SVETI MARKO EFESKI I FLORENTINSKA UNIJA

 

SVETI MARKO EFESKI I FLORENTINSKA UNIJA
 
1. Izveštaj latina o čistilištu
 
Na četvrtom zasedanju pregovora Grka sa Latinima u Ferari sveti Marko Efeski se obratno latinima sa molbom da izlože svoje učenje o čistilištu, kao i da ukažu na čemu ga zasnivaju. Sa svoje strane, on je izrazio spremnost da ponudi Latinima izveštaj o verovanju Pravoslavne Crkve o stanju duša posle smrti. Izveštaj koji su Grci tražili, podneo je kardinal Julijan Cezarini na petom zasedanju komisije. Pre svega, u izveštaju se iznosi dogmatsko učenje o čistilištu u onom obliku kako je bilo definisano još na Lionskom saboru. Zatim se navode tekstovi iz Svetog Pisma i Svetih Otaca kao potvrda učenja o čistilištu. Ovaj izveštaj u izvesnoj meri je površan i ne dotiče se dubokih teoloških pitanja. Ovim izveštajem kardinala Cezarinija otvorena je diskusija povodom problema čistilišta.
Nije moguće razjasniti da li je original ovog dokumenta bio napisan na latinskom ili grčkom jeziku. Nemamo rukopis koji bi sadržao latinski tekst, ali latinski tekst ovog dela nalazi se kod Andreja de Santa-Kroče u Collatione XXII ar. Horatium Justinianum. „Acta sacri oecumen. concil. Florentini“. Romae, 1638. p. 285-288.
U poređenju sa postojećim latinskim tekstom, grčki tekst izveštaja kardinala Cezarinija, koji je sačuvan u Milanskom rukopisu (Cod. Ambrosianus 261, fol. 44-47) i. koji je objavio Mgr. Pti, nesumnjivo predstavlja potpuniji tekst i zbog toga za nas važniji. Zato, prevodeći tekst izveštaja kardinala Cezarinija o čistilištu, prevashodno smo to činili sa grčkog teksta. Međutim, u određenim slučajevima kada smo smatrali da je to korisno radi preciznosti, a takođe i u odnosu na latinske svete Oce koji se navode u dokumentu, pribegavali smo prevodu sa latinskog teksta Andreja de Santa-Kročea.
Tekst sa kojeg smo načinili prevod nalazi se u „Patrologia Orientalis“, t. 15, str. 25-28.
 
POGLAVLJA LATINA UPUĆENA GRCIMA O ČISTILIŠNOM OGNJU, PRILOŽENA U PISMENOM OBLIKU OD STRANE NJIHOVIH PRED STAVNIKA
 
Kada su se u ovom hramu blaženog Franciska susreli naši i vaši predstavnici – predstavnici Zapadne i Istočne Crkve – i kada su počeli da raspravljaju o tome, na koji način bi moglo biti ponovo uspostavljeno sveto jedinstvo Latina i Jelina i na koji način treba istražiti razlike između jedne i druge Crkve, zamolili smo da ovo istraživanje započne od problema o čistilišnom ognju. Zbog toga, s obzirom na to da ste tražili da vam se saopšti verovanje Rimske Crkve o ovoj stvari, mi putem ovog kratkog spisa ukratko odgovaramo ovako: ako su oni koji se istinski kaju otišli iz ovog života u ljubavi (prema Bogu) pre nego što su uspeli da dostojnim plodovima pruže zadovoljenje za svoje grehove i prestupe, njihove duše se čiste nakon smrti čistilišnim stradanjima. Međutim, radi njihovog olakšanja (ili „oslobođenja“) od ovih stradanja, pomaže im ona pomoć koja im se pruža od strane živih vernika, na primer, molitve, Liturgije, milostinja i ostala dela pobožnosti. A duše onih koji nakon krštenja uopšte nisu pale u odvratnost greha odmah se ustremljuju na nebo i prebivaju zajedno sa onima koji, iako su navukli na sebe bezbožnost greha, ipak su se očistili ili još uvek boraveći u svojim telima, ili svukavši ih, kao što smo već rekli Duše, pak, onih koji odlaze iz ovog života u smrtnom grehu ili samo u praroditeljskom grehu istog trena odlaze u pakao i izlažu se mukama u različitom stepenu. I opet, na dan Suda, svi ljudi će, zajedno sa svojim telima, stati pred Hristov Sud dajući odgovor za svoja dela.
