Home » BIBLIOTEKA, Pravoslavna crkva i rimokatolicizam

SVETI MARKO EFESKI I FLORENTINSKA UNIJA

 

SVETI MARKO EFESKI I FLORENTINSKA UNIJA
 
Delo svetog Marka Efeskog u kojem je sakupio citate iz Svetog Pisma, dokumenata Vaseljenskih Sabora i dela svetih Otaca koji svedoče da Sveti Duh ishodi samo od Očeve ipostasi.
 
Pre nego što pređemo na dalje izlaganje istorije Florentinske unije, navešćemo delo svetog Marka Efeskog koje je nesumnjivo povezano sa periodom koji smo izložili u ovoj glavi. Ovo delo nosi naziv „Skup citata iz Svetog Pisma, Sabora i dela svetih Otaca koja svedoče da Sveti Duh ishodi samo od Oca“. Mgr. Luis Pti[1] smatra da je sveti Marko napisao ovo delo za imperatora Jovana upravo u onom periodu kada su se na sednicama Sabora razmatrali citati iz dela svetih Otaca koji govore o ishođenju Svetog Duha. Uz to, monsinjor Pti se poziva na obrazovanog arhimandrita Andronika Demetrakopulosa koji svedoči da među grčkim rukopisima Moskovske sinodalne biblioteke postoje dva rukopisa pod naslovom „Skup citata koji svedoče da Sveti Duh ishodi samo od Oca, a ne i od Sina, datih Samodršcu i Bogom venčanom caru Paleologu, kao što je bilo zapoveđeno njegovim carskim činom“. Ovo delo na početku sadrži pismo upućeno imperatoru, čije prve retke prenosi arhimandrit Andronik. Mgr. Luis Pti smatra da je pomenuto delo identično sa delom svetog Marka Efeskog (kao što se vidi iz naslova rukopisa) o kojem smo ranije govorili i koje je sačuvano u Milanskom rukopisu Codex Ambrosianus 653, fol. 26-33. Međutim, treba reći da monsinjor Luis Pti nije obratio pažnju na činjenicu da u naslovu ovog dela koje pominje arhimandrit Andronik Demetrakopulos, pod jedan, nedostaje ime autora, bolje reći, sastavljača dela, a pod dva, ime imperatora nije naznačeno. Ali, kao što vidimo, veoma često u imenovanju imperatora na određenim zvaničnim dokumentima nema potrebe da se pominje lično imperatorovo ime u zvaničnim obraćanjima. Opšti naziv koji postoji – „Caru Paleologu“ – može se istovremeno odnositi na svakog imperatora iz ove dinastije. Međutim, autorovo pismo imperatoru koji je dodato ovom dokumentu, a čije nam prve redove prenosi arhimandrit Andronik, govori nam za kojeg je od imperatora Paleologa ovo delo napisano, jer na početku ovog pisma srećemo sledeće reči: „Bogom čuvani i Bogom venčani, čedo Konstantine, sveti Care…“. Iz ovoga se jasno vidi da je ovo delo, u skladu sa poretkom, upućeno imperatoru Konstantinu Devetom, poslednjem vizantijskom caru koji je došao na presto posle svog brata Jovana Osmog 1449. godine, tj. pet godina nakon smrti svetog Marka Efeskog. Dakle, ostaje nam da pretpostavljamo ko je autor ovog dela. U svakom slučaju, to je ličnost koja je bila u duhovnom činu i koju je imperator veoma uvažavao. Moguće da je to bio sveti Genadije (Georgije Sholarije) koji je u vreme vladavine Konstantina Devetog već bio monah i zauzimao istaknuto mesto u Saboru održanom u hramu svete Sofije 1450. godine, na kojem je bilo osuđeno učenje Latina, a pre svega učenje o ishođenju Svetog Duha od Oca i Sina.
Na taj način, delo svetog Marka Efeskog pod nazivom „Svedočanstva o ishođenju Svetog Duha samo od Očeve ipostasi“ koje se nalazi u pomenutom Milanskom rukopisu ne treba poistovećivati sa pomenutim rukopisima Moskovske sinodalne biblioteke. Osim toga, delo svetog Marka koje se nalazi u Milanskom rukopisu sadrži citate koji nisu uvek prikazani u hronološkom redosledu, ponekad nisu grupisani prema njihovim autorima (tj. prema svetim Ocima koji se citiraju), a ponekad se sreću ponavljanja jednog istog citata na različitim mestima u istom delu. Teško da bi ovo delo, da je bilo pisano za imperatora, bilo dato njemu u delimično neobrađenom obliku, tim pre što smo već imali mogućnost da vidimo, makar na primeru gore navedenih traktata svetog Marka o čistilišnom ognju, koliko je sveti Marko bio pažljiv u svom radu. Najverovatnije da je ovo njegovo delo bilo naznačeno za njega i za pravoslavne predstavnike. Činjenica da se u ovom delu navodi mnogo više citata nego što je bilo navedeno i što se razmatralo na sednicama Sabora možda nam govori da je sveti Marko ove citate kasnije izvukao, možda upravo u vreme razmatranja svih onih rukopisa u komisiji koje su koristili i koje su navodili predstavnici Pravoslavne i Latinske Crkve.
Monsinjor Luis Pti objavio je ovaj rukopis u sedamnaestom tomu „Patrologije Orijentalis“, str. 342-367. Ovaj prevod načinili smo upravo iz ovog izdanja.
 
SKUP CITATA O SVETOM DUHU KOJE SMO SAKUPILI KAKO IZ PROROKA I JEVANĐELJA, TAKO I IZ SPISA APOSTOLA I SVETIH OTACA, KOJI AUTORITARNO I ISTINITO SVEDOČE DA DUH SVETI ISHODI SAMO OD OCA, A NE I OD SINA
 
1. David kaže u Psalmu 32, 6 sledeće: „Rečju Gospodnjom nebesa se utvrdiše i Duhom usta Njegovih sva sila njihova“.
2. U Psalmu 142, 10: Duh Tvoj Blagi neka me vodi na zemlju pravu“.
3. U Psalmu 138, 7: „Kuda ću poći od Duha Tvoga i od lica Tvoga gde ću pobeći?“
4. U Psalmu 50,13: „I Duha Tvoga Svetoga ne oduzmi od mene“.
5. U Psalmu 103, 30: „Kada im pošalješ Duha Tvoga opet se izgrađuju“.
6. A Isaija (61, 1) ovako: „Duh je Gospoda Boga na meni, jer me Gospod pomaza da javljam dobre glase krotkima, posla me da zavijem ranjene u srcu, da oglasim zarobljenima slobodu i sužnjima da će im se otvoriti tamnica“.
7. Iz Jevanđelja po Mateju uzimamo ove reči (10, 19-20): „A kada vas predadu ne brinite se kako ćete ili šta ćete govoriti, jer će vam se u onaj čas dati šta ćete kazati. Jer nećete vi govoriti nego će Duh Oca vašega govoriti za vas“.
8. A nešto dalje i sledeće (12, 28): „A ako li Ja Duhom Božijim izgonim demone, onda je došlo k vama Carstvo Božije“.
9. Iz Jevanđelja po Luki preuzimamo sledeće (11, 20): „A ako li Ja prstom Božijim izgonim demone, dakle, stiglo vam je Carstvo Božije“.
10. Iz Jevanđelja po Jovanu uzimamo ove reči (14, 16): „I Ja ću umoliti Oca i daće vam drugog Utešitelja da prebiva s vama vavek, Duha Istine“.
11. I još sledeće (14, 26): „A Utešitelj Duh Sveti Koga će Otac poslati u ime Moje, On će vas naučiti svemu i podsetiće vas na sve što vam rekoh“.
12. (15, 26): „A kada dođe Utešitelj Koga ću vam Ja poslati od Oca, Duh Istine Koji od Oca ishodi, On će svedočiti za Mene“.
13. (16, 78): „Ako Ja ne odem Utešitelj neće doći k vama; ako li odem, poslaću Ga k vama. I kada On dođe, pokaraće svet za greh i za pravdu i za sud“.
14. (16, 12-14): „Još vam imam mnogo govoriti, ali sada ne možete nositi. A kada dođe On, Duh Istine, uvešće vas u svu istinu; jer neće govoriti od Sebe, nego će govoriti ono što čuje i javiće vam ono što dolazi. On će Mene proslaviti, jer od Mojega će uzeti i javiće vam“.
15. (16, 15): „Sve što ima Otac Moje je, zato rekoh da će od Mojega uzeti i javiti vam“.
16. Iz Dela Apostolskih uzimamo reči svetog apostola Petra (2, 33): „Desnicom, dakle, Božijom, vaznese se, i primivši od Oca obećanje Svetog Duha, izli ovo što vi sada vidite i čujete“.
