SVETI MARKO EFESKI I FLORENTINSKA UNIJA

 

SVETI MARKO EFESKI I FLORENTINSKA UNIJA
 
Političko stanje u Vizantiji u epohi koja je neposredno prethodila sazivanju sabora za uniju sa Zapadom. U ovoj glavi nalazi se i žitije svetog Marka Efeskog od njegovog rođenja do delatnosti na Florentinskom saboru.
 
Poslednjih pedeset godina postojanja Vizantijske Imperije predstavlja tragičnu sliku kraja života nekada velike i progresivne države. Nesumnjivo, po svom značaju za istoriju ljudske kulture, pad Konstantinopolja bio je beskrajno tragičniji nego nekadašnji pad Rima. Rim se dugo i uporno survavao i na kraju je dospeo u onu epohu kada je Rim već odavno prestao da bude ne samo prestonica sveta, nego i uopšte kulturni centar. Sa Vizantijom nije bio ovakav slučaj. Ona je bila u procvatu, i to upravo u procvatu svoje kulture i duhovne moći i nalazila se mnogo iznad Zapada u kulturnom smislu. Istina, kasni vizantijski period karakteriše se ne toliko stvaralaštvom jelinskog duha, koliko preživljavanjem, razumevanjem i usvajanjem istorijske prošlosti i kulturnog nasleđa ne samo Vizantije, nego i drevne Jelade, u oceni njenih duhovnih bogatstava u renesansi koju je Vizantija preživljavala ranije nego što ju je preživljavao Zapad. Filosofske škole ispunjavaju se mnoštvom mladih ljudi koji traže znanje kod čuvenih filosofa u Konstantinopolju ovog vremena. Platon i Aristotel (pre svega) vladaju umovima obrazovane klase. Preživljava se lepota „Carskog grada“, nastaju dela koja su specijalno posvećena njegovom značaju i lepoti. Imperatori okružuju sebe sjajem, po strogo razrađenoj ceremoniji vizantijskog dvora. Političke partije igraju značajnu ulogu u životu države. Mnogovekovno crkveno nasleđe staviće neizbrisivi pečat na čitav život zemlje od Dvora do poslednje kolibe. Duhovni život je na visini. Cveta podvižništvo i duhovna prosveta. Pravoslavlje, koje je bilo neodvojivi, urođeni deo života, duha i pogleda na svet Vizantijca, u ovoj epohi uživa unutrašnji mir i Crkva je mirna od jeresi i raskola. Crkva, Država, Narod – sve ovo predstavlja nerazdeljivu celinu Vizantijske imperije.
I sve ovo, što je beskrajno vredno u srcu svakog Vizantijca, treba da propadne, ako ne bude pronađena mogućnost da se zaustavi najezda Turaka i da se proteraju van granica Vizantije. Stanje Vizantije u ovoj epohi zaista je bilo tragično. Od nekada moćne i prostrane imperije sada je ostao samo Konstantinopolj sa malim pojasom oko sebe, nekoliko ostrva između Grčke i Male Azije i mali deo zemlje na jugu Grčke. Sve ostalo bili su zauzeli Turci, a ono što nisu zauzeli Turci bilo je rukama Italijana. Vizantijski imperator bio je sultanov vazal i bez njegovog znanja nije mogao da preduzima nikakve važne političke korake. Poluslobodno postojanje Vizantijske imperije nije bilo stabilno i dani Konstantinopolja bili su odbrojani. Turci su već opustošili Srbiju, Bugarsku, pobedili su krstaše kod Nikopolja i, što je bilo naročito bolno u svesti Vizantijaca, 1430. godine osvojili su drugi po važnosti grad u Vizantijskoj imperiji – Solun. Vladajući krugovi Vizantije sa mukom su tražili izlaz. Traženje saveza i ujedinjenja sa Zapadom protiv zajedničkog neprijatelja hrišćanstva – Turaka, postaje zadatak i predmet delatnosti vizantijske diplomatije. Međutim, imperator Manuilo Drugi nije mogao da postigne nikakve uspehe, iako je proputovao čitavu Evropu u traženju saveza sa Zapadom, i pred kraj života skeptično se odnosio prema uniji između Pravoslavne i Latinske Crkve, kao prvim korakom za mogući politički savez između Vizantije i Zapadnih hrišćanskih zemalja. Prema kazivanju, na samrtničkoj postelji upozorio je svog sina, budućeg imperatora Jovana Osmog, na polaganje bilo kakve nade na uniju, govoreći da je pomirenje između Grka i Latina nemoguće i da će svaki pokušaj da se ovo postigne pogoršati postojeći raskol.[1]
Pravoslavni jerarsi predvideli su odavno opasnost za Pravoslavnu Crkvu od unije sa Rimom, s obzirom na to da su znali da se iza ovoga skrivaju planovi porobljavanja Pravoslavne Crkve Vatikanu, odustajanje od sebe u korist Rima. Tako, u doba vizantijskog imperatora Manuila Drugog, kada je imperator nagovarao Konstantinopoljskog patrijarha da se potčini Rimu radi državnih interesa, ovaj je odgovorio da će, ako je neophodno, radije biti pod Saracenima, nego što će se potčini Rimu, jer će potčinjavanje Saracenima biti samo formalno, dok će potčinjavanje Rimu, kako je rekao, „značiti gubitak Boga“.
