SVETI MARKO EFESKI I FLORENTINSKA UNIJA

 

SVETI MARKO EFESKI I FLORENTINSKA UNIJA
 
Smrt svetog Marka Efeskog.
 
O samoj smrti svetog Marka imamo više podataka nego o poslednje dve godine njegovog života.
Velika i snažna borba za Pravoslavlje, usamljenost u toj borbi, državni i crkveni pritisak kojem je Jerarh bio izložen, a najvažnije – njegovo plamtenje, njegova neprestana tuga zbog Crkve – sve ovo moralo je da ima pogubne posledice na krhki i slab telesni sasud Jerarhov u koji je bio smešten duh poput duha proroka Ilije po, revnosti prema Bogu, ili pak poput duha velikog osnivača Efeske Crkve apostola Pavla, prema njegovom staranju z a   s v e Crkve. Uz vatreni duh bilo je slabo telo, izmoreno nemoćnom borbom sa smrtnom bolešću raka, podvizima i bogoslovskim naporima. Već na saboru u Florentiji on je bio teško bolestan, a posle njega do kraja iscrpljen i izmučen. Nakon povratka iz progonstva on nije živeo dugo. Upokojio se 23. juna, kako nam saopštava Jovan Evgenii u svom Sinaksaru svetom Marku, a godinu njegove smrti, prema neoborivim dokazima monsinjora L. Ptija, treba datirati na 1444.[1] Arhiepiskop černjigovski Filaret[2] i A. Norov[3] pogrešno su tvrdili da se sveti Marko Efeski upokojio mnogo kasnije: prvi je govorio o 1452. godini, a drugi da se sveti Marko upokojio tek nakon pada Konstantinopolja. Njihove tvrdnje su i neosnovane i pogrešne.
Sveti Marko Efeski se upokojio sa 52 godine. Georgije Sholarije nam prenosi sledeće o smrti svetog Marka: „Naša tuga je udvostručena još i time što je uzet iz naših zagrljaja pre nego što je ostareo u vrlinama koje je zadobio, pre nego što smo mogli u dovoljnoj meri da se nasladimo njime, u svoj snazi ovog prolaznog života! Ni porodi ni lukavstva više nisu bili u moći da pokolebaju njegov um niti da sablazne njegovu dušu, toliko je ona snažno bila ispunjena i osnažena vrlinom! Kada bi i nebo palo, ni tada se pravednost ovog čoveka ne bi uzdrmala, njena snaga ne bi popustila, duša se njegova ne bi pokolebale i misao njegova ne bi oslabila ni pri kakvim teškim iskušenjima“.[4] Jovan Evgenik nam govori sledeće o smrti svog brata: „Na taj način, proživevši bogoljubivo i u svemu se svetlo pokazavši u životu od mladosti do Božanstvenog obraza, u samom svetom obrazu, u stepenima svešteničkog služenja, u arhijerejskom činu, u rasuđivanjima o Pravoslavnoj veri i u pobožnom i neustrašivom ispovedanju, dostigavši pedeset drugu godinu života u telu, Onome zbog Kojeg se, prema Pavlu, želeo razdvojiti i sa Njim biti, Kojeg je svojim dobrim delima proslavio, Kojeg je pravoslavno bogoslovstvovao, Kojem je u čitavom životu ugađao, Njemu se sa radošću predstavio meseca juna, dvadeset trećeg dana“.[5] Svetitelj je proživeo četrnaest dana u mučnoj agoniji. O ovome i o unutrašnjim razlozima zbog kojih se ovo dogodilo, Jovan Evgenik nam saopštava sledeće u svom opširnijem sinaksaru koji je objavio S. Petrides: „Odbolovao je četrnaest dana, pri čemu je sama bolest, kako je sam govorio, na njega imala isto delovanje kao i ona gvozdena oruđa za mučenje koja su primenjivali dželati na svetim mučenicima i koja kao da su obavijala rebra i utrobu, stezala ih i ostajala pričvršćena u takvom stanju i izazivala potpuno nepodnošljive bolove. Izgledalo je kao da je ono što ljudi nisu mogli da učine sa sveštenim i stradalnim telom, učinila bolest prema neizrecivim sudovima promisli, da bi Ispovednik Istine i Stradalnik i Pobednik svih mogućih stradanja i Onaj koji je ovenčan izišao pred Boga, prošavši kroz sve nevolje i to sve do poslednjeg izdisaja, kao zlato koje je u peći isprobano, i zahvaljujući ovome još više počasti i nagrada u vekove primio od Pravednog Sudije“.[6]