17. Iz Katiheze istog ovog svetog apostola, upućene njegovom učeniku Klimentu: „Da bi jasno videvši ljudi poverovali u jednoga Boga Oca Svedržitelja i u Njegovog Jedinorodnog Sina Koji je pre vekova od Njega neizrecivo rođen, i u Duha Svetoga Koji od istog ovog Oca neizrecivo ishodi – u jednog Boga Koji se poznaje u tri ipostasi, bespočetnog, beskrajnog, večnog i uvek postojećeg“[2].
18. Iz prve poslanice Korinćanima svetog apostola Pavla(2, 1012): „A nama Bog otkri Duhom Svojim; jer Duh sve ispituje,i dubine Božije. Jer ko od ljudi zna šta je u čoveku, osim duha čovekova koji je u njemu? Tako i šta je u Bogu niko ne zna osim Duha Božijega. A mi ne primismo duha ovoga sveta, nego Duha Koji je od Boga, da znamo što nam je darovano od Boga“.
19. Iz poslanice Rimljanima svetog apostola Pavla (8,9-11):? vi niste po telu nego po Duhu, pošto Duh Božiji živi sa vama. Ako pak neko nema Duha Hristova, on nije Njegov. A ako je Hristos u vama, onda je telo mrtvo za greh, a Duh je život za pravednost. Ako li živi u vama Duh Onoga Koji je vaskrsao Isusa iz mrtvih, Onaj Koji je podigao Hrista iz mrtvih oživeće i vaša smrtna tela Duhom Svojim Koji živi u vama“.
20. Iz poslanice Galatima svetog apostola Pavla (4, 6): „A pošto ste sinovi, posla Bog Duha Sina Svojega u srca vaša, koji viče: Ava, Oče!“
21. Iz poslanice Titu svetog apostola Pavla (3, 56): „Po milosti Svojoj spase nas banjom novoga rođenja i obnovljenja Duhom Svetim, Kojega izli na nas obilno kroz Isusa Hrista Spasitelja našega“.
22. Zatim uzimamo reči svetog Dionisija iz druge knjige „O Božanskim imenima“: … i Duh Istine Koji od Oca ishodi“[3].
23. Iz iste ove knjige: „Ali i Oni Koji su nadsuštinskog Božanskog porekla ne pretvaraju se jedni u druge. Jedini Izvor nadsuštinskog Božanstva je Otac, tako da ni Otac ne može postati Sin, ni Sin Otac“[4].
24. Iz iste knjige: „Zatim, iz Svetog Pisma smo primili daje Otac Izvor Božanstva, a Sin i Duh su Božanskog porekla.Oni su, ako već moramo ovako da kažemo, Izdanci Božanskog rukosada i kao Cvetovi i nadsuštinske Svetlosti. Na koji se,pak, način ovo događa nije moguće ni reći ni shvatiti“[5].
25. Potom reči istog svetog iz knjige „O mističnom Bogoslovlju“, treća glava: „Kao što se od nematerijalnog i nerazdeljivog Dobra rađaju Svetlosti Dobrote Koji proističu iz srca“[6].
26. Zatim uzimamo sledeće reči svetog Atanasija iz njegove prve poslanice Serapionu: „Jer kao što je i Sin Rođeni Jedinorodni, na isti način je i Duh, Kojeg Sin daje i šalje, jedan, a nije ih mnogo, i nije jedan od mnogih, jego je jedini Onaj Duh. Jer kao što je jedan Sin Živi Logos, tako treba da postoji i jedinstveni savršeni i potpuni, osvećujući i prosvećujući Život Koji predstavlja Njegovo delovanje i Dar, Koji, kako se kaže, od Oca ishodi, s obzirom na to da od Logosa, Koji se ispoveda da je rođen od Oca, On blista i šalje se i daje se“[7].
27. Zatim reči istog svetog iz knjige o Svetom Duhu: „Ako bi oni ispravno mislili o Sinu, ispravno bi mislili i o Duhu Koji od Oca ishodi, i pošto je svojstven Sinu, od Njega se daje Učenicima i svima koji veruju u Njega“[8].
28. Istog svetog Oca iz besede koja počinje rečima: „Verujem u jednoga Boga“: „S obzirom na činjenicu da ishodi od Oca, Duh Sveti je uvek u rukama Oca Koji Ga šalje i Sina Koji Ga nosi“[9].
29. Istog svetog Oca iz četrdeset šeste glave traktata „O zajedničkoj suštini Oca Sina i Svetog Duha“: „Bog je početak svega, saglasno sa apostolom koji kaže sledeće: „Bog je Otac, od Njega je sve“. Jer i Logos je od Njega načinom rađanja, i Duh je od Njega načinom ishođenja“.[10]
30. Zatim preuzimamo reči iz dokumenata Prvog Vaseljenskog Sabora: „Prvi sveti i vaseljenski sabor ovako je odgovorio filosofu koji je sumnjao, ustima blaženog Leontija Kesarijskog: „Prihvati jedinstveno Božanstvo Oca Koji je na neizreciv način rodio Sina, i Sina Koji je rođen od Njega, i Svetog Duha Koji ishodi od istog ovog Oca, a Koji je svojstven i Sinu, kao što kaže Božanski apostol: „Ako pak neko nema Duha Hristova, on nije Njegov“[11].
31. Zatim iz dokumenata Drugog vaseljenskog sabora: „Ali i Drugi Sabor, objavljujući Božanske stvari, doneo je sledeći dogmat: „I u Duha Svetoga, Gospoda Životvornoga, Koji od Oca ishodi, Koji se sa Ocem i Sinom zajedno poštuje i zajedno slavi“.
32. Zatim reči svetog Vasilija Velikog iz knjige protiv arijanaca i savelijana i evnomijaca pod nazivom: „Judejstvo se bori protiv jelinizma“: „Dakle, ono što smo rekli u vezi sa Sinom da treba ispovedati Njegovu Ličnost, isto ovo kažemo i u vezi sa Svetim Duhom: jer Otac i Sin nisu isto na osnovu onoga što je napisano: „Duh je Bog“ i, sa svoje strane, nije ista Ličnost Sina i Duha, na osnovu onoga što se kaže ovako: „Ako pak neko nema Duha Hristova, on nije Njegov“[12].
33. I još sledeće: „Jer ovde (tj. u vezi sa shvatanjem reči iz poslanice Rimljanima, 8, 9) su neki pogrešili, smatrajući da su Duh i Hristos iste Ličnosti. Međutim, šta mi kažemo (u vazi sa ovim mestom)? Kažemo da se ovde pokazuje srodnost suštine, a ne mešanje Ličnosti, jer Otac, Koji savršeno i samodovoljno bituje, Koren je i Izvor Sina i Duha“[13].
34. Kao u ovo: „Samo je jedan pravi Duh. Jer kao što je mnogo sinova (Božijih), ali samo je jedan pravi Sin, na isti način,iako se govori da je sve od Boga, ipak, govoreći istinu, Sin je od Boga i Duh je od Boga, s obzirom na to da je Sin proizišao (έξηλθε) od Oca i da Duh ishodi (εκπορεύεται) od Oca; Sin je od Oca načinom Njegovog rođenja, a Duh je od Oca na neizreciv način“.[14]
35. I još: „Ca Ocem poznajem i Duha i znam da On nije Otac. Primio sam Ga i kroz Sina, ali nisam prihvatio da se On zove Sin. Razumem, pak, svojstvenost i odnosu na Oca, s obzirom na to da On od Oca ishodi, kao i svojstvenost u odnosu na Sina, pošto čujem sledeće reči: „Ako pak neko nema Duha Hristova, on nije Njegov“[15].
36. Zatim reči istog svetog Vasilija Velikog, upućene njegovom bratu Grigoriju o razlici između suštine i ipostasi: „Jer Sin, kroz Koga je sve i sa Kojim se Sveti Duh nerazdeljivo podrazumeva, jeste od Oca. Niko ne može da pozna Sina ako pre toga nije bio prosvećen Duhom. Jer Sveti Duh, od Kojeg proističe svako davanje dobara na tvar kao iz izvora, povezan je sa Sinom i sa Njim se neraskidivo podrazumeva, a uzrok Svog bitovanja ima od Oca, od Kojeg i ishodi. On poseduje sledeću karakteristiku ličnog ipostasnog svojstva: da se spoznaje posle Sina i zajedno sa Sinom, i da od Oca ima bitovanje. A Sin, Koji javlja Duha Koji kroz Njega i zajedno sa Njim ishodi od Oca, jedini je Jedinorodni od Nerođene Svetlosti, koliko se ovo odnosi na lično ipostasno svojstvo, i nema ništa zajedničko sa Ocem i Svetim Duhom, nego se jedino On spoznaje izgovorenim znacima. Međutim, Bog Otac, Koji je iznad svega, jedini ima nekakav poseban znak Svoje ipostasi: on je Otac i nikoga nema za Uzročnika Svog bitovanja“[16].