Međutim, s obzirom na to da vi kažete da Pravoslavna Crkva nema ovakvu vrstu učenja i da želite čuti na kojim citatima Svetog Pisma i svetih Otaca, i na kakvom rasuđivanju se ono zasniva, mi predstavnici, spremni smo, u skladu sa učenjem svetog Petra, da pružimo odgovor svakome ko pita o veri koju mu držimo U ovom odgovoru naveli smo ono što sada treba da zadovolji vašu molbu, koja se, kako izgleda, u suštini odnosi na pitanje čistilišnog ognja. Ako i u vezi sa ostalim što smo rekli budete zatražili razjašnjenje, i u tome ćemo se, ako nas Sveti Duh prosveti, sa bratskom ljubavlju potruditi da vas zadovoljimo u svemu
1. Učenje da postoji nekakvo određeno mesto i čistilišni oganj u budućem veku, kao što mi tvrdimo, pre svega se pojavljuje u Drugoj knjizi Makaveja, dvanaestoj glavi, gde se kaže sledeće· „Sveta je i spasonosna misao da se za umrle prinose molitve, kako bi se oslobodili od greha.[1] Međutim, nema potrebe moliti se za one koji se nalaze u raju, jer oni nemaju nikakve potrebe za ovim, kao ni za one koji su u paklu, s obzirom na to da ovi ne mogu da se oslobode ili očiste od grehova. Dakle, pokazuje se da postoje oni koji posle ovog života još nisu razrešeni od grehova ali koji imaJU mogućnost da se oslobode i očiste od njih
2. Pod dva, ovo se pokazuje na osnovu onoga što je u Novom Zavetu, u Jevanđelju po Mateju, dvanaesta glava, Spasitelj rekao· A koji reče protiv Duha Svetoga neće mu se oprostiti ni u ovom veku ni u budućem“.[2] U ovom citatu stavlja se do znanja da postoje takvi gresi koji mogu biti oprošteni u ovom veku, ali postoje i takvi koji se mogu oprostiti i u budućem.
3. Pod tri, ovo se projavljuje preko svetog apostola Pavla u Prvoj poslanici Korinćanima u trećoj glavi, koji, razmatrajući u ovoj glavi o zidanju na temelju koji je Hristos, navodi zlato srebro, drago kamenje, drvo, seno, slamu i ostalo, i zatim dodaje sledeće: „Jer će Dan pokazati, jer će se ognjem otkriti i svačije će se delo ognjem ispitati kakvo je. Ako ostane čije delo što je nazidao, primiće platu. Ako čije delo izgori, biće oštećen, a sam će se spasti, no tako kao kroz oganj (ως δια πυρός)“.[3] Jasno se može shvatiti da ove reči govore o čistilišnom ognju u budućem Veku: jer reči „spašće se, no tako kao kroz oganj“ nije moguće shvatiti ni u odnosu na osuđene u paklu, jer oni se neće spasti nego će večno propadati, ni u odnosu na one koji odavde odlaze bez greha, jer malo pre ovoga on je za ovakve rekao sledeće: „Ako ostane čije delo“ itd, tj. oni koji umiru kao bezgrešni nemaju nikakve potrebe da se čiste ognjem. Dakle, iz ovoga neophodno proizilazi da ove reči treba shvatiti u odnosu na drugu kategoriju ličnosti, zapravo na one koji treba da se spasu u budućem životu.
4. Pod četiri, ovo prijavljuje predanje Katoličanske Crkve, kako latinske, tako i grčke, koja se moli za pokojne i uvek je imala običaj da se moli za njih. Jer, ako ne bi bilo moguće očišćenje posle smrti, molitva bi bila u potpunosti bezvredna, s obzirom na to da bi se u zalud uznosila za one koji su ili već u slavi, ili, pak, u paklu.
5. Pod pet, ovo se potvrđuje autoritetom svete Rimske Crkve koju su poučili i uputili blaženi apostoli Petar i Pavle i ostali prepodobni jerarsi koju su se uzdigli nebrojenim čudima i koje poštuju i Grci i Latini kao svete. Jer ona je u svim vremenima ovako verovala i ovako ispovedala, kao i u ona vremena kada su obe Crkve bile jedna, do onih vremena kada se dogodila sadašnja podela.
6. Pod šest, istinitost našeg verovanja posvedočava se autoritetom svetih Otaca, kako grčkih, tako, naravno, i latinskih, a naročito zajedničkom odlukom koju su doneli i Grci i Latini, sankcionisavši ovo (tj. autoritet svetih Otaca) na Petom Vaseljenskom saboru, čije su sledeće reči: „U svemu sledujemo svetim Ocima i Učiteljima Crkve – Atanasiju, Ilariju, Vasiliju, Grigoriju Bogoslovu, Grigoriju Niskom, Amvrosiju, Avgustinu, Teofilu, Jovanu, episkopu Konstantinopoljskom, Kirilu, Lavu, Proklu, i prihvatamo sve što su oni izneli u vezi sa pravom verom i osudom jeretika“[4]. Zbog kratkoće, iz dela nekih od ovih Učitelja, kao i od nekih drugih, navešćemo ponešto.
Pod jedan, počnimo od svetog Avgustina. U omiliji o čistilišnom ognju, tumačeći sledeće apostolove reči: „Jer temelja niko drugoga niko ne može postaviti osim postojećeg, koji je Isus Hristos“, ovako govori: „Mnogi, koji nepravilno shvataju ove reči, varaju sebe lažnom sigurnošću, verujući da ako na temelju, koji je Hristos, grade čak i teške grehe, i ovi gresi mogu se očistiti prolaskom kroz oganj, a zatim i ovi mogu dostići večnu slavu. Ovakvo shvatanje, ljubljena braćo, treba da bude ispravljeno, jer sami sebe zavode oni koji laskaju sebi ovakvom nadom. Jer prolaskom kroz onaj oganj, o kojem Apostol govori sledeće: „Sam će se spasti, no tako kao kroz oganj“, ne očišćuju se teški, nego laki gresi“.[5]
Isti sveti Otac, u dvadeset prvoj knjizi „O gradu Božijem“, u trinaestoj glavi ovako govori: „Od privremenih kazni neke se trpe samo u ovom životu, neke posle smrti, a određene i sada i onda, ali one se trpe samo do onog strašnog i poslednjeg Suda. Neće svi od onih koji posle smrti podnose privremene muke, pasti u večne muke. Jer određenima ono, što se ne oprosti u ovom veku, oprostiće se u budućem, tj. kao što smo ranije rekli, oni neće dopasti večnih muka u budućem veku.“[6]
I u dvadeset četvrtoj glavi ovog dela on kaže ovako: „Zaista, ne bi se govorilo za neke da im se neće oprostiti gresi ni u ovom, ni u budućem veku, ako ne bi bilo takvih, kojima će se, ako ne u ovom, oprostiti gresi u budućem veku.“[7]
Isti sveti Otac u knjizi Pavlinu pod naslovom „O tome, kako se treba brinuti za pokojne“, govori sledeće: „U knjigama Makavejskim čitamo o žrtvi koja se prinosi za upokojene. Međutim, ako čak i ne bismo čitali o ovome u Starom Zavetu, nije beznačajan autoritet Vaseljenske Crkve koji blista u onom običaju da u molitvama sveštenika koje se prinose Gospodu Bogu pred Njegovim Žrtvenikom, svoje mesto nalazi pominjanje upokojenih.“[8]
