan ostalim Učiteljima, čiji je ne nekakav spis, već loša slava poznata svuda zbog njegove mržnje na Zlatoustog i koji se na osnovu ovog ubistva i zbog drugih zločina, iako posle smrti, svrgava i anatemiše u jednoj od poslanica koja se pripisuje blaženom papi Inokentiju.
8. Ipak, ako treba istražiti navedene reči blaženog Avgustina,[21] pod jedan, tumačeći one apostolove reči, on kaže da se ovim privremenim i prolaznim ognjem, za koji apostol kaže ovako: „Sam će se spasti, no tako kao kroz oganj“,[22] ne čiste glavni, nego manji gresi. Ovo je, pak, suprotno sa pravim smislom teksta koji je protumačio Jovan Zlatousti, kao što sam ranije rekao, a takođe je u suprotnosti i sa vašim učenjem: jer ako će se tada, sa „onim Danom“, pojaviti i ovaj oganj, i ako će on biti privremen i prolazan, koji počinje i završava se, što apostol uopšte ne kaže, gde je onda u sadašnjosti onaj čistilišni oganj o kojem vi učite i koji uzima grešnike odmah posle smrti, i koliko će dugo ovaj oganj mučiti one koji prolaze kroz njega, ako je privremen i prolazan? Međutim, ovo se odbacuje takođe i narednim tekstom koji je pozajmljen iz knjige „O gradu Božijem“, jer u njoj on kaže sledeće: „Oni koji su posle smrti podneli privremene muke, neće svi otići u večne muke koje će se dogoditi posle onog Suda“.[23] Zbog toga, ako će se privremene muke posle smrti – bilo da je to oganj, kako vi kažete, ili nešto drugo, kako mi govorimo odmah nakon onog Suda zameniti večnim mukama, kada će imati svoje mesto onaj čistilišni oganj i kada će očistiti one koji prolaze kroz njega? Gle, i Grigorije Bogoslov kaže isto što je govorio i Jovan Zlatousti, a to je da onaj oganj (o kojem govori Apostol) neće biti privremen i prolazan, nego mučniji i dugotrajniji, jer, govoreći o novatijanima, on ovako piše u besedi „Na Svetlost“: „Možda će oni tamo biti kršteni ognjem konačnog krštenja, mučnijim i dugotrajnijim, koji guta materijal kao slamu i uništava laku materiju svakog zla“.[24] Vidite li kako se površno dotiču smisla vaši Učitelji i kako ne proniču u smisao kao što to, na primer, čine Zlatousti Jovan i onaj Grigorije (Bogoslov) i ostala svetila Crkve.
9. Što se tiče ostalih reči koje su preuzete od blaženog Avgustina i božanstvenog oca Amvrosija, neke od njih ne govore ništa određeno o čistilišnom ognju, a druge, iako o ovome govore određeno, mi ipak ne verujemo ovim citatima: nisu li oni nekada bili iskvareni i dodavani, kao što se to dogodilo sa spisima mnogih naših svetih, tim pre što na naš jezik oni nikada nisu bili prevedeni i, kao što smo rekli, nipošto nemaju zasnovanost u Svetom Pismu. Ali, možda je moguće da se pomirljivo odnosimo prema ovim rečima, zapravo da su ovi sveti Oci bili primorani kao nekakvom obavezom da pruže ovakvo tumačenje apostolskih reči: jer, pošto nisu bili u stanju, po svoj prilici, da proniknu u smisao teksta us led promene jezika u prevodu, oni su objavili da će u odnosu na određene male grehe doći do očišćenja i oslobađanja, kako neki ne bi mislili da ovim rečima apostol objavljuje da će svaki greh biti očišćen i da će na taj način biti uveden kraj mukama, kao što je to mislio Origen. Isto ovo odnosi se i na ono što vi govorite, da blaženi Grigorije u četvrtoj knjizi „Razgovora“ mnogim pričama i otkrivenjima dokazuje postojanje čistilišta i objavljuje da zaista postoji čistilišni oganj pre vremena onog budućeg Suda, shvatajući ovo ili alegorijski ili misleći ovako bukvalno. A to što on navodi citate iz Svetog Pisma da bi ovo potvrdio ni u kom slučaju ne sadrži u sebi ispravnost takvog shvatanja, kao što smo rekli i ranije. Što se, pak, tiče priča i otkrovenja koje je ponudio, oni uopšte ne ukazuju na nekakav određeni čistilišni oganj na nekakvom određenom mestu. On kaže da su na ovaj način neki od očišćenih određeni za banje da služe onima koji se kupaju, a drugi su preko otkrovenja objavili da postoje određene duše koje gore na različitim mestima.[25] Sve ovo ne predstavlja ništa drugo do čudesna javljanja i otkrovenja koja su posebno određena od Boga radi ispravljenja i obraćenja onih koji su živi. A to, da postoji za sve zajednički čistilišni oganj nikako ne proizilazi iz ovoga. Onim, pak, što on navodi posle ovoga, uništava se dogmat o čistilišnom ognju. On kaže da se „mali“ i „najlakši“ gresi pravednika čiste prisustvom drugih dela, zapravo dobrih dela u sadašnjem životu. Drugi se prilikom izlaska duše iz tela čiste samo strahom, kako on prenosi, a ostali se čiste posle smrti, zahvaljujući dobrim delima i Prinošenjem koje se za njih vrše.[26] Dakle, kakva je potreba za čistilišnim ognjem kada postoje ove stvari koje i bez njega mogu da očiste? Dakle, ovo je naš odgovor u vezi sa vašim Učiteljima koji se u ovome ne slažu sa našim Učiteljima, jer na drugi način nije moguće međusobno pomiriti reči jednih i drugih.
10. Što se tiče reči Vasilija Velikog u kojima, moleći se Bogu za upokojene u molitvama na Pedesetnicu, on moli za njih upokojenje i mesto sa pravednicima, u njima se ništa ne nalazi što se odnosi na čistilišni oganj. Saglasno ovome i tropar, koji pojemo za upokojene i u kojem govorimo Bogu u ime pokojnika sledeće: „Smiluj se na Tvoje stvorenje, Vladiko, i očisti ga Tvojim milosrđem“, očigledno govori o očišćenju, ali ne očišćenju ognjem, nego samo božanstvenim milosrđem i dobrotom. Jer suvišno bi bilo da za onoga koji je očišćen ognjem molimo još i da se očisti milosrđem, nego on moli za uklanjanje nečistote usled koje je stran viđenju Boga i naslađivanju, za uklanjanje jedinom i jedinstvenom Božanstvenom dobrotom, i njega naziva „očišćenjem“.