37. Zatim reči istog svetog Oca iz izloženja vere koje je poslato na potpis Evstatiju Sevastijskom: „Mi ne kažemo da Duh Sveti nije rođen, jer znamo samo za jednog Nerođenog i za jedan Početak – za Oca Gospoda našeg Isusa Hrista. Ne kažemo ni da je duh Sveti rođen, (jer u predanju vere naučeni smo da je samo jedan Rođeni). Međutim, naučeni smo da Duh Istine ishodi od Oca i ispovedamo da On ima bitovanje od Boga, ali ne na isti način kao što je tvar zadobila svoje bitovanje (άκτίστως)“[17].
38. Zatim reči istog svetog Oca iz tumačenja trideset drugog Psalma: „Dakle, kao što je stvaralačka reč utvrdila nebo, tako se ovo odnosi i na Duha Koji je od Boga, Koji od Oca ishodi, tj. Koji je „iz usta Njegovih“, kako ne bi mislio da je On nešto spoljašnje i da je pribrojan tvari, nego da bi Ga proslavio kao Onog Koji ima ipostas od Boga“[18].
39. A nešto kasnije i sledeće reči: „Naći ćemo i druga mesta gde se kaže ovako: „Reč usta njegovih“, kako bi bilo razumljivo da su Spasitelj i Sveti Duh od Oca. Dakle, s obzirom na to da se Spasitelj ovde naziva „Rečju Gospodnjom“, i Sveti Duh se naziva „Duhom iz usta Njegovih“. Obojica su učestvovali u stvaranju nebesa i sila koje se u njima nalaze, zbog čega se kaže ovako: „Rečju Gospodnjom nebesa se utvrdiše i Duhom usta Njegovih sva sila njihova“[19].
40. Zatim reči istog svetog Oca iz knjige o Svetom Duhu, šesnaesta glava: „Neka niko ne posumnja u ono što govorim da postoje tri iskonske ipostasi: jer jedan je Početak svega Koji kroz Sina dela i Koji dejstvuje u Duhu, po sledećim rečima: „Rečju Gospodnjom nebesa se utvrdiše i Duhom usta Njegovih sva sila njihova“. Dakle, ni Logos ne označava samo talas zvuka u vazduhu koji je nastao organima za govor, niti Duh Njegovih usta predstavlja duvanje koje je izdahnuto organima za disanje. Jer ovaj Logos „u početku beše u Boga i bi Bog“, a Duh usta Božijih je „Duh Istine Koji od Oca ishodi“[20].
41. Zatim reči istog svetog Oca iz knjige protiv arijanaca: „U Njemu nema ničega što bi On zadobio kasnije, nego uvek ima sve, kao Duh Boga i Onaj Koji se od njega javlja, imajući Ga za Svog Uzročnika i kao za Izvor Sebe iz Kojeg izvire. Međutim, i On Sam je Izvor gore navedenih dobara, a izvirući od Oca On je ipostasan. Ovog Svetog Duha Bog je bogato izlio na nas kroz Isusa Hrista.“[21]
42. Zatim reči svetog Grigorija Niskog iz prve knjige Antiretika, dvadeset druga glava: „Oca ispovedamo za nestvorenog i nerođenog: jer On nije bio ni rođen ni stvoren. Dakle, ova nestvorenost kod Njega predstavlja zajedničko svojstvo sa Sinom i Duhom Svetim. Međutim, nerođenost i očinstvo su njegova lična svojstva, a ne zajednička, jer ova svojstva se ne primećuju ni u jednoj od ostale dve Ličnosti. Sin se u pojmu nestvorenosti slaže sa Ocem i Duhom, ali time što jeste i što se naziva Sinom, On poseduje ovo lično svojstvo koje ne pripada ni Bogu svega, niti Svetom Duhu. Duh Sveti, Koji ima zajednicu sa Ocem i Sinom u pojmu nestvorenosti suštine, opet se svojim ličnim karakteristikama razlikuje od Njih: jer Njegov znak i znamenje su najkarakterističniji, a pokazuju se u tome što ne poseduje ništa od onoga što vidimo kao lična svojstva kako Oca, tako i Sina. Jer On ne bituje kao rođen ili kao jedinorodni, nego p ro s t o bituje, što upravo predstavlja Njegovo naročito svojstvo u odnosu na Oca i Sina. Jer On je isti sa Ocem u shvatanju nestvorenosti, ali istovremeno se razlikuje od Njega time što nije „Otac“, kao što je to Ovaj. Sjedinjen sa Sinom vezom nestvorenosti i zadobijanjem Svoga bitovanja od Boga svega, On se istovremeno razdvaja od Njega svojim ličnim svojstvom, zapravo, ne ishodi od Oca jedinorodno (kao što se Sin rađa od Oca) i projavljuje se kroz Sina“[22].
43. Zatim reči istog svetog Oca iz iste knjige, dvadeset šesta glava: „U ovoj (suštini) Otac je bespočetan i nerođen i uvek se shvata kao Otac. Od Njega, neraskidivo u najbližem odnosu,podrazumeva se Jedinorodni Sin zajedno sa Ocem. Kroz Njega i zajedno sa Njim, pre nego što se nekakva prazna misao koja ne odgovara suštini pojavila među Njima, poznaje se neposredno i Duh Sveti u najtešnjem jedinstvu, Koji nije posle Sina po bitovanju,tako da se može bilo kada zamisliti Sin bez Duha, nego i On Samima uzrok svog bitovanja od Boga svega, kao i Jedinorodna Svetlost. Zablistavši kroz Istinitu Svetlost, On se ni razmakom(vremenskim) ni razlikom suštine ne razdvaja od Oca i Sina“.[23]
44. Zatim reči istog svetog Oca iz iste knjige, trideset šesta glava: „Bolje je da ne zamišljamo zrake koji izlaze iz sunca,nego Drugo Sunce od Nerođenog Sunca, Koje rođenjem blista zajedno sa Prvim Suncem i u svemu je sa Njim jednako: u lepoti, sili, blistanju, veličanstvenosti, svetlosti, ukratko, u svemu štose kod sunca primećuje. A zatim zamislimo Drugu, sličnu Svetlost, koja na isti način nije razdvojena nikakvim vremenskim razmakom od Rođene Svetlosti, nego Koja kroz Njega blista, ali Koja Svoj uzrok ima u ipostasi Prvoobrazne Svetlosti. I Sama Ona je Svetlost, i u skladu sa sličnošću sa ranije ukazanom Svetlošću, i blista i čini sve ostalo što je svojstveno Svetlosti“[24].
45. A na kraju ove knjige sledeće: „Jer kao Onaj Koji je sjedinjen sa Ocem i Koji od Njega ima bitovanje, Sin ipak nije posle Oca po bitovanju, a na isti način i Duh Sveti u odnosu na Sina. Jer Sin se samo shvatanjem uzroka pokazuje pre ipostasi Duha. Tok vremena se ne odnosi na Nadvečni Život, tako da kada odbacimo shvatanje uzroka, Sveta Trojica nam se pokazuje kao Ona Koja ni u čemu nije nesaglasna sa Samom Sobom“[25].
46. Zatim reči istog ovog svetog Oca, iz njegove Katiheze:„Kao što znamo da je Logos Božiji samovlastan i delatan i svemoguć, tako smo naučeni da i u vezi sa Duhom Božijim: mi ga shvatamo kao Onog Koji bituje zajedno sa Sinom i Koji projavljuje Njegovo delovanje, ne kao bitovanje koje nema daha, nego kao Silu koja je u suštini sama za sebe, Koja se u ličnoj ipostasi prikazuje, Koja od Oca ishodi i u Sinu boravi“[26].
47. Zatim reči istog ovog svetog Oca, i njegove besede „O Svetoj Trojici“: „Kažemo da je Božanstvo jednosuštno i triipostasno, jer Stari i Novi Zavet objavili su jednog Boga sa Logosom i Duhom. Dakle, ovako treba rasuđivati u vezi sa Božanskom Suštinom: Otac prebiva sa Ocem i nije Sin; i Sin prebiva Sinom,i nije Otac; i Duh prebiva Duhom, i nije ni Sin ni Otac, nego je Duh Sveti. Jer Otac rađa Sina i On je Otac, i Sin je rođeni Logos i uvek bivstvuje kao Sin, a takođe i Duh Sveti, Koji od Oca ishodi, bituje kao Duh Sveti i ishodi od Oca“[27].
48. A nešto kasnije i sledeće: „Očevo lično svojstvo sastoji se u tome što On nema svoje bitovanje od uzroka, a ovo ne može da se kaže za Sina i Duha: jer i Sin je proizišao od Oca, kako kaže Sveto Pismo, i Duh od Boga i Oca ishodi“.