Iako je agonija bila krajnje mučna, ipak je sam kraj lako prošao i Jerarh je radosno predao Bogu svoj blaženi i svetli duh. Jovan Evgenik nam u svom sinaksaru prenosi sledeće: „Pred smrt davao je mnogo pouka i očinski je zapovedao prisutnima u vezi sa ispravljenjem Crkve i naše pobožnosti i otvorenim čuvanjem dogmata Crkve, o odvraćanju od novina, i sa radošću dodavši ove poslednje reči: „Gospode Isuse Hriste, Sine Boga Živoga, u ruke Tvoje predajem duh svoj“, tako se upokojio u Bogu“.[7]
Sveti Marko bio je sahranjen u Manganskom manastiru u Konstantinopolju. Ovako o tome govori Jovan Evgenik: „Ovaj veliki svetilnik života u svetu, svetlost i dobra so koja se javila Crkvi Hristovo] i hrabri borac za istinu i čitavog sveta, zajedničko sunce, zablistao je iz velikog i carskog grada, ovog čuvenog Konstantinopolja: u njemu se rodio i bio odgajen, vaspitan i, na kraju, u upokojenju u Bogu, predao mu svoje svešteno telo“. Ove reči preuzete su sa početka njegovog sinaksara. Na kraju sinaksara on kaže sledeće o mestu i samom pogrebu svetog Oca: „Uz opštu navalu ljudi i stražu, sa mnogobrojnim počastima, kraj samog sveštenog Manganskog manastira Božanstvenog mučenika Georgija, sa čašću, kao blago, bio je položen svešteni i mnogočasni sasud duše koja se osveštala u hram u slavu Božiju, Koji je proslavljen i divan u svetima Svojim“.
Sačuvan je jedan dragoceni dokument koji zadivljuje svojom ljudskošću i uzvišenošću. To je beseda svetog Marka izgovorena na samrti prijateljima koji su se okupili oko njegove postelje, njegovo zasebno obraćanje Georgiju Sholariju koji se tamo nalazio, kao i njegov odgovor svetom Marku. Ovaj dokument ćemo u potpunosti navesti kasnije.
Nalazeći se na samrtničkoj postelji, na sam dan svoje smrti, sveti Marko se poslednji put obraća svojim prijateljima i istomišljenicima u borbi za Pravoslavlje. On ne govori ni o sebi, niti o nečemu drugom: njegove poslednje misli posvećene su Pravoslavlju, kojem je predao sav svoj život. Svetiljka njegovog života se gasi: „Sada sam već postao ništa, a postoji li nešto manje od ništa?“, kaže on. Pravoslavlje je u opasnosti, Konstantinopoljski patrijarh je revnitelj unije. Dvor je u potpunosti u vlasti Vatikana, čiji predstavnici se u Konstantinopolju osećaju kao nezadovoljni gospodari. Postelju Svetoga okružuje grupa revnitelja za Pravoslavlje, ali među njima nema nikoga ko bi imao snage da nastavi borbu za Pravoslavlje. U duševnom nemiru on postavlja ovakvo pitanje: ko će umesto njega poneti svetiljku Pravoslavlja, ne dozvoljavajući da se ona ugasi? Ko će zauzeti mesto palog vojskovođe u nizu boraca za Istinu? Ovo mesto može zauzeti samo jedan čovek – njegov duhovni sin i učenik, činovnik i filosof – Georgije Sholarije, imperatorov sekretar. Međutim, da li će on preuzeti na sebe ovu tešku obavezu? Da