SVETI MARKO EFESKI I FLORENTINSKA UNIJA

 

SVETI MARKO EFESKI I FLORENTINSKA UNIJA
 
Izlaganje svetog Marka Efeskog o Florentinskom Saboru i svom učešću na njemu.
 
Navodimo kratko delo svetog Marka Efeskog, njegovo izloženje istorije Florentinskog sabora i podatke o njegovoj delatnosti na njemu. Govoreći o izvorima za sastavljanje žitija svetog Marka Efeskog i istorije Florentinske unije, u prvoj i drugoj glavi našeg dela ukazali smo i na ovo delo koje, bez obzira na svoju sažetost, za nas ima veliki značaj.
Ovo delo svetog Marka, kao i „Ispovedanje vere“ i „Okružna poslanica“, postaje delo koje se širi među vernicima, verovatno cirkularno, zajedno sa dva gore navedena dela svetog Marka. Vrativši se u Konstantinopolj ili možda već otputovavši u Efes, sveti Marko upućuje svima vernima istinito, nepristrasno kazivanje o događajima u Florentiji i o svom učešću na saboru u Italiji. Sažetost ovog dela, neobična kratkoća pripovedanja, njegove reči u zaključku, a istovremeno i činjenica da je sačuvano u mnogim rukopisima, govore u korist naše pretpostavke da su ga širili revnitelji Pravoslavlja u sve krajeve tadašnje Vizantije.
Ovo delo sačuvano je u sledećim rukopisima: Atheniensis 652, fol. 4-7, Parisinus 1218, fol. 451-454, Ambrosianus 899, fol. 118-120 Atheniensis, Matritensi 77, fol. 309, Monacensi 145, fol. 188-191, Monacensi fol. 118-123, Barocciano 114, fol. 149, Laud. 73, fol. 188-191, Palatino 403, fol. 96-99. Ovo delo takođe se delimično nalazi i kod Minja u sto pedeset devetom tomu grčke serije, zajedno sa „refutatio“ koji je napisao Josif, episkop Metonski, okoreli unijata, čijem peru pripada i pohvalni kanon i sinaksar Florentinskom saboru (Migne, PG t. 159).
Monsinjor Lius Pti stavio je ovo delo u skladu sa Pariskim rukopisom 1218, list 451-454, u sedamnaesti tom „Patrologije Orijentalis“, str. 443-449, odakle, kao i do sada, uzimamo predložak za naš prevod.
 
* * *
 
IZLOŽENJE SVJATJEJŠEG MITROPOLITA EFESKOG O TOME NA KOJI NAČIN JE ON PRIMIO ARHIJEREJSKO DOSTOJANSTVO I OBJAŠNJENJE O SABORU KOJI JE ZASEDAO U FLORENTIJI
 