49. A zatim reči istog svetog Oca iz njegovog tumačenja reči: „U početku beše Logos“: „Logos je znao za jedan Početak, a ne za dva, kako kažu maniheji, i ne može postojati prvi, drugi i treći uzročnik, kako govore Platon i Vasilid i Markion i Arije i Evnomije, nego, saglasno Pravoslavnoj veri, Otac se naziva Načelom i Sin se naziva Načelom i Duh se naziva Načelom – iz razloga zajedničke iste suštine, a ne zbog toga što postoje tri Načela. Jer i Oca nazivamo Bogom, i Sina nazivamo Bogom, i Duha Svetog nazivamo Bogom, ne zbog toga što, tobože, težimo trobožju, nego zbog jednosuštnosti jednog Boga i tri ipostasi. Jer Otac se ne naziva Načelom Sina i Duha ni zbog čega drugoga, osim zbog toga što je On Onaj od Kojeg Oni proističu. Jer Otac se pokazuje pre Sina i Duha shvatanjem uzroka, a ne pojmom bitovanja“[28].
50. Zatim reči istog ovog svetog Oca, iz njegove besede upućene Avlaliju: „Ispovedajući nepromenljivost Božanske suštine,mi ne odbacujemo razliku u odnosu Uzročnika i onoga što proizilazi od Uzročnika, prihvatajući da razliku Jednog od Drugog možemo napraviti samo time što verujemo da je Jedna Ličnost Uzročnik, a da Druga proizilazi od Uzročnika. Zatim, drugačiju razliku zapažamo kod Onih Koji proizilaze iz Uzročnika, jer Jedan proizilazi na najneposredniji način od Prvog, a Drugi proizilazi od Prvog kroz Onog Koji je najbliži, tako da se lično svojstvo Jedinorodnog nesumnjivo odnosi na Sina, kao što ne treba sumnjati da Duh ishodi od Oca, jer središnji položaj Sina (među Ličnostima Svete Trojice) i Njemu Samome obezbeđuje Jedinorodnost i Duha ne isključuje u odnosu na Oca po suštini“[29].
51. Zatim reči istog svetog Oca iz knjige pod nazivom „Bogopoznanje“: „Duh je Onaj Koji ishodi iz Očeve ipostasi. Time što je Sveto Pismo kazalo sledeće: „Duh usta (Njegovih)“, a ne Logos usta (Njegovih), treba shvatiti da svojstvo ishođenja Duha pripada samo Ocu“[30].
52. Zatim reči svetog Grigorija Bogoslova iz prve besede o Svetlosti: „Duh Sveti je zaista Duh Koji ishodi od Oca, ali ne na onaj način kao Sin (tj. ne rađanjem), nego ishođenjem“[31].
53. Zatim reči istog svetog Oca iz njegove oproštajne besede: „Bespočetnom je ime Otac, Onome Koji je početak ime je Sin, a Onome Koji je zajedno sa Početkom – Duh Sveti. Suština je, pak, kod sve Trojice ista. Sjedinjuje ih Otac, od Kojeg su i na Kojeg se odnose Ovi naredni (tj. Sin i Duh)“[32].
54. Zatim reči istog svetog Oca iz prve besede o Sinu: „Zbog toga se Jedinica, koja je od početka kretanjem postala Dvojica,zaustavila na Trojici. Za nas, to su Otac i Sin i Sveti Duh. Prvi je Roditelj (Sina) i Ishoditelj (Προβολευς) (Duha), a ovo kažem u smislu bestrasnosti, vanvremenosti i bestelesnosti. Drugi je Rođeni (tj. Sin), a Treći je Onaj Koji ishodi (tj. Sveti Duh)“[33].
55. A nešto kasnije i sledeće: „Zato, ograničavajući se našim granicama, mi uvodimo Nerođenog, Rođenog i Onog Koji od Oca ishodi, kao što na jednom mestu kaže Sam Bog i Logos“[34].
56. Zatim iz besede o Svetom Duhu: „On je ili potpuno nerođeni ili je rođen. Ako je nerođen, tada ćemo imati dva Nerođena,a ako je rođen, opet unosimo podelu, jer će biti postavljeno sledeće pitanje: Da li je rođen od Oca ili od Sina? Ako je rođen od Oca, imaćemo dva Sina i Oni će biti Braća, a ako je rođen od Sina, tada će neki reći da nam se javio i Bog Unuk, a šta može biti apsurdnije od ovoga?“[35]
57. A nešto kasnije i ovako: „Jer, reci mi, gde ćeš smestiti Onog Koji ishodi, Koji se nalazi u sredini između dva tvoja dela i Kojeg je uveo bolji teolog od tebe, zapravo – Sam naš Spasitelj? Zar samo zbog tvog „trećeg Zaveta“ želiš da iz svog jevanđelja izbaciš one reči: „Duh Sveti, Koji od Oca ishodi“, Koji, ako od Njega ishodi, nije stvorenje. Pošto nije rođen, On nije ni Sin, a s obzirom na to da se nalazi između Nerođenog i Rođenog,On je Bog“[36].
58. Zatim iz iste besede: „Kada pogledamo Božanstvo i Prvi Uzrok i jednu vlast, tada nam se Ono što vidimo pokazuje kao Jedno. Kada, pak, pogledamo One Ličnosti u Kojima je Božanstvo i One Koje proizilaze od Prvog Uzroka van vremena, tada dobijamo Trojicu Kojoj se klanjamo“[37].
59. Zatim iz besede povodom dolaska egipatskih episkopa:„Ona se (suština) naziva Bogom i postoji u Trojici Najuzvišenijih: Uzročniku, Tvorcu i Izvršiocu (Osvetitelju). Imam uvidu Oca i Sina i Svetog Duha Koji nisu u tolikoj meri međusobno razdvojeni da bi bili podeljeni na tri međusobno različite i tuđe prirode, niti su u tolikoj meri povezani da bi bili u jednoj Ličnosti“[38].
60. A nešto kasnije i sledeće: „Ali ako sve ono što ima Otac pripada i Sinu, osim Uzroka, onda i sve ono što ima Sin pripada i Duhu, osim sinovstva“[39].
61. Zatim iz besede o dogmatima i postavljanju episkopa:„Jer čiji je Sin, ako se ne odnosi na Oca kao Uzročnika? Kod Oca ne treba potcenjivati dostojanstvo koje Mu pripada kao Ocu i Roditelju da je Početak. Jer On će biti Početak nečeg malog i nedostojnog ako nije Uzročnik Božanstva Koje se sozercava u Sinu i Duhu, jer potrebno je i poštovati veru i jednog Boga i ispovedati tri ipostasi ili tri Ličnosti, pri čemu Svaka ima svoje lično svojstvo. Prema mom mišljenju, vera u jednog Boga pokazuje se kada i Sina i Duha pripisujemo jednog Uzročniku, ne spajajući i ne mešajući Ih sa Njim, u skladu sa istim shvatanjem Božanstva“[40].
62. I iz iste ove besede: „Uočavaju se i lična svojstva kada predstavljamo i nazivamo Oca Bespočetnim i Početkom, a Početkom upravo kao Uzročnika i Izvora i kao uvek postojeću Svetlost“[41].
63. I još iz iste ove besede: „Čuješ o rađanju? Ne raspituj se kakav je način rođenja. Čuješ da Duh ishodi od Oca? Ne budi radoznao da saznaš kako On ishodi“[42].
64. Zatim reči istog svetog Oca iz besede na Pedesetnicu: „Ako se na Prvog Uzročnika odnosi sve ono što se pripisuje Sinu, na isti način se odnosi i sve ono što pripada Duhu“[43].
65. A nešto kasnije i ovako: „Sve ono što ima Otac pripada i Sinu, osim nerođenosti. Sve ono što poseduje Sin pripada i Duhu, osim rođenosti“[44].
66. Zatim reči istog svetog Oca iz besede o umerenosti u raspravama: „Treba poznati jednog Oca, bespočetnog i nerođenog,i jednog Sina, rođenog od Oca, i jednog Duha Koji od Boga ima bivstvovanje. Ocu treba pridavati lično svojstvo da nije rođen,Sinu da je rođen, a sve ostalo u Njima iste je suštine i veličanstva, iste slave i časti. Ovo treba poznati, ispovedati,ovde postaviti granicu, a različite besmislice i neznalačke novine u rasuđivanjima treba prepustiti ljudima koji vode prazan život“[45].
67. Zatim reči istog ovog svetog Oca iz njegove besede Ironu filosofu: „Uči da ispovedaš Jednog Duha Svetog Koji je izišao i ishodio od Oca“[46].