li će biti odan Pravoslavlju i Crkvi? Da li će poželeti da žrtvuje svoju karijeru, a možda i više od onoga što predstavlja čast i bogatstvo – da li će poželeti da žrtvuje život za Istinu? Sveti Marko je znao da je Georgije Sholarije vodio pomirljivu politiku u odnosu na uniju ne samo u vreme Florentinskog sabora, nego i posle njega, kada je već bio u Konstantinopolju, i bio je spreman da opravda kompromis u odnosu na dogmate vere. Ipak, sveti Marko je osećao da može poveriti Georgiju Sholariju svoje mesto i da upravo njemu može predati vođstvo u borbi za Pravoslavlje. On je znao njegova unutrašnja ubeđenja, znao je da pred sobom ima osetljivu dušu, nežnu, sposobnu za prihvatanje svega što je uzvišeno. Setimo se da je u svojoj poslanici svetom Marku, iako je bio veoma razočaran u svetog Marka i nije u potpunosti bio saglasan sa njegovom tačkom gledišta, ipak onako dirljivo adresirao njemu odgovor sledećim rečima: „Najsvetijem Mitropolitu Efesa i najčasnijem Egzarhu sve Azije, i mom u Gospodu Božanstvenom svjatjejšem Ocu i Vladici, najboljem i najmudrijem od svih ljudi“. Sveti Marko je poznavao nežnu dušu svoga sina, više puta je opraštao njegove slabosti i, opraštajući mu, sokolio ga da više u njih ne pada. Sada, razgovarajući s njim poslednji put u svom životu i predajući mu ono najvažnije što je imao u ovom životu – čuvanje Pravoslavlja, Svetitelj se obraća njegovom srcu, ubeđujući ga da zauzme njegovo mesto u borbi za Pravoslavlje. On sa zebnjom očekuje njegov odgovor.
Odgovor Georgija Sholarija bio je dostojan ovog velikog čoveka. On je osetio i pred svima objavio da sva ona diplomatičnost koje se pridržavao, kao i ona zvanična neutralnost koju je on nekada smatrao ispravnom i opravdanom i ono „ćutanje“ i uklanjanje od borbe za Pravoslavlje iz određenih razloga – sve ovo nije bilo ispravno, i kaže da je od sada on sve ovo prezreo i da sa spremnošću preuzima na sebe mesto svetog Marka u borbi za Pravoslavlje, pa svedoči o svojoj spremnosti da se bori za „savršenstvo Pravoslavlja“, iznoseći sledeće predivne reči: „Potvrđujući u potpunosti, kažem ti pred Bogom i svetim anđelima koji pred nama nevidljivo stoje i pred mnogobrojnim i dostojnim ljudima koji se ovde nalaze, Da ću u svemu biti umesto tebe i tvojih usta, i onim što si plamteo i što si, ljubeći, predao, i braneći i svima nudeći, u potpunosti ništa od ovoga neću izdati, nego ću se do kraja sa rizikom krvi i smrti boriti“. Nakon smrti svetog Marka Georgije Sholarije je vatreno nastavio njegovu borbu za Pravoslavlje. U svojoj nadgrobnoj besedi svetom Ocu on otvoreno odbacuje uniju i veliča vrlinu pokojnog Borca protiv nje, ukazuje na onu naročitu bliskost i ljubav koju je imao prema Svetome i koju je Sveti gajio prema njemu. Da bi izgovorio ovakvu besedu u onim uslovima, bilo je neophodno posedovati istinsku hrabrost. Već kao monah Genadije, u svojoj besedi izgovorenoj pred imperatorom Konstantinom Devetim (verovatno 1448. godine), u prisustvu čitavog Senata, on poziva da se prekine sa unijom i kaže da je u Florentiji „vera bila izdata i da je Varavi data prednost nad Hristom, da je sve bilo izvitopereno, da su svi otački dogmati bili zbačeni“[8]. Na saboru u hramu svete Sofije 1450. godine on vatreno učestvuje u očišćenju Pravoslavne Crkve od unije. Svoju borbu on nastavlja i kasnije, kada već nakon pada Konstantinopolja na kratko vreme prihvata patrijarašku službu, izazivajući prema sebi duboko uvažavanje ne samo od strane pravoslavnih, nego i od strane turskih vlasti. U odnosu na ovo dovoljno je pomenuti da ga je sultan primao stojeći. Sveta Crkva pribrojala je Konstantinopoljskog patrijarha Genadija Drugog (u svetu Georgija Sholarija) Svetima.