11. A što se tiče posle ovoga navedenih reči blaženog Grigorija Niskog, bolje bi bilo da se one prećute i da se ne primoravamo da ih, radi svoje odbrane, javno iznosimo. Ovaj Učitelj javno se slaže sa dogmatima origenista i uvodi kraj mukama. Na primer, u onim rečima koje ste vi naveli, on ne objavljuje ništa drugo, osim toga da postoji nekakvo čistilište i peć koja sagoreva i privlačnost Bogu kroz tugu i stradanje. Pre vremena kada će nastati konačno vraćanje u prvobitno stanje svih i samih demona, „neka bude“, kaže on, „Bog svega u svemu“, prema rečima Apostola. S obzirom na to da su, između ostalih, navedene i ove reči, najpre ćemo u vezi sa njima odgovoriti onako, kako smo primili od naših Otaca: moguće je da one predstavljaju izvitoperenost i umetak koji su uneli neki jeretici i origenisti, kojih je u velikom broju bilo u ona vremena naročito u Egiptu i Palestini, a koji su učinjeni sa ciljem da izgleda da imaju za zaštitnika i ovog svetog i velikog svetilnika. Zatim, reći ćemo da ako je sveti zaista bio ovakvom mišljenja, ipak je to bilo onda kada je ovo učenje predstavljalo predmet rasprave i nije bilo konačno osuđeno i odbačeno suprotnim mišljenjem koje je doneto na Petom Vaseljenskom saboru. Dakle, nema ničeg začuđujućeg u tome što je i sam on, kao čovek, pogrešio u tačnosti (Istine), kada se isto ovo dogodilo i sa mnogima koji su živeli pre njega, kao sa Irinejem Lionskim i Dionisijem Aleksandrijskim i sa ostalima, jer i oni su svojim rečima ukazali određenu podršku onima koji ne misle ispravno. A da je ovo učenje tada bilo sporno i da nipošto nije bilo iskristalisano tako da predstavlja precizan sud, svedoči Grigorije Bogoslov, koji u besedi „Na Krštenje“, razmišljajući o onom neugasivom ognju, nakon toga kaže ovako: „Samo ako nekome ne bude ugodno da i ovde shvati ovo čovečnije i dostojnije Onog Koji kažnjava“.[27] Vidiš li kako on dozvoljava onima koji žele da ovaj oganj shvate čovečnije? Međutim, Peti Vaseljenski sabor ovakvo mišljenje (o kraju muka) od svih učenja priznao je za najnečovečnije, i kao ono koje nanosi štetu Crkvi i slabi one koji se trude, predato je anatemi. Dakle, ako je ove reči zaista izgovorio čudesni Grigorije o onom ognju, one ne ukazuju na posebno čistilište, već uvode krajnje očišćenje i konačno spasenьe svih. Međutim, one ni na koji način nisu uverljive za nas koji vodimo računa o opštem mišljenju Crkve i koji se upravljamo Božanstvenim Pismom, a ne gledamo na ono što je svaki od Učitelja pisao, izražavajući na taj način svoje lično mišljenje. Ako je, pak, bilo ko drugi napisao nešto drugo o čistilišnom ognju, mi nemamo obavezu da to prihvatimo: jer ni Sveto Pismo ni Peti Vaseljenski sabor nisu nam predali dvostruki vid kazne i dvostruki vid ognja.
12. Nakon ovoga bile su navedene reči božanstvenog Dionisija i velikog Epifanija i teologa Damaskina, koje apsolutno ništa ne govore o čistilišnom ognju, čak je bolje reći da ga osporavaju (jer oni govore da opraštanje grehova upokojenom, koje je učinio usled ljudske nemoći, predstavlja samo delo božanstvene dobrote) i pokazuju da upokojenima pomažu molitve koje se na njih uznose i Liturgije koje se za njih služe. A da isto ovo mislimo i govorimo i mi, i da, kao što je poznato, i na delu činimo, već je bilo rečeno. Još ste naveli reči blaženog Teodorita koje nam nisu poznate i koje ne prihvatamo, i molimo da nam kažete odakle su uzete i iz koje od njegovih knjiga.
13. I, na kraju, vi kažete ovako: „Prethodno izneta istina proističe na osnovu shvatanja Božanstvene Pravde koja ne ostavlja nekažnjenim ništa od onoga što je bilo učinjeno bez poretka, i iz ovoga neophodno proizlazi da za one koji nisu bili kažnjeni ovde i koji ga ne mogu zadovoljiti ni na nebu ni u paklu, postoji još i treće određeno mesto gde se vrši drugačije očišćenje, zahvaljujući kojem svako, postajući čist, odmah uzleće u viđenje Boga i naslađivanje“.