68. A nešto kasnije sledeće: „Uči nas da od Oca ne pravimo potčinjenog da ne bismo uveli nešto što je ispred Prvobitnog,čime će se izopačiti bitovanje Prvobitnog, a Sina ili Duha Svetog da ne činimo bespočetnima da ne bismo od Oca oduzeli Njegovo svojstvo. Jer Oni nisu bespočetni, ali su zajedno u određenom odnosu i bespočetni, što je predivno! Oni nisu bespočetni u odnosu na Uzročnika zato što su od Boga kao što je svetlost od sunca, iako nisu posle Njega. Oni su, pak, bespočetni u odnosu na vreme“.[47]
69. A nešto kasnije ovo: „I Ocu i Sinu i Svetome Duhu zajednički su nepočetnost bitovanja i Božanstvenost, ali Sinu i Svetom Duhu pripada da Svoje bitovanje imaju od Oca.Karakteristično svojstvo Oca je nerođenost, Sina – rođenost, a Svetog Duha – ishođenje“.[48]
70. Iz besede Evagriju: „Svetli Isus i Duh Sveti su kao nekakvi Očevi zraci Koji su nam poslati. Jer kao što se zraci svetlosti koji su međusobno nerazdeljivi po suštini i ne odvajaju se od svetlosti i ne razdvajaju se jedan od drugoga, i donose nam blagodat svetlosti, na isti način naš Spasitelj i Duh Sveti predstavljaju Očev Zrak Koji nam daje svetlost istine i sa Ocem je u jedinstvu“.[49]
71. Zatim reči istog svetog Oca iz prve besede o Sinu: „Na koji način Sin i Duh Sveti nisu bespočetni, ako imaju istu suštinu sa Ocem? Zbog toga što su Oni od Njega, iako nisu posle Njega. Jer ono što je bespočetno uvek je iste suštine, ali ono što je iste suštine nije neophodno bespočetno dok se ne odnosi na Oca, kao na Svog Uzročnika. Zato u odnosu na Uzročnik Oninisu bespočetni. Očigledno je, pak, da uzrok nije uvek stariji od onoga čemu je on uzrok: jer, na primer, sunce nije starije od svetlosti. U određenoj meri Oni su i bespočetni, zapravo u odnosu na vreme“.[50]
72. Zatim reči Rimskog pape Damasa iz dokumenata Drugog vaseljenskog sabora: „Ako neko ne govori da je Duh Sveti od Oca svojstveno i istinito, kao i da je Sin od Božanstvene suštine i da je Bog Logos Boga, neka bude anatema!“[51]
73. Zatim reči svetog Kirila Aleksandrijskog iz treće poslanice Nestoriju: „Jer Duh, iako ima Svoju zasebnu ipostas i zaista se shvata Sam po Sebi kao Duh, a ne kao Sin, On ipak nije Njemu tuđ jer se shvata kao „Duh Istine“, a Istina je Hristos, i izliva se od strane Njega (Hrista), kao, naravno, i od Oca“.[52]
74. Zatim reči istog svetog Oca iz besede imperatoru Teodosiju: „Jer opraštajući grehe onome ko je Njemu blizak, On zatim pomazuje Svojim Duhom Kojeg Sam šalje, kao Logosa Boga Oca,i iz sopstvene prirode izliva Ga na nas kao iz izvora. Pokazavši zajednički običaj u domostroju jedinstva sa telom, On je i kao čovek dunuo na njih na telesni način. Jer On je dunuo na svete apostole, govoreći ovako: „Primite Duha Svetog“ i „Duh se ne daje na meru“, prema Jovanovim rečima, nego se Sam daje od Sebe, isto kao i Otac.“[53]
75. A nešto kasnije sledeće: „Hristos ne šalje duha na one koji se krštavaju kao nešto tuđe, kao slugu ili roba, nego kao Boga po suštini sa najuzvišenijom vlašću Koji je od njega i Koji Mu je svojstven, kroz Koga se i utiskuje na nama Božanska karakteristika (χαρακτήρ)“.[54]
75. Zatim reči istog svetog Oca iz tumačenja svetog Simvola vere: „Završivši deo koji se odnosi na Hrista, sveti i blaženi Oci govore o Svetom Duhu. Oni su rekli da veruju u Njega u istim onim terminima koje su upotrebili u vezi sa Ocem i Sinom, jer On je jednosuštan Njima i izliva se i ishodi od Boga i Oca kao iz Izvora. On se, pak, daje tvari preko Sina, zbog čega je On dunuo na Svoje apostole govoreći sledeće: „Primite Duha Svetoga“. Dakle, Duh je od Boga i Sam je Bog“.[55]
77. Zatim reči istog svetog Oca iz poslanice Jovanu Antiohijskom: „Ni na koji način ne dozvoljavamo da se narušava vera koju su izložili naši Oci, tj. Simvol vere. Ni nama samima, ni drugima ne dozvoljavamo da menjaju ni jednu jedinu reč od onih koje se u njemu nalaze, niti čak da menjaju jedno jedino slovo,pamteći sledeće reči: „Ne pomiči stare međe koje su postavili Oci tvoji“, jer ovo nisu oni rekli, nego je kroz njih govorio Duh Boga i Oca Koji od Njega ishodi, ali koji nije tuđ Sinu, u skladu sa shvatanjem prirode“.[56]
78. Zatim reči istog svetog Oca iz knjige „O Svetoj Trojici“: „Poznaje se i veruje se u tri ipostasi kojima se klanjamo Ove Svete Jedinice: Otac, bespočetni, bez uzroka, nerođeni, Koji večno bivstvuje; Sin, jedinorodni, neizrecivo i bestrasno rođeni pre svih vekova iz suštine Samog Oca, Koji je zbog ovoga jednosuštni i iste slave i u svemu sličan i jednak sa Ocem, osim Očinstvom, a Koji Početak i Uzrok Svog rođenja ima od Oca; Duh Sveti, životvorni, Kome se klanjamo, Koji ishodi od Oca. tj. iz suštine Oca, ali ne načinom rođenja (kao Sin), da ovim ne bi bilo dva Sina u Trojici, nego Koji ishodi, kao što je bilo rečeno, od jednog Oca kao iz usta, a Koji je javljen kroz Sina i Koji je govorio kroz sve svete Proroke i Apostole. Osim toga, kao što sam rekao, On bivstvuje od suštine Samog Oca i Sina i jednosuštan je sa Ocem i Sinom i Sam, kao i Otac i Sin, nema ništa zajedničko pojmom Svoje suštine ni sa kakvom tvari“.[57]
79. Zatim reči istog svetog Oca iz prve besede protiv Julijana: „Sin je rođen od Oca i u Njemu je i od Njega je po suštini. I Duh takođe ishodi od Oca, svojstven je Bogu i Ocu i na sličan način je svojstven i Sinu: Jer Bog otac kroz Njega osvećuje ono što podleže osvećenju“.[58]
80. A na kraju ove besede i sledeće reči: „Jer Duh po prirodi ishodi od Oca, a kroz Sina se daje tvari“.[59]
81. Zatim reči istog svetog Oca iz druge besede protiv Julijana: „Da i sama priroda stihija sama po sebi i od sebe ne bi imala sile da izbegne propadljivost, nego potrebuje, da tako kažemo, ruku koja bi je držala u dobrom bivstvovanju, pokazao je prorok, govoreći ovako: „Duh Božiji nošaše se nad vodama“: jerOn sve privodi u život, javljajući se po prirodi Duhom Boga kao Onaj Koji od Očevog života bivstvuje i Koji od Njega ishodi“.[60]
82. Zatim reči istog svetog Oca iz knjige „Riznica“: „Razgovarajući sa Judejima, Hristos na jednom mestu kaže ovako: „A ako li Ja prstom Božijim izgonim demone, dakle, stiglo vam je Carstvo Božije“. „Prstom“ On ovde naziva Duha Svetog Koji na određeni način ishodi od Božanske Suštine i Koji po prirodi zavisi od Njega, kao što i prst zavisi od ljudske ruke. Božansko Sveto Pismo naziva Sina Božijom rukom i desnicom, kao što se kaže ovako: „Spase Ga desnica Njegova i mišica sveta Njegova“, i još sledeće: „Gospode, uzvišena je ruka Tvoja, i poznavši Te, postideše se oni koji Te nisu znali“. Dakle, kao što je ruka svojstvena prirodi čitavog tela, čineći sve ono što je ugodno razumu, a kada pomazuje za ovo obično koristi prst, tako i Logos Božiji, Koji bituje od Njega i Koji Mu je jednak ko prirodi, da bismo obratili pažnju i na Onog Koji daje početak i da bismo u Sinu shvatili Svetog Duha Koji ishodi prirodom i Svojim bivstvovanjem od Oca, Kojim On sve osvećuje pomazanjem. Dakle, Duh Sveti nije tuđ i nepoznat Božanskoj suštini, nego je upravo od nje i u Njoj po prirodi, slično kao što je i telesno prst iste prirode kao i ruka, kao što i, sa svoje strane, ruka u telu nije različite prirode od samog tela“.[61]
83. A nešto kasnije i ovako: „Jasno se pokazuje da Duh Sveti nije tuđ suštini Sina, nego je u njoj (suštini) i od Njega (Sina, i kao nekakva prirodna sila koja može da učini sve što poželi“.[62]
84. Zatim reči istog svetog Oca iz besede monasima: „Duh se izliva, tj. ishodi kao iz Izvora od Boga i Oca, a daje se tvari kroz Sina“.[63]
85. Zatim reči istog svetog Oca, upućene Paladiju: „Duh ni u kom slučaju nije izmenljiv, ali ako (kažu) da On strada promenom, tada bi ista ova slabost pripadala i Samoj Božanskoj prirodi, jer On je Duh Boga Oca i Boga Sina Koji je po suštini od Obojice, tj. Duh Koji se od Oca kroz Sina izliva“.[64]
86. U desetom odgovoru on kaže sledeće: „Duh Sveti ishodi od Boga i Oca, saglasno Spasiteljevim rečima, ali nije tuđ ni Sinu, jer On ima sve zajedno sa Ocem. Ovome nas je On Sam naučio, govoreći o Svetom Duhu ovako: „Sve što ima Otac Moje je; zato i rekoh da će od Mog uzeti i dati vam“. Dakle, čineći čuda, Duh Sveti je proslavio Isusa, ali ipak kao Njegov Duh, a ne kao sila koja je tuđa i snažnija od Njega, u skladu sa čime se razume da je On Bog“.[65]
87. Ovo je govorio Božanstveni Kirilo, boreći se protiv Nestorija koji je govorio ovako: Hristos nije sopstvenom silom činio čuda, nego kao nekakav prost čovek i jedan od proroka. Ali,videvši i čuvši da se u Kirilovim delima Duh naziva svojstvenim Sinu, Teodorit je izjavio sledeće: „Ako je Kirilo, govoreći da je „Duh svojstven Sinu“, hteo da kaže da Mu je svojstven kao Onaj Koji ima istu suštinu kao i Sin i Koji ishodi od Oca, i mi ćemo zajedno sa njim ispovedati ovo i prihvatićemo ove reči kao pobožne (i pravoslavne). Ali ako je ovim hteo da kaže da je „Duh svojstven Sinu“ kao Onaj Koji od Sina ili kroz Sina zadobija Svoje bivstvovanje, onda ćemo ove reči odbaciti kao hulu i kao bezbožne. Jer mi verujemo Gospodu koji kaže ovako: „Duh Istine, Koji od Oca ishodi“, kao i Božanstvenom apostolu Pavlu koji govori sledeće: „A mi ne primismo duha ovoga sveta, nego Duha Koji je od Boga“. Saslušavši ovo i pažljivo razmotrivši, Kirilo nije odgovorio, nego je, napisavši knjigu o Svetoj Trojici, u njoj objavio da Duh Sveti ishodi samo od Oca“.[66]
88. Zatim reči svetog Jovana Zlatoustog iz prvog traktata protiv anomijaca, koji se nalazi u „Margaritu“: „Da se Bog svuda nalazi, to znam; i da je On u celini svuda, i to znam. Alina koji se način ovo događa, to ne znam. Znam da je rodio Sina,ali na koji način, to ne znam. Znam da Duh ishodi od Njega, ali na koji način od Njega – to ne znam“.[67]
89. Zatim reči istog svetog Oca iz besede o Svetoj Trojici: „Verujem u jednoga Boga Oca Svedržitelja; verujem, ne istražujem,veruje, ne proučavam Neshvatljivog; verujem, ne premeravam Neizmerivog; verujem u jednog i jedinog istinitog Svedržitelja“.[68]
90. A nešto kasnije i sledeće: „Verujem i u Gospoda našeg Isusa Hrista, Njegovog Jedinorodnog Sina, Koji je od Njega rođen pre svih vekova, ali na koji način, poznato je samo Njemu, Rođenome“.[69]
91. A zatim i ovako: „Verujem i u Duha Svetoga, Duha Istine,Koji od Oca ishodi, Koji je Ispunjenje Trojice. Njemu poveravam svoje osvećenje. Njemu poveravam vaskrsenje iz mrtvih“.[70]
92. Zatim reči istog svetog Oca iz druge besede na Blagovesti i protiv Arija: „A ja, koji sam naučen Svetim Pismom, uznosim pesmu Ocu Koji je uvek Otac, uznosim pesmu Sinu Koji je van vremena zablistao od Očeve suštine, uznosim pesmu Svetome Duhu Koji od Oca ishodi i Koji u Sinu boravi“.[71]
93. Zatim reči istog svetog Oca iz omilije o Svetom Duhu:„Dakle, kao što sam rekao, da ne bi neko, čuvši reči „Duh Boga“pomislio da se ovim označava određena srodnost, a ne zajednica (Božanske) prirode, Pavle je rekao sledeće: „A mi ne primismo duha ovoga sveta, nego Duha Koji je od Boga“. Još se On naziva i“Duhom Oca“, kao što Spasitelj kaže apostolima ovako: „A kada vas predadu ne brinite se kako ćete ili šta ćete govoriti, jer će vam se u onaj čas dati šta ćete kazati. Jer nećete vi govoriti nego će Duh Oca vašega govoriti za vas“. Ali kao što je Sveto Pismo reklo „Duh Boga“ i dodalo „Koji je od Boga“, tako se kaže i „Duh Oca“. A kako ne bi pomislio da se govori samo u odnosu na određenu srodnost, Spasitelj ovo potvrđuje, govoreći sledeće: „A kada dođe Utešitelj Koga ću vam Ja poslati od Oca, Duh Istine,Koji od Oca ishodi“. Tamo je rečeno „od Boga“, a ovde „od Oca“. Ono što je On naveo u odnosu na Sebe Samoga sledećim rečima: „Ja iziđoh od Boga“, isto to se odnosi i na Svetog Duha: „Koji od Oca ishodi“. Dakle, kaže se „duh Boga“, i „Duh od Boga Oca“ Koji od Oca ishodi“. Šta znači reč „ishoditi“? On nije rekao „rađa se“, a ono što nije napisano u Svetom Pismu ne treba razmatrati. Sin je od Oca rođen, a Duh od Oca ishodi. Naravno, tražiš od mene da saznaš u čemu je razlika: kako se Ovaj rodio ikako je Onaj izišao? U čemu je stvar? Saznavši da se Sin rodio,da li si shvatio i razumeo na koji se način On rodio? Kada čuješ reč Sin, da li razumeš i način rađanja? Ljubljeni, ovo su nazivi koji moraju biti ispoštovani verom i sačuvani pobožnim razmišljanjem“.[72]
94. Zatim reči svetog Epifanija Kiparskog iz knjige „Ankorat“: „Dakle, verujemo da postoji Duh Sveti, Duh Božiji, Duh savršeni, Utešitelj, nestvoreni, Koji od Oca ishodi i koji se kroz Sina zadobija“.[73]
95. Zatim iz poslanice Nestoriju pape Celestina: „Bogohulne reči ne treba da smućuju čistotu drevne vere. Ko bilo kada nije bio smatran dostojnim da podleže anatemi među onima koji ili oduzimaju ili dodaju bilo šta veri? Jer onome što nam je jasno i potpuno predato od strane svetih apostola nije dozvoljeno ništa da se dodaje niti da se oduzima. U knjigama čitamo da ovome ne sme ni da se dodaje, niti da se oduzima, tako da onaj koji dodaje ili koji oduzima podleže najvećoj kazni“.[74]
96. Zatim reči svetog Maksima iz tumačenja knjige proroka Zaharije, šezdeset treća glava: „Jer Duh Sveti, koliko je po Svojoj suštini jednak sa suštinom Boga i Oca, toliko je po Svojoj suštini jednak i suštini Sina: jer imajući prirodu od Oca,On na neizreciv način ishodi kroz rođenog Sina“.[75]
97. Zatim reči istog svetog Oca iz razgovora sa Makedoncem: „Jer Sin je rođen iz suštine Očeve (zbog čega je Jedinorodni), i Duh Sveti ishodi iz suštine Očeve“.[76]
98. Zatim reči istog svetog Oca: „Jedan je Bog, jednog Sina Roditelj i Otac i Duha Svetoga Ishoditelj (Προβολεΰς); Jedinica neslivena i Trojica nerazdeljiva, bespočetni Um, Jedini Roditelj Jednog po suštini bespočetnog Logosa i Jedini Istočnik uvek postojećeg Života, tj. Duha Svetog“.[77]
99. Zatim reči istog svetog Oca iz komentara na knjigu sveTOG Dionisija: „O Božijim imenima“: „Bog i Otac, pokrenuvši se van vremena i po ljubavi, dospeo je u razdeljenje ipostasi, prebivajući u Svojoj punoći nerazdeljivo i neumanjeno, prepunjen jedinstvom i iznad jednostavnosti, bez obzira na to što je Njegovo blistanje počelo da bivstvuje kao živi Lik (Njegov) i bez obzirana to što Svesveti Duh Božanstveno i predvečno ishodi od Oca,kako ovome poučava Gospod“.[78]
100. Zatim reči istog svetog Oca iz tumačenja molitve“Oče naš“: „Sin i Duh Sveti po suštini isti su sa Ocem. Oni od Njega bivstvuju i u Njemu su po suštini iznad uzroka i reči“.[79]
101. Zatim reči svetog Justina Filosofa i mučenika iz dela: „O veri“, druga glava: „Jer s obzirom na to da je Otac iz Svoje suštine rodio Sina i da je iz iste ove suštine izveo Duha, prirodno je da Oni Koji udeoniči u istoj ovoj suštini jesu udeoničare istog Ovog Božanstva“.[80]
102. A nešto kasnije i sledeće: „Kao što je Sin od Oca, tako je i Duh. Zar će samo u načinu bitovanja postojati nekakva razlika? Jer Ona Svetlost (tj. Sin) zablistala je od Svetlosti (tj. od Oca), a Ova Svetlost (tj. Sveti Duh) takođe je od Svetlosti izišla, ali ne rađanjem, nego ishođenjem: na taj način, pokazujući se savečnim Ocu, iste ove suštine, izišavši od Njega bestrasno, u Jedinici shvatamo Trojicu i u Trojici Jedinicu“.[81]
103. Zatim reči svetog Jovana Damaskina iz sedme knjige koja govori o Duhu: „Na isti način, naučeni o Duhu Božijem Koji je zajedno sa Logosom i Koji projavljuje Njegovo delovanje (energiju), mi Ga ne smatramo za disanje Koje nema supstancu, nego Ga shvatamo kao Silu po prirodi Koja se Sama po Sebi sozercava uličnoj ipostasi, Koja od Oca ishodi i u Logosu boravi i Koja ga pokazuje“.[82]
104. Zatim reči istog svetog Oca iz osme knjige: „Verujemo ujednoga Oca, Početak svega i Uzročnika, Koji se ni od koga nije rodio, Koji je bez uzroka i u nerođenog jedinog Onog Koji jeste, u Jedinorodnog Očevom suštinom Njegovog Sina, Gospoda našeg Isusa Hrista, i u Svetog Duha Koji ishodi od Njega“.[83]
105. Iz iste ove knjige: „Jer ako i Duh Sveti ishodi od Oca,ali ne načinom rođenja, nego ishođenja, onda postoji drugačiji način bivstvovanja koji je takođe neshvatljiv i nespoznajan kao i rođenje Sina“.[84]
106. Iz iste ove knjige: „Jedan je nerođeni Otac (jer Njegovo bivstvovanje ne proizilazi ni od jedne ipostasi) i jedan je rođeni Sin (jer On je rođen bespočetno i van vremena od Očeve suštine), i jedan je Sveti Duh Koji ishodi iz Očeve suštine, Koji nije rođen, već Koji ishodi“.[85]
107. Takođe verujemo i u jednog Duha Svetoga, Gospoda i Životvornoga, Koji od Oca ishodi i u Sinu počiva, Koji se sa Ocem i Sinom zajedno poštuje i zajedno slavi“.[86]
108. Iz iste ove knjige: „U svemu je (Duh Sveti) isti sa Ocem i Sinom. On od Oca ishodi, kroz Sina se daje i prihvata Ga čitava tvar“.[87]
109. Iz iste ove knjige: „Duh Sveti je neodvojiv i nerazdeljiv od Oca i Sina i ima sve što imaju Otac i Sin, osim nerođenosti i rađanja“.[88]
110. Duh Sveti i Sam proizilazi od Oca, ali ne rađanjem, nego načinom ishođenja. A kakva je razlika između rađanja i ishođenja, to ne znamo, niti znamo u čemu se sastoji ova razlika. Istovremeno se dešava i rađanje Sina od Oca i ishođenje Duha. Sve što od Oca ima Sin, ima i Sveti Duh, kao i samo Svoje bivstvovanje. Da nije bilo Oca, ne bi bilo ni Sina ni Duha. Da je postojalo nešto što Otac nema, isto to ne bi imali ni Sin ni Duh. Upravo iz razloga što Otac nešto poseduje, isto to imaju i Sin i Duh, tj. Oni to imaju kroz Oca, nemajući samo Očeva ipostasna svojstva: nerođenost, rađanje (Sina) i ishođenje (Duha). Tri Svete ipostasi međusobno se razlikuju samo ovim ipostasnim svojstvima“.[89]
111. I još: „Treba znati da mi ne kažemo da Otac od bilo koga nastaje, nego kažemo da je On Otac Sina, niti kažemo da je Sin Uzročnik ili Otac, nego kažemo da je On od Oca i da je Očev Sin. Za Duha Svetoga objavljujemo da je od Oca i nazivamo Ga Duhom Oca. Ne kažemo da Duh nastaje od Sina, nego Ga zovemo „Duhom Sina“ i ispovedamo da se On kroz Sina javlja i daje nama. Međutim, ne kažemo da je Sin od Duha i ne nazivamo Ga „Sinom Dyxa“.[90]
112. Zatim reči istog svetog Oca iz trinaeste glave: „Kada razmišljam o uzajamnom odnosu triju ipostasi, zamišljam da je Otac nadsuštastveno Sunce, Izvor dobara, Bezdan bivstvovanja,razuma, premudrosti, sile, svetlosti, Božanstva, Izvor Koji rađa i ishodi Dobra Koja se u Njemu nalaze. Dakle, On je Um, Bezdan razuma, Roditelj Logosa i Onaj Koji kroz Logosa ishodi Duha“.[91]
113. I još sledeće: „Otac je Izvor i Uzročnik Sina i Duha.On je Otac jednog Sina i Izvoditelj Duha. Sin je Sin, Logos, Premudrost i Sila, Slika, Blistanje, Lik Očev i suština Očeva.Ali Duh Sveti nije Očev Sin, nego je Duh Oca, kao Onaj Koji od Oca ishodi: jer ni u kom slučaju nema prvog pokreta (ουδεμία ήορμή) bez Duha. Ne kaže se „Duh Sina“ u smislu da On ishodi od Sina, nego da kroz Njega Duh ishodi od Oca“.[92]
114. Iz četrnaeste glave: „Duh Sveti je Bog, osvećujuća Sila, ipostasna, Koja od Oca neposredno ishodi i u Sinu prebiva,Koja je jednosuštna Ocu i Sinu“.[93]
115. Zatim reči istog svetog Oca iz poslanice Jordanu: „Za nas Bog je Jedan: Otac i Njegov Logos i Duh Njegov. Ipostasni Logos je Rezultat Rađanja, zbog čega se i naziva Sinom. Ipostasni Duh je Rezultat Ishođenja i Izvođenja od Oca kroz Sina, ali ne i od Sina, jer Duh Koji objavljuje Logosa je Duh „usta Božijih“. Ali, naravno, pošto ova usta (o kojima se govori u Psalmu) nisu telesni organ, tako ni duh nije dah koji nestaje i koji se gasi“.[94]
116. Zatim reči istog svetog Oca iz besede na pogrebenje Božanskog tela Gospodnjeg: „Ovo je predmet našeg razmišljanja:Otac je nerođeni Roditelj Sina, jer Sam On ni od koga (ne proističe), Sin je Rezultat Očevog Rađanja, kao Onaj Koji je od Njega rođen, Duh Sveti Boga i Oca, kao Onaj Koji od Njega ishodi, kako se kaže, i od Sina je, kao Onaj Koji se kroz Njega javlja i daje tvari, ali Koji od Njega nema bivstvovanje“.[95]
117. Zatim reči svetog Grigorija Niskog iz tumačenja molitve „Oče naš“: „Ako bi za Sina i Duha bilo zajedničko da nemaju bivstvovanje načinom rađanja, došlo bi do zabune. Treba čuvati nepomešanom razliku u ličnim svojstvima da bi se i ono što je zajedničko sačuvalo i da lično svojstvo ne bi bilo pomešano (sa ličnim svojstvima ostalih ipostasi). U Svetom Pismu se objavljuje Jedinorodni Sin od Oca, a pre svega naziv „Logos“ govori o Njegovom ličnom svojstvu. U vezi sa Svetim Duhom u Svetom Pismu se kaže da je On i od Oca i od Sina“. „Ako pak neko nema Duha Hristova, on nije Njegov“, kaže se u poslanici apostola Pavla. Dakle, Duh ima bivstvovanje od Boga (Oca) a takođe je i Duh Hristov. Sin, pak, Koji ima bivstvovanje od Boga (Oca), nije i ne naziva se Sinom Duha. Ovaj redosled odnosa (između Ličnosti Svete Trojice) ne kreće se u obrnutom redosledu, tako da je moguće u podjednakoj meri uzajamno unazad zameniti reči, i da, kao što se kaže „Duh Hristos“, može da se kaže i „Hristos Duhov“.[96]
118. Poređenja Prvog Svetog i Vaseljenskog Sabora: „Kao poređenje Oca prihvata se naš um, oganj, izvor; kao poređenje sa Sinom prihvata se reč, blistanje, reka, a poređenje sa Duhom Svetim – disanje koje izlazi iz nas, svetlost, voda. I kao što ovo drugo proizilazi iz prvog, tako i ono treće takođe proizilazi iz prvog. Ovako se kaže, a ovako u stvari i jeste. Jer reč i duh proizilaze iz uma, blistanje i svetlost od ognja, a reka i voda iz izvora; ovako se kaže, a ovako u stvari i jeste. Međutim, ni u kom slučaju nije moguće da ove druge stvari proizilaze iz trećih ili treće iz drugih. Pa ipak, u reči postoji duh i u blistanju svetlost, kao i u reci voda. Ali s obzirom na to da iz jednog proizilazi drugo, očigledno je da se kaže da treće stvari proizilaze iz drugih i da se, sa svoje strane, prve i druge nazivaju imenima trećih. Dakle, ako ovo poređenje primeniš na Svetu Trojicu, ono će kod tebe ostati u potpunosti nepromenljivo. Jer Sin i Duh su od Oca, a ni na koji način Jedan od Drugoga. I Duh je u Sinu (jer On je neodvojiv od Oca i Sina), ali On je Duh i Oca i Sina. Sa svoje strane, kao što je Sin, tako je i Otac Duh. Ovo je rečeno od strane Prvog vaseljenskog sabora“.[97]
119. Ali i Drugi vaseljenski sabor doneo je sledeće dogmate,Božanstveno objavljujući sledeće: „I od Duha Svetog, Gospoda Životvornog, Koji od Oca ishodi, Koji se sa Ocem i Sinom zajedno poštuje i slavi, Koji je govorio kroz proroke“.
120. Zatim reči svetog Grigorija Čudotvorca iz otkrovenja (koje je imao) od Jevanđeliste i Bogoslova Jovana: „Jedan je Bog Otac Logosa Živog, Premudrosti sušte i Sile i Lika večnog,savršeni Roditelj Savršenog, Otac Jedinorodnog Sina. Jedan je Gospod, Jedan od Jednog, Bog od Boga, Lik i Slika Božanstva. Jedan je Duh Sveti Koji od Boga ima bivstvovanje i Koji se kroz Sina javlja ljudima, savršeni Lik savršenog Sina, Živi Uzročnik onih koji žive“.[98]
121. Zatim beseda na Svetu Subotu, Jovana, smirenog monaha, prezvitera Damaskina, koja počinje rečima: „Ko će objaviti silu Gospodnju“, nešto dalje posle uvoda: „Uzročnik svega je Bog. Sam On ni od koga ne proističe, zbog čega je nerođen. On ima Logosa ipostasnog, savečnog, Koji se od Njega neizrecivo i van vremena rađa, Koji nikada nije odvojen od Oca, savršenog Boga, Koji je u svemu sličan sa Onim Koji rađa, osim u nerođenosti. On je isti po suštini i sili, volji i delovanju, carstvu i gospodstvu.On nije bez uzroka, jer je od Oca. Ali On nije nastao u vremenu,jer nije postojao trenutak da je nekada postojao Otac, a da nije bilo Sina. Jer Otac je Otac Sina i ne bi bio Otac kada istovremeno sa Ocem ne bi bivstvovao i Sin. Jer On je bez vremenskog razmaka od Oca rođen i u Njemu nerazdeljivo prebiva, pokazujući se kao Premudrost Roditelja i ipostasna Sila, kao po suštini Bog, jednosuštni Ocu, Koji se ne poznaje bez Duha. Jer i Duh Sveti ishodi od Oca. On je iste moći, iste volje, energije, sile, savečan je, ipostasan. On nije postao načinom rođenja, nego ishođenja (što je drugačiji način bivstvovanja, Božanski i neshvatljiv).
OH je y svemu isti sa Ocem i Sinom, dobar je gospodarstven, stvaralački, po suštini je Bog Koji je jednosuštan sa Ocem i Sinom Koji zajedno caruje, Koji se zajedno slavi, Kome se zaJedno klanja sva tvar. Ovo je predmet našeg služenja: Otac je nerođeni Roditelj Sina, jer Sam On ni od koga (ne proističe), Sin je Rezultat Očevog Rađanja, kao Onaj Koji je od Njega rođen, Duh Sveti Boga i Oca, kao Onaj Koji od Njega ishodi, kako se kaže, i od Sina je kao Onaj Koji se kroz Njega javlja i daje tvari, ali Koji od Njega nema bivstvovanje“[99]
Kraj (zbiru citata svetih Otaca).
 
 
NAPOMENE:
  1. Patrologia Orientalis, t. XVII, p. 311 sq.
  2. Epitome de gestis Petri n. 17. PG t. 2, C 485.
  3. Dionys. Areopag. PG t. 3, c. 673
  4. Ibid. 441.
  5. Ibid. c. 645.
  6. Ibid. c. 1033.
  7. Athanasius Magn. PG. t. 26 c. 577-579.
  8. Ibid. c. 533.
  9. PG t. 25. c. 208.
  10. Liber de communi essentia Patris et Filii et Spiritus Sancti. PG t. 28, c. 72
  11. Apud Gelasium Cyzicenum. PG t. 85, c. 1288
  12. Basilius Magnum. PG t. 31, c. 609a.
  13. Ibid. 609b
  14. Ibid. 616.
  15. Ibid. c. 612
  16. PG, t. 32, c. 329
  17. Ibid. c. 549
  18. PG, t. 29, c. 333
  19. Ibid.
  20. PG, t. 32, c. 136.
  21. Adversus Eunomium. PG, t. 29, c. 772c.
  22. Gregor. Nyss. PG t. 45, c. 336.
  23. Ibid. c. 369.
  24. Ibid. c. 416.
  25. Ibid. c. 464.
  26. PG t. cit. c. 17.
  27. Ovo mesto ne nalazimo u tekstu.
  28. Ove reči ne mogu se naći u tekstu. Nešto slično srećemo kod svetog Kirila Aleksandrijskog u njegovim komentarima na Jevanđelje po Jovanu, 1. glava.
  29. PG t. 45, c. 133.
  30. Ovo mesto ne može se naći u osnovnom tekstu, ali ga citiraju neki sveti Oci kao reči svetog Grigorija Niskog.
  31. Gregor. Nyzianz. t. 36, c. 348.
  32. PG t. 36, c. 476.
  33. Tom. cit. c. 76.
  34. Ibid.
  35. Tom. cit. c. 140c.
  36. Ibid.. b.
  37. Tom. cit. c. 149a.
  38. Tom. cit. c. 249.
  39. Ibid. c. 252.
  40. PG t. 35, c. 1072.
  41. Ibid. c. 1073.
  42. Ibid. c. 1077.
  43. PG t. 36. c. 441 b.
  44. Ibid. c.
  45. PG. t. 36. c. 180 b.
  46. PG t. 35, c. 1220 b.
  47. Ibid.
  48. Ibid.c. 1221 b.
  49. PG t. 46, c. 1105 c. y delima svetog Grigorija Niskog.
  50. PG t. 36, c. 77 b.
  51. Damasi papae. PL 1. 13. c. 362 a.
  52. Cyrillus Alex. PG 1. 77. c. 177
  53. PG t.76.c. 1188b.
  54. PG t. cit. c. 1188 b.
  55. PG t. 77. c. 316.
  56. PG t. cit.c. 180.
  57. Ovo mesto ne postoji u delima svetog Kirila Aleksandrijskog, ali se citira kod Josifa Vrijenija.
  58. PG t. 76, c. 533 b.
  59. Tom. cit. c. 556 c.
  60. Tom. cit. c. 584-585.
  61. PG t. 75, c. 576.
  62. Tom. cit. c. 581.
  63. PGt. 77, c. 316.
  64. PG t. 68, c. 148.
  65. PG t. 76, c. 433.
  66. PG t. 76, c. 432.
  67. Joann. Chrysost. PG t. 48, c. 704.
  68. PGt.49, c.320.
  69. Ibid.
  70. Ibid.
  71. PG t. 62, c. 768.
  72. PG t. 52, c. 814.
  73. Epiphan. PG t. 43, c. 236.
  74. Celestini papae PL t. 50, c. 474-476.
  75. Maxim. Abbas. PG t. 90, c. 673.
  76. PG t. 28, c. 1208. Nalazi se u delima svetog Atanasija Velikog.
  77. PG. t.90, s. 1180.
  78. PGt.4, c 221.
  79. PG t. 90, c.884.
  80. Justini Mart. PG t. 6, c. 1209.
  81. Ibid. c. 1224.
  82. Joani. Damasc. PG t. 94, c. 805.
  83. Ibid. c. 809.
  84. Ibid. c. 816 (et. PG t. 77, c. 1136 ap. Cyrill. Alexandr.).
  85. Ibid. c. 817.
  86. Ibid.c. 821 b.
  87. Ibid. c.
  88. Ibid.
  89. Ibid. c. 824.
  90. Ibid. c. 823
  91. Ibid. c. 848.
  92. Ibid. c. 849.
  93. Ibid. c. 856.
  94. PG t. 95, c. 60.
  95. PG t. 96, c. 605.
  96. Ovo mesto ne može se naći među objavljenim delima svetog Grigorija Niskog.
  97. Apud. Gelasium Cyzicenum. PG t. 85, c. 1289-1296.
  98. Gregor. Thaumaturg. Cyzicenum. PG t. 10, c. 984.
  99. Joanni Damasceni PG t. 96, c. 604.
Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40
« PRETHODNA STRANA1 ... 16 17 18 ... 40SLEDEĆA STRANA »
Tags: