SVETI MARKO EFESKI I FLORENTINSKA UNIJA

 

SVETI MARKO EFESKI I FLORENTINSKA UNIJA
 
Dolazak Grka u Italiju. Otvaranje sabora u Ferari i razmatranje dnevnog reda delatnosti sabora.
 
Izvori za istoriju Florentinske unije veoma su malobrojni. Dokumenti Feraro-Florentinskog sabora, koji su vođeni na latinskom i grčkom jeziku, izgubljeni su. Anonimno izloženje istorije pregovora između Grka i Latina na ovom saboru, koje je napisano na grčkom jeziku, sa kratkim izvodima iz saborskih dokumenata koje S. J. Hefele,[1] Th. Frommann,[2] J. Gill[3] i drugi s pravom pripisuju Doroteju, mitropolitu Mitilinskom, nalazi se kod Mansija[4] i Harduina.[5] Čuvena rekonstrukcija ovih dokumenata objavljena je nedavno u dva toma (istorija izvora i samo navedeno izloženje na grčkom i latinskom jeziku) od strane J. Gila pod nazivom „Quae supersunt Actorum Graecorum Concilii Florentini“, Roma, 1953.[6]
Drugi izvor za istoriju Florentinske unije predstavlja njena istorija koju je napisao Dorotej, mitropolit Mitilinski. S obzirom na to da je njen autor bio revnosni unijata, koji je za svoje delo dobio novčanu nagradu od pape, ovaj izvor nije uvek nepristrasan, što se čak u određenoj meri odnosi i na ranije pomenuti prvi izvor. Ova istorija nalazi se kod Haduina,[7] ali ne i kod Mansija.
Treći osnovni izvor, koji je, možda, najvažniji, jeste izložena istorije Florentinskog sabora od grčkog đakona Silvestra Siropula, velikog eklisijarha hrama svete Sofije u Konstantinopolju. Ovu istoriju objavio je engleski teolog Robert Krejton, zajedno sa latinskim prevodom, pod nazivom „Vera Historia unionis non verae inter Grecos et Latinos: sive Concilii Florentini exactissima narratio, Graece scropta per Sylvestrum Sguropulum Magnum Ecclesiarcham etc.“ (tj. „Prava istorija neistinske unije između Grka i Latina, ili najpreciznije izloženje istorije Florentinskog sabora, napisane na grčkom jeziku od strane Silvestra Sguropula“, Hag, 1660. godine).[8] Ova istorija, koju je napisao protivnik unije, učesnik sabora koji je zauzimao visoko administrativno mesto u Crkvi i koji je, uprkos svojoj savesti, morao da se potpiše ispod dokumenta unije, sa svoje strane, nije uvek nepristrasna. Za istoriju delatnosti svetog Marka Efeskog ovaj izvor veoma je vredan.
Najpoznatiji rad kritičkog pregleda postojećih izvora za istoriju Florentinske unije pripada T. Fromanu[9] i Gilu.[10]
Neophodno je pomenuti i izvore drugostepenog značaja za istoriju Florentinske unije. To je, pre svega, kratka istorija Florentinskog sabora, čiji je autor Andreas de Sankta Kroče (Andreas de SanctaCruce).[11]
Kratko izloženje istorije Florentinske unije ili pak pojedinačne epizode nalazimo takođe i kod Simeona Suzdaljskog, Jovana Evgenika i Velikog Ritora Manuila u njihovim delima koja smo često navodili u prvom poglavlju našeg dela.
Kao na izvore za istoriju Florentinske unije, tj. kao na kratak rezime, možemo ukazati i na autobiografsko delo svetog Marka Efeskog „Izloženje svjatjejšeg mitropolita Efeskog o tome, na koji način je on primio arhijerejski čin, i razjašnjenje o saboru koji je održan u Florentiji.[12]
Takođe, možemo ukazati i na sinaksar Florentinskom saboru čiji je autor revnosti unijata Josif, episkop Metonski protivnik svetog Marka Efeskog.[13]
Što se tiče literature o Florentinskom saboru, treba reći da je ona veoma oskudna.[14] O Florentinskom saboru obično može da se nađe veoma malo podataka u istorijskim delima o Vizantiji.[15]
Dakle, na osnovu navedenih izvora i onih izvora o životu svetog Marka Efeskog koje smo naveli u prvom poglavlju našeg dela, možemo sastaviti prilično detaljnu sliku sabora koju su održani u Ferari i Florentiji. Nažalost, obim knjige ne pruža nam mogućnost da navodimo citate iz dokumenata sabora (izvor koji smo kao prvi ukazali), i moraćemo, sa samo malim brojem izuzetaka kada će se ovi citati ipak navoditi, da prikažemo čitaocu parafrazirane govore oratora, kako grčkih, tako i latinskih.
 
* * *
 
Napustivši Konstantinopolj krajem 1437. godine Grci su doputovali u Veneciju tek 8. februara 1438. godine. Oni su doputovali brodovima o papinom trošku. U Veneciji ih je sa najvećim počastima bio dočekao dužd, venecijanska elita i stanovništvo grada, koji su nasvaki način želeli da pokažu Grcima svoju ljubaznost. Siropulo (kao i ostali izvori) prenosi nam detalje svečanosti dočeka, ali ipak pre ovoga govori sa kakvim su se opasnostima i teškoćama Grci susretali na svom putu u Italiju i pri kakvim burama je trebalo ploviti. On kao da ovim že l i da kaže da je i sama priroda bila protiv ovog dela zbog kog su Grci plovili u Italiju.
Papa je sa svoje strane poslao svog visokog pred stavnika da dočeka goste – Targvinija, koji je pozdravio Grke u papino ime, a kroz nekoliko dana predao je imperatoru i patrijarhu značajnu sumu novca koja je prevazilazila onu koju su Grci tražili, radi pokrivanja njihovih troškova boravka u Veneciji.
Siropulo kaže da su Grci bili neodlučni kuda da se upute na pregovore o uniji: da li u Feraru, kuda ih je pozivao papa, ili u Bazel, kuda su ih pozivali oci Bazelskog sabora koji nisu priznali papu Evgenija Četvrtog. Međutim, i venecijanske vlasti su se trudile da zadrže Grke u Veneciji, predlažući da se u ovom gradu održi sabor. Tek je druga velika suma novca koju je poslao papa rešila problem u smislu da su Grci odlučili da vode pregovore sa papom i da krenu i Feraru. Hefele[16] osporava istinitost Siropulove tvrdnje i pri tome poziva se na Targvinijeve izveštaje, koji je dočekao Grke u Veneciji i koji saopštava papi Evgeniju da su Grci veoma raspoloženi prema papi i da je sam imperator Jovan Paleolog 25. februara poslao pismo ocima Bazelskog sabora, pozivajući ih da oni sami dođu u Feraru na sabor radi sklapanja unije. 28. februara Grci su otputovali iz Venecije i 4. marta doputovali su u Feraru. Imperator se odmah uputio u posetu papi Evgeniju Četvrtom i papa ga je, sa bliskim mu ljudima, primio ne samo svečano, nego i veoma prijateljski i srdačno. Patrijarh Konstantinopoljski Josif doputovao je u Feraru tek 7. marta. Brinulo ga je da ne izgubi ni svoje, ni dostojanstvo svojih klirika. Tako, u odnosu na papu, govorio je sledeće: „Ako je papa stariji od mene, poštovaću ga kao oca, ako je istih godina kao i ja, razgovaraću sa njima kao brat sa bratom, a ako je mlađi od mene, smatraću ga za sina“. Pošto je bio obavešten da grčki klirici ne znaju na koji način treba da protekne njihovo međusobno pozdravljanje sa njim, papa ih je obavestio da ovu stvar prepušta njima. Međusobno pozdravljanje između grčkog sveštenstva i pape sastojalo se tome što je papa razmenio celive sa patrijarhom, dok su ostali grčki episkopi, razmenivši celive sa papom, nakon ovoga celivali njegovu ruku. Nakon što je prijem grčkih predstavnika bio sproveden prema protokolu, Grci su bili smešteni u prostorijama koje su za njih bile pripremljene. Papa im je dozvolio da vrše bogosluženja ? skladu sa običajem Pravoslavne Crkve, a nakon četiri dana izrazio je imperatoru želju da pregovori o uniji počnu odmah. Međutim Grci su izrazili želju da na sabor budu pozvani ne samo episkopi, nego i zapadni vladari, jer dogovor sa njima i sklapanje vojnog saveza zapravo je i bio osnovni cilj imperatorovog dolaska u Italiju, kao što smo o ovome ranije i govorili. Bez obzira na papine argumente da je ovo nemoguće zbog ličnog neprijateljstva i raspoložena koji su u ono vreme postojali između zapadnih vladara, ipak.se završilo time da ih je pozvao da dođu na sabor u Feraru. Zatim, sledujući starom običaju na Istoku da je imperator bio predsedavajući na Vaseljenskim saborima, Grci su izrazili želju da imperator Jovan i u ovom slučaju bude predsedavajući saborom u Ferari. Ne negodujući u principu, Latini su našli određen kompromis u svoju korist. Zapravo, tronovi i sedišta u Sabornoj crkvi u Ferari, gde je trebalo da se otvori sabor (ili, bolje rečeno, da se započnu pregovori između pravoslavnih i latina u vezi sa unijom) bili su postavljeni prema sledećem redosledu: sa strane gde se nalazilo Jevanđelje sedeli su Latini, a sa strane gde se nalazio Apostol bili su grčki predstavnici. Papin presto nalazio se na najvišem mestu. Neposredno ispod njega nalazio se presto za germanskog imperatora, koji je bio prazan, s obzirom na činjenicu da je u to vreme on već bio umro. U nivou prestola germanskog imperatora, ukrašen na isti način, nalazio se presto za imperatora Jovana Paleologa. Tron za Konstantinopoljskog patrijarha, iako je bio ukrašen na isti način kao i papin presto, ipak je u odnosu na njega stajao niže. Zatim, na nižim mestima bila su, na latinskoj strani, sedišta za kardinale i latinski episkopat, a na grčkoj strani za pravoslavne episkope i ostale visoke crkvene činovnike. Siropulo nam saopštava da je u to vreme papa prestao da daje Grcima novac na ruke, uzevši njihovo izdržavanje na sebe, što je i razljutilo i vezalo Grke.
Sabor povodom unije bio je svečano otvoren u Sabornom hramu u Ferari 9. aprila 1438. godine. Konstantinopoljski patrijarh zbog bolesti nije prisustvovao na otvaranju. Da li je patrijarhova bolest bila stvarnog, ili, pak, diplomatskog karaktera, kao što tvrdi Siropulo, teško je reći. Sa jedne strane, poznato je da je patrijarh često obolevao za vreme sabora i da se upokojio za vreme sabora. Sa druge strane, znamo kako se patrijarh ljubomorno odnosio prema dostojanstvu svog čina, i možda je zbog činjenice da je njegov presto bio niže od papinog prestola video izvesnu uvredu, zbog čega je i odustao od ličnog prisustva na otvaranju sabora. Međutim, iako nije bio prisutan na otvaranju sabora, bila je pročitana njegova poslanica, u kojoj, zvanično govoreći o otvaranju sabora, on zatim kaže da ako neki vladar ili predstavnik Crkve ne želi ni da dođe na sabor, niti da pošalje svoje ispovedanje (τήν όμολογίαν) ili predstavnika, ili, pak, ne poželi da prizna odluke ovog sabora, podlegnuće izopštenju od Crkve.[17] Nakon ovoga bila je pročitana na latinskom i grčkom jeziku bula pape Evgenija Četvrtog, u kojoj on obaveštava svet o dolasku Grka i svečanosti početka pregovora o uniji u Ferari. Kako nam govore dokumenti sabora (bolje reći, izvodi iz dokumenata), otvaranje je proteklo u svečanoj atmosferi i svo sveštenstvo bilo je odeveno u odežde. Papa je svečano izgovorio „Venedictus“, nakon čega su bile otpevane svečane himne.
Nakon otvaranja sabora nastupio je period neaktivnosti.
Papa je uporno insistirao da se oformi komisija sastavljena od predstavnika obe Crkve, kojoj bi bilo povereno da razjasni tačke razilaženja između dvaju Crkava, da ih istraže i da ukažu na put ka sklapanju unije. Posle određenog odlaganja ovakva komisija bila je izabrana. Sa grčke strane u ovoj komisiji učestvovali su Marko, mitropolit Efeski, Visarion, mitropolit Nikejski, zatim još trojica episkopa, veliki hartofilaks Valsamon, veliki eklisijarh hrama svete Sofije Siropulo (istoričar Florentinskog sabora), dvojica igumana i jedan jeromonah. Imperator im je još pridodao svetovnog velikaša M. Jagarisa. Od ovih predstavnika samo su dvojica bili ovlašćeni da javno istupaju u diskusijama sa Latinima: sveti Marko Efeski i Visarion Nikejski. Od ove dvojice najvažnijih predstavnika koji su bili čuveni po svom obrazovanju, kao što se vidi, sveti Marko Efeski zauzimao je prvo mesto. Ovo se može zaključiti iz toga što on uvek nastupa prvi, i prvi preuzima pitanja za razmatranje. Uostalom, ovo se može zaključiti i iz reči samog svetog Marka i Velikog Ritora Manuila. Tako, sveti Marko kaže sledeće: „Budući da sam postavljen na čelo rasprave, ja…“[18] Veliki Ritor Manuilo govori ovako: „Zajedno sa određenim njemu bliskim i izabranim ljudima, car je poveo sa sobom (u Italiju) i pomenutog blaženog Marka, kojeg je tako, kada je održavan sabor kao što i priliči postavio za svog egzarha: jer, s obzirom na to da je i sa jedne i sa druge strane bilo izabrano po šestorica delegata, on je bio određen za egzarha naših“.[19] Osim toga u dokumentima sabora, gde se govori o komisiji koja je bila sastavljena od Grka radi vođenja bogoslovskih razmatranja, čitamo sledeće: „Prvi – onaj najmudriji Kir Marko Evgenik i mitropolit Efeski“.[20] U svojoj besedi na početku rada sabora u Ferari Nikejski mitropolit Visarion govori o svetom Marku Efeskom kao o „sveštenom i najblaženijem egzarhu ovog sveštenog zbora zaista najmudrijem i najuzvišenijem bogoslovu, ovom Efeskom svetitelju i našem učitelju“.[21]
Predstavnici Latina bili su kardinal Julijan Cezarini iskusni i prefinjeni diplomata koji se odlikovao velikom obrazovanošću i krasnorečivošću, kardinal Nikolaj Albergati koji, iako je u određenoj meri odudarao od kardinala Julijana ipak je takođe pripadao cvetu Vatikanske diplomatije onog vremena, Andrej, arhiepiskop Rodoski, načitan i verziran bogoslov ali koji je više polagao na krasnorečivost nego na dubinu rasuđivanja, Jovan de Torkvemada, čuveni španski bogoslov koji je bez sumnje bio dublji od Andreja Rodoskog, i šestorica drugih papinih predstavnika. Komisiji su bili pridodati prevodioci i sekretari. Protokoli (dokumenta) trebalo je da se vode na grčkom i latinskom jeziku. Kao što smo rekli na početku ovog poglavlja, ovi dokumenti su izgubljeni.
Međutim, pravi predstavnici na latinskoj strani bili su papa Evgenii Četvrti, čovek izuzetne snage volje i političke obdarenosti, koji je umeo da sprovede svoje planove u delo, ako nije moguće na lep način, onda silom. Ovo je bio jedan od najsnažnijih ljudi na prestolu svetog Petra u istoriji papstva. Na grčkoj strani predvodnik je bio imperator Jovan Paleolog, koji je često rukovodio raspravama, neretko i sam prisustvujući i izražavajući svoje mišljenje. Kao što smo rekli, on je na uniju gledao sa političke tačke gledišta. On je želeo da unija bude sklopljena sa nekakvim zajedničkim izrazima. Crkvena strana posla za njega je bila na drugom mestu. Međutim, kada se pokazala oštrina situacije, on je (ne bez unutrašnje borbe) odlučio žrtvuje istinu Pravoslavlja radi interesa Vizantije. O ličnosti imperatora Jovana u delatnosti unije detaljnije ćemo govoriti tokom daljeg izlaganja istorije Florentinske unije.
 

---

 
NAPOMENE:

1. S J. Hefele. „Histoire des Conciles“, t. VII patrie 2me, Paris 1916, p. 957.
2. Th. Frommann „Kritishe Beitrade zur Geschichte des Florentiner Kircheneinigung“. Halle 1872, p. 69-82,46 sq.
3. Josephus Gill. „Quae supersunt Actorum Graecorum Concilii Florentini, t. 1, p. LXI-LXIX
4. Mansi. Concil. ampliss. collect. t. XXXI.
5. Hardiun. Concil. coll. t. IX.
6. Gill. op. cit. Prvi tom posvećen je istoriji izvora i saboru u Ferari, a drugi saboru i Florentiji. Ovo je predivno izdanje koje prikazuje sačuvani material u potpunijem i bolje obrađenom obliku, nego što je to slučaj kod Mansija i Harduina.
7. Ova istorija Doroteja Mitilinskog nalazi se kod Harduina, or. cit. t. IX. col. 669-1080.
8. Ova istorija propraćena prilično slobodnim prevodom na latinski jezik, koji je načinio engleski teolog Robert Krejton i koji je svoje delo posvetio kralju Karlu Drugom. Pre nego što se prenosi sam tekst, delo ima opširan uvod.Sama Siropulova istorija (kojeg Krejton pogrešno naziva „Sguropulo“), neravno, predstavlja dragocen izvor po svojoj detaljnosti i opširnosti. Krejton u ovo dodaje i primedbe i azbučnik.
9. Th. Frommann, op. cit.
10. J. Gill. op. cit. t. 1. r. I-XCI.
11. Nalazi se u or. cit. t. IX kod Harduina.
12. Nalazi se kod nas u prevodu. Tamo je ukazano i na grčke izvore teksta.
13. Josephi Methonensis episcopi Synaxarium Concilii Florentini Migne A.G. t. 159
14. Ukazaćemo na glavnu literaturu o Florentinskoj uniji: Augustino Patracio. „Summa Conclu Florentini.“ (1480) ap. Mansi et Harduin. op. cit, Leo Allatius „De Ecclesiae occidentalis atque orientalis perpetua consesione“. lib III; Giustiniani, Acta Concilii Florentini. Roma. 1638, Sessoni. Stud. storici sul Concilio di Firenze“; S J. Hefele op et tom cit Th Frommann. op. cit, Gorskiй: „Istoriя Florentiйskago Sobora“ Moskva 1847 g. (ova knjiga sada nigde ne može da se pronađe); N. Kalogeras. „Μάρκος ο Ευγενικός και Βησσαρίων καρδιναλις“. Athenas. 1893; Diamantopoulos. „Μάρκος ο Ευγενικός καν η εν Φλωρεντία ουνοδος“. Athenas 1899. Callistos Blastos „Βιογραφία… του Μάρκου αρηιεπισκοπου Εφέσου του Ευγενικού“. Athenas 1887.; Draseke „Zur Kircheneinigungsversuch des Jahres 1439“ in „Byzantinische Zeitschrift“ V. (1986) et „Markos Evugenikos und Kardinal Bessarion“ in „Neue kirchl. Zeitschrift“ 184; Zhischermann. „Die Unions verhandlungen zwischen der orientalischen und der romischen Kirche“. Wiene, 1852; Gotlob. „Aus den Reshnungsbuchern Eugens IV zum Geschichte des Florentinums“ in „Historiches Jahrbuch“ t.14, 1893; Vannutelli. „Il cincilio di Firenze“, Roma, 1899. Theineer et Miklosich, „Monumenta spectatia ad unionem ecclesiarum Graece et Romanae“, 1873; L. Brehier „Attempts at Reunion of the Greek and latin Churches“ in „Cambridge Medieval History“; Pierling. „La Russie et la Saint Siege“ 2-me edit, 1906; G.H. Hofmann, „Die Konzilsarbeit in Ferrara“ in „Orientalia ; Cristiana Periodica“, Roma, 1937; „Die Konzilsarbeit in Florenz“, ibid. 1938; A. Vogt in „dictionnaire de Theologie Catholique t. 6c, 24sq Van der Essen in „The Catholic Encyclopedia“, t. 6 p. 111 sq.
15. Od najnovijih dela naših sunarodnika ukazaćemo na A. Vasilьevъ, or. cit, G. Ostrogorskiй op.cit, A. Uspenskiй, op.cit.
16. Hefele, op. cit. p. 961 sq.
17. ar. Gill, op. cit. t. 1. r. 15.
18. Sveti Marko Efeski, „Izloženje svjatjejšeg… o saboru u Florentiji“ itd, od. 2.
19. Iz sinaksara svetom Marku Efeskom.
20. ar. Gill, op. cit. t. 1. r. 27.
21. Ibid, p.46