Na ovo odgovaramo sledeće, i obratite pažnju u kolikoj meri je ovo jednostavno i istovremeno pravično: opšte je priznato (ομολογουμένως) da je oproštenje grehova istovremeno i oslobađanje od kazne, jer onaj koji zadobija njihovo oproštenje, istovremeno se oslobađa i od kazne koja mu zbog njih priliči. Ono se, pak, pruža u tri oblika i u različite vreme: 1. u vreme krštenja, 2. posle krštenja, kroz obraćenje i tugu i uzvraćanje dobrim delima u sadašnjem životu, i 3. posle smrti, po molitvama i dobrim delima i zahvaljujući ostalim stvarima koje Crkva čini za upokojene. Dakle, prvo otpuštanje grehova uopšte nije povezano sa podvigom i zajedničko je za sve i iste je časti, kao izlivanie svetlosti i gledanje sunca i promena godišnjih doba, jer ovo je samo blagodat i od nas se ne zahteva ništa, osim vere. Međutim, drugi oblik je mučan kao onaj koji „svaku noć kvasi odar svoj i suzama svojim postelju svoju obliva“,[28] koje bole i tragovi od udaraca greha,[29] koji plačući i sa tužnim licem hodi i podražava obraćenje Ninevljana i Manasijino smirenje koje je pomilovano. Treći je takođe mučan, jer je povezan sa pokajanjem i sa skrušenom savešću koja pati zbog nedostatka dobra, ali ipak ni u kom slučaju nije povezan sa kaznom ako predstavlja oproštenje grehova: jer otpuštenje i kažnjavanje nikako ne mogu ići zajedno. Uostalom, u prvom i poslednjem otpuštanju grehova veliki udeo ima Božija blagodat uz sadejstvo molitve, dok mi podnosimo veoma malo. Nasuprot ovome, srednji oblik malo ima od blagodati, dok veći deo pripada našem podvigu. Prvo, pak, otpuštanje grehova razlikuje se od poslednjeg time što je prvo otpuštanje svih grehova u podjednakoj meri, a poslednje – samo onih grehova koji nisu smrtni i za koje se svako kajao za vreme života. Ovako smatra Božija Crkva i, moleći oproštenje grehova za upokojene i verujući da im se ono daruje, ona ne određuje poput zakona nikakve kazne u odnosu na njih, znajući dobro da božanstvena dobrota u ovakvim stvarima pobeđuje nad shvatanje pravičnog suda.
14. I. I očigledno je da one, koji teže Božanstvu, sama ova težnja, tj. ljubav, čisti, kako kaže Grigorije Bogoslov, a čisteći ih, čini ih sličnim Bogu i ponaša se prema ovakvima kao prema onima koji su već postali svoji. Zbog čega bi posle smrti ova težnja bila mnogo manje sposobna da čisti one koji se oslobađaju od materije, pa još postoji i potreba za čistilišnim ognjem u odnosu na velike grehe?
II. Zatim, Božijoj dobroti svojstvenije je da malo dobra ne ostavi bez pažnje, nego da mali greh smatra dostojnim kazne. Međutim, malo dobro kod onih koji su učinili velike grehe neće zadobiti nagradu usled preovlađivanja zla. Tako i malo zlo kod onih koji su bili pravedni u velikim delima neće dovesti do navlačenja kazne, zahvaljujući tome što bolja dela pobeđuju: jer ako nema onoga što čini većinu, tada, naravno, neće biti ni onoga što čini manjinu. Dakle, ne treba verovati u čistilišni oganj.
III. Zatim, kao što postoji malo dobra u onima koji su u ostalom loši, tako postoji i malo zla u onima koji su u ostalom dobri. Međutim, malo dobra u ovima ne može dovesti do one nagrade koja sledi za dobra dela, već samo može dovesti do razlike u kazni. Tako i malo zla neće dovesti do kazne, već dolazi do razlike u stepenu naslađivanja. Dakle, nije dostojno verovati u čisti lištni oganj.
IV. Potom, ako sozercavanje Boga predstavlja savršenu nagradu za one koji su čisti srcem i dušom, a njega ne zadobijaju svi u istoj meri, znači da ne poseduju svi u istoj meri čistotu i da nema potrebe za čistilišnim ognjem, ako ova čistota kod određenih ljudi nije savršena. Jer, u ovom slučaju, svi bi u istoj meri postali očišćeni zahvaljujući ovom ognju i time u istoj meri sposobni za sozercavanje Boga. Međutim, da ovo nije tako, simvolički i slikovito se pokazalo na gori gde je bio dat Zakon, „jer tada se nisu svi pokazali dostojnim istog položaja i redosleda, nego jedan – jednog, drugi – drugog, po meri čistote svakoga od njih, kako ja smatram“, kaže Grigorije Bogoslov.[30]
V. Isti ovaj sveti i veliki Grigorije Bogoslov, pišući umnu i tajanstvenu besedu o Pashi, došavši do onog mesta gde se kaže ovako: „Ništa nećemo izneti, ništa nećemo ostaviti za ujutru“[31], jasno i otvoreno kazuje da posle one noći nema nikakvog očišćenja, nazivaju rečju „noć“ sadašnji život svakog od nas i ne dozvoljavajući nikakvo očišćenje posle njega.
VI. Zatim, isti sveti Otac u besedi „Na uništenje grada“, rasuđujući ovako: „Neću govoriti kakve su muke tamo za one kojima On ovde daje milost, nego ću samo reći da je bolje da budemo kažnjavani i očišćeni ovde, nego da tamo budemo predati na muke, kada je vreme kazni, a ne čišćenju“[32], jasno tvrdi da nakon odlaska odavde nema nikakvog očišćenja, već samo večna muka
VII. Potom, Gospod u Jevanđelju po Luki u priči o bogatašu i Lazaru,[33] učeći o nagradi koju je zadobio svaki od njih, kaže da su Lazara, odmah nakon što je umro, anđeli odneli u naručje Avraamovo, a bogataš je takođe bio pogreben posle smrti i duša njegova nalazi se u paklu u mukama. Na taj način, označivši rečima „naruže Avraamovo“ najviši stepen upokojenja u srećnom udelu onih koji su ugodili Bogu, a rečima „pakao“ i „muke“ prikazavši konačnu osudu i večnu kaznu grešnika, On između njih nщe ostavio još nekakvo drugo mesto u kom se nalaze neka vrsta privremenog mučenja, nego je pokazao da (između stanja pravednika i grešnika) postoji velika i neprelazna provalija koja razdvaja jedne od drugih, kao i krajnja suprotnost u kojoj nema ničeg prelaznog.
VIII. Zatim, za dušu koja se razdvojila od tela i postala potpuno bestelesna i duhovna, neverovatno bi bilo da se muči od materijalnog ognja, dok je njeno telo, koje bi oganj morao da zahvati, istrulilo. Istina, nakon vaskrsenja, kada ona ponovo dobije nepropadljivo telo i sva tvar postane nepromenljiva, i kada se razdvoji oganj, kako smo naučeni, njoj će odgovarati da bude mučena njime, i ne samo njoj, nego i demonima, koji se pokazuju kako mračni, tako i odeveni u određenu materiju i grubu tvar i telo vazdušasto ili ognjeno, kako kaže Vasilije Veliki. Međutim pre nego što primi svoje telo, koje predstavlja samo formu koja nije pomešana sa materijom, iako postoji sama po sebi, kako bi ona mogla da se muči od materijalnog ognja?
IX. Ako su duše svetih pre Spasiteljevog silaska u pakao bile držane u paklu samo zbog prvorodnog greha, ali ni u kom slučaju kao u ognju i kazni, nego kao u tamnici i pod stražom, kako kaže Apostol Petar u svojoj poslanici: „Kojim i siđe i propoveda duhovima u tamnici“[34], zbog čega da ne mislimo da će isti ovaj pakao držati posle one duše koje su ovde lako zgrešile, nego da još vidimo potrebu za čistilišnim ognjem od kojeg mogu da se oslobode zahvaljujući molitvama za njih?
X. Zatim, naši prepodobni Oci, proživevši anđelski život na zemlji, mnogo su i često kroz viđenja i snove i druga čudesna javljanja i sami bili poučavani i druge poučavali o večnim mukama i o bezbožnicima i grešnicima koji se nalaze u njima, i kao sadašnjost i ono što se već događa, videvši i javljajući rečju, kao što i priča iz Jevanđelja po Luki opisuje stanje bogataša i Lazara, apsolutno ništa nisu objavili o čistilišnom ognju koji ima kraj.
XI. Napokon, ovo učenje o spasenju svih i kraju večnih muka, koje je imalo početak kod Origena, kao što smo već rekli, i koje je preovladalo kod određenih crkvenih otaca, među kojima su čak i Didim i Evagrije, kao oni koji se pozivaju na Božije čovekoljublje koje je lako prihvatljivo među lakomislenima, kako kaže bogonosni Jovan, pisac „Nebeske Lestvice“,[35] bilo je zabranjeno i anatemisano od strane Petog Vaseljenskog sabora kao ono koje izaziva raslabljenje duša i čini lakomislene još bezbrižnijima, s obzirom na to da očekuju da će nekada doći do oslobađanja od muka i obećano spasenje svih. Dakle, na osnovu ovoga, izneti dogmat o čistilišnom ognju mora da bude izbačen iz Crkve kao onaj koji podvižnike dovodi u bezbrižnost i koji ih ubeđuje da se ne bore svim sredstvima u sadašnjem životu za svoje očišćenje, s obzirom na to da se, tobože, posle smrti očekuje drugo očišćenje.
 

---

 
NAPOMENE:

1. In Apophthegmatis Patrum in „macario“ n. 38. PG t. 34. col. 257, et in Vitiis Patrum lib. III, cap. 172 et lib. VI, libell. 3, 16. PL t. 73 s 797 et 1013.
2. Dionys. De Eccles. heirarch. s. VII, 7 PG t 3 s 561.
3. PG t. 88, s. 1652-1657
4. Gregor. Naz. Orat. 16 n. 9. PG t. 35 col. 945
5. Oktoih, kanon subote za upokojene, glas 8, pesma 6, Slava
6. Posni Triod. Subota mesopusne sedmice, kanon, pesma 1; ili Cvetni Triod, subota pred Pedesetnicu.
7. Ibid.
8. Molitva nakon osvećenja Svetih Darova.
9. Dionys Areopag. op. et log. cit. vidi primedbu 28
10. 2. Mak. 12, 46
11. Mat. 12, 32.
12. 1. Kor. 3, 13-14.
13. Mt. 25, 46.
14. Jn. 5, 29.
15. Ps. 49, 9.
16. Ps. 98, 3.
17. Dan, 7,10
18. Chrysost. hom. IX in Epist. I ad Cor. PG t. 61 s 75-82
19. Ps. 28, 7.
20. Basil. Magn. hom in Psalmum 28 PG t. 29, s 297.
21. Augustin. De Civit. Dei 1. XXI. c. 26. n. 4. PL l. 41 c. 745.
22. 1. Kor. 3, 15
23. Aug. De Civit.Dei 1. XXI c. 13. PL l. 41 c. 728.
24. Gregor. Aug.DeNaz. Orat. 39. 1.XXIn. 19. c.PG t. 36, l.41c. 357.
25. Gregor. Magn. Dialog. lib. IV. ee. 40 tc. 55.
26. Ibid. cap. 39, PL t. 77 c. 396.
27. Gregor. Naz. Orat. 40. 36. PG. t. 36. c. 412
28. Ps. 6, 7
29. Ps. 37, 6-7
30. Gregor. Naz. Orat. 45, n. 11. PG t. 36 s. 637.
31. Orat. cit. n. 46, PG t. 36 s 645.
32. Orat 16, n. 7. PG t. 35 c. 944.
33. Lk. 16, 20
34. 1. Pt. 3, 19
35. Joan. Clim. Scala Paradisi grad. IV. PG t. 88, c. 780.