Međutim, imperator Jovan Paleolog, koji je u mladosti boravio na Zapadu i koji je bio upoznat sa usmerenjem političkih krugova Zapadnih država, na čijem je dvoru postojao snažan italijanski uticaj usled njegovog braka sa Sofijom Monferatskom, smatrao je da je dogovor sa Zapadom ne samo moguć, nego i neophodan. U stvaranju crkvene unije on je video spas Vizantijske imperije od Turaka. U vezi sa ovim pitanjem u ovoj epohi vidimo dva toka, dve partije: jednu su predstavljale vatrene pristalice unije. Ovo je partija koju je predvodio sam imperator, podržavan od strane izvesnih istaknutih crkvenih delatnika. Druga partija sastojala se od zilota koji nisu želeli nikakvu uniju sa Rimom ne samo zbog straha za čistotu Pravoslavlja, nego i prosto iz bojazni da će sjedinjenje sa Zapadom dovesti do gubitka samog grčkog nasleđa i da će Vizantiju staviti u zadnji plan. Početkom petnaestog veka vizantijski polemičar Josif Vrijenije pisao je sledeće: „Neka se niko ne obmanjuje varljivim nadama da će nam italijanska saveznička vojska pre ili kasnije doći u pomoć. Iako se pretvaraju da će stati u našu odbranu, uzeće oružje da bi razorili naš grad, narod i ime“. U petnaestom veku ova bojazan opravdala se u političkim planovima Alfonsa Velikodušnog protiv Istoka.[2]
Ali, bilo kako bilo, odlučivši da uspostavi uniju za Zapadom, imperator Jovan počeo je da preduzima korake u ovom smeru. Da je na uniju Pravoslavne Crkve sa Latinskom Crkvom gledao samo kao na politički čin svedoči niz podataka. Ovo ne skriva (i čak opravdava imperatora) Veliki Ritor Manuilo, koji kaže ovako: „Jovan, car kojeg se uvek sećamo, šesti od Paleologa, videvši da se pleme Agara umnožava iz dana u dan, a da se naše sa svih strana istiskuje i, može se reći, svuda dovodi do istrebljenja, i bojeći da oni, brzo opustošivši zemlju Romejske države, ne zavladaju i samim carskim gradom, kao što se kasnije, avaj, i dogodilo: smatrao je za neophodno da zadobije Italijane za saveznike. A ovo se nije moglo postići sa uverenošću ako se ne bi sazvao sabor koji bi se svim snagama postarao ili da sprovede i potvrdi, ili da nekako ostavi po strani predmete našeg nepromenjivog bogoslovlja, koje su oni izvitoperili nasuprot pravoslavnim dogmatima. Oni glase da Sveti Duh ishodi i od Sina i da su u Bogu isto suština i energija. I rasuđujući da, dok ove tačke ne budu saborno i dogmatski, da tako kažemo, razmotrene, oba naroda neće se složiti u jednom pogledu na Pravoslavlje, niti će pomoći jedni drugima – usled neophodnosti stavivši na sebe ovaj, po svoj prilici, dobar cilj, hristoljubivi ovaj i najblagočestiviji Car šalje izaslanstvo Rimskom Poglavaru. A ovaj, blagonaklono primivši izaslanstvo i veoma saosećajući sa ovom namerom, odmah preko svojih izaslanika predloži da se povodom ovoga sazove sabor u Florentiji, što se i dogodilo“.[3] Siropulo, istoričar Florentinske unije, posvećujući skoro trećinu svoje knjige izlaganju priprema za sabor u Italiji, kaže da je za vreme jednog pripremnog skupa kod imperatora povodom unije imperatorov sekretar, čuveni Georgije Sholarije, otvoreno izjavio imperatoru da ako unija bude bila samo politički čin, ona neće imati nikakvu čvrstinu i postojanost.[4] Verovatno su slične strahove izražavali i mnogi drugi, uključujući i prestarelog Konstantinopoljskog patrijarha Josifa, jer vidimo da imperator odlučno izjavljuje patrijarhu da je on sve osmislio i da svu odgovornost u vezi sa unijom preuzima na sebe. Na kraju, i sama imperatorova delatnost na saboru u Italiji potvrđuje gore rečeno. Dakle, ako su vladajući krugovi sa Vizantijske strane na uniju sa Zapadnom Crkvom gledali kao na čisto politički čin, nije drugačiji odnos prema ovom problemu bio ni na Zapadu, mada u nešto drugačijem smislu. Zapravo, u Ovo vreme u Rimokatoličkoj Crkvi događala se određena kriza: Bazelski sabor, koji je ujedinio zapadne protestantske umove, zadobijajući sve veći i veći značaj, nije priznavao papu koji je bio izabran u Rimu – papu Evgenija Četvrtog. Međutim, papa Evgenije Četvrti, koji je bio ne samo čovek isključivo snažne volje, nego i veliki političar, vešto je vodio stvar i trudio se da uguši tvrdoglavost sabora koji mu nije bio poslušan, koristeći se svim sredstvima za to. Obraćanje Grka povodom sazivanja sabora za stvaranje unije nije moglo da bude bez značaja i da ne nagoveštava mnogo toga za osnaženje njegovog prestiža. Ovako o tome piše čuveni Bosue (Bossuet): „Čitajući pažljivo istoriju Bazelskog sabora, čovek ne može a da se ne iznenadi kada vidi odvratne načine i neispravne puteve koje je papa preduzeo radi uklanjanja careva sa sabora. Radi dostizanja svog cilja on je gazio sve što nije svešteno u veri, i kada su sve njegove intrige već bile iskorišćene, pribegao je drugom lukavstvu, pokazavši revnost za pripajanje Grka“.[5] Dalja delatnost pape Evgenija Četvrtog svodi se na pokoravanje Pravoslavne Crkve. Dakle, ako su u Vizantiji na uniju gledali kao na čisto politički čin u korist države u stvaranju vojnog saveza sa zapadnim vladarima, u Vatikanu su, sa svoje strane, gledali na uniju kao na politički čin najpre radi osnaženja prestiža Vatikana koji je bio uzdrman Bazelskim saborom, a zatim radi potčinjavanja papi Pravoslavne Crkve koja je bila oslabljena zbog političkih razloga. Dobro je primetio ovakav stav jedan istoričar, govoreći sledeće: „U Ferari glavni motiv skoro svih Grka bio je politički, dok je papa uglavnom mislio o tome kako da podigne prestiž Svete Stolice i da oduzme nekoliko „tačaka“ od svojih neprijatelja u Bazelu. Nećemo pogrešiti ako kažemo da se samo mali broj ljudi nosio mišlju pre svega o dobrobiti hrišćanstva“.[6]
Smislivši da sklope uniju, Grci su bili u nedoumici kome da se obrate. Ko predstavlja Zapadnu Crkvu – Bazelski sabor ili papa Evgenije Četvrti? I Bazelski sabor i papa Evgenije Četvrti bili su spremni da ujedine hrišćanski svet. Pravično sa ogorčenošću primećuje jedan savremeni latinski istoričar, govoreći ovako: „Nasmejao se Istok bezumlju Latina, koji su, budući u međusobnom razilaženju, tražili ujedinjenje drugih.“[7] Vizantijska diplomatija rešila je problem time što se obratila i jednima i drugima. Među grčkim predstavnicima koji su razgovarali sa predstavnicima Bazelskog sabora bio je iguman jednog Konstantinopoljskog manastira, Isidor. Ovaj Isidor, koji je ubrzo postao mitropolit Kijevski i Prvojerarh Ruske Crkve, a zatim i revnosti unijata i, na kraju, budući proteran iz Rusije, latinski kardinal, već je tada ispoljavao nezdrav entuzijazam povodom unije. Svoj uzbuđeni odnos prema uniji izrazio je sledećim rečima: „Unija će podići veliki spomenik kojem će pozavideti Rodoski Kolos, čiji će vrh dosegnuti nebo i čiji će se sjaj videti i na Istoku i na Zapadu“.[8] Međutim, predstavnici Bazelskog sabora načinili su ogromnu taktičku grešku koja je izazvala negodovanje u Konstantinopolju i rešila problem u tom smislu što su Grci prihvatili predlog pape Evgenija Četvrtog i kasnije podržavali papu u njegovim raspravama sa ocima Bazelskog sabora. Ova greška sastojala se u tome što su izjavili Grcima da se slažu da se razmotri pitanje unije sa Grcima na istom nivou, kao i problem Husita. Ovo stavljanje na isti nivo Pravoslavlja i husitske jeresi morala je da uvredi Grke.
Međutim, papa nije napravio sličnu grešku, već je, blagonaklono primivši grčke izaslanike i pohvalivši njihovu nameru da se započnu pregovori o sklapanju unije, predložio da se sabor održi u Ferari, obećavši Grcima da će platiti njihov put u Italiju i iz Italije u Konstantinopolj i da će ih izdržavati za vreme sabora, dajući određenu sumu za njihove potrebe. Kao što smo već rekli, Grci su prihvatili papin predlog i počeli da se pripremaju za odlazak na sabor u Italiju, na sabor koji je kao crna mrlja pao na istoriju zalaska Vizantijske imperije. 24. novembra 1437. godine mnogobrojna grčka delegacija Koja je brojala šesto ljudi i koju je predvodio imperator Jovan Paleolog u pratnji svog brata Dimitrija, u kojoj je bilo dvadeset dva episkopa koje je predvodio Konstantinopoljski patrijarh Josif i koja se, takođe, sastojala od mnogobrojnih klirika, od kojih su neki imali punomoćje od ostalih istočnih patrijaraha da ih predstavljaju na saboru[9] (tako, sveti Marko Efeski je imao ovlašćenje od Aleksandrijskog i Antiohijskog patrijarha), s obzirom na to da su oni sami obavestili imperatora da ne mogu da dođu na sabor, nalazeći se u delovima koje se nevernici već osvojili, a takođe i od velikog broja laika koji su zauzimali određeni položaj u Crkvi ili pri dvoru, otputovala je u Italiju usmeravajući svoj put najpre u Veneciju, a zatim u Feraru.
Imperator je nameravao da spase državu zahvaljujući uniji ali još pre nego što je otputovao na sabor u Italiju ova unija samo što nije uništila imperiju. Zapravo, kao sultanov vazal imperator nije mogao da otputuje u Italiju, a da o tome ne obavesti turske vlasti. Imperator je obavestio sultana da cilj njegovog putovanja ima čisto crkveni karakter, ali sultan Murat Drugi nije bio toliko naivan da ne shvati da se iza ovoga kriju politički ciljevi, i odgovorio je Jovanu Paleologu da ne treba da traži pomoć od Zapada, nego od njega, sultana, a od Latina da se drži dalje. On je čak hteo da opkoli Konstantinopolj, ali zahvaljujući velikom mitu koje je dato jednom uticajnom sultanovom dvorjaninu koji je nagovorio sultana da ovo ne učini, imperator Jovan je uspeo da stiša sultanovo nezadovoljstvo.[10]
Pre nego što je otputovao u Italiju, imperator je sazvao veliki sabor u Konstantinopolju, pozvavši na njega klirike i laike. Na ovom saboru je prisustvovao, čuven po svom obrazovanju, svetosti života i krasnorečivosti, mitropolit Efeski Marko Evgenik – sveti Marko Efeski – ovaj izabrani sasud Svetog Duha koji se pokazao kao veličanstveni borac za Pravoslavlje i pred kojim mi, sinovi i kćeri Pravoslavlja, imamo nezaboravan dug i pred čijim se spomenom klanjamo.
Sada, kada smo se prvi put susreli sa ovim blagoslovenim imenom u našem izlaganju istorije Florentinske unije, umesno je da izložimo žitije ovog velikog Jerarha čijoj je delatnosti u borbi za Pravoslavlje ova knjiga, u suštini, i posvećena. Potrebno je da izložimo njegovo žitije do onog trenutka kada se za njega otvorilo poprište borbe za Pravoslavlje i put ispovedništva.
Izvori prema kojima možemo sastaviti žitije svetog Marka veoma su oskudni.
Pre svega, to je sinaksar svetom Marku Efeskom koji je napisao jerarhov brat, nomofilaks Jovan Evgenik. Ovaj sinaksar postoji u dužoj i kraćoj verziji. U obe ove verzije on je bio objavljen u grčkom originalu (bez pridodatog prevoda). U dužoj verziji objavio ga je S. Petrides y Revue de l’Orient chretien, t. 15, Pariz, 1910. godine, str. 97-107, a u kraćoj objavljen je zajedno sa službom svetitelju Marku Efeskom od strane Monsinjora Luisa Ptija u „Studi Bizantini“, drugi tom, Rim, 1927. godine, str. 212-217.
U službi svetitelju, Marku, koju je napisao Veliki Ritor Manuilo, takođe se nalazi sinaksar koji je objavio profesor A. Παπαδόπουλος’ Κεραμευς u „Φιλολογικός Σύλλογος Παρνασσός Επετηρις Επετηρις „Ετος σ?“, Atina, 1902. godine. Međutim, ovaj sinaksar skoro uopšte ne pruža podatke o svetom Marku, nego samo predstavlja neku vrstu pohvalnog slova jerarhu. Isti ovaj sinaksar u potpunosti se nalazi i u delu Velikog Ritora Manuila koje, bez obzira na svoj naziv „Knjiga o Marku, svjatjejšem mitropolitu Efeskom, i o Florentiйskom saboru i o Gemistu i Visarionu, sa opovrgavanjem njihovih bezbožnih dela“ koji za istoričara mnogo obećava, u suštini se svodi na polemiku protiv filosofskih, a delimično i teoloških stavova Gemista Plifona i Visariona Nikejskog, dok se o svetom Marku i o Florentiйskom saboru skoro ništa ne govori. Ovo delo Velikog Ritora Manuila bilo je objavljeno uz ruski prevod od „strane arhimandrita Arsenija (potonjeg episkopa Novgorodskoe) u „Hrišćanskom Štivu“ za 1886. godinu. Grčki original ovog dela, zajedno sa latinskim prevodom, takođe je stavio Monsinjor Luis Pti u sedamnaestom tomu Patrologije Orijentalis.[11]
Za nas dragoceniji izvor, koji iako nam ne pruža podatke istorijskog karaktera, nego nam govori o samoj ličnosti jerarha Marka, predstavlja nadgrobna beseda jerarhu Marku koju je izgovorio Georgije Sholarije. Ovu besedu, kao i epitaf jerarhu Marku, objavio je u grčkom originalu, propraćenom prevodom na ruski jezik, Avraam Norov.[12]
Kratka beseda istog ovog karaktera, kao i nadgrobna beseda Georgija Sholarija koja pripada Jovanu Evgeniku i koja je objavljena i grčkom originalu (bez prevoda), ne pruža podatke za istoriku života svetog Marka. Nju je objavio Monsinjor Luis Pti u „Studi Bizantini“ (u ranije pomenutom tomu).
Kao na izvor koji nam pruža određene podatke o svetom Marku, treba ukazati na još neobjavljeno delo Teodora Agalista „Mola Apologija“. Iz ovog dela Monsinjor Luis Pti u svom članku o svetom Marku u „Dictionnaire de Theologie Catholique“ pruža određene podatke. Ovi podaci su od drugostepenog značaja.[13]
Kao na izvor treba ukazati i na autobiografsko delo svetog Marka pod nazivom „Izloženje svjatjejšeg mitropolita Efeskog o tome, na koji način je on primio arhijerejski čin i objašnjenje o saboru koji je održan u Florentiji“, koje se nalazi u mnogim rukopisima i koje je objavljeno kod Minja (PG. T. 159),[14] a koje je takođe objavio i Monsinjor Luis Pti (grčki tekst i latinski prevod) u sedamnaestom tomu Patrologije Orijentalis.[15]
Određeni autobiografski materijal može se ekscerpirati i iz pisama svetog Marka.
Ranije pomenuto delo svetog Marka i njegove poslanice čitalac može naći niže u prevodu na srpski jezik.
Na kraju, kod nas postoje dve službe svetom Marku, obe objavljene u grčkom originalu saglasno atonskim rukopisima (bez dodatog prevoda). Prva, potpunija, pripada Jovanu Evgeniku i objavio ju je Monsinjor Luis Pti u ranije pomenutom tomu „Studi Bizantini“. Drugu, koja pripada peru Velikog Ritora Manuila, objavio je A. Παπαδόπουλος Κεραμευς u ranije navedenom tomu „Φιλολογικός Σύλλογος Παρνασσός Επετήρις“. Ove službe ne pružaju nam podatke za istorijski život svetog Marka, ali nam jarko prikazuju jerarhov lik kao podvižnika i ispovednika Crkve.
Oni izvori koji nam prenose istoriju Florentinske unije posredno govore i o svetom Marku. Ali, o ovim izvorima govorićemo u narednoj glavi našeg dela.
Dakle, navedeni izvori za sastavljanje žitija svetog Marka Efeskog pružaju nam sledeće podatke.
Sveti Marko, mitropolit Efeski i veliki Ispovednik Pravoslavlja, rođen je 1391. ili 1392. godine[16] u Konstantinopolju. U ovom gradu je stekao obrazovanje, ovde je proživeo veći deo svog života i ovde se upokojio. Ovako o ovome piše Jovan Evgenik na početku svog sinaksara svetom Marku: „Ovaj veliki svetilnik života u svetu, i svetlost i dobra so, koji se Crkvi Hristovoj javio kao hrabri Borac za Istinu i čitavoj vaseljeni kao jedno sunce, prosijao je iz velikog i carskog grada, ovog čuvenog Konstantinopolja. U njemu je rođen i bio odgojen, vaspitan i, na kraju, u predstavljenju Bogu njemu je predao svešteno (svoje) telo“. Veliki Ritor Manuil ovako kaže u svom sinaksaru svetom Marku: „Ovaj svešteni Marko rođen je i vaspitan u samom carskom gradu“. Otac svetog Marka imao je visoki crkveni čin „sakelarija“ hrama svete Sofije u Konstantinopolju. On je takođe bio profesor kome je priticalo mnoštvo mladih ljudi. Majka svetog Marka bila je kći lekara. Oboje su poreklom bili iz poznatih i imućnih porodica. O roditeljima svetog Marka pripoveda nam Jovan Evgenik u nastavku svog sinaksara: „Njegovi roditelji bi li su Georgine, đakon i sakelarije Velike Crkve – u ono vreme veliki grad bio je dvostruko bogat, imajući ga takođe i za nastavnika u Crkvi Hristovoj, kojem je priticalo mnoštvo mladih ljudi – i Marija, kći izvesnog uvaženog i bogoljubivog lekara. Porodice oboje njih bile su u svemu blagorodne povezane pobožnošću prema Bogu i ukrašene vrlinama“. Od ovako čestitih i bogoljubivih roditelja ponikao je budući veliki Ispovednik Crkve! Na krštenju dete je dobilo ime „Manuil“ (Emanuil). Jovan Evgenik u ovom imenu („Emanuil“ u prevodu znači „S nama je Bog“) vidi proročki predznak budućeg značaja za Crkvu deteta koje se tada krštavalo. O ovome on piše sledeće: „Dete, pak, na drugom rođenju u Božanstvenom Duhu dobija ime Manuil“ a kako bi i moglo da bude drugačije!): jer bio je dostojan prvog i vladarskog imena, i zahvaljujući njemu – s nama je Bog i Pobožnost i vera koju su nam predali Oci.“
Učitelj nauke pobožnosti deteta Manuila bio je njegov otac. Dete je u tolikoj meri napredovalo u mudrosti da je još u mladosti sa ocem zajedno izučavalo ritorske i matematičke nauke, kako pripoveda Jovan Evgenik u svom sinaksaru. O ovome detaljnije govori Veliki Ritor Manuil u svom sinaksaru: „U najranijoj mladosti roditelji su ga dali da proučava slobodne nauke, koje je on za kratko vreme savladao, kao na krilima, i prevazišao sve svoje drugove i vršnjake.“ U trinaestoj godini svog života dečak je ostao bez oca. Međutim, dečakovo srce nije se pokolebalo u traganju za znanjem. On postaje učenik tada dvojice čuvenih profesora u Konstantinopolju, učeći retoriku kod Jovana Hortasmena, a filosofiju kod Georgija Gemista Plifona. Ovako o ovome govori Jovan Evgenik: „Dakle, ostavši bez ovakvog oca sa trinaest godina, on nipošto nije dozvolio sebi lenjost, nego je požurio da odmah pritekne najboljim i najpoznatijim nastavnicima, a to su najpre bili Hortasmen Jovan, koji je zatim ukrasio presto Silivrijske mitropolije, i Ignatije Metaklitis, a među kasnijim filosofima i matematičarima Gemist Georgije, od kojih je za kratko vreme zadobio veliko znanje, zahvaljujući krajnjem trudu i prilježnosti i čudesnom umu. Zatim, i moralom svetim, nežnim, dostojanstvenim i koji je odgovarao dobrim starcima, uključujući i način odevanja i obuvanja i izgled i položaj glave, i reč njegovu predivnu i veoma ukrašenu, on je, ne samo za one koji su sa njim učili, nego i za same nastavnike i uopšte za sve, predstavljao čudo. Na taj način, on je predivno i bogoljubivo prošao dečji uzrast i čudesno se uzdizao svim svojim delima…“ Sada od učenika budući Ispovednik Crkve sam postaje profesor i naslednik katedre svoga oca, kome pritiče cvet mladosti. On njegovih učenika u istoriju su ušli Georgije Sholarije i Teodor Agalist. Prema još neobjavljenom delu ovog poslednjeg, koje smo ranije pomenuli, sveti Marko je još tada imao zvanje „ritora“, a ova funkcija sadržala je u sebi tumača Svetog Pisma u patrijaršijskoj Crkvi. Sa dvadeset četiri godine dobija visoko zvanje „Votarija Ritora“. Kao što je predivno proteklo detinjstvo svetog Marka, tako su još odvažnije tekle godine njegove mladosti. Nalazeći se u svetu, on je vodio strog podvižnički život. Svakodnevno je prisustvovao na Božanstvenoj Liturgiji u svako doba godine, iscrpljivao je svoje telo podvizima, um je bogatio proučavanjem Svetog Pisma i drugim naukama tokom noći, i uopšte, još u svetu, dostigao je veliko duhovno savršenstvo. O ovome nam govore Jovan Evgenik, Georgije Sholarije i Veliki Ritor Manuil. Ovaj potonji se ograničava samo sledećim rečima: „Pribrojan sveštenom kliru Velike Crkve po zapovesti i sa blagoslovom svjatjejšeg i najmudrijeg patrijarha Jefimija, on se sav predao izučavanju bogonadahnutog Pisma“. Detaljnije o ovome govori Jovan Evgenik: „I već postavši naslednik očeve katedre i brige o omladini, i obrazujući sam mnoge naučnike i učitelje, i istovremeno ni jednog dana ne propuštajući Sveštenu Večeru u Velikoj Crkvi, tako da je čovek mogao da ga vidi i zimi i leti kako se podvizava i kako vodi monaški život još u laičkom zvanju, on je u potpunosti bio bogonosac i prosvećen i u nežnoj mladosti, kako samim stvarima, tako i spoljašnjim izgledom, bio je uistinu filosof. Zatim u svenoćnim borbama sa samim sobom, izučavajući dela starih mudrih ljudi i slažući ih (u srcu), i ništa ne propuštajući od Božanstvenog Pisma i od sveštenih Učitelja, nije ostavljao ništa što ne bi bilo savršeno i u potpunosti proučeno“. O moralnom liku svog nastavnika pripoveda nam Georgine Sholarije u nadgrobnoj besedi svetom Marku, govoreći sledeće: „Mogu reći o pravednosti pokojnog našeg oca da je, još kao mladić i pre nego što je umrtvio svoje telo u Hristu, već bio pravedniji od podvižnika koji žive u pustinji, i da, odbacivši sve svetovno radi Hrista i primivši teret poslušanja Bogu, nikada se nije odvojio od njega, nikada se nije interesovao ispraznošću ovoga sveta, nije se obmanjivao njegovom privremenom slavom i do same smrti sačuvao je vatrenu ljubav prema Hristu. Živeći u prestonici, njemu je bio tuđ njen život, jer ništa ga nije vezivalo za nju. Duboko poštovan od strane svih, on ne samo da nije tražio počasti, nego ih nije ni priželjkivao“.[17] O svom nastavniku on još dodaje i ove reči: „Mi ne bismo u dovoljnoj meri postali zajedničari poznanja istine da on nije posejao u nama prva njena semena svojim učenjem i svojim molitvama u kojima je često molio od Boga naše oplodotvorenje i više nego iko drugi podsticao u nama revnost za istinom“.
Ove velike osobine svete duše morale su da budu primećene, i zaista, vidimo da sveti Marko postaje omiljeno duhovno čedo Konstantinopoljskog patrijarha Jefimija i nakon smrti sastavlja mu kanon i stihire koje svedoče o bliskosti i ljubavi svetog Marka prema pokojnom patrijarhu. Imperator Manuil Drugi približava ga sebi i on postaje blizak njemu i njegov savetnik Ovako o ovome govori Jovan Evgenik u svom sinaksaru: „Zbog ovoga je (tj. zbog njegovih vrlina i učenosti) bio pozvan i kod večnog spomena imperatora Manuila, mudrog i pobožnog, i nije mu postao samo poznat i blizak, nego je postao i njegov prijatelj i nastavnik u mnogim stvarima, i bio je određen za redaktora njegovih spisa (των εκείνου συγγραμμάτων διορθωτής καταστάς), jer je savršenstvom znanja prevazilazio sve časne sede glave naših obrazovanih ljudi. A zatim se udostojio zvanja predsednika istražnog suda, i odbio je (ovo zvanje)“. I Jovan Osmi, naslednik imperatora Manuila, takođe je duboko poštovao svetog Marka. O ovome se može suditi na osnovu toga što je sveti Marko kasnije napisao čitav niz dela na molbu ovog cara koji ga je molio da pruži odgovor na teška teološka pitanja, pri čemu ova pitanja pripadaju najširem diapazonu pitanja teološko-filosofskog karaktera. Zatim, nesumnjivo, po volji imperatora Jovana Osmog sveti Marko će biti određen na katedru mitropolita Efeskog i zauzeće izuzetno visoki položaj u grčkoj Delegaciji na saboru u Italiji. I, na kraju, o ovome svedoči Georgije Sholarije, koji, govoreći o progonstvima i gonjenjima koje je jerarh podnosio na krajy svog života, zatim dodaje i sledeće: „On bi pretrpeo velika stradanja da mu nije ruku pomoći pružilo čovekoljublje cara koji se više od ostalih divio vrlini i mudrosti ovog svetog čoveka“.[18] O ovom dubokom uvažavanju i ljubavi prema svetom Marku svedoči i to, što ga je imperator odredio da bude na čelu teoloških rasprava na grčkoj strani u pregovorima između Grka i Latina na saboru u Ferari i Florentiji, a takođe i što ne dozvoljava da ga Latini vređaju nakon potpisivanja unije, kada sveti Marko otvoreno istupa protiv unije.
Dakle, vrativši se na poslednje izlaganje žitija svetog Marka, vidimo da se pred mladim profesorom otvaralo polje za obogaćenje ostvarenje svih mogućih olakšica, zahvaljujući njegovoj bliskosti sa imperatorom. Sjajna karijera, kako se to danas kaže, otvarala se pred njim. Ali njegova duša nije ovo tražila, jer je bio ispunjen pravom ljubavlju prema mudrosti. On je kasnije ovako pisao jednom svom bivšem učeniku: „Do kada ćeš, o bezbožniče, blagorodstvo i čast svoje duše pogružavati u stvari koje su lišene svake vrednosti! Nisu li tobom ovladali ispraznost i lažno bogatstvo, elegantne i ukrašene toge i ostalo, na čemu počiva blagostanje ovoga sveta? Teško tebi, filosofe, sa ovakvim pogledom na svet koji je stran filosofu!“[19]
Sveti Marko je bio pravi filosof, zbog čega ga je njegova ljubav prema mudrosti pozivala na najviši podvig, na potpuno odbacivanje sveta i otplovljavanje u pristanište ćutanja.
On sve odbacuje i prima monaštvo. U službi svetom Marku čitamo sledeće reči: „Kada si blagorazumno shvatio nepostojanost svetovnih radosti, propadljivost i ispraznost, onda, omrznuvši svet i sve što njega raduje i veseli, pribegao si Božanstvenoj shimi, zamenivši muke naslađivanjem, bdenje radošću i mirom, ležanje na zemlji i svenoćno stajanje, uistinu, u radosno uživanje, post u sladost, uzdržanje u veselje“.[20]
Sveti Marko napušta prestonicu i odlazi na jedno od ostrva koje je još bilo pod vlašću Vizantijaca – ostrvo Antigon koje se nalazi na ulazu u Nikomidijski zaliv. Ovo se dogodilo 1418. godine, kada je sveti Marko imao dvadeset šest godina. Njegov duhovni otac i nastavnik, koji je i postrigao svetog Marka, zamenivši svetovno ime Manuil u ime Marko u monaštvu, bio je iguman Simeon. Ovo je bio veliki duhovni rukovodilac o kojem, nažalost, ne postoje detaljniji podaci, osim što ga u sinaksaru svetom Marku Jovan Evgenik naziva „čudesni ovaj Simeon“.
Georgije Sholarije, pak, o čitavom ovom periodu života svetog Marka kaže sledeće: „Postajući sličan Učiteljima Crkve on (sveti Marko) se odrekao svih životnih obmana sa kojima čak i nije bio upoznat; predao je sebe Bogu i radi Boga predao se na poslušanje tada najvećem od naših učitelja vrlina.“[21]
O ovom periodu života svetog Marka detaljnije govore Jovan Evgenik i Veliki Ritor Manuil. Tako, prvi govori sledeće: A kada je dostigao dvadeset šestogodišnji uzrast, onda, razdelivši siromašnima velikodušno i slobodno sve što je imao poneo je breme za kojim je žudeo od devstvenosti, ono dobro breme Gospodnje i lak teret Gospodnji, i pustinju, koju su voleli Ilija i Jovan i oni koji njima podražavaju, ljubio je ćutanje, imajući za majku tišine u samom sebi i mir i spokoj i ka Bogu uzlaženje i prisvajanje. Više nego otadžbini davao je prednost onim ostrvima koja su u ono vreme bila ukrašena bogonosnim ljudima a naročito je među njima izabrao duhovnog oca, čudesnog onog Simeona, koji ga je odmah postrigao u monaštvo i pomazao na duhovne podvige i napore, ostavivši neutešnu tugu iza sebe za rođake, ukućane, prijatelje, cara, koji ga je nežno voleo i koji je imao potrebu za njegovom mudrošću i obrazovanošću, za najviše članove klira, za mnoštvo mladine kojima je bio vaspitač i učitelj, bolje reći – za sve sunarodnike koji su smatrali jednostavno nekakvim zajedničkim siromaštvom njegov odlazak iz ovog života i gubitak onih dobrih dela ovog velikog (čoveka) koji su svima bili ponuđeni“.
Ovako Veliki Ritor Manuilo prikazuje monaški život svetog Marka: „Zatim se on odeva u monašku odeću u sveštenoj i veličanstvenoj obitelji Manganskoj, i svecelo se predaje ćutanju. U tolikoj meri nije voleo da izlazi na manastira i iz svoje kelije zbog nenarušavanja ćutanja i pažnje prema sebi da se ni poznanicima, pa čak nn rođacima nije pokazivao. Samo ga jedan posao nije zamarao ni danju ni noću – vežbanje u Božanstvenom Pismu, iz koga se bogatio izobiljem razumevanja, kao što pokazuju i njegovi pismeni radovi.“
Veliki Ritor Manuilo objedinjuje u jednu celinu podvižnički život svetog Marka i, mada piše i o kasnijem periodu monaškog života svetog, već kao monaha Manganske obitelji, ipak se ovo u suštini, naravno, odnosi i na onaj period koji je sveti Marko proveo zajedno sa svojim učiteljem na Antigonskom ostrvu: ista ona težnja ka ćutanju i usredsređenosti u sebe u duhovnim podvizima.
Dalje, iz sinaksara Jovana Evgenika saznajemo da se zajednosa svetim Markom pod duhovnim rukovodstvom zajedničkog učitelja podvizavao vršnjak svetog Marka Dorotej, sin crkvenogvelikodostojnika Valsamona. Dalje čitamo da „nije bilo suđenoda se nastavi ovo svešteno prijateljstvo u monaštvu i ćutanju“, sobzirom na to da su Turci predstavljali veliku opasnost za stanovništvo, zbog čega je veliki broj ljudi napuštao ostrva i odlazilo u Konstantinopolj. U ovakvim uslovima stalne obazrivosti i očekivanju napada Turaka, uz opštu zabunu i metežnost,za podvižnike bilo je krajnje teško da se sačuva mir, usredsređenost i ćutanje. Zato se rveti Marko zajedno sa svojim duhovnimocem vraća u Konstantinopolj i ovde, prema rečima Jovana Evgenika, „u sveštenom i čuvenom Manganskom manastiru, koji jeviše od ostalih bio mešovitog karaktera (po načinu života monaha), sa određenim njemu bliskim monasima odlučio je daizabere sebi mesto za život“. Ovde se upokojio duhovni staracsvetog Marka, a zatim, kada je hrabro završio tok svog života,ovde je bio pogreben i sveti Marko. U Manganskom manastiru sveti Marko se posvećuje najuzvišenijem podvižništvu. O ovomesmo već čitali u gore navedenom odeljku iz sinaksara Velikog Ritora Manuila. Čujmo šta kaže Jovan Evgenik o ovom periodu života svog svetog brata: „Dakle, predavši sebe krajnje teškomradu i postu i spavanju na zemlji i stajanju po čitavu noć, a naročito onda kada je ostao sam, često dodajući sledeće reči: „Ničim se tako ne ugađa Bogu kao trpljenjem zla“, i izdržavši borbu protiv duhovnih neprijatelja i odnevši pobedu i predivno se uzdignuvši ka sagledavanju i sveštenom prosvećenju i Božanstvenim ozarenjima, kada je zadobio ono što je najveće i najkorisnije, postavši ceo svet i bogovidac, tada je primio sveštenički čin, sa naporom i protiv volje, na insistiranje i mnoge molbe…“
O svešteničkom služenju svetog Marka Jovan Evgenik nam prenosi da, kada je služio Božanstvenu Liturgiju, ispunjavao se Božanstvenim nadahnućem. On svedoči da je za očevidce, „kada je prinosio Božanstvenu Službu Bogu, izgledao van sebe, sav ispunjen ognjem, sav posvećen Bogu, van zemlje, kao nekakav Anđeo u telu“.
Posle smrti prestarelog mitropolita Efeskog Joasafa 1437. godine sveti Marko je protiv svoje volje postavljen za mitropolita Efeskog. O tome da je sveti Marko primio arhijerejski čin samo po poslušanju Crkvi, svedoči pre svega on sam, govoreći sledeće: „Primivši arhijerejsko služenje po zapovesti i potrebi Hristove Crkve, koje je iznad i mog dostojanstva i snage krenuo sam sa Vaseljenskim patrijarhom i bogomdanim carem… na sabor u Italiju“[22]. O uzdizanju svetog Marka na arhijerejsku katedru ovako govori Georgije Sholarije: „Primio je uzvišeni duhovni čin jedino radi zaštite Crkve svojom rečju Bila joj je potrebna sva snaga njegove reči da je zadrži od skretanja sa pravog puta, na koji su je već vukli njeni novi predvodnici. On nije ovaj čin primio zbog svetovnih razloga: ovo su dokazale posledice.[23] Veliki Ritor Manuilo kaže ovako: „On zatim prima i Božanstveno breme sveštenstva, a ubrzo biva postavlen i za apxijepeja efeskog od velike i svete Crkve, ne po svojoj želji nego po izboru mnogih, i na taj način umnožio je poprište vrlina i prema snagama vežbao se u njima“.
Detaljnije nego kod ostalih nalazimo ovo kazivanje kod Jovana Evgenika, koji, ispripovedavši o svešteničkoj službi svetog Marka, zatim govori sledeće: „Kada je našem toliko bezbožnom narodu bilo suđeno da, između ostalih nevolja, pretrpi i opasnost za Crkvu, kako bi bila osmišljena i prihvaćena unija ovakve vrete i kada su se vršile pripreme za ovo, u to vreme nakon mnogih molbi i mnogobrojnih dokaza i različitih ukazivanja o koristi za Crkvu (και οικονομίας άπάσης), uzdigavši se na uzvišenu katedru Efesa kao uistinu dostojan i većih i prevashodnijih počasti i kao veliki arhijerej pokaza se podražavalac Velikog i Prvog Arhijereja i Pastira, kao što napisa veliki Pavle, jer su ga svismatrali i nazivali novim Vasilijem Velikim. Kada se imperator već uputio i doputovao u Italiju zajedno sa patrijarhom i svim kliricima, jedini je on bio i u početku i u sredini i do kraja dvosekli mač za bezakoniti i razbojnički kukolj u bogobožnoj njivi sveštenih dogmata Crkve bogonadahnutom trubom bogoslovlja i nepresušnom rekom pobožnih spisa i odluka svetih Otaca i Učitelja, glasnim i sladosnim glasom poput nektara, i neustrašvom i hrabrom srčanošću duše.“
Dakle, budući uzdignut na katedru Efeske mitropolije, sveti Marko je kratko bio sa svojom pastvom, jer vidimo da zajedno sa imperatorom odlazi u Italiju već 24. novembra 1437. godine. Postavlja se sledeće pitanje: da li je sveti uopšte bio u Efesu pre svog povratka iz Italije? Znamo za sličan slučaj u odnosu na drugog mitropolita koji je jedino bio izabran i postavljen na katedru da bi zauzimao važan položaj među grčkim predstavnicima na saboru u Italiji. Ovaj mitropolit bio je poznat po svom obrazovanju. Imamo u vidu Visariona Nikejskog, koji, iako je imao titulu mitropolita Nikejskog, ali, kao što je poznato, nije video svoju pastvu. Siropulo datira arhijerejsku hirotoniju svetog Marka naporedo sa rukopoloženjem Visariona Nikejskog, govoreći sledeće: „Tada su hirotonisali za arhijereje Kir Marka Efeskog, Kir Dionisija Sarikijskog i Kir Visariona Nikejskog“.[24]
Zaista, o podvizima svetog Marka u Efeskoj mitropoliji čujemo tek nakon njegovog povratka iz Italije. Svi gore navedeni izvori koji govore o postavljanju svetog Marka na katedru Efeskog mitropolita neposredno povezuju ovaj događaj sa odlaskom svetog na sabor u Italiju. Georgije Sholarije, kao što smo videli, kaže da je sveti Marko „primio uzvišeni duhovni čin jedino radi zaštite Crkve svojom rečju“. Sledeća svedočanstva: postavljanje Visariona za mitropolita Nikejskog jedino da bi imao mogućnost da predstavlja grčku Crkvu u bogoslovskim pregovorima koji je trebalo da se odigraju između pravoslavnih i Latina na predstojećem saboru u Italiji, tj. postavljenje čisto nominalnog karaktera, zatim, kratko vreme koje je prošlo od postavlena svetog Marka u sveštenički čin do sabora u Konstantinopolju koji je imperator sazvao pred odlaska Grka u Italiju, a na kojem je prisustvovao i sveti Marko, a uz to i dužina putovanja u ono vreme – sve ovo govori da je sveti Marko nominalno bio postavljen na katedru mitropolita Efeskog, sa istim ciljem kao i postavljanje Visariona na položaj mitropolita Nikejskog.
Naravno, ovo su samo naše pretpostavke, ali one nisu bez verovatnoće.
Dakle, u sastavu mnogobrojne grčke delegacije sveti Marko odlazi iz Konstantinopolja na sabor u Italiju. Da li je on verovao u uspeh unije? O ovome nam govori sam sveti ovako: „Primivši arhijerejsko služenje po zapovesti i potrebi Hristove Crkve, koje je iznad i mog dostojanstva i snage, krenuo sam sa Vaseljenskim patrijarhom i Bogom danim carem i samodršcem na sabor u Italiju, ne gledajući ni na svoju nemoć, ni na teškoću i veličinu posla, nego nadajući se u Boga i na one zajedničke Zastupnike, verovao sam da će sve biti dobro i da ćemo učiniti nešto uzvišeno i dostojno našeg podviga i nada“.[25] Ovu svoju vatrenu želju sveti Marko je izrazio i papi Evgeniju Četvrtom u pozdravnoj besedi koju mu je uputio.[26]
Sa kakvim su se duševnim raspoloženjem Grci uputili na sabor u Italiju svedoče više činjenica. Tako, prema svedočenju Siropula, pre nego što su se uputili na sabor, patrijarh se obratno svim izaslanicima dirljivom besedom u kojoj je govorio o uzvišenom poslu koje oni preduzimaju: oni putuju na sabor radi sklapanja unije, ali ništa neće izostaviti od onih predanja svete Crkve koje su primili, i spremni su, ako je potrebno, i da umru za njih, jer šta može biti slavnije od mučeničkog venca?! Međutim, nastavio je patrijarh, treba u potpunosti uložiti sve svoje snage u ovom „nebesnom delu“ koje je pred njima, zbog kog i odlaze u Italiju. Svoju besedu završio je sledećim rečima: „Krenućemo i vratićemo se. Krenućemo u opasnost, vratićemo se sa pobedom i trofejima!“[27]
Evo još jednog primera. Siropulo kaže da je papin legat episkop Hristofor, pozdravio Grke u papino ime na početku njihovog putovanja u Italiju. Odgovorio mu je Veliki Sakelarije koji je u ime Grka izrazio uzbuđenu želju u uspeh unije, govoreći da je to vera svih, jer ovde je predstavljena „čitava Istočna Crkva“, i završio je svoju besedu ovakvim obraćanjem papinom legatu: „Ako bude sklopljen mir i unije između Crkava, o, kakvi će biti darovi, kakve nagrade od Boga! A kakve će pohvale i zahvalnost od ljudi uslediti tebi za tvoje podvige“. Ispunjen radošću, episkop Hristofor na ovo je odgovorio ovako: „Ne uznemiravajte se, biće, biće unije, po volji Božijoj!“[28]
Avaj, sve se dogodilo potpuno drugačije. Kao što je poznato patrijarh se uopšte nije vratio u Konstantinopolj, već se upokojio u Florentiji, a Pravoslavlje je bilo izdato i predato i Grci su se sa tugom i sramotom vratili u otacbinu, a ne kao pobednici sa duhovnim trofejima. Sveti Marko se veoma brzo duboko i gorko razočarao, kao što će nam sam o ovome reći. Uzvišena i vatrena borba za Pravoslavlje, borba u kojoj će on biti usamljen, kao i put ispovedništva, očekivali su svetog Marka od onog trenutka kada je napustio Konstantinopolj, kako bi na papinom brodu otputovao u Italiju.