1. Primivši po zapovesti i potrebi Hristove Crkve arhijerejsko služenje, koje je iznad i mog dostojanstva i moći, krenuo sam sa Vaseljenskim patrijarhom i Bogom danim carem i samodršcem na sabor u Italiju, ne gledajući ni na svoju nemoć, niti na teškoću i veličinu dela, nego nadajući se u Boga i u one zajedničke Zaštitnike, verovao sam da će sve kod nas biti dobro i da ćemo učiniti nešto veliko i dostojno našeg podviga i nadanja. Međutim, doputovavši tamo, odmah smo iz iskustva videli odnos
Latina prema nama koje je bio drugačiji nego što smo se nadali, i odmah smo bili primorani da sumnjamo u (povoljan) kraj. Neko od nas, videvši ovo, rekao je drugome koji se nalazio pored njega sledeće: „Teško da će biti spremni bilo šta da promene od svojih obreda i učenja ovi ljudi koji nam u tolikoj meri govore o svojoj prednosti (nad našim obredima i učenjem)“. Međutim, u skladu sa zapovešću, očekivali smo i trpeli dugo odlaganje da bi se sabrao i da bi bio određen sabor. Ali došao je kraj odlaganju i nakon što je prošlo mnogo dana, sa teškoćom smo se okupili na jednom mestu – Grci i Latini – diskutujući pre svega o dodatku u Simvolu vere.
2. A zatim, pošto sam bio izabran da budem na čelu rasprave, najpre sam pokušavao da im pripišem razlog podele i da ih optužim za neprijateljstvo i prezir (prema nama), dok su se oni branili i prebacivali krivicu na nas, opravdavajući sami sebe, kao što je to kod njih običaj. Zatim, na narednim zasedanjima, imajući uz sebe dokumente Vaseljenskih Sabora, pročitao sam iz njih one odluke u kojima oni Božanstveni Oci zabranjuju promenu Simvola vere u rečima i slovima i određuju strašne kazne za one koji se bilo kada usude da ovo učine, tako da na osnovu ovih (kazni) oni episkopi i oni klirici budu neosvećeni i tuđi datoj im blagodati, a svetovnjaci da podležu anatemi, tj. odlučenju od Boga. Uz to, preko neoborivih silogizama pokazao sam (logičku) neophodnost mojih reči i da se ove odluke ne mogu drugačije razumeti, osim onako kako sam ih ja protumačio i shvatio. Ali s obzirom na to da smo se ubedili da su Latini od tada skinuli maske u raspravama sa nama, jer njihov predmet se ne odnosi na Istinu i oni nisu sebi postavili za cilj da je pažljivo pronađu, nego su samo zbog toga (stupali u rasprave) da bi izgledalo da nešto govore i slušaju, jer njima je bilo neophodno da anuliraju zasedanja kako bi kasnije izgledalo, sudeći po njihovim rečima, da su anulirali sve ono što smo mi rekli, do tada, dakle, napustivši rasprave, molili smo ih (šta smo još mogli da kažemo da bismo privukli njihove okamenjene duše?) da dođemo do dobre saglasnosti koju smo imali ranije i u odnosu na nas same i u odnosu na naše Oce, kada smo isto govorili i kada među nama nije bilo raskola. Govoriti ovo izgledalo je kao da se govori gluvim ušima ili kao da se kuva kamen, ili da se seje na kamenu ili piše po vodi ili nešto slično što se u poslovicama kaže za nešto što je nemoguće. A oni, primorani argumentima i ipak ni u kom slučaju ne dozvoljavajući nikakvo unošenje ispravki, kako izgleda, zbog neizlečivosti, molili su nas da pređemo na razmatranje dogmatskog učenja, jer je već dovoljno (kako su oni rekli) bilo kazano o dodatku, nadajući se da će ovim rečima sakriti svoju drskost u odnosu na Simvol vere, ako bi bilo pokazano da je njihovo dogmatsko učenje ispravno. Međutim, naši predstavnici nisu ustuknuli i bili su nepokolebivi, (ne želeći) da razmatraju dogmatsko učenje ako najpre ne bude ispravljen dodatak. Oni bi se do kraja pridržavali ovog protivljenja i tako bi se i razišli, postupajući ispravno, da zatim nisu bili primorani od strane određenih lica (koja su govorila) da bi bilo neumesno otputovati, a da se ništa ne kaže o dogmatima. Tada su oni pristali da pređu na razmatranje drugih stvari: od dodatka na učenje, kao i da pređu iz Ferare u Florentiju.
3. Doputovavši ovako, pristupili smo raspravama o učenju, dok su Latini izneli iskaze, neke iz nekakvih apokrifnih i nepoznatih knjiga, a druge iz lažnih i iskvarenih, u kojima je silom bilo uneto njihovo učenje. Dakle, ponovo stupivši s njima u borbu i potpuno pokazavši apsurdnost (njihovog) učenja i pokazavši da su knjige na profan način neautentične, ništa nisam postigao i nikoga nisam ubedio, osim što sam nekorisno i besciljno izgubio vreme. Jer reči su se smenjivali drugim rečima i izlaganje je rađalo novo izlaganje, kao što je to kod njih običaj. Njihova istina ničim velikim nije dokazala svoju silu, iako su izlili mnogo mastila radi sebe i mnogim rečima je prikrivali dok, na kraju, ponovo izgubivši strpljenje, kako zbog to ga što sam bio iscrpljen bolešću od koje bolujem, tako i zbog toga što sam video uzaludnost (njihovih) reči, nisam izneo pred njima veoma opširno izlaganje u kojem sam neoborivim svedočanstvima dokazao istinitost našeg dogmata: da samo od Oca, a ne i od Sina, ishodi Sveti Duh, počevši od jevanđeljskih reči, zatim od apostola i njihovih učenika i došavši čak do Trećeg vaseljenskog sabora, redom obrađujući sve što je rečeno i sumirajući i rezimirajući da materijal koji se nalazi na raspolaganju dokazuje da se novi dogmat Latina svuda osuđuje.
4. Ovim sam završio izlaganje, odlučivši ili da više ne dolazim na zasedanja ili, u krajnjoj meri, da ćutim. Međutim, oni su nas pozvali, bez obzira da li je to nama odgovaralo ili ne, da čujemo kritike onoga što je bilo rečeno. Čineći ovo dok sam ja zbog bolesti bio odsutan, samo su oni govorili na dva naredna zasedanja, dok niko nije ustao u odbranu. Na prvom zasedanju oni su navodili reči svojih Učitelja u kojima se govorilo da Duh Sveti ishodi od Sina na isti način kao i od Oca. Na drugom zasedanju, kritikujući ono što sam ja rekao, oni su više izvrtali nego što su opovrgavali reči naših Učitelja, navodeći, kako im se činilo, suprotna mišljenja. Međutim, s obzirom na to da sam ja ćutao i da se nije videlo da će neko od naših predstavnika da im se suprotstavi, kako zbog toga što su vlasti smatrale da je ovako bolje, tako i zbog toga što se nisu svi odlučivali na borbu i što su se plašili da ne upadnu u svađu i neprijatnost, oni su, prihvatajući naše ćutanje za uspeh (ερμαιον) i tobože neke begunce pozivajući na borbu, a s obzirom na to da niko od naših nije na to pristajao, aplaudirali sebi kao pobednicima i kao onima koji poseduju istinu. Oni su nameravali da ovo uvek čine kako bi, pripremivši se jednom i za svagda da govore suprotno na sve ono što mi kažemo, pripisivali pobedu sebi.
5. Zatim su počele besede o pomirenju i kompromisu i neko od naših predstavnika ustao je, rekavši da je dobro prigrliti mir i postići svetu saglasnost među nama, tako da i ne izgleda da Zapadni (sveti Oci) protivreče Istočnim (svetim Ocima). I već je neko počeo da filosofstvuje da je reč „kroz“ kod naših Učitelja identična sa rečima „od, iz“ i da ona („kroz“) čini Sina Uzročnikom Svetog Duha. Na taj način postepeno se pojavilo latinsko razmišljanje (ό λατινισμός), a zatim su počeli da razrađuju način kako sklopiti uniju i iznaći određene izraze kojima bi se moglo obezbediti jedinstvo, a koji predstavljaju središnji stav i koji mogu da budu prihvaćeni u skladu sa određenim učenjem, kao nekakva čizma koja odgovara i levoj i desnoj nozi[1]. Iz tog razloga ovo im je izgledalo veoma odgovarajuće što bi na taj način i naši lakše bili pridobijeni, i mogla je postojati nada da će ovo bespogovorno biti prihvaćeno od suprotne strane. Sastavivši nekakvu povelju koja je sadržala ovo, a koja je takođe jasno iznosila njihove stavove, oni su je uputili njima da bi zahvaljujući ovome sklopili uniju. Ali ovi ni u kom slučaju nisu hteli da bespogovorno prihvate ovu povelju, nego su ili pozivali ove na odbranu i objašnjenje onoga što se u povelji nalazilo, a što se odnosilo na predmet rasprave, ili su zahtevali prihvatanje svog učenja koje su prethodno poslali, a to je bilo potpuna saglasnost učenja Latina i Grka i ispovedanje da Duh Sveti ishodi takođe i od Sina.
6. Mnogo je vremena bilo izgubljeno i naši predstavnici teško su podnosili odlaganje i patili su od nemaštine i podnosili glad, jer i ovim su morali da stradaju: nikome ništa nije davano od dogovorenih suma za troškove, kako bi ih time postepeno primorali da se pokore. Ali čemu mnoge reči? Nisu se umirili izdajnici svog spasenja i Pravoslavlja („Pobožnosti“) dok nisu svaki kamen preturili, dok nisu uspeli da, okupivši se na sednici na kojoj je predsedavao imperator i patrijarh i sa njima sedeo Despot[2], javno objave „latinštinu“. Kada su naveli iskaze koji su izgledali pogodni za Latine, kako iz dela njihovih učitelja, tako i iz dela velikog Kirila, pre nego što su stupili u borbu sa mnom i istovremeno mi drsko uputili niz uvreda, postavili su saboru sledeće pitanje: kakvo je mišljenje Sabora u vezi sa ovim iskazima i da li je on spreman da prizna Sina za Uzročnika Svetog Duha? U vezi sa navedenim citatima učesnici sabora izjavili su da, s obzirom na to da su to autentične reči Učitelja koje su posvedočene poslanicom Božanstvenog Maksima[3], oni ne podležu sumnji. Međutim, većina se u potpunosti usprotivila da Sinu pripiše uzrok Svetog Duha, jer ovo je i mudri Maksim odredio (govoreći da Zapadni Oci ne kažu da je Sin Uzročnik Svetog Duha). Ali oni koji su na drzak način bili uporni u bezbožnosti i oni koji su od početka išli za njima, prevareni veLikim obećanjima i darovima, „otkrivene glave“ objavili su Sina za Uzročnika Svetog Duha, što se čak nigde otvoreno ne može naći ni u iskazima Latina. Njima je prišao i patrijarh koji je i sam bio prevaren, nesrećnik, očekujući da što pre otputuje odande, iako ga je sudbina odvela u smrt. Ja sam svoje mišljenje, a istovremeno imajući napisano i svoje Ispovedan>e vere (jer ranije je bilo određeno da svako izloži svoje mišljenje u pisanom obliku), s obzirom na to da sam video da oni grozničavo streme sklapanju unije i da su oni, koji su ranije bili sa mnom, sada sa njima, a da izveštaje ni ne pominju, i sam zadržao svoj izveštaj, da ne bih, izazvavši ih na borbu, sebe izložio opasnosti. Ipak, svoje mišljenje sam bez straha izložio usmeno, govoreći da se iskazi Zapadnih i Istočnih Otaca ne mogu drugačije usaglasiti osim u skladu sa tumačenjem u poslanici prepodobnog Maksima, kojoj sledujući tvrdimo da Sin nije Uzročnik Svetog Duha. Sa negodovanjem sam dodao i u vezi sa interpolacijom, rekavši da u vezi sa njom ne pravim ustupke Latinima i da u skladu sa navedenim rečima ona nije dobro i blagosloveno uneta. Nakon ovoga oni su se prihvatili svojih poslova i okrenuli se sastavljanju Saborske Odluke (Akta unije) i svega ostalog što se unije tiče. A ja, od tada se odvojivši od njih, povukao sam se u samog sebe da bih, neprestano se savetujući sa svojim Ocima i Učiteljima,svima objavio svoj stav ovim svojim spisom, kako bi svako ko želi mogao da prosudi sledeće: da li ja nisam prihvatio uniju zbog ljubavi prema zdravom učenju ili prema nekakvoj izvitoperenosti.
 

---

 
NAPOMENE:

1. ό κοθορνός (cothurnus) – čizma koja je mogla da se nazuva na bilo koju nogu: levu ili desnu, bez razlike.
2. ο Δεσπότης, „Vladika“ – pod ovim nazivom podrazumeva se imperatorov brat Dimitrije Paleolog. Vidi na primer: Syrop. op. cit. Sect. IX, sar. 10, p. 264.
3. Ovde se ima u vidu poslanica prepodobnog Maksima Ispovednika kiparskom prezviteru Marinu, koja je odigrala važnu ulogu u dokumentima Florentinskog sabora. Ona je kod nas ranije citirana.