U ovoj knjizi on još kaže i ovo: „Ne treba se bez pažnje odnositi prema molitvama za duše upokojenih, koje treba da se uznose za sve koji su se upokojili u hrišćanskom i katoličanskom opštenju, čak i bez pominjanja imena onih koje je u zajedničko pominjanje Crkva primila, da bi onima koji nemaju ni roditelje, ni decu, ni bilo kog poznanika i prijatelja, ovo bilo dato jedinstvenom dobrotom Majke (Crkve). Ako, pak, nedostaju ove molitve koje ispravna vera i pobožnosti uznose za upokojene, smatram da nikakvu korist njihovim dušama neće doneti to što bi njihova bezdušna tela bila položena na svetim mestima.“[9]
Isti ovaj Avgustin u knjizi „O pokajanju“ govori ovako: „Jer pokajanje, ako se dogodi i na kraju života, isceljuje i oslobađa u vodi krštenja, tako da oni koji se krštavaju na kraju života ne okušaju čistilište, nego će, obogaćeni darovima Majke Crkve, primiti raznovrsne darove u istinskom blaženstvu“. A nešto kasnije on kaže sledeće: „Odlaganje pokajanja ima običaj da mnoge vara. Međutim, pošto je Bog uvek moćan, On uvek može da pomogne, čak i u smrti, onima, kojima je Njemu ugodno. Dakle, s obzirom na to da plodonosno pokajanje nije delo čoveka, nego Boga, On može da ga pruži kada god to poželi Njegovo čovekoljublje i da po milosti dovede do promene u onima, koje bi po pravičnom sudu mogao da osudi. Međutim, s obzirom na to da ima mnogo onoga što sprečava i odvlači bolesnika (languentem), u najvećoj meri je opasno i pogubno da se lek pokajanja odlaže do smrti. Ali čak iako grešnik koji se obratio bude živ i ne umre, ipak ne obećavamo da neće izbeći sve muke: jer onaj koji u prošlom veku nije doneo plod obraćenja, ranije treba da bude očišćen čistilišnim ognjem. I mada ovaj oganj neće biti večan, ipak sam zaprepašćen do koje mere će biti težak, jer će prevazići sve muke koje je neko bilo kada mogao da podnese u ovom životu“.[10]
U jednoj od propovedi o upokojenima, koja počinje sledećim rečima: „Nada svih hrišćana“, isti Otac kaže ovako: „Ne treba sumnjati da se molitvama Crkve i spasonosnom Žrtvom i milostinjom koja se daje za njihove duše upokojenima pruža pomoć u smislu da im Gospod ukaže veće milosrđe, nego što to oni za-služuju usled svojih grehova. Jer Vaseljenska Crkva poštuje predanje svetih Otaca da se za vreme prinošenja ove Žrtve na svom mestu čini pominjanja onih koji su umrli u zajednici Tela i Krvi Hristove i da se za njih uznosi molitva“.[11]
A kasnije govori i sledeće: „Jer ne treba sumnjati da ove stvari donose korist dušama onih koji su na taj način proživeli do smrti, s obzirom na to da im one mogu pomoći posle smrti.“[12]
Tumačeći ove reči: „Sam će se spasti, no tako kao kroz oganj“, sveti Amvrosije takođe govori sledeće: „Spašće se, ali ne bez stradanja (ili kazna, „poena“). Apostol ovim hoće da kaže da će se on sam spasti, ali da će proći kroz stradanje ognja da bi, očišćen ognjem, spasao i da se ne bi neprestano mučio, kao nevernici u večnom ognju jer će mu u određenoj meri pomopi to što je verovao u Hrista“.[13]
Grigorije, najblaženiji jerarh, u četvrtoj knjizi svojih „Razgovora“, navodi mnoštvo primera i otkrovenja koji pokazuju da čistilište postoji, i između ostalog, kaže ovako Kakav neko odlazi odavde, takav i staje pred sud, ali ipak treba verovati da pre vremena Suda postoji čistilišni oganj, u odnosu na određene grehove, zbog čega Istina i kaže sledeće: „A koji reče protiv Duha Svetoga, neće mu se oprostiti ni u ovome veku ni u budućem.“ U ovim rečima stavlja se do znanja da određeni gresi mogu biti oprošteni u ovom veku, a određeni u budućem. Jer u prisustvu oproštaja u odnosu na jedan greh, treba razumeti da se u odnosu na drugi popušta (concenditur). Ali ipak, kao što sam ranije rekao, ovako se može verovati samo u odnosu na male i manje značajne grehe.“[14]
Sveti Vasilije Veliki u molitvama koje se kolenopreklono govore na bdeniju Pedesetnice,[15] u jednoj od njih koja počinje rečima: „Izvore Koji uvek tečeš…“, ovako se moli za upokojene: „Usliši nas, koji se molimo Tebi, i upokoj duše slugu Tvojih, ranije upokojenih otaca i braće naše i ostalih srodnika i svih svojih u veri“. A u narednoj molitvi, koja počinje ovakvim rečima: „Vladiko Svedržitelju, Bože Oče i Gospode milosti“, on kaže sledeće: „Usliši nas, smirene sluge Tvoje koji Ti se molimo, i upokoj duše slugu Tvojih koji su se ranije upokojili, u mestu svetlosti, u mestu izobilja, u mestu pokoja, gde nema bolesti, tuge i uzdisanja, i upokoj duše njihove u naseljima pravednika i udostoj ih mira i otpuštenja grehova“.
U posledovanju za upokojene ovako se govori Spasitelju u ime umrloga: „Lik sam Tvoje neiskazane slave, pa iako nosim rane grehova, smiluj se na Tvoje stvorenje, Vladiko, i očisti Tvojim milosrđem, i željenu otapbinu podari mi, ponovo me pokazujući žiteljem raja“[16].
U razgovoru pod nazivom „O utesi i stanju duše posle smrti“ Grigorije Niski kao sagovornicu navodi Makrinu, sestru blaženog Vasilija i svoju, koja posle smrti ovog Vasilija kaže sledeće: „Jer, po mom mišljenju, ne zbog mržnje ili osvete za rđavo življenje, Bog, Koji čini suprotno ovome i privlači Sebi svakog koga je po blagodati priveo u biće, stavlja one koji su zgrešili na muke, već On, Koji je Izvor svakog blaženstva, privlači Sebi duše prema najboljem planu, a ovo je zbog neophodnosti za onog koji se privlači propraćeno mučnim stanjem. I kao što oni, koji ognjem čiste zlato od primesa različitih materijala, greju ognjem ne samo pojedinačne elemente, nego zbog neophodnosti rastapaju i čisto zlato zajedno sa nepotrebnim materijalom, i kala se ovaj uništi, ostaje zlato, i kao što se čistilišnim ognjem uništava nepotrebna materij a, isto tako neophodno je da i duša, koja se sjedinila sa grehom, bude u ognju dok se ognjem u potpunosti ne uništi unešeni greh, nečistota i nepotrebnost“.[17]
Isti sveti Otac u besedi o upokojenima kaže ovako: „Dakle, s obzirom na to da vlast izbegavanje zla ostaje u prirodi, Božija mudrost pronašla je sledeći plan: dozvoliti čoveku da prebiva u onome što je poželeo, i saznavši iz iskustva šta je za šta zamenio, on bi se ponovo ustremio svojoj želji i svesno bi krenuo ka prvom blaženstvu, odbacio bi sve strasno i beslovesno kao nekakav teret prirode, ili se očistivši u sadašnjem životu kroz celomudrenost i ljubav prema mudrosti, ili posle odlaska odavde kroz otapanje u čistilišnom ognju“.[18]
O čistilištu, o kojem sada govorimo, takođe svedoči i blaženi Dionisije u sedmom poglavlju svog dela „Crkvena Jerarhija“, gde, govoreći o molitvi koju jerarh izgovara za upokojene, on kaže ovako: „Božanstveni jerarh izgovara molitvu za upokojenog“, a kasnije sledeće: „U molitvi jerarh moli Božanstvenu Dobrotu da oprosti upokojenome sve ono što je ovaj po ljudskoj nemoći zgrešio i da ga uznese u svetlost i zemlju živih, u naručje Avraama, Isaaka i Jakova, gde nema bolesti, tuge i uzdisanja“.[19]
U svom delu „Panarion“, rasuđujući protiv Arija koji je bogohulio i između ostalog govorio da molitve živih ne donose korist upokojenima, Sveti Epifanije kaže ovako: „A zatim, u vezi sa pominjanjem imena umrlih: šta može biti korisnije, prikladnije i čudesnije od toga kada verujemo da oni, koji su otišli odavde, žive i nisu prešli u nebiće, nego bitišu i žive u Gospodu, kako to i objavljuje sveto učenje (Crkve), kako bi kod onih koji se mole za upokojenu braću postojala nada kao za one koji su otišli? Molitva koja se za njih uznosi, iako i ne pokrщe sve grehe, ipak im donosi korist. Međutim, ona je korisna i za nas koji smo u svetu, koji često voljno ili nevoljno pokleknemo, jer označava nešto savršenije. Jer mi činimo spomen i za pravednike i za grešnike: za grešnike tako što molimo za njih milost Božiju, a za pravedne i Oce i Patrijarhe, Proroke i Apostole, Jevanđeliste, Mučenike, Ispovednike, Episkope i Podvižnike i za čitav sabor svetih, da bismo izdvojili Gospoda Isusa Hrista iz niza ljudi, uznoseći Mu čast koja Mu priliči“ A nešto kasnije on govori sledeće: „I zatim, na ovome ću ponovo prekinuti izlaganje da bih rekao da Crkva ovo čini usled neophodnosti, primivši predanje od Otaca“.[20]
Damaskin je saglasan sa onim što je ranije rečeno, govoreći u jednoj svojoj besedi o pomoći za upokojene ovako: „Svedoci Tajni, Spasiteljevi Učenici i sveti Apostoli, odredili su da se za vreme prinošenja strašnih i životvornih Tajni vrši spomen onih koji su umrli u veri“[21] (latinski tekst dodaje i ovo: „na šta se poziva blaženi Toma (Akvinski) u četvrtoj stotini četrdeset peti odeljak, prvi član).
O čistilištu govori Teodorit, episkop Kirski, govoreći sledeće: „Kako kaže Apostol, spašće se onaj, prolazeći kroz čistilišni oganj koji čisti sve ono što je došlo od nemarnosti u proteklom životu, kao otresajući prašinu zemaljskih osećanja sa stopala. Za njega se moli Majka Crkva i pobožno prinosi žrtve mira. Na taj način, izlazeći odatle već očišćen i čist, on će bez poroka stati pred najčistije Oči Gospoda Savaota“.[22]
7. Pod sedam, prethodno izneta istina proistične na osnovu shvatanja Božanstvene Pravde koja ne ostavlja nekažnjenim ništa od onoga što je bilo učinjeno bez poretka i koja, kako govori Sveto Pismo, „pravednu kaznu zavole“ i odredi broj udaraca.[23] Zato za svaki greh čovek navlači na sebe nekakvu određenu kaznu, i ako ne plati za nju u sadašnjem veku, poredak Božanstvenog Suda zahteva da pruži zadovoljenje (za svoje grehe) u budućem veku, jer bi u suprotnom ostao nekažnjen. Međutim, ako neko umre u smirenju, on neće dati zadovoljenje u paklu, saglasno onome što je rečeno: „A grešnik u koji čas umre, doista će biti živ i neće umreti“,[24] što treba da se razume u vezi sa smrću u paklu.[25] Na nebu se, pak, kazna ne vrši, jer ovo je strano čistoti nebeskog obitališta i zato što „neće u njega ući“, kako kaže Premudrost, „ništa što je grešno“, „i neće tamo ući nečisti“. Jer nebo je obitalište mira, a ne kazne, radosti, a ne plača. Dakle, iz ovoga proizilazi da osim paja i pakla postoji još i drugo određeno mesto gde se vrši drugačije očišćenje, koje, kada se završi, onda svako, prestajući da bude nečist i zaprljan, postaje čist i odmah uzleće u viđenje Boga u naslađivanje.
Mogli bismo mnogo da dodamo ovome, ali smatramo da će ovo biti dovoljno za sada za osvetljenje ovog pitanja. Dakle, sada i mi molimo vas da razmotrite ovo što je rečeno i da sami iznesete (vaše učenje) jasno, u pisanom obliku“.
 

---

 
NAPOMENE:

1. 2. Mak. 12,46
2. Mt. 12, 32
3. 1 Kor. 3, 13-15
4. Dokumenti Petog Vaseljenskog Sabora.
5. Augustin. Sermo 41. de Sanctis, actio tertia. Mansi T. IX c. 20-22. sive de anima defenctorum. Izdavač je smatrao da je ova beseda neautentična i izbacio ju je iz sastava propovedi blaženog Avgustina, pridodavši je odeljku „spuria“ in Appendice, Sermo 104. PL. T. 39 col. 1946
6. Migne PL. T. 41, col. 728
7. Id, col. 738
8. PL. T. 40, col. 593
9. Id, col. 596
10. De Peonit. n.33 PL. T. 40, col. 1127
11. Sermo 172. n. 2 PL. T. 38, col. 936, ali ne ove reči iz naslova, nego druge, a propoved koja počinje ovim rečima vidi T. cit. C. 1261. Ona ne sadrži ove reči.
12. Ibid. c. 937
13. PL T. 17 c. 200
14. Gregor. Magn. Dialog IV, c.39, PL. T. 77, col. 396.
15. Ne na svenoćnom bdeniju uoči Pedesetnice, nego na večernjoj službi na sam dan Pedesetnice.
16. Tropar za upokojene, glas peti, nakon pripeva: „Blagosloven si Gospode“.
17. Gregor. Nyss. De anima et Ressurrectione. PG T. 46, s. 97s-100a.
18. Gregor. Nyss. De mortuis. PG T. 4, c.524 b
19. Dionus. Areop. De Eccles. hierarch. c. VII, 4 PG T. 3, c. 560 (idem allegatur a Joane Damasc. PG T. 95, col. 252a).
20. Epiphan. Adversus haereses. lib. III, haer. 75 n. 8. PG T. 42, c. 513. Mgp. Luis Pti uz ovo dodaje i sledeću napomenu: „Epifanije poučava da se na Žrtvi vrši dvostruki način pominjanja upokojenih – pravednika i grešnika: ovih drugih, da bismo izmolili za njih Božansku milost, a pravednika i svetih da bismo izdvojili naročiti položaj Gospoda Isusa Hrista Koji se po Svom položaju (conditione) odvaja od ostalih smrtnika“.
21. Joan. Damasc. De iis qui in fide dormierunt, n. 3. POG T. 95, s 249.
22. Ovo mesto uopšte se ne može naći u delima blaženog Teodorita, na šta su ukazivali i sveti Marko Efeski i Visarion Nikejski. O ovome vidi dalje.
23. 5. Mojs. 25, 2
24. Jez. 33, 14-15.
25. Ovo mesto nije u potpunosti jasno. Mi smo naveli u skladu sa grčkim tekstom ovako: „Što treba da se razume u vezi sa smrću u paklu“. Latinski tekst sadrži sledeće reči: „Što treba da se razume u vezi sa večnimživotom“.