Ali o ovim događajima govorićemo u sledećim poglavljima.
Sveti Marko je žudeo za podvižničkim životom u samoći i ćutanju, kao što je to nekada želeo i sveti Grigorije Bogoslov, ali umesto ovoga Promisao Božiji pripremao mu je, kao nekada i svetom Grigoriju Bogoslovu, borbu punu muka u samom središtu crkvenih i političkih intriga. Iz pristaništa ćutanja svetom Marku bilo je suđeno da vatrenim besedama, istančanim i dugim teološkim silogizmima brani istinu pravoslavnih dogmata i da izobličava zablude. Iz luke podvižničkog pustinjaštva svetom je bilo suđeno da bude bačen u samu buru, sam vrtlog strasti, intriga, opasnosti, ispitivanja, odstupništva od Pravoslavlja koje se oko njega događalo i izdaje Istine. Ime ove bure i vrtloga je Florentinska unija! Sveti Marko je želeo jedno, drugo je od njega tražila Crkva i pripremao Božanstveni Promisao. Svetom Marku bilo je suđeno da bude ukrašen ne samo slavom obrazovanosti, ljubavi prema mudrosti i podvižništvom, nego i vencem slavnog ispovedništva. U epitafu svetom Marku Efeskog Georgije Shlolarije kaže sledeće: „On se pokazao kao drugi Maksim Ispovednik, javio se ustima kao drugi Grigorije (Bogoslov).[29]
 

---

 
NAPOMENE:

1. G. Ostrogorsky, „History of the Byzantine State“, Oxford, 1956, p. 499.
2. A. A. Vasiliev. „History of the Byzantine Empire“. Madison, 1952, p. 627.
3. Kazivanje „Gospodina Manuila, Velikog Ritora, o Marku, svjatjejšem mitropolitu Efeskom, i o Florentinskom saboru, i o Gemistu i Visarionu sa opovrgavanjem njihovih bezbožnih dela“, odeljak 3. Isto i u njegovog Sinaksaru o svetom Marku, u ruskom prevodu u „Hristianskoe Čtenie“, t. 2 za 1886. godinu.
4. Siyropoulos. „Vera historia unionis non verae inter Graecos et Latinos sive Concilii Florentini exactissima narratio Graece scripta per Silvestrium Sguropulum…“ editio Robert Creyghton Hagae 1660. sect. III cap. 6.
5. Citiramo prema knjizi Avrama Horova: „Neobjavljena dela Marka Efeskog i Georgija Sholarisa“, Pariz, 1859. g. str. 810.
6. „Cambridge Medieval History“, u redakciji J. V. Burry. Cambridge, 1936, t. 8, p. 38.
7. Aeneas Sylvius, budući papa Pije II, citat ar. L. Petit, Patrologia Orientalis, t. 15, p. 6.
8. A. Vasilьevь. op. et loc. cit.
9. Istočni patrijarsi, koji su se već nalazili na teritorijama koje su osvojili nevernici, ipak nisu tako olako dali ovlašćenja da ih predstavljaju na saboru sa Latinima. Najpre, 1437. godine na molbu imperatora Jovana Paleologa, odgovorili su da se slažu da daju ovlašćenja da ih predstavlja samo u slučaju da se sabor pridržava odluka vaseljenskih Sabora i Svetog Pisma i da ništa ne dodaje i skraćuje. Prema zahtevu Latina, imperator im je na ovo odgovorio da ovakva ovlašćenja nisu dovoljna i na ponovljenu imperatorovu molbu oni su jerarsima i sveštenicima koji su ih predstavljali dali neograničena ovlašćenja.
10. Vidi kod F. I. Florenskii, „Istoriя Vizantiйskoй Imperii“, T. 3., 1948 g. str. 770
11. Patrologia Orientalis, t. 17, r. 491-522.
12. A. Norovь op.cit. p. 68-90
13. Dictionaire de Theologie Catholique, t. 9, p. 1968
14. Migne. Patrologiae Cursus Completus. Series Graeca, T. 159, col. 1025-1093, u sklonu polemičkog dela Josifa Metonskog protiv ovog dela svetog Marka.
15. Patrologia Orientalis, T. 17, r. 443-449.
16. Na godinu rođenja ukazuje u skladu sa računanjem Mgr. L. Petit, kojeg pratimo i u daljoj hronologiji života, svetog Marka Efeskog, v. „Dictionnaire de Theologie Catholique“, T. 9, r. 1968, sq.
17. Odeljak 4.
18. Odeljak 10.
19. Iz poslanice svetog Marka Georgiju Sholariju, odeljak 3.
20. Služba svetom Marku, koju je napisao Jovan Evgenik, prva stihira na „Gospode zavapih“.
21. Odeljak 10.
22. V. „Izloženje… Marka Efeskog o Florentinskom Saboru itd“, odeljak 1.
23. Odeljak 4
24. Syropul. op. cit. sect. III s. 15 r. 61.
25. V. primedbu 22
26. Čitavu ovu besedu naveli smo u prevodu u našem delu.
27. Syropul. op. cit. sect. III s. 17 r. 61.
28. Ibid. sect. IV s. 1 r. 68.
29. Apud A. Norovъ or. cit. r. 90.