[9] Međutim, vrativši se našem dokumentu, želim da skrenem pažnju čitaoca na onu isključivu delikatnost koja je uopšte svojstvena besedama Svetih, a koju nalazimo u besedama svetog Marka Efeskog. Čak i u raspravama, u žestokim polemikama o veri, u obraćanjima, u rečima svetog Oca uvek vlada tanani osećaj delikatnosti i prefinjenosti. Njegova obraćanja uvek su ispunjena uvažavanjem prema onoj ličnosti sa kojom razgovara. Očigledan primer pružaju nam odlomci iz dokumenata Florentinskog sabora. Njegova mržnja okrenuta je prema laži, prema izvitoperenju Istine, prema prilagođavanju, ali čuva se ljubav prema čoveku koja je spremna da oprosti, da podrži, čak da unapred uzdigne pokajnika! Upravo je ovde sadržano beskrajno stradanje za Pravoslavlje i za duše otpadnika od Istine! U dokumentu koji sledi Jerarh u svojim rečima navodi nešto što u određenoj meri ne ide u korist Georgija Sholarija, ali on to čini svesno da bi odmah naveo sve podatke u njegovu odbranu i radi razjašnjenja zbog čega je mogla da se dogodi određena stvar. On ovde dodaje sledeće: „Ali ni ja ranije nisam ništa, ili sam sasvim malo doprineo borbi, nemajući ni snage ni revnosti…“, iako je upravo u ovoj stvari on bio potpuno besprekoran. Ovo je svetootačko osećanje ljubavi, „sastradavajuće ljubavi“, kako bi rekao blaženjejši mitropolit Antonije (Hrapovicki).
Šiler iznosi misao da se po smrti poznaje čovek. Retko kome nije poznata ona priča o Sokratovoj smrti koju nam prenosi Platon na kraju svog dijaloga pod nazivom „Fedon“. Isto tako je i za nas pravoslavne važno i poučno da misleno priđemo samrtničkoj postelji velikog borca za Pravoslavlje, svetog Marka Mitropolita Efeskog, tog velikog „Svetog Gorostasa“ (reči Jovana Evgenika), tog „junaka Vere“ (reči protestantskog naučnika Fromana) i da čujemo iz njegovih usta, kao i iz odgovora Georgija Sholarija, u kolikoj meri je veličanstveno i sveto naše Pravoslavlje od kojeg se nikada ništa ne može oduzeti bez gubitka za naše spasenje i savest i u odnosu na koje ne može postojati nikakav kompromis.
Istinskom veličanstvenošću ispunjene su one reči koje ćemo navesti u daljem tekstu, u dokumentu koji sledi.
 

---

 
NAPOMENE:

1. In Distionnaire de Theologie Cath~lique, t. 9, s 1968 sq. in „Preface“, in Patrologia Orientalis t. XVII.
2. Arhiepiskopъ Filaretъ Černigovskiй, „Istoričeskiй obzor pesnopevcevъ i pesnopeniй grečeskoй Cervi“, izd. 2e, Čenigovъ, 1865 g. str. 458.
3. Avraamъ Norovъ, v. prim. 1, str. 286.
4. Nadgrobna beseda Georgija Sholarija svetom Marku, odeljak 15.
5. Na kraju Sinaksara svetom Marku
6. V. šesnaestu napomenu u devetoj glavi.
7. Na kraju sinaksara.
8. Beseda Georgija Sholarija pred imperatorom i Sinklitom, u Patrologia Orientalis, t. 19, p. 523
9. V. članak prof. N. D. Talberga, „Pravoslavni život